Violeta Milicevic

Violeta Milićević rođena je 18. novembra 1968. godine u Petrovcu na Mlavi.

Ljubav ka pisanju ispoljava prvi put u osnovnoj školi, kada osvaja nagrade ne konkursima časopisa ''Male novine'', ''Dečje novine'' i ''Zmaj'', ali literarni dar u njoj živi pritajen do sredine tridesetih godina života.

Godine 1987. postaje student Filološkog fakulteta u Beogradu (grupa: jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik), a nakon završenih studija pronalazi svoje mesto pod suncem u gradu koji smatra pupkom sveta, u kome jedino živi u pravom i punom smislu te reči, iako joj duh rado zalazi u neke vremenski i prostorno udaljene gradove.

Radi kao profesor književnosti i jezika u srednjoj školi.

Godine 1997. upisuje studije francuskog jezika i književnosti.

Prevodi sa italijanskog i francuskog, u nadi da je crvena nit maternjeg jezika koju drži u ruci, poput one Arijadnine, nit koja predvodi i prevodi preko svih Crvenih mora ljude koji znaju da na svetu postoji jedan suštastveni put koji se zove – stvaralaštvo, i jedan neprikosnoveni jezik koji treba naučiti, a koji se zove – ljubav.

Piše za svoju dušu o dušama onih koji vole, veruju i nadaju se, i za koje je život andrićevsko čudo koje se neprestano troši i osipa, ali i traje i voli se, tako trošno, prolazno i nepredvidljivo, kao i o onima koji su se mnogo puta u život razočarali, ali nisu zaboravili da se očaravaju.

Zbirka ''Trg čuda'' je njena prva objavljena zbirka koja sadrži pesme pretežno ljubavne, nastajale od kraja osamdesetih godina prošlog veka do 2005-og leta gospodnjeg.

Zbog neprekinute linije života na dlanovima, opkladila se sa vremenom da će živeti večno, ako nigde drugde, a ono bar na ''Trgu čuda''.

Bar

Svetovi su
previse mali
da se ne bismo
bar negde sreli.

Vremena su
previse duga
da se ne bismo
bar nekad hteli.

Razlozi su
suvise slabi
da se ne bismo
bar zbog jednog
voleli.


Stope na pesku

Da li treba ostaviti stope na pesku
i dozvoliti moru, suncu i vetru
da ih izbrišu, izbele i raznesu,
da ih učine zaboravljenim i dalekim,

ili je bolje i ne proći
tom obalom razuđenom,
ostati večno sam
i patiti za nekim?


I posle svega

I posle svega – otići treba...
Al' kuda krenuti? Put koje luke?
U ime čega trajati opet
i kome pružiti dve tople ruke?

I posle svega – voleti treba...
Al' kako voleti? Pesmom? Tišinom?
Plaćaju se ljubavi nezaboravom,
a putevi bolom i prašinom.

Jedan ili svi

Putevi uvek nekuda vode,
al' samo jedan je put za Rim.
Kad bih bar znala da si moj Cezar,
isla bih samo putem tim.

Ali ja ne znam da li da sledim
onaj sto vodi do tebe put,
jer mozda, ipak, i posle svega,
ti budes - avaj! - samo moj Brut.


Imati i nemati

Kada me jednom ne bude bilo
a tebe zabole stare rane,

a nema svetla iz oka moga
iz kojeg može jutro da svane,

i nema dodira mojih blagih –
da iz njih nežnost tad poteče,

i nema reči iz mojih usta,
koje bi mogle da rane leče,

shvati da nežnosti druge postoje,
samo što nisu moje i tvoje,

i znaj da ljubavi još postoje,
al' nikad više moje i tvoje.

Ljubav

Sve je ljubav, i sreće mnoge
u ovom svetu nam se nude.
Srećni trenuci tek zalečene rane,
a samo ljubav spasava ljude.

Čak i kad bol nam prevelik stvara,
ljubav nam uvek pruža ruku,
a kad u telu se smire strasti,
ona nas vodi u mirnu luku.

To mir je duše, tela i reči
koji nam radost životnu daje.
I kad sve drugo bude i prođe,
ta radost nikad ne prestaje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ako

Ako me samo pogledaš,
razbiće se u komade
jedno stakleno zvono
što čuva moje srce.

Komadi rasutog straha
i narušenog ponosa
umiraće oko nas
u svome počasnom plesu

jer ne umiru svi snovi
onda kad postanu stvarnost:
u njima ima snage
da prevaziđu sebe.


Ruža

Hoću da me pamtiš
onako
kako se pamti cveće
neubrano,
čiji te miris opijao
izdaleka,
kao ružu
čije bi trnje ranilo
svaku ruku,
osim one za kojom čezne.

Ako te ikad ubode
trn sećanja na mene,
neka ti, umesto bola,
procveta pupoljak ljubavi.

Ka čemu idem

Ne sanjaj
da ću te ljubiti
jednom kad me se setiš.

Ne sanjaj
moje usne
sa ukusom svoje želje
dok sumrak pada lagano
na tvoje zene usnule.

Ne pitaj
da li ću poželeti
nečiji tuđi dodir
uvek kad tebe se setim.

Ne pitaj,
jer sve na svetu
ka čemu idem, snena,
i što dotaknem, tužna,
samo je deo tebe.


Seti me se

Seti me se
kad sve druge zaboraviš,
kad sve zapostaviš
ili ostaviš.

Otrgni me
od ovog sveta
očaja,
bezumlja
i zla.

Ogrni me
kaputom nežnosti
i
šalom strasti.

A onda
čini što ti drago
kad ja sve druge zaboravim,
kad ih zapostavim
ili ostavim.



[You must be registered and logged in to see this image.]

Oni

Oni koji su dno morsko dotakli,
sačuvali su malo soli u srcu
da tvom životu daju ukus...

Oni koji su ispod duge protrčali,
sačuvali su njene boje u sebi
da tvom životu daju raznolikost.

Oni koji su mislima dosegli sunce,
rukama će ti preneti toplotu
ako ih dodirneš.

Oni koji su te priželjkivali,
znali su da moraš postojati,
i pružiće ti srce
ako ka njima kreneš.


Vojskovođa

Zar ti zaista ne shvataš
da će drugi večito
i dobrovoljno
voditi ratove za tebe,
goloruki i otvorenog srca?

A ti
nećeš ni znati
da si bio
njihov privatni Aleksandar Veliki
ili bar Napoleon

jer si,
vođen zaslepljujućom svetlošću
svoje žudnje
da osvojiš svet,
osuđen da budeš samo
Hanibal ante portas...



Rekla sam

Rekla sam ti:
''Vetar prošlosti je opustošio
moju dušu,
i više ne znam ko sam''.

Rekla sam ti:
''Čovek se ne rađa jednom,
kao što i ne umire samo jedanput.
Život je nešto iskonsko –
tanka, ali ne prekinuta nit''.

Rekla sam ti:
''Čovek stvarno živi
samo ako ume da voli,
dok vetrovi dolaze i odlaze''.

Rekla sam
toliko toga
što sam mogla da prećutim.
Prećutala sam
toliko toga
što sam iskreno mogla da kažem,
čak i to da te volim.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Tebi u čast

Svu moju ljubav baci
u more svoje ravnodušnosti,

i videćeš:

ptice neće više nikada
tebi u čast
osvajati nebeska prostranstva,

i videćeš:

ribe neće više nikada
tebi u čast
pevati svoju nemu pesmu,

i videćeš:

trava se neće više nikada
zanjihati
tebi u čast.

Odbaci moju ljubav,

i videćeš:

nikada više nećeš postojati.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Posle tebe

Posle tebe,
postojaće samo jedna izobličena praznina
u koju će se utopiti moj lik,
neko stvorenje čije je srce
izobličeno od tuge
i nadanje u tvoj povratak,
koje će sa odazivati
na moje ime,
imati obrise moga tela,
boju mojih očiju
i linije usana.

A tamo gde si ti
neko će se radovati osmehu
na nekom tuđem licu,
i neko će izgovarati reči
koje neće ličiti na moje,
sve reči koje sam želela,
a nisam se usudila da izgovorim...
I neko će te voleti...

Hoćeš li ikada uvideti
Da sam to uvek
I svuda –
ja?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Trebalo je

Trebalo je
umesto nebu
stremiti – zemlji,
umesto rečima –
voleti telom...

Trebalo je
goreti kratko,
dati se slatko
prolaznoj vatri
u telu vrelom...

Trebalo je
odreći se
svega što bejah,
svega što željah,

na misliti o tebi
uporno, stalno,
kao o Bogu,

već poći drugom
naizostavno
i biti voljen...

Zar ja to mogu?


[You must be registered and logged in to see this image.]

Žao mi je, zaista

Žao mi je, zaista,
što više nisam ista,
i što si izgubio
četvrtu dimenziju
i razmere svemirske
u mojim očima.

Žao mi je, zaista,
ako ikada suza nehajana
u tvom oku zablista.

Između nas je stajala
hiljadu i jedna planeta,
i moja su osećanja
do tebe putovala
milion svetlosnih godina.

Ovo je samo odsjaj
davnih raketa
u mojim očima,
i žao mi je, zaista, zaista...

Mora biti da ni vremena
odavno nisu ista.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Parisienne

Možda zaista nije postojalo
ni vreme
ni mesto
u kome smo se mogli voleti.

Ipak,
ponekad ću potražiti
tvoje oči,
nege u tami,
da pronađem u njima
istu onu bojažljivost
koju tako dobro poznajem.

Pripadaš njoj,
i pripašću drugome.

Ko zna hoću li
ikada
ponovo
poželeti
da te volim?!?

Jedino će mi biti žao
što će Pariz ipak biti Pariz
i bez nas,
što se nikada nećemo zajedno popeti
na Tour Aiffel,
i što će čovečanstvo
večito ostati siromašnije
za moje javno priznanje
da je tvoj osmeh
neporecivo
i tajnovitije savršenstvo
od osmeha
Leonardove
Mona Lize.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da...

Da ga nije srela,
nikad ne bi znala
koliko ljubavi ima u sebi,
ni da je drugima previše dala,
a ipak ljubav zadržala
jer je niko dostojan ne bi,
osim njega.

Da ga nije poljubila,
nikada ne bi znala
koliko slasti poljubac stvara,
ni da su tuđi poljupci strasni
- otužni, neosetni i bezopasni,
da su bez slasti i bez žara,
osim njegovih.

Da ga nije zavolela,
ni sad ne bi znala
da život bez ljubavi je od smrti teži,
ni da su sve ljubavi male
dok čežnja i bol ih ne prekale,
da sreća u nama samima leži,
osim u njemu.

Da ga nije srela,
nikada ne bi znala
koliko čovek može da bude jak.
Da je nije zaboravio,
nikad ne bi znala
da čovek je ipak na svetu sam.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Sreda

Danas je sreda, i usred srede
lice se tvoje sred misli javlja,
ko vesnik nekog novog razdoblja,
drukčijih bolesti i drukčijeg zdravlja.

Zastaje vreme nasred srede,
bez daha ostaju kazaljke sata...
Sred srede mojih grudi, ko ptica,
prhnuše želje vatrenih jata.

Kada bi znale, da li bi stale
te želje moje, selice ptice,
nasred svog puta, jer u bespuće
svakog kog sretne vodi to lice?

A ja te srećem svakog dana
sred svojih bezbrojnih grešnih zaluta:
umesto raspreća il' putokaza,
tvoje je lice sred svakog puta.

Bespuća, praznine, beznađa tamna,
kad te se setim postaju bleda...
Sreda sred nedelje ko putokaz stoji.
Ti si sred srca... U srcu – sreda...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ćutanjem te volim

Ćutanjem te volim,
sa željom da tišinu
u dodir pretvorim,
a svaki dodir
u strast,

I da sagorim
dok me voliš
i dok po telu se
razliva slast,

I da ni sećanje
ne ostane posle,
kad ljubav prođe,
ni reč,
ni zvuk.

Kad ljubav prođe,
nek ništa ne ostane
posle nas –
ni trag,
ni glas,
samo muk.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ti si mi...

Ti si mi jutro: svićeš u meni,
sa novom zorom svakoga dana.
Kad zora svane, njen mi je dodir
nežan ko dodir tvojih usana.

A kad u podne upeče zvezda
i vatru pospe na zemne vrhunce,
taj žar u mom se srcu rasplamsa,
i jedno shvatim: ti moje si sunce.

I već se ponoć polak bliži,
tama se uvlači u moje pore...
Ja sklapam oči i svitanje slutim
još jedne nove, prekrasne zore.

A ti tad sanjivo otvoriš oči,
i nisi svestan da svim svojim bićem
čeznem da i ja jednoga dana
u tebi spavam, budim se, svićem.

I moje srce – kaleidoskop
iznova stvara svu tu lepotu...
Ti jutro si, podne, veče i ponoć,
jedina izvesnost u mom životu.

I ceo svet, ta šarena laža,
samo je odsjaj lepote tvoje.
Ti si mi jutro, podne i veče,
Ljubavi moja, i sve moje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Predaj se

Prećuti taj ponor,
taj požar!
Prećuti vulkan,
tu strast!

Uguši otpor,
uguši očaj!
Progutaj uvredu,
povrati slast!

Nemoj voleti
i nemoj kleti!
Ne sanjaj,
ne leti
i ne sluti!

Sve će to već sutra
biti prah...

Predaj sve zaboravu,
toj tihoj smrti,
i jednom zauvek
(dok pada mrak)
z a ć u t i

kad već ne umeš
da kažeš:
v o l i m !

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sasvim obična pesma

...Jer ja te volim obično sasvim
ko što se voli dan koji sviće,
i kad se budim i kada zaspim,
i ne znam kakvo sutra mi biće.

Ne čeznem za rečima opojnim, silnim,
onim što večnosti i beskraju teže.
Ne pričam priče sa srećnim krajem,
nit moji snovi od jave beže.

Ko leptir što ne zna da život njegov
kratak je pred vremenom dugim ljudskim,
i živi od svitanja do sutona srećno,
i ja ću jednom srećna da usnim

jer ja te volim, ustvari, silno,
a naizgled prosto, obično sasvim
kao što volim dan koji sviće
u tvome naručju kada zaspim.

A kada otvorim oči snene,
i san i java jedno mi biće,
jer i nas dvoje smo u dva tela,
ljubavi jedina, jedino biće.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sve i da...

Sve i da me nikad ne pogledaš,
zaslepljujuća svetlost tvojih očiju
jedina biće koju vidim.

Radost koju u meni budiš,
sve i da ti nisam draga,
jedina ostaće za kojom čeznem.

Đerdan tvog osmeha,
sve i da se u paramparčad razbije,
jedini je koji bih besnoslovno platila
i kojim bih ovenčala sve svoje dane.

Ambis u koji nezaustavljivo tonem,
sve i da mogu,
jedini je koji ne bih nikada napustila.

Na kraju krajeva,
sve i da se pomirim s tim da te nemam,
zar je to važno?

Kažu: imamo samo ono što smo drugima dali.
Ja sam tebi dala – sebe,
sve i da me nikad ne pogledaš.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Putevi

Put planina i put reka
I podzemlja i nebesa
Svi su puti
Dodirnuti
Samo jedan nikad nije
Samo jedan nikad neće
Put što vodi od tvoga srca
Do predela moje sreće.

Put gradova i put sela
Zar nijednog nema mosta
Gle!...
Poslednja nit sad puca
Od tvog dalana do mog tela
Od mog tela do tvog srca
Svi su puti
Prekinuti
Samo jedna staza osta
Sva prašnjava izbledela
Na kojoj sam tebe srela

Otvoreni put ka smrti.


[You must be registered and logged in to see this image.]

U osvit zore

U osvit zore, dok spava reka,
polje i mrak kamenim snom,
poći ću negde, negde daleko
za mekom travom i pogledom.

Želeću jutra tvoga zoru,
onu što sviće u tvojoj želji,
i žarke ptice blistava pera
da život bude sjajniji, belji.

Želeću da stignem na kraj sveta,
tamo gde krajeva nema više,
gde nema tame, gde svetlost živi
i gde na ljubav sve miriše.

Tebi ću reći, i nikom drugom,
kuda ću poći kad zaspi mrak,
kada zasvetli i jače zablista
života moga treptavi zrak.

Tebi ću reći jer ti si moja
tama, i osvit, i svetlost dnevna...
Ka tebi idem, ma kuda išla,
Ljubavi, željo večita, drevna.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ni snegovi, ni šaš

Sve to prekrije, ipak, prašina,
i to je tako od davnina:

I zlatni dvorci, i kuće od pruća,
i šarene laže od papira,
i hrast stoletni pokraj reke
u kome ptice su gnezda svile,
i konji vrani u planini,
i usred mora daleke barke,
sve je to samo odsjaj varke
što nem se trajno ponekad čini.

Sve to prekrije, ipak, prašina,
i sve obgrli strasno tišina:

Nečujno teče ponornica,
bez glasa trepere jablanovi,
umorne ćute kazaljke sata,
bez strune zanemi violina,
utihne i škripa ulaznih vrata...
Samo tišine čuje se jeka
vo vjeki vejkov od pamtiveka.

Sve to prekrije, ipak, prašina,
od zemog kala do rajskih visina:

i nezasite i site svega,
i skromni jelek i odore carske,
i raskoš duše i srca prazna,
i adsku tminu i sunca zrake.
Sve to obgrli, ipak, tišina,
i sve je samo odsjaj varke.

Na kraju ostane samo praznina,
jedni ishod svemu čeg ima,
i usred nje sićušno biće
kog stigne nagrada ili kazna...

Sve to prekrije, ipak, prašina,
vo vjeki vjekov, od davnina.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дан кад сам те угледала

Сунце се крило иза облака,
ваздух је мирисао на лед,
а људи су уједали.
Пси луталице су тражили уточиште
у људским неисквареним срцима,
а ја сам, обамрла,
као после тешке болести,
изашла на снег
и пошла у сусрет Случају.

Мамило ме је зеленило
коме снег није дозвољавао да се покаже,
мамило ме је сунце
које се устручавало да сија,
и једно срце
које није желело да призна љубав.

А онда сам те угледала.

Осмехнуо си ми се,
а стреле твојих погледа прошле су
кроз ушице девет секира мога опреза.
Радост је, необуздана, заиграла на мојим уснама
и сјај се притајио у угловима очију
имитирајући ондашње сунце.

Посматрала сам те још мало,
а онда сам изашла
из простора, из времена, из себе
на ваздух који је одједном замирисао на пролеће,
на сунце које је пружало своје нежне руке ка мени,
међу људе који су изводили своје псе у шетњу,
тражећи уточиште у нечијим очима.

Разносила сам твоје осмехе
по шинама, по улицама,
по брдима и низбрдицама Белог града.
Шапутала је о њима сањива Ада,
и тајну мог заноса предала Сави,
а Сава, та брбљивица незаустављива
колико сутра ће је олако шапнути
својој радозналој љубави,
свом вечном љубавнику, Дунаву
(већ чујем њихово чаврљање) .

Снег, лед, други људи и пси
нису ни знали
да је дошло пролеће,
а ни ти ниси знао
Колико сам те само волела
тога дана,
када си се само насмејао
и својим осмехом постидео сунце,
тога дана,
када си само проговорио
и својим гласом постидео птице.

Увече, на заласку,
сунце је сијало
као грумен усијаног злата у ноћи.
Моје озеленеле очи више нису могле да гледају
у то сунце-
сунце љубави,
моје незајажљиве уши више нису уживале
у птичјем цвркуту,
након откривања чудесне и опојне музике
твога гласа.

Ја,
тобом пробуђени песник,
могла сам само
да склопим очи и заћутим,
надајући се да ћеш се и ти једном,
кад склопиш своје тамне очи, у тишини,
сетити зеленог сјаја мога ока,
и поново доћи.

Јер сунце љубави увек сија
за све,
али греје, мами и опија
само оне
који су у светлост заљубљени.

12. март 2005.
Једном С (-унц) - у


[You must be registered and logged in to see this image.]

МОЈА РУКА НА ТВОМ РАМЕНУ

Заустављам руку на твом рамену
и осећам под прстима
снагу и младост.
Под кожом ти тутњи и риче
хиљаду лавова младих
што славе живот и борбу.

И док, тако златоуст,
мирно изговараш речи
којима освајаш простор
и бришеш време,
знам да
испод црног памука
под мојим прстима
стампедо бизона трчи
и чопор вукова завија.

Моја рука мирује на твом рамену
као камен,
а у јагодицама прстију
лавице се притајиле
и газеле хитре стале.
Вучице се само облизују.

Никад ближи
у веку.
Трен скупљи вијека...

Кад склоним руку са твог рамена,
личићу на обичну пролазницу,
а бићу
гладна вучица,
поносита лавица и
газела заустављена у трку,
иако само трен пре тога
бејах сита, снажна и млада
јер осећах мирисе степе
и слушах рику лавова.

Више не чујем твој глас.
Са привидне удаљености видим
једино твој осмех
који пева своју нему песму.
Свеједно,
златоуст си и кад ћутиш.

Кад склоним руку,
опет ћу бити само жена
која те воли
издалека,
из себе.

Подижем руку са твог рамена
јер истиче време
у коме сам тај додир
могла да назовем случајним
или спонтаним...
И знам,
моја ће рука
заувек
остати прикована
за то раме
као Прометеј
за кавкаску стену.

26.5.2005.
(SPQR)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Моје чудо

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо рат -
ти да си краљ, а ја земља :
ти да ме освајаш
стопу по стопу,
део по део,
а мене има изнова много
неосвојене.
И кад се умориш,
да своје тело предаш
мени на власт,
па да земља влада краљем.

Ако изгубиш,
да не изгубиш ме.

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо мир -
ти да си Бог, а ја небо :
ти да си дозиван, а недозван,
порицан, а непоречен,
свуда присутан.
И кад се нађосмо,
овако освајани, а неосвојени,
завођени, а незаведени,
љубљени, а недољубљени,
на овој земљи,
да се овако вољени, а недовољени
предамо једно другом.

Ако изгубим,
да не изгубим те.

Доста је било кривудања!

Хајде,
моје чудо,
да ти и ја мало водимо - љубав!
Ти да си Човек, а ја Жена.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ушће

Постоји време кад све се жеље
у једну једину жељу слију,
и кад све реке одједном потеку
у исто ушће да се улију.

Сад је то време. Силна је жеља
која из корита речног сад креће
и прети да захвати све што на путу
нађе се њеном. Ја не знам где ће

једног се дана све те реке,
што сад су кренуле, коначно срести,
али знам да тад ће се наша два тела
у једно слити и заувек сплести.

То ми идемо једно ка другом
да бисмо постали коначно своји.
Жеље нам теку ка истом ушћу,
а време, ко ушће, у месту стоји.


Те твоје усне

Те твоје усне радосне,
мекане, страсне, поносне,
за трен се у мој сан затворе
и целу ноћ ми говоре
како ме чекају на крају
свих мојих путева посутих
пепелом и трњем процвалим-
да тамо од снова се растану
и стварност моја постану
од сваког сна радоснија.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ви и ти

Да сте тад дошли,
ја бих пред свима
рекла да Ви сте најдражи гост
на моме слављу, и у сласт
рекла да свима служи на част
сваки тренутак и место свако
на ком је корак застао Ваш.

Да сте тад дошли,
ја бих Вам рекла:
„Време је да ме препознаш“,
јер више не желим да говорим „Ви“
својој нађеној половини,
ја која сам с целим светом на „ти“
кад се Ви нађете у мојој близини.

Ал кад бисте ми казали „ти“
уместо да изрекнете цело ми име,
тад бисте чули: „ О, најдраже биће,
ућути и снажно загрли ме!...“

[You must be registered and logged in to see this image.]

Видела сам те опет

Видела сам те опет,
и то после годину дана!
Свих триста шездесет пет жеља
у једну се једину слило -
да иза обичних речи
не откријеш то што је срце
ко своју најлепшу тајну
све ово време крило.

Сама твоја близина
за мене већ је ужитак,
а свака реч казана -
сласни и опојни напитак
који ме опија целу
и занос ми изнова буди,
занос о коме сањају
и богови и људи.

Тај занос траје и руди
и у твом одсуству дугом,
и испуни ме целу
срећом уместо тугом,
јер осећам да си увек
ту, покрај мене,
без обзира у ком си стварно
делу васељене.

Ал ја ћу радије скрити
тај прождирући пламен
и нећу ти открити жељу
која ко драги камен
краси ми огрлицу
од триста шездесет пет дана
и снагу ми изнова даје
да трајем насмејана

а да ти и не сазнаш
да осмех дугујем теби,
и да не сазнаш да време
за мене значаја нема.
Љубави, жељо, лепото,
што мом си срцу храна,
твој осмех је најлепши украс
на колајни мојих дана.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Добро је што се не појављујеш,
ма како те ја звала :
урлајући да се оре брда,
говорећи тихо у слушалицу
или нечујно сплеткарећи
са силама невидљивим.

Истина,
можда би се нешто и догодило
кад бих те дозвала.
Но, нема ничега јаловијег
од размишљања о томе
шта би било кад би било.
Оно што треба да буде,
свакако ће и бити.

Добро је што се не појављујеш.
Овако ми се чини
да је сва слобода овога света
моје власништво.
Зато је и продајем у бесцење
за сваки наговештај твог доласка,
иако ме време непрестано обмањује
и плаши,
а места на која долазим изгледају
као да си их управо напустио
уз обећање да ћеш се брзо вратити.

Зато тако пажљиво посматрам
сваки трг,
сваку уличицу,
тек посађено стабло
и птицу у лету,
тражећи у њима
бар сенку твоје сенке,
јер знам да ћеш и ти
стати пред њих,
овако као ја,
и да ће их твој поглед упитати
јесу ли ме видели.

Боље је да прећуте истину
јер није лако признати
да су видели само сенку
онога што уствари јесмо.

Зато је боље што се не појављујеш.

Овде ме не би ни затекао.
Овде је само моје тело,
бледа сенка моје душе
која се ни на тренутак не одваја од тебе
јер, кад би се то десило,
било би равно смрти.

Не напуштај ме
када се будеш појавио!


[You must be registered and logged in to see this image.]

Slutnja

Завара ме, тако, нека чудна слутња,
неко ново „ А можда, ипак...“
и почнем да му се надам.

Онај голуб се тада врати
и гледа ме са суседног крова,
и то увек кад помислим да је све узалуд
и да никад није ни могао
да буде моја стварност
јер он, заправо, не може припасти никоме
пошто превише припада себи самом.

А опет, довољно је било само да ме угледа у маси
и да баш мени пружи руку
(случајно, наравно, јер увек је све случајно,
а онај који у оваквом следу догађаја види некакву законитост -
сам себи ставља наду, као омчу, око врата),
и да помислим да је то очигледан доказ
и знак да нисам ништа умислила.

Вероватно ћу ујутру, кад отворим очи,
опет помислити: „Боже, ако је он тај,
пошаљи ми неки знак,
и никада више нећу посумњати да је воља Твоја“,
и уплашићу се још више него прошли пут
уколико баш тада слети онај голуб на кров
и загледа се у мене.
Она лепа слутња претвара се у стрепњу,
и почиње да боли.

Зар је могуће да никад не постанемо имуни
на онога који је најжељенији и најнедостижнији од свих?
Зар је могуће да је слутња једино што нас чини живим?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svitac

Fenjerom svojim svitac jedan
zlatiće opet pejzaže noćne,
i svojom sjajnom mrvicom svetla
na dvoboj pozvaće svetiljke moćne.


Sva njegova svetlost u mrvu je stala.
Gledam je, dok sleće na prvi maslačak.
Znači li nešto velikom svetu
sred mrklog mraka taj jedan zračak?

On je Don Kihot, čija misao
svetlošću para neba visine,
moćna ko sećanje što usred noći
ponekad para mi srca dubine.

Tad mrva jedna naspram planine,
i jedan zračak usred tmine,
i eho tvog glasa naspram tišine -
meni se većim od svega čine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Te tvoje noge

Te noge tvoje stamene
znaju li prečicu do mene?

Ako je znaju - nek dođu,

ako li ne znaju – nek pođu

za ovim mojim nemirom

jer, evo, celim svemirom

čežnju za tvojim dodirom

prosipam ne bih li prekrila

sve osim te jedne stazice

koju je Ljubav stvorila

da bi nas u sužnje pretvorila

što pred nju padaju ničice.

[You must be registered and logged in to see this image.]

NOĆ KADA SAM GA ZAVOLELA

Gola,
kao od majke rođena,
bila je ta noć.
I bela,
kao put device,
drhtava,
jedra.

Tela su,
i onako,

samo odela,
od krvi i mesa
sačinjena,
žudnjama neutaženim
začinjena,
i s malo duše pride.

I bledo lice
devojčice
što prvi put je
ljubljenog srela
imala je ta noć…
I nož
u ruci,
kako to ide,
za svaki slučaj.

A beše snena
i zanesena,
na nedra mesečine
naslonjena.

Pogledao me je.
Tad sam ga srela.

Obnevidela.

Kriknula
pa zanemela.

Poželela
pa zavolela.

Otrgla nož,
stresla se cela.

Ruka je još dugo
drhtala,
bela,
na žudnju se svela,
kao ta noć,
obasjana mesečinom
i ovijena sjajem i vatrom
tog pogleda,
toplijeg i raskošnijeg
od svakog odela.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ČEKANJE

Molim da čekanju kraj ne dođe
ako je suđeno da sve lepo prođe
i da nam ostavi samo tugu.

Molim da sve ove čekanja dane
ne zaboravim, i da ostane
u meni sećanje na njih večno,

jer ono što dođe možda će biti
tek bleda senka čekanja ovog,
tek tužni odraz vremena srećnog.

[You must be registered and logged in to see this image.]

NEKAD I SAD

Prošlosti dugujemo sebe ovakve kakvi sad jesmo,
i svako naše Nekad u sebi čežnju krije,
žal za vremenom koje, ma bilo lepo il` ružno,
svoje lepote ima jer nikad prošlo nije.

U nama traju i sada sve drage ljubavi bivše,
u nama tinjaju jošte sva ona ognjišta mila,
i sve u nama još živi jer radosti duša ište,
čiste i iskrene ko što i sama je oduvek bila.

Sadašnjost smerno se klanja onome što smo bili,
i svako naše Sada sija ko suvo zlato
jer strpljivo skupljasmo dane u kojima i peska beše,
ali i poluga zlatnih, i možda upravo zato

u našim škrinjama sada stoji obilje blaga
kojim se kupuje radost i kojim blaži se tuga.
Budućnost kad otvori škrinje, videće blažena lica
naših Sada i Nekad, dva dobra i verna druga

[You must be registered and logged in to see this image.]

PLIMA I OSEKA

Ja se ne bojim snova na školju,
pučine tihe, pospane, plave,
krika galeba na pustom moru,
zvezdanog neba ni morske trave.

I ne bojim se hridina oštrih,
kamenih kuća, maslinjaka,
soli u svakoj pori svog tela,
magle, oluje, vulkana, mraka.

Samo se bojim plime u krvi,
vulkana milošte, oluje strasti,
i onog što dođe posle svega,
jer sve što se uzvisi - mora i pasti,

jer sve što iz dubine srce nam krene
u istu dubinu jednom se vrati:
donese blago što usput se steklo
i njime buduće sve dane zlati.

Tu, u dubini, dva oka tamna
ko dva su sidra ukotvljena,
i svaka misao o drugom moru
začas se istopi kao pena.

Ja bez njih nigde videla ne bih
nijedno svitanje ni smiraj dana -
jer su kolevka svitanja mojih,
svih plima, oseka i uragana.

Jedino s njima i oseka leči
(smiraj kad slutim, ona ne boli).
Je se ne bojim snova na školju,
bojim se samo onog što volim.

[You must be registered and logged in to see this image.]

JAVIO SI MI SE OPET

Javio si mi se opet.
To na zalasku sunce
nežnije i tužnije sija.
To na uviru reka,
svesna da kraj je blizu,
poslednju kap slobode
ispija žudno.

A ja u čudu ostah
jer pričah kao u snu

o suncu kog više nema,
o kiši koja sve dane
sivilom svojim boji,
a ti opet o sjaju
kog u tvom kraju još ima.

I reče mi da ćeš doći
kad počne sledeće leto.
Isto bi bilo da kaza:
„Kad počne vek sledeći“,
jer nas dvoje oduvek
kao da imasmo beskraj
i večnost za sebe celu,
kao da nije kratko
vreme što nam je dato,
da nije važno da nekad
budemo zajedno stvarno,
da srce srce čuje
i drhtaj da oseti telo
kad smo kraj voljenog bića.

I najzad, tako je tužno
što takva je sudbina sunca
da do nas odsjaji stižu
i onda kad njega nema,
te nas podsete samo
da ono što mrtvo je davno
ne može čak ni da boli.

I najzad, tako je strašno
što smo se mimoišli
na samom kraju puta,
a celog života smo jedno
ka drugom uporno išli
mi, dva putnika tužna kojima počinka nema,
te sada mogu samo
da gledaju zalazak sunca
koje ih grejaše dugo
i koje je, ko oni, nemo,
mesto da kažu sve što
u srcima njihovim beše
i što odjednom nesta.

[You must be registered and logged in to see this image.]

DUGO, PREDUGO

Dugo ne ostaje
ni u klepsidri pesak,
ni voda ista u reci,
ni karika slaba u lancu.

Samo ja već predugo gledam
te oči što na mom se licu
zadrže tek na trenutak,
kao na nekom strancu,
a onda taj trenutak
pretvorim u večnost samu,
i bljeskom iz oka tvoga
razgrnem svu onu tamu
koja pre toga mene,
kao svog najdražeg znanca,
crnim je ovila plaštom
i stvorila od mene stranca
i sebi samoj i svetu.
Dugo već, predugo traje
zanos što snagu mi troši
dok mi je iznova daje.


[You must be registered and logged in to see this image.]

SVET PORAZA

Nosim taj svet svuda sa sobom:
svet minulih poraza i posrnuća,
koji me učini uvek robom
i vodi u nova i nova klonuća,
te mi se dogodi da sred radosti
osetim žalost, ko nož sred grudi,
i sve što moglo je da sreći vodi
odjednom nestane, jer duša žudi
za jednom velikom ljubavlju silnom
koja je ostala bez ostvarenja,
zbog koje svet milošte prave
za mene ostaće samo - svet htenja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ERGO SUM…?

Više ti ne pišem.

To je isto kao da ne dišem.
To je isto kao da gledam, a ne vidim,
To je isto kao da postojim, a ne živim.

Više te ne grlim ni rečju ni zvukom.

To je isto kao da grlim smrt samu.
To je isto kao da jagnjetu je dobro s vukom.

To je isto kao da obalu ne grli more.

Više te ne očekujem na putevima kojima koračam.

To je isto kao da noć dočekujem sred zore.
To je isto kao da sreća se začinje sred plača.
To je isto kao da jedino bolu se divim.

Više te ne volim, zaista.

To je isto kao da kažem: Da, ja sam ista
kao što bejah dok ne spoznah
šta znači voleti svim srcem svojim.

To je isto kao da kažem: Odričem se
jedine radosti za koju živim.

To je isto kao da kažem: Ne postojim.

[You must be registered and logged in to see this image.]

NE, NISAM TO JA

Ne, nisam to ja, niti ću biti
to sunce ka kome opčinjen letiš.
O, Ikare tužni, kad krila ti stopi,
da l ćeš bar tada da me se setiš?

Tada, kad padneš u ponor hladni
svoga najcrnjeg sunovrata,
i kada shvatiš da nejaka krila
nikad ne stignu do nebeskih vrata,
samo dve iskre iz moga oka
za tren će sinuti nasred tame
da bljeskom svetlosti odaju poštu
onom što sunce beše za me.

A onda lagano i te dve iskre
uz voštano krilo će se sviti:
ono je letelo ka svome suncu,
ja ću u svoje uroniti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

PROTAGONISTA

Živac mi svaki rastrese mis`o
da smo se stvarno mimoišli,
jer mora biti da bejasmo slepi
il oboje s uma da smo sišli.

Jer gledajući u tebe samo,
-O, biće u sećanje uklesano!
ja nisam videla kako prolaziš
tik pored mene, i lagano
u neku drugu priču stupaš,
i ne znajuć da si junak vrli
u mojoj priči nedovršenoj
koja i sada ka tebi hrli.

Možda ćeš i ti jednoga dana
neko poglavlje pročitati,
pa ćeš se čuditi samom sebi,
a onda - o, tugo! – i zaplakati.


[You must be registered and logged in to see this image.]

NADOMAK CILJA

Bat tih koraka i sada čujem
ulica pamti i gde smo se sreli,
najpre udaljeni, a onda sve bliži
i mi bejasmo, ko da smo hteli
da sluči se ono što se retkima
događa, i traje sve dok ih ima:
oprezno išli smo jedno ka drugom,
pažljivo biranim putevima.

Zaobiđosmo tako i sreću samu,
mada joj priđosmo na jedan korak,
i mada čusmo korake drage,
okrenusmo se, i ukus gorak
ovlada usnama i srcima našim.

Šta li videsmo, nije mi jasno
i zašto, ludi, ostavismo
ono što najlepše imali smo?

I zašto, nesrećni, zamakosno
u onu sveopštu tugu i tamu,
kada bejasmo nadomak cilja,
i kada videsmo i Sreću samu?


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ljubav u Toskani)

Pod Ponte vecchiom teče Arno…
Zar reka sobom nosi stvarno
naše i tuđe senke rumene?
Kud to odlazi naša rumen?
U šta se pretaču naše sene?
U šta se pretvara taj čudni grumen
života našeg?

Pod Ponte vecchiom Arno teče…
Čime se sećanja na tugu leče

kada u nama ozelene?
Na Trgu čuda krivi se kula,
a tuga lagano stiže i mene,
plavi polako sva moja čula,
radosti željna…

Pod Ponte vecchiom teče Arno…
Zar se tu jednom sretosmo stvarno?
Na Polju čuda još travke snene
stidljivo sriču: ”Ti voglio bene”,
reči što nijedno od nas ne reče
tad, kad je padalo rumeno veče,
na našu ljubav i uspomene…

Pod Ponte vecchiom Arno teče…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prošetajte se Trgom čuda. Pronađite putokaz na kome piše TRUN SMO I TREN i naći ćete se na zaista čudesnom mestu.

Udahnite duboko i krenite po stazama stihova. Upustite se u uzbudljivu avanturu razotkrivanja tajni ljubavi. Srešćete "iskonske nemire i iznenadne preokrete", unutrašnje ratove tokom iščekivanja, slutnje i strepnje, nemušte krike, spoznaju da je nemoguć beg od sebe i ogledala koja optužuju... "Šetajući poljima očiju" ili bojnim poljima nakon bitke ostvarenja i mašte, otkrivaćete postepeno strast, čežnju za predajom, rađanje žudnje, zlatne tragove požude, pozornice, opsene, slagalice sudbine, prepuštanje trenutku, privremena klonuća zbog poraza, ranjivosti ili neuzvraćanih osećanja, rastanke uz dubok naklon smehu, pribežišta,... Ali i da svaka ljubav može da zvoni ćutanjem i da u sebi od samog početka nosi beleg usuda "poslednje igre leptira", odlaska i smrti, spoznaje da smo "trun i tren"... Taj beleg nosi prkosno, ponekad se umori od tuge, ali i smiri u sreći.

Ako se vi umorite od traganja za srećom, na istom mestu vas čeka bajkovito utočište sagrađeno od stihova. Oni podsećaju na prelepu, nežnu, starinsku čipku, koja "dotakne i ono što nikad ne dotakne ruka". U tom utočištu sve ljubavi su neprolazne i bezvremene, jer njihov zanos istovremeno troši i obnavlja snagu, a prošlost i sadašnjost pune bogatstvom škrinje budućnosti. Ljubav će vas ugrejati i ispuniti, kao "zračak svetlosti naspram tmine", kao "slika iz snova u ramu stvarnosti", ili kao plamičak koji je samo delić velike vatre ljubavi i koji, kad se ugasi, za sobom ostavlja "spomen na lepotu koja nas održava u životu". Saznaćete da ljubavi nikad nisu uzaludne, makar bile neostvarene, kao "žudnja za nedostižnim" i za lepotom. Makar bile tajne riznice pune čežnji za dodirom, igri pogleda, čekanja na sreću, radosti zbog retkih susreta,...

Na čudesnom trgu saznaćete i osetićete još mnogo toga i dobićete odgovore na večita pitanja o ljubavi.
Dok volim, koliko mogu da stradam? - "Kolika ljubav – Tolika cena".
Kada snovi mogu da se ostvare? - "Tek kad saznamo gde nam je ušće".
Da li mogu da se odreknem ljubavi? "To je isto kao da kažem: Ne postojim".

Spoznaćete da "nikad nismo ni nesrećni ni sami", ni na vrtešci života i smrti, ni u molitvama. "Mnogo puta nas dotakne nečija reč, pokret, zvuk, ali i njihovo odsustvo".

[You must be registered and logged in to see this image.]

DODIR

Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut ženskom rukom.

I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom.

Zar žive da bi bili mrtvi?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Doticani maštom
i žudnjom
možda se nikada neće
dotaći rukama.

Ruke su sa maštom
najpre
ukrstile mačeve,
zatim
prešle na revolvere,
a na koncu,
u okršaju sa žudnjom,
ostale bez oružja,
gole.

Mašta im okove stavila
i zabravila
sa trideset i devet brava.

Sad mogu samo da miruju
i slušaju damare
svojih nemira.
Ko im je kriv?!?
Ko ih je terao
da dižu ustanke
protiv moćnijih
neprijatelja?!?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дозивали те

моји дани

(са твојим жељама

невенчани)

да им се вратиш.



Сред туге неке,

(сад већ далеке),

тражили неке

старе реке

да с њима потеку.



Нит реке теку

залеђене,

нит жеље мину

неостварене.



Тек

живот

мине

човеку.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Човек што увек воли сам



Залуд сам крала буктиње страсти

од највећих љубави овога света

да ти их дам.



У искрицу нежности

сад би све стало,

као да никад не беше плам.



Изгубило ми се душе пола…

Од жеље да сачувам љубав највећу

оста тек – кам.



Сад могу ти дати

што дати може

човек што увек воли сам.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ЗАШТО БАШ ТИ



И ти,

тако близак

и драг,

ти, мој,

и то сад,

након толико година,

после свих тренутака среће

које је требало да проживимо заједно,

а нисмо их проживели,

после свих речи несмотрених

које је требало да изговоримо,

а нисмо их изговорили,

питаш

ЗАШТО БАШ ТИ?!?



Као да је то терет - бити вољен,

као да је то срећа - бити сам,

као да је то живот - бити жив.

ЗАШТО БАШ ТИ?



Кад Бог да кишу и живот земљи,

понека кап ти падне на длан.

Кад сунце светлошћу обгрли свет,

понеки зрак ти обасја пут.

Када ти ружа у срцу израсте,

ти мораш некоме да је даш.



Када би речи постојале

да кажем: ЉУБАВ,

да кажем: БОЛ,

када би речи могле да кажу,

тад бих ти рекла

ЗАШТО БАШ ТИ...

[You must be registered and logged in to see this image.]

За сва неба и за Зо



Земља мој дом је. Она ме мами,

а теби небо судбина је.

Срце што пламти кад те се сетим

сигуран знак је да љубав траје.



Урања поглед у густи облак,

ал` никад небо не надјача.

Непокор плаветни ме подсети увек

да свет је само Долина плача,



а ја тек створ ил` биће једно

које је крхко колико јако.

Земља ми измиче кад милујем нежно

погледом небо, као шаком.



Мени је суђено да на небо

тек болни поглед усмерим жудно,

тек да бих схватила да снове немам

јер једно око ми вечито будно.



А ти још сањаш… Твој живот сан је…

И смрт ће бити тек сан што траје.

Небо твој дом је, оно те мами,

а мени земља судбина је.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Жудња за лепотом



Само лепоту нудиле су

док су дрхтале, ломне у струку,

травке што своја вита су тела

извиле да погледе твоје привуку.



А твоје око жудело је

да по небеским морима рони.

Занесен, ниси ни могао чути

како се орила по васиони











песма што травке је громогласно





певаху, па се стишаше смерно.





Слепо и глуво остане за нас





све што је лепо неизмерно.











Чекањем лепоте уморене,





земљици тела предале су.





Земља их жудно пригрлила.





Лепоту само имале су.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Стварност



И ти ћеш доћи и преда ме стати

мислећи да си од многих један

што мој их поглед узгредно прати,

нечему другоме помно предан.



Као ни сада, тад нећеш знати

да око моје у оном трену

у ком те, одлазећег, обухвати

упије светлост неслућену.



И вечност ће проћи брзо, ко сати

у којима владаш мислима мојим,

а ниси дуго ни могао знати

да сам те назвала љубљеним својим.



Па ипак, нека те не чуди љубав

која опстаје и без твог знања

јер си једини смисао и разлог

мога земаљског постојања.



Та љубав постоји и изван мене.

Ја сам тек један сићушни део

нечег чем не знам узрок ни исход,

ал знам да мој је живот цео



одређен твојим постојањем,

омеђен мојим жељама слепим,

јер ти си једина моја стварност

што живот ми чини драгим и лепим.


[You must be registered and logged in to see this image.]