Moj grad-moj kraj-slikom i slovom

Predstavite grad i kraj u kome živite.Sa obzirom da smo sa raznih strana , čak i sveta, moglo bi biti zanimljivo ...

APATIN
U severozapadnom delu prostranih bačkih ravnica, na levoj obali Dunava, smestio se Apatin, jedan od najlepših gradova Vojvodine.

Izuzetno povoljan geografski položaj, blizina reke i prirodna bogatstva ovog kraja (plodno zemljište, šume pored reke, obilje ribe po ritovima i rukavcima i divljač u šumama) oduvek su privlačili ljude da se ovde naseljavaju, pa se tako još u praistoriji smenjuju kulture Sarmata, Kelta, Gota i drugih naroda.

U I veku, za vreme rimskih osvajanja, naselje je pretvoreno u vojni šanac sa utvrđenjima i imalo je značajnu ulogu u odbrani provincije Panonije. U VI veku dolaze Sloveni, a 896. godine Mađari i na ovom prostoru osnivaju svoju državu u kojoj su ipak Sloveni činili većinu stanovništva.

Apatin se prvi put spominje u pisanim dokumentima 1011. godine, a ime je dobio po opatiji Kaločke biskupije.

U XIV i XV veku na ovim prostorima su feudalna imanja, čiji su gospodari podigli dvorce oko kojih se naseljavaju ribari, lovci, lađari i vodeničari. Apatin se 1417. godine spominje kao posed Stefana Lazarevića. Pod tursku vlast pao je 1541. godine i bio pod njom punih 140 godina.

Deo izbeglica iz velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine naseljava se u Apatinu, Somboru i Prigrevici. 1748. godine u Apatin dolaze nemački kolonisti, a srpska naselja su silom raseljena, uglavnom u Stapar. Kolonisti su došli iz raznih krajeva. Sabirni centar je bio u Ulmu, a odatle su prevoženi Dunavom do Apatina, koji je postao glavna baza nemačke ekspanzije u Vojvodini, dobijajući pritom i posebnu podršku u razvoju. Nedaleko od pristaništa podignuta je crkva i izgrađen centar sa trgom. Podižu se javne zgrade, škole, ribarske stanice, zanatske radionice i stambene zgrade. Dvorska komora ubrzano podiže i privredne objekte: 1756. pivaru i pecaru, a 1764. jednu od najvećih tekstilnih radionica u Bačkoj. 1760. godine Apatin je proglašen za grad i stalno trgovište sa posebnim statusom.

Krajem XVIII veka katastrofalna poplava prodrla je u stari centar, uništila ga sa svim objektima, te sa sobom odnela i pola naselja. Novi centar formiran je severoistočno od Pivar e, čime je utemeljeno uobličavanje grada koje se u velikoj meri sačuvalo i do danas. Tokom XVIII i prve polovine XIX veka Apatin je doživeo snažan ekonomski uspon, pre svega zahvaljujući zanatstvu, trgovini i brodogradnji. Već 1869. godine osnovane su banke i štedionica, čime su otvorena vrata i ubrzanom industrijskom razvoju. Veliki broj ciglana (36) proizvodio je ciglu i crep, a njima su građeni i pokriveni mnogi objekti u Beču i većina u Pešti. 1912. godine Apatin je povezan železničkom prugom sa Somborom i Sontom. 1920. godine osnovano je brodogradilište, koje je u novije vreme modernizovano i jedino na celom toku Dunava opremljeno specijalnim liftom za brzo izvlačenje brodova na dok.

Posle kapitulacije Jugoslavije 1941. godine Apatin je ušao u sastav Hortijeve Mađarske. Za vreme Batinske bitke front se protezao sve do Apatina i Bogojeva, a sam grad je postao prava ratna baza. Partizanske jedinice oslobodile su Apatin 24. oktobra 1944. godine.

Prema planu kolonizacije, novembra 1945. godine, u Apatin su stigle prve boračke porodice iz Like i nacionalni sastav grada je promenjen. Do 1953. godine ukupno je naseljeno 1.061 porodica sa 6.258 članova.


Stanovništvo
Apatin je opština koja po popisu iz 2002. godine ima 32.813 stanovnika. Od ukupnog broja stanovnika ove opštine najviše je Srba i to 20.216 ili nešto malo više od 61%. Približno isti broj je upisanih Mađara i Hrvata: 3.785 stanovnika apatinske opštine izjasnilo se kao Mađari, a 3.766 stanovnika se izjasnilo da je hrvatske nacionalnosti.

Stanovništvo apatinske opštine čine još i Rumuni kojih je 1.191, Crnogorci kojih je 109, Jugoslovena je 727, Albanaca je 26, Bošnjaka 3, Bugara 2, Bunjevca 41 i samo jedan Goranac. Kao Makedonci izjasnila su se 32 stanovnika ove opštine, Muslimana je 45, Nemaca 159, Roma 524, Rusa 6, Rusina 9, Slovaka je 39, Slovenaca 25, Ukrajinaca 3, a kao ostali izjasnio se 81 stanovnik opštine Apatin.

U apatinskoj opštini u kategoriju Neopredeljeni upisalo se 1893 popisanih, u kategoriji Nepoznato upisano je 71 lice, dok je regionalnu pripadnost iskazalo 59 stanovnika ove opštine.

U samom gradu Apatinu živi 19.289 stanovnika, u Kupusini 2.370, Prigrevici 4.786, u Svilojevu 1.354, doku u Sonti živi 4.994 stanovnika. U apatinskoj opštini, u odnosu na popis iz 1991. godine, prisutan je prirodni priraštaj, ali samo na nivou grada Apatina, dok je u seoskim sredinama primetan negativan natalitet. Tako u gradu Apatinu danas živi 1.379 stanovnika više nego 1991. godine, dok su seoske zajednice "siromašnije" za 370 stanovnika.


Privreda
U opštini Apatin izvoz je u prvih deset meseci protekle godine bio veći od uvoza i to sa indeksom od 107,12%. Konkretnije, apatinska opština izvezla je robe u vrednosti od 11.863.867 $, dok je za isti period uvezeno robe u vrednosti od 11.074.962 $.


Privatizacija
Putem javne aukcije i tendera u apatinskoj opštini privatizovano je 10 preduzeća i to "Apatex", brodogradilište "Apatin", "Apos", "Hladnjača", "Korpara", "Metal", "Podunavlje", "Prvi maj", "Vojvodina", svi iz Apatina i društveno preduzeće "Sonta" iz Sonte. Prodajna cena svih navedenih preduzeća iznosila je 162.283.000 din, dok je minimum investicija u ova preduzeća 146.382.000 din. Ukupan broj zaposlenih u privatizovanim preduzećima, u momentu njihove prodaje, bio je 1.456.


LINKOVI: http://www.turizam.apatin.com/
http://www.apatin-city.com/
http://www.mojapatin.com/
http://www.apatin.org/
http://www.banja-junakovic.co.yu/
http://www.yuta.co.yu/sr/tp/Junakovic.asp

Evo, proleće definitivno došlo.....proradile fontane u mom gradu

ako vas zanima sto o wienu ,utipkajte na google.. www.geschichte wien.at
lijena sam pisati to ce te mi oprostiti zar ne ? :scratch:

Moj grad.....BOR
Malo o istoriji jer mi se čini interesntnom...protutnjali su mnogi

Osnovni istorijski podaci o nastanku Bora, počev od rimljana do današnjih dana. Bor i njegova okolina su na prelazu iz stare u novu eru delili sudbinu dobrog dela Evrope. Ovo područje bilo je pod rimskom vlašću, a o vremenu dolaska Rimljana na ove prostore postoji nekoliko priča.
Područije Bora i njegove okoline, prema arheološkim istraživanjima, biva naseljavano tek od početka upotrebe bakra. Prema nedovoljno proverenim podacima, najstariji nalazi iz Bora i okoline pripadaju kraju vinčanske kulture. To su pre svega nalazi sa starih rudokopa u Boru, Tilva Roš i iz Rgotine. Izuzetno je značajno napomenuti i nalazište Rudna Glava i Dnevni kop koji je najstariji praistorijski rudokop na centralnom Balkanu, potiče iz IV milenijuma pre naše ere.

Sa širom upotrebom bakra počinju da se razvijaju i prva naselja. To su lokaliteti Zlotska pećina i Čoka lu Balaš kod Krivelja. Naselje u Zlotskoj pećini egzistira od IV milenijuma pa do VII veka pre naše ere i imalo je karakter zanatskog centra u kojem su izrađivane alatke, nakit i oružije.


Rimljani:

Bor i njegova okolina su na prelazu iz stare u novu eru delili sudbinu dobrog dela Evrope. Ovo područje bilo je pod rimskom vlašću, a o vremenu dolaska Rimljana na ove prostore postoji nekoliko priča.
Po jednoj priči, severna granica rimske provincije Makedonija bila je često ugrožavana od strane varvarskih plemena. Kako bi kaznili krivce, Rimske legije su povremeno preduzimale vojne pohode. Nijedan od ovih pohoda nije imao za rezultat izlazak Rimljana na Dunav. Prvi koji je stigao do obala Dunava bio je makedonski prokonzul Gaj Skriboni Kurion u pohodu od 75. do 73. god. pre naše ere, međutim podatke o posledicama ovog pohoda nemamo. Pripajanje ovih krajeva Rimskoj imperiji odlagano je do pohoda Marka Licinija Krasa. Ovaj dogadjaj datuje se u 29. do 27. god. pre naše ere.
Razlog za dolazak Rimljana na naše prostore je mogao biti sledeći: akcija Rimljana na konačnom pokoravanju Skordiska, varvarskog plemena. Poduhvat je bio poveren Avgustovom sestriću i budućem caru Tiberiju. Pohodi su započeli 15. god. pre naše ere i bili su izuzetno uspešni. Nema sumnje da oblast između Save i Dunava, ukoliko do tada nisu bile pokorene, sada dolaze pod rimsku vlast.

Osvajanjem naših krajeva, Rimljani su stekli kontrolu nad prirodnim bogatstvima, pre svega rudnom bogatstvu. Stoga su i naselja osnovana na teritoriji Bora imala rudarsko-metalurški karakter. Nastala su u III veku nove ere, a to su: Tilva Roš (u Boru), Argentares (Rgotina), Cetace (kod Bukove Glave), Kraku lu Jordan (kod Brodice) i Romuliana (Gamzigrad).


Srednji vek, period turske vladavine, I, II srpski ustanak i prisajedinjenje Srbiji 1833:

U ranom srednjem veku teritorija Bora bila je pod vlašću cara Dušana, a nakon Nikopoljske bitke 1436. godine pada pod Tursku vlast u okviru Vidinskog sandžaka. U popisima se spominju sledeća naselja: Porodim, Luka, Vrazogrnac, Sumrakovac, Krivelj (Kriveljac), Šarbanovac, Karadža Slatina, Bela Reka(Bila Rika), Jasikova, Podgradice, Brestova, Zlatina i Bučje. Upisan je i jedan manastir, manastir sv. Arhangela (kod Zlota).

Zbog teškog zuluma koji su Turci nanosili narodu i prevelikih nameta stanovništvo je počelo da napušta naše krajeve. Zabeleženo je da je ovaj kraj bio ne nastanjen čitavih sedam godina o čemu svedoči i sledeci citat: "Priča se da je nekada pod Turcima, a to je po kazivanju narodnom davno moralo biti, taj kraj tako bio zapušten da u njemu za 7. godina nije ni petao kukureknuo i da je stoga prozvan Crna Reka, koji docnije i pređe na celi okrug." - Dragoljub K. Jovanović.
Tokom četiri rata, koji su vodjeni izmedju Austrije i Turske, dolazi do smenjivanja austrijske i turske vlasti. Za nas je posebno interesantan IV austrijsko-turski (1788-1791) rat jer su u njemu učestvovali i dobrovoljci iz sela u okolini Bora. Dobrovoljci su bili organizovani u tri odreda ili tzv. frajkora koji su dejstvovali po Timočkoj krajini sa puno uspeha, sve dok se Austrija nije obavezala Pruskoj da će sve osvojene teritorije, na desnoj strani Dunava, vratiti Turskoj. Takvo stanje ostaje sve do I srpskog ustanka.

Početak I srpskog ustanka nije odjeknuo u Timočkoj krajini, tek početkom 1805. godine dolazi do organizovanije borbe na čelu sa Milisavom Đorđevićem (iz Lesova), Radisavom Jovanovićem (iz Planinice) i Ivkom iz Krivog Vira. Godine 1806. na ratnu scenu stupa i hajduk Veljko Petrović. Nakon proterivanja Turaka uspostavljana je ustanička vlast, zemlja je bila podeljena na nahije, hajduk Veljko Petrovic je postavljen za vojvodu banjske nahije, knez Milisav Đorđević u Crnoj Reci (dolina Crnog Timoka), a Miša Karapandžić u Krajini. Godine 1813. dolazi do sloma ustanka i do ponovnog uspostavljanja Turske vlasti. II srpski ustanak je obuhvatio teritoriju beogradskog pašaluka i nije uticao na dešavanja u Timočkoj krajini. Sve do 1833. godine oblast Timočke krajine je bila pod Turskom vlašću, kada dolazi do pobune i konačnog oslobođenja od Turaka. Nakon oslobođenja, knez Miloš je aktivno učestvovao u sređivanju prilika u ovom delu Srbije. Boravio je u Brestovcu gde je i izgradio svoj konak (1837). Na njegov poziv, vode Brestovačke banje je ispitao baron Herder, koji je utvrdio da voda je Brestovačke Banje izuzetno lekovita, a pored toga obavio je ispitivanja u Boru i utvrdio da Bor lezi na značajnom rudnom bogatstvu. Međutim, nisu pokrenuti radovi za otvaranje rudnika.
U banji su pored kneževog konaka izgrađene i zgrade za smeštaj gostiju, potom kralj Aleksandar Karadjordjević gradi svoj dvor (1856).


Iako je baron Herder utvrdio postojanje značajnog rudnog bogatsva 1835, nije došlo do otvaranja rudnika, to se dogodilo 1903. godine nakon istraživanja koje je finansirao Đorđe Vajfert, a koje se odvijalo pod diregentskm palicom inžinjera. Šisteka. Investitori borskog rudnika bili su banka Mirabo i Pijerari i komp. Osnivanje rudnika je bio ključni momenat za razvoj Bora i njegove okoline. Od tada Bor počinje naglo da se razvija i raste. U periodu od 1933. do 1940. godine Bor je dobio novo naselje, Nova (Južna) kolonija, podignuta je bolnica i nova škola, a rudnik je prerastao u jedan od najvećih u Evropi. Status grada Bor je dobio tek nakon II svetskog rata, tačnije 30. maja 1947. godine kada je imao 11.000 stanovnika, dok danas broji oko 50.000 sa 36 nacija.

Moj grad jeste rudarski, ali zato ima predivnu okolinu.
Borsko jezero



Brestovačka banja mala ali meni najlepša



Zlotske pećine


Planina Stol



Crni Vrh



Dubašnica



http://www.bor030.net/portal/

Smešten na ušću Save u Dunav, Beograd je jedan od najstarijih gradova u Evropi i, pored Atine, najveća urbana celina na Balkanu. Najstariji arheološki nalazi sa njegovog područja sežu u peti milenijum pre nove ere. Pripadnici keltskog plemena su osnovali Singidunum u 3. veku pre nove ere, dok prvo pominjanje Beograda datira iz 878. godine. Tokom svoje duge i burne istorije, Beograd je osvajalo 40 armija, a 38 puta je podizan iz pepela.
Beograd je glavni grad Srbije, sa oko 1,6 miliona stanovnika. Ima prvorazredni saobraćajni značaj, kao značajno drumsko i železničko čvorište, a takođe i međunarodno rečno i vazdušno pristanište i telekomunikacijski centar. Prostire se na 3,6 % teritorije Srbije, a njemu živi 15,8% stanovništva Srbije i radi 31,2% svih zaposlenih u Srbiji.
U Beogradu su razvijeni značajni privredni i poljoprivredni kapaciteti, posebno metalska, metaloprerađivačka i elektronska industrija, zatim trgovina i bankarstvo. Na širem području Beograda, Smedereva i Pančeva, na obalama Dunava, locirana je na 2000 kvadratnih metara slobodna trgovinska zona. U Beogradu se stvara 30% društvenog proizvoda Srbije.
Beograd je prestonica srpske kulture, obrazovanja i nauke. U njemu je najveća koncentracija institucija iz oblasti nauke i umetnosti od nacionalnog značaja. Tu je Srpska akademija nauka i umetnosti, osnovana 1886. kao Srpska kraljevska akademija; Narodna biblioteka Srbije, osnovana 1832; Narodni muzej, osnovan 1841. i Narodno pozorište, osnovano 1869. Grad je takođe i sedište Beogradskog univerziteta, osnovanog 1808. kao Velika škola, i Univerziteta umetnosti.
Beograd ima status posebne teritorijalne jedinice u Srbiji, koja ima svoju autonomnu gradsku upravu. Njegova teritorija je podeljena na 17 opština, koje imaju svoje lokalne organe vlasti.

BEOGRADSKA TVRDJAVA

Beogradska tvrđava podignuta je na grebenu iznad ušća Save u Dunav u razdoblju od I do XVIII veka kao kompleks odbrambenog karaktera. Tvrđava je danas svojevrstan muzej istorije Beograda. Ovu celinu čini sama Beogradska tvrđava, podeljena na Gornji i Donji grad, i park Kalemegdan.



Zbog izuzetnog strateškog značaja na ovom mestu je, krajem I veka naše ere, podignuto utvrđenje - rimski kastrum, kao stalni vojni logor IV Flavijeve legije. Posle rušenja od strane Gota i Huna, utvrđenje je obnovljeno u prvim decenijama VI veka. Nepuno stoleće kasnije, razaraju ga Avari i Sloveni.
Uz utvrđenje na bregu iznad ušća Save u Dunav, nastao je antički Singidunum, a na istom mestu i slovenski Beograd. Beogradska tvrđava često je rušena i obnavljana. Iznad rimskih zidina stoje srpski bedemi, a preko njih, turske i austrijske fortifikacije. U XII veku vizantijski car Manojlo Komnin podigao je na rimskim ruševinama novi kastel. U prvim decenijama 14. veka. ovo malo utvrđenje na bregu prošireno je do rečnih obala.
Pod vlašću despota Stefana Lazarevića, kao novo središte Srbije, Beograd je ojačan prostranim utvrđenjima Gornjeg i Donjeg grada. U starom kastelu podignut je despotov dvor, a na Savi je dograđeno ratno pristanište. U okviru bedema razvio se napredan srednjovekovni grad.
Novo razdoblje započelo je austrijsko-turskim ratom. Kao ključno utvrđenje u središtu ratnih sukoba tokom XVIII veka, Tvrđava je tri puta rekonstruisana. Porušen je stari kastel, a veliki deo srednjovekovnih bedema prekrile su nove fortifikacije. Pod austrijskom okupacijom, 1717-39. godine, posle izgradnje novih modernih utvrđenja, Beogradska tvrđava je predstavljala jedno od najjačih vojnih uporišta u Evropi. Građena je prema projektima generala Nikole Doksata Demoreza, Švajcarca u austrijskoj službi. Igrom sudbine, u svitanje jednog martovskog dana 1738. godine, zbog poraza kod Niša, upravo pred bedemima Tvrđave streljan je njen graditelj. Povratku Turaka u Beograd 1740. godine, prethodila su rušenja svih novopodignutih utvrđenja. Do kraja XVIII veka Beogradska tvrđava je dobila konačni oblik. U ratnim razaranjima tokom proteklih decenija porušeni su gotovo svi objekti u Gornjem i Donjem gradu, a bedemi znatno oštećeni.
Prema Beogradskoj tvrđavi vode ulice Knez Mihailova i Uzun-Mirkova. Na tom pravcu su glavne kapije - Stambol-kapija (unutrašnja i spoljna) i Sahat-kapija. U srednjovekovno utvrđenje ulazilo se sa istočne strane (pored današnjeg Zoološkog vrta), kroz Zindan-kapiju i Despotovu kapiju Gornjeg grada. Donjem gradu prilazi se Bulevarom vojvode Bojovića (Vidin-kapija) i iz Karađorđeve ulice (Mračna kapija).[quote]

Jedan od kafica,narodska"ludnica"

Moji Sepci-danas :cry:

Selo Sepci se nalazi na tromedji tri opstine Raca,Smederevska Palanka i Topola.Kroz selo protice reka Lepenica koja deli selo na dva dela i to:Polje i Brdo.U selu izvire nepresusni potok LJubotic koji bez obzira na vremenske prilike tece istom merom.Selo je prema pisanim izvorima,nastalo sredinom 18.veka u doba druge seobe.Seoske litije su sv.Jeremija 14.maja.
Sepacki atar,prema podacima katastarske uprave u Raci ima 1662,41 hektara povrsine.
prva skolska zgrada sazidana je 1880.god.prica se da je u zaseoku Sepaca Marica rodila Karadjordja,zna se tacno na kom mestu.1962.god.Aleksandar Lazarