Violeta Milicevic

Violeta Milićević rođena je 18. novembra 1968. godine u Petrovcu na Mlavi.

Ljubav ka pisanju ispoljava prvi put u osnovnoj školi, kada osvaja nagrade ne konkursima časopisa ''Male novine'', ''Dečje novine'' i ''Zmaj'', ali literarni dar u njoj živi pritajen do sredine tridesetih godina života.

Godine 1987. postaje student Filološkog fakulteta u Beogradu (grupa: jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik), a nakon završenih studija pronalazi svoje mesto pod suncem u gradu koji smatra pupkom sveta, u kome jedino živi u pravom i punom smislu te reči, iako joj duh rado zalazi u neke vremenski i prostorno udaljene gradove.

Radi kao profesor književnosti i jezika u srednjoj školi.

Godine 1997. upisuje studije francuskog jezika i književnosti.

Prevodi sa italijanskog i francuskog, u nadi da je crvena nit maternjeg jezika koju drži u ruci, poput one Arijadnine, nit koja predvodi i prevodi preko svih Crvenih mora ljude koji znaju da na svetu postoji jedan suštastveni put koji se zove – stvaralaštvo, i jedan neprikosnoveni jezik koji treba naučiti, a koji se zove – ljubav.

Piše za svoju dušu o dušama onih koji vole, veruju i nadaju se, i za koje je život andrićevsko čudo koje se neprestano troši i osipa, ali i traje i voli se, tako trošno, prolazno i nepredvidljivo, kao i o onima koji su se mnogo puta u život razočarali, ali nisu zaboravili da se očaravaju.

Zbirka ''Trg čuda'' je njena prva objavljena zbirka koja sadrži pesme pretežno ljubavne, nastajale od kraja osamdesetih godina prošlog veka do 2005-og leta gospodnjeg.

Zbog neprekinute linije života na dlanovima, opkladila se sa vremenom da će živeti večno, ako nigde drugde, a ono bar na ''Trgu čuda''.

Prošetajte se Trgom čuda. Pronađite putokaz na kome piše TRUN SMO I TREN i naći ćete se na zaista čudesnom mestu.

Udahnite duboko i krenite po stazama stihova. Upustite se u uzbudljivu avanturu razotkrivanja tajni ljubavi. Srešćete "iskonske nemire i iznenadne preokrete", unutrašnje ratove tokom iščekivanja, slutnje i strepnje, nemušte krike, spoznaju da je nemoguć beg od sebe i ogledala koja optužuju... "Šetajući poljima očiju" ili bojnim poljima nakon bitke ostvarenja i mašte, otkrivaćete postepeno strast, čežnju za predajom, rađanje žudnje, zlatne tragove požude, pozornice, opsene, slagalice sudbine, prepuštanje trenutku, privremena klonuća zbog poraza, ranjivosti ili neuzvraćanih osećanja, rastanke uz dubok naklon smehu, pribežišta,... Ali i da svaka ljubav može da zvoni ćutanjem i da u sebi od samog početka nosi beleg usuda "poslednje igre leptira", odlaska i smrti, spoznaje da smo "trun i tren"... Taj beleg nosi prkosno, ponekad se umori od tuge, ali i smiri u sreći.

Ako se vi umorite od traganja za srećom, na istom mestu vas čeka bajkovito utočište sagrađeno od stihova. Oni podsećaju na prelepu, nežnu, starinsku čipku, koja "dotakne i ono što nikad ne dotakne ruka". U tom utočištu sve ljubavi su neprolazne i bezvremene, jer njihov zanos istovremeno troši i obnavlja snagu, a prošlost i sadašnjost pune bogatstvom škrinje budućnosti. Ljubav će vas ugrejati i ispuniti, kao "zračak svetlosti naspram tmine", kao "slika iz snova u ramu stvarnosti", ili kao plamičak koji je samo delić velike vatre ljubavi i koji, kad se ugasi, za sobom ostavlja "spomen na lepotu koja nas održava u životu". Saznaćete da ljubavi nikad nisu uzaludne, makar bile neostvarene, kao "žudnja za nedostižnim" i za lepotom. Makar bile tajne riznice pune čežnji za dodirom, igri pogleda, čekanja na sreću, radosti zbog retkih susreta,...

Na čudesnom trgu saznaćete i osetićete još mnogo toga i dobićete odgovore na večita pitanja o ljubavi.
Dok volim, koliko mogu da stradam? - "Kolika ljubav – Tolika cena".
Kada snovi mogu da se ostvare? - "Tek kad saznamo gde nam je ušće".
Da li mogu da se odreknem ljubavi? "To je isto kao da kažem: Ne postojim".

Spoznaćete da "nikad nismo ni nesrećni ni sami", ni na vrtešci života i smrti, ni u molitvama. "Mnogo puta nas dotakne nečija reč, pokret, zvuk, ali i njihovo odsustvo".

[You must be registered and logged in to see this image.]

DODIR

Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut ženskom rukom.

I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom.

Zar žive da bi bili mrtvi?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Doticani maštom
i žudnjom
možda se nikada neće
dotaći rukama.

Ruke su sa maštom
najpre
ukrstile mačeve,
zatim
prešle na revolvere,
a na koncu,
u okršaju sa žudnjom,
ostale bez oružja,
gole.

Mašta im okove stavila
i zabravila
sa trideset i devet brava.

Sad mogu samo da miruju
i slušaju damare
svojih nemira.
Ko im je kriv?!?
Ko ih je terao
da dižu ustanke
protiv moćnijih
neprijatelja?!?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Дозивали те

моји дани

(са твојим жељама

невенчани)

да им се вратиш.



Сред туге неке,

(сад већ далеке),

тражили неке

старе реке

да с њима потеку.



Нит реке теку

залеђене,

нит жеље мину

неостварене.



Тек

живот

мине

човеку.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Човек што увек воли сам



Залуд сам крала буктиње страсти

од највећих љубави овога света

да ти их дам.



У искрицу нежности

сад би све стало,

као да никад не беше плам.



Изгубило ми се душе пола…

Од жеље да сачувам љубав највећу

оста тек – кам.



Сад могу ти дати

што дати може

човек што увек воли сам.

[You must be registered and logged in to see this image.]

ЗАШТО БАШ ТИ



И ти,

тако близак

и драг,

ти, мој,

и то сад,

након толико година,

после свих тренутака среће

које је требало да проживимо заједно,

а нисмо их проживели,

после свих речи несмотрених

које је требало да изговоримо,

а нисмо их изговорили,

питаш

ЗАШТО БАШ ТИ?!?



Као да је то терет - бити вољен,

као да је то срећа - бити сам,

као да је то живот - бити жив.

ЗАШТО БАШ ТИ?



Кад Бог да кишу и живот земљи,

понека кап ти падне на длан.

Кад сунце светлошћу обгрли свет,

понеки зрак ти обасја пут.

Када ти ружа у срцу израсте,

ти мораш некоме да је даш.



Када би речи постојале

да кажем: ЉУБАВ,

да кажем: БОЛ,

када би речи могле да кажу,

тад бих ти рекла

ЗАШТО БАШ ТИ...

[You must be registered and logged in to see this image.]

За сва неба и за Зо



Земља мој дом је. Она ме мами,

а теби небо судбина је.

Срце што пламти кад те се сетим

сигуран знак је да љубав траје.



Урања поглед у густи облак,

ал` никад небо не надјача.

Непокор плаветни ме подсети увек

да свет је само Долина плача,



а ја тек створ ил` биће једно

које је крхко колико јако.

Земља ми измиче кад милујем нежно

погледом небо, као шаком.



Мени је суђено да на небо

тек болни поглед усмерим жудно,

тек да бих схватила да снове немам

јер једно око ми вечито будно.



А ти још сањаш… Твој живот сан је…

И смрт ће бити тек сан што траје.

Небо твој дом је, оно те мами,

а мени земља судбина је.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Жудња за лепотом



Само лепоту нудиле су

док су дрхтале, ломне у струку,

травке што своја вита су тела

извиле да погледе твоје привуку.



А твоје око жудело је

да по небеским морима рони.

Занесен, ниси ни могао чути

како се орила по васиони











песма што травке је громогласно





певаху, па се стишаше смерно.





Слепо и глуво остане за нас





све што је лепо неизмерно.











Чекањем лепоте уморене,





земљици тела предале су.





Земља их жудно пригрлила.





Лепоту само имале су.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Стварност



И ти ћеш доћи и преда ме стати

мислећи да си од многих један

што мој их поглед узгредно прати,

нечему другоме помно предан.



Као ни сада, тад нећеш знати

да око моје у оном трену

у ком те, одлазећег, обухвати

упије светлост неслућену.



И вечност ће проћи брзо, ко сати

у којима владаш мислима мојим,

а ниси дуго ни могао знати

да сам те назвала љубљеним својим.



Па ипак, нека те не чуди љубав

која опстаје и без твог знања

јер си једини смисао и разлог

мога земаљског постојања.



Та љубав постоји и изван мене.

Ја сам тек један сићушни део

нечег чем не знам узрок ни исход,

ал знам да мој је живот цео



одређен твојим постојањем,

омеђен мојим жељама слепим,

јер ти си једина моја стварност

што живот ми чини драгим и лепим.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Опело једном пријатељству



Као да нисмо од нити сагласја

ћилим лепоте ткале,

као да нисмо имале исте,

достижне идеале,

као да нисам ти,

као да ниси ми

одраз у огледалу,

срце у срцу

била...

Не заборављам,

али све остављам,

моја мила:

некоме другом

да дане дугом

шарном ти краси;

некоме другом

ко неће тугом

да радости гаси;

некоме другом

ко ће ти певати

ма где да си



о сунцу, нежности и пролећу

док стопа ти урања у снежни смет,

о небу, слободи и победама,

док ти се спремаш за нови лет,

о вечној љубави коју светкујеш

јер ово овде није твој свет...



А ја ти кажем:



Тај други свет је

тек шарена лажа која те мами;



И ја ти кажем:



Сви дођу и оду,

на крају останемо тужно сами.



И ја ти кажем:



Тешко је наћи

у пустињи воду,

у другом себе,

светлост у тами...



Ми све то нађосмо

и остависмо

као да никада ништа нисмо

о себи и другима заиста знале,

верујућ` да ни због ког више на свету

не бисмо горко заплакале,

као да нисам ти,

као да ниси ми

одраз у огледалу,

срце у срцу

била.

Не заборависмо

(од свега што имасмо)

једино тугу, мила.



Казаљке на сату нису стале,

ни усне нису задрхтале

у данима дугим, сивим.

Једино речи су отежале

и, бремените, прећутале:

Нема нас, а ипак живим

као да ниси ми,

као да нисам ти

ко сестра рођена била...



Не заборављам:

човек је увек тужно сам,

моја мила...

[You must be registered and logged in to see this image.]

Играли се коњи врани



Не заборавих неке друмове тела

и свуда по њима уточишта

за руке, огњене вранце, што јуре

од прибежишта до пристаништа.



Коме сте хрлили, о коњи врани?

Ко ли дизгине држа у руци,

кад јуристе, устрептали и насмејани,

ка сваком свратишту ко према луци?



Те привидне луке рудници беху

из којих изнесте полуге златне

којима друмове поплочасте,

онако жудне и податне.



И одјуристе, у галопу,

ка неком новом прибежишту,

а друмови памте сваку стопу

и топот милоште још увек ишту.



На вама тек златна прашина оста,

и због ње некад живот ми цео

изгледа као рудник златан

из којег нико није изнео



ни један једини грам богатства

чија је вредност баснословна...

О, дивни вранци, ваша је снага

- жеља неутажена и изазовна



која вас води увек напред,

у нека нова пристаништа,

док ваши трагови друмовима

остају једина уточишта.



Сред старог друма још се злате

трагови што виде се из даљине.

...Опет се играсте, коњи врани!

...На друму трагови златне прашине.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Bar

Svetovi su
previse mali
da se ne bismo
bar negde sreli.

Vremena su
previse duga
da se ne bismo
bar nekad hteli.

Razlozi su
suvise slabi
da se ne bismo
bar zbog jednog
voleli.

Stope na pesku

Da li treba ostaviti stope na pesku
i dozvoliti moru, suncu i vetru
da ih izbrišu, izbele i raznesu,
da ih učine zaboravljenim i dalekim,

ili je bolje i ne proći
tom obalom razuđenom,
ostati večno sam
i patiti za nekim?

I posle svega

I posle svega – otići treba...
Al' kuda krenuti? Put koje luke?
U ime čega trajati opet
i kome pružiti dve tople ruke?

I posle svega – voleti treba...
Al' kako voleti? Pesmom? Tišinom?
Plaćaju se ljubavi nezaboravom,
a putevi bolom i prašinom.

Jedan ili svi

Putevi uvek nekuda vode,
al' samo jedan je put za Rim.
Kad bih bar znala da si moj Cezar,
isla bih samo putem tim.

Ali ja ne znam da li da sledim
onaj sto vodi do tebe put,
jer mozda, ipak, i posle svega,
ti budes - avaj! - samo moj Brut.

Imati i nemati

Kada me jednom ne bude bilo
a tebe zabole stare rane,

a nema svetla iz oka moga
iz kojeg može jutro da svane,

i nema dodira mojih blagih –
da iz njih nežnost tad poteče,

i nema reči iz mojih usta,
koje bi mogle da rane leče,

shvati da nežnosti druge postoje,
samo što nisu moje i tvoje,

i znaj da ljubavi još postoje,
al' nikad više moje i tvoje.

Ljubav

Sve je ljubav, i sreće mnoge
u ovom svetu nam se nude.
Srećni trenuci tek zalečene rane,
a samo ljubav spasava ljude.

Čak i kad bol nam prevelik stvara,
ljubav nam uvek pruža ruku,
a kad u telu se smire strasti,
ona nas vodi u mirnu luku.

To mir je duše, tela i reči
koji nam radost životnu daje.
I kad sve drugo bude i prođe,
ta radost nikad ne prestaje.

Ako

Ako me samo pogledaš,
razbiće se u komade
jedno stakleno zvono
što čuva moje srce.

Komadi rasutog straha
i narušenog ponosa
umiraće oko nas
u svome počasnom plesu

jer ne umiru svi snovi
onda kad postanu stvarnost:
u njima ima snage
da prevaziđu sebe.

Ruža

Hoću da me pamtiš
onako
kako se pamti cveće
neubrano,
čiji te miris opijao
izdaleka,
kao ružu
čije bi trnje ranilo
svaku ruku,
osim one za kojom čezne.

Ako te ikad ubode
trn sećanja na mene,
neka ti, umesto bola,
procveta pupoljak ljubavi.

Ka čemu idem

Ne sanjaj
da ću te ljubiti
jednom kad me se setiš.

Ne sanjaj
moje usne
sa ukusom svoje želje
dok sumrak pada lagano
na tvoje zene usnule.

Ne pitaj
da li ću poželeti
nečiji tuđi dodir
uvek kad tebe se setim.

Ne pitaj,
jer sve na svetu
ka čemu idem, snena,
i što dotaknem, tužna,
samo je deo tebe.

Seti me se

Seti me se
kad sve druge zaboraviš,
kad sve zapostaviš
ili ostaviš.

Otrgni me
od ovog sveta
očaja,
bezumlja
i zla.

Ogrni me
kaputom nežnosti
i
šalom strasti.

A onda
čini što ti drago
kad ja sve druge zaboravim,
kad ih zapostavim
ili ostavim.

Oni

Oni koji su dno morsko dotakli,
sačuvali su malo soli u srcu
da tvom životu daju ukus...

Oni koji su ispod duge protrčali,
sačuvali su njene boje u sebi
da tvom životu daju raznolikost.

Oni koji su mislima dosegli sunce,
rukama će ti preneti toplotu
ako ih dodirneš.

Oni koji su te priželjkivali,
znali su da moraš postojati,
i pružiće ti srce
ako ka njima kreneš.

Vojskovođa

Zar ti zaista ne shvataš
da će drugi večito
i dobrovoljno
voditi ratove za tebe,
goloruki i otvorenog srca?

A ti
nećeš ni znati
da si bio
njihov privatni Aleksandar Veliki
ili bar Napoleon

jer si,
vođen zaslepljujućom svetlošću
svoje žudnje
da osvojiš svet,
osuđen da budeš samo
Hanibal ante portas...

Tebi u čast

Svu moju ljubav baci
u more svoje ravnodušnosti,

i videćeš:

ptice neće više nikada
tebi u čast
osvajati nebeska prostranstva,

i videćeš:

ribe neće više nikada
tebi u čast
pevati svoju nemu pesmu,

i videćeš:

trava se neće više nikada
zanjihati
tebi u čast.

Odbaci moju ljubav,

i videćeš:

nikada više nećeš postojati.

Posle tebe

Posle tebe,
postojaće samo jedna izobličena praznina
u koju će se utopiti moj lik,
neko stvorenje čije je srce
izobličeno od tuge
i nadanje u tvoj povratak,
koje će sa odazivati
na moje ime,
imati obrise moga tela,
boju mojih očiju
i linije usana.

A tamo gde si ti
neko će se radovati osmehu
na nekom tuđem licu,
i neko će izgovarati reči
koje neće ličiti na moje,
sve reči koje sam želela,
a nisam se usudila da izgovorim...
I neko će te voleti...

Trebalo je

Trebalo je
umesto nebu
stremiti – zemlji,
umesto rečima –
voleti telom...

Trebalo je
goreti kratko,
dati se slatko
prolaznoj vatri
u telu vrelom...

Trebalo je
odreći se
svega što bejah,
svega što željah,

na misliti o tebi
uporno, stalno,
kao o Bogu,

već poći drugom
naizostavno
i biti voljen...

Žao mi je, zaista

Žao mi je, zaista,
što više nisam ista,
i što si izgubio
četvrtu dimenziju
i razmere svemirske
u mojim očima.

Žao mi je, zaista,
ako ikada suza nehajana
u tvom oku zablista.

Između nas je stajala
hiljadu i jedna planeta,
i moja su osećanja
do tebe putovala
milion svetlosnih godina.

Ovo je samo odsjaj
davnih raketa
u mojim očima,
i žao mi je, zaista, zaista...

Mora biti da ni vremena
odavno nisu ista.

Parisienne

Možda zaista nije postojalo
ni vreme
ni mesto
u kome smo se mogli voleti.

Ipak,
ponekad ću potražiti
tvoje oči,
nege u tami,
da pronađem u njima
istu onu bojažljivost
koju tako dobro poznajem.

Pripadaš njoj,
i pripašću drugome.

Ko zna hoću li
ikada
ponovo
poželeti
da te volim?!?

Jedino će mi biti žao
što će Pariz ipak biti Pariz
i bez nas,
što se nikada nećemo zajedno popeti
na Tour Aiffel,
i što će čovečanstvo
večito ostati siromašnije
za moje javno priznanje
da je tvoj osmeh
neporecivo
i tajnovitije savršenstvo
od osmeha
Leonardove
Mona Lize.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da...

Da ga nije srela,
nikad ne bi znala
koliko ljubavi ima u sebi,
ni da je drugima previše dala,
a ipak ljubav zadržala
jer je niko dostojan ne bi,
osim njega.

Da ga nije poljubila,
nikada ne bi znala
koliko slasti poljubac stvara,
ni da su tuđi poljupci strasni
- otužni, neosetni i bezopasni,
da su bez slasti i bez žara,
osim njegovih.

Da ga nije zavolela,
ni sad ne bi znala
da život bez ljubavi je od smrti teži,
ni da su sve ljubavi male
dok čežnja i bol ih ne prekale,
da sreća u nama samima leži,
osim u njemu.

Da ga nije srela,
nikada ne bi znala
koliko čovek može da bude jak.
Da je nije zaboravio,
nikad ne bi znala
da čovek je ipak na svetu sam.

Sreda

Danas je sreda, i usred srede
lice se tvoje sred misli javlja,
ko vesnik nekog novog razdoblja,
drukčijih bolesti i drukčijeg zdravlja.

Zastaje vreme nasred srede,
bez daha ostaju kazaljke sata...
Sred srede mojih grudi, ko ptica,
prhnuše želje vatrenih jata.

Kada bi znale, da li bi stale
te želje moje, selice ptice,
nasred svog puta, jer u bespuće
svakog kog sretne vodi to lice?

A ja te srećem svakog dana
sred svojih bezbrojnih grešnih zaluta:
umesto raspreća il' putokaza,
tvoje je lice sred svakog puta.

Bespuća, praznine, beznađa tamna,
kad te se setim postaju bleda...
Sreda sred nedelje ko putokaz stoji.
Ti si sred srca... U srcu – sreda...

Ćutanjem te volim

Ćutanjem te volim,
sa željom da tišinu
u dodir pretvorim,
a svaki dodir
u strast,

I da sagorim
dok me voliš
i dok po telu se
razliva slast,

I da ni sećanje
ne ostane posle,
kad ljubav prođe,
ni reč,
ni zvuk.

Kad ljubav prođe,
nek ništa ne ostane
posle nas –
ni trag,
ni glas,
samo muk.

Ti si mi...

Ti si mi jutro: svićeš u meni,
sa novom zorom svakoga dana.
Kad zora svane, njen mi je dodir
nežan ko dodir tvojih usana.

A kad u podne upeče zvezda
i vatru pospe na zemne vrhunce,
taj žar u mom se srcu rasplamsa,
i jedno shvatim: ti moje si sunce.

I već se ponoć polak bliži,
tama se uvlači u moje pore...
Ja sklapam oči i svitanje slutim
još jedne nove, prekrasne zore.

A ti tad sanjivo otvoriš oči,
i nisi svestan da svim svojim bićem
čeznem da i ja jednoga dana
u tebi spavam, budim se, svićem.

I moje srce – kaleidoskop
iznova stvara svu tu lepotu...
Ti jutro si, podne, veče i ponoć,
jedina izvesnost u mom životu.

I ceo svet, ta šarena laža,
samo je odsjaj lepote tvoje.
Ti si mi jutro, podne i veče,
Ljubavi moja, i sve moje.

Predaj se

Prećuti taj ponor,
taj požar!
Prećuti vulkan,
tu strast!

Uguši otpor,
uguši očaj!
Progutaj uvredu,
povrati slast!

Nemoj voleti
i nemoj kleti!
Ne sanjaj,
ne leti
i ne sluti!

Sve će to već sutra
biti prah...

Predaj sve zaboravu,
toj tihoj smrti,
i jednom zauvek
(dok pada mrak)
z a ć u t i

kad već ne umeš
da kažeš:
v o l i m !

Sasvim obična pesma

...Jer ja te volim obično sasvim
ko što se voli dan koji sviće,
i kad se budim i kada zaspim,
i ne znam kakvo sutra mi biće.

Ne čeznem za rečima opojnim, silnim,
onim što večnosti i beskraju teže.
Ne pričam priče sa srećnim krajem,
nit moji snovi od jave beže.

Ko leptir što ne zna da život njegov
kratak je pred vremenom dugim ljudskim,
i živi od svitanja do sutona srećno,
i ja ću jednom srećna da usnim

jer ja te volim, ustvari, silno,
a naizgled prosto, obično sasvim
kao što volim dan koji sviće
u tvome naručju kada zaspim.

A kada otvorim oči snene,
i san i java jedno mi biće,
jer i nas dvoje smo u dva tela,
ljubavi jedina, jedino biće.

Sve i da...

Sve i da me nikad ne pogledaš,
zaslepljujuća svetlost tvojih očiju
jedina biće koju vidim.

Radost koju u meni budiš,
sve i da ti nisam draga,
jedina ostaće za kojom čeznem.

Đerdan tvog osmeha,
sve i da se u paramparčad razbije,
jedini je koji bih besnoslovno platila
i kojim bih ovenčala sve svoje dane.

Ambis u koji nezaustavljivo tonem,
sve i da mogu,
jedini je koji ne bih nikada napustila.

Na kraju krajeva,
sve i da se pomirim s tim da te nemam,
zar je to važno?

Kažu: imamo samo ono što smo drugima dali.
Ja sam tebi dala – sebe,
sve i da me nikad ne pogledaš.

U osvit zore

U osvit zore, dok spava reka,
polje i mrak kamenim snom,
poći ću negde, negde daleko
za mekom travom i pogledom.

Želeću jutra tvoga zoru,
onu što sviće u tvojoj želji,
i žarke ptice blistava pera
da život bude sjajniji, belji.

Želeću da stignem na kraj sveta,
tamo gde krajeva nema više,
gde nema tame, gde svetlost živi
i gde na ljubav sve miriše.

Tebi ću reći, i nikom drugom,
kuda ću poći kad zaspi mrak,
kada zasvetli i jače zablista
života moga treptavi zrak.

Tebi ću reći jer ti si moja
tama, i osvit, i svetlost dnevna...
Ka tebi idem, ma kuda išla,
Ljubavi, željo večita, drevna.

Дан кад сам те угледала

Сунце се крило иза облака,
ваздух је мирисао на лед,
а људи су уједали.
Пси луталице су тражили уточиште
у људским неисквареним срцима,
а ја сам, обамрла,
као после тешке болести,
изашла на снег
и пошла у сусрет Случају.

Мамило ме је зеленило
коме снег није дозвољавао да се покаже,
мамило ме је сунце
које се устручавало да сија,
и једно срце
које није желело да призна љубав.

А онда сам те угледала.

Осмехнуо си ми се,
а стреле твојих погледа прошле су
кроз ушице девет секира мога опреза.
Радост је, необуздана, заиграла на мојим уснама
и сјај се притајио у угловима очију
имитирајући ондашње сунце.

Посматрала сам те још мало,
а онда сам изашла
из простора, из времена, из себе
на ваздух који је одједном замирисао на пролеће,
на сунце које је пружало своје нежне руке ка мени,
међу људе који су изводили своје псе у шетњу,
тражећи уточиште у нечијим очима.

Разносила сам твоје осмехе
по шинама, по улицама,
по брдима и низбрдицама Белог града.
Шапутала је о њима сањива Ада,
и тајну мог заноса предала Сави,
а Сава, та брбљивица незаустављива
колико сутра ће је олако шапнути
својој радозналој љубави,
свом вечном љубавнику, Дунаву
(већ чујем њихово чаврљање) .

Снег, лед, други људи и пси
нису ни знали
да је дошло пролеће,
а ни ти ниси знао
Колико сам те само волела
тога дана,
када си се само насмејао
и својим осмехом постидео сунце,
тога дана,
када си само проговорио
и својим гласом постидео птице.

Увече, на заласку,
сунце је сијало
као грумен усијаног злата у ноћи.
Моје озеленеле очи више нису могле да гледају
у то сунце-
сунце љубави,
моје незајажљиве уши више нису уживале
у птичјем цвркуту,
након откривања чудесне и опојне музике
твога гласа.

Ја,
тобом пробуђени песник,
могла сам само
да склопим очи и заћутим,
надајући се да ћеш се и ти једном,
кад склопиш своје тамне очи, у тишини,
сетити зеленог сјаја мога ока,
и поново доћи.

Јер сунце љубави увек сија
за све,
али греје, мами и опија
само оне
који су у светлост заљубљени.

12. март 2005.
Једном С (-унц) - у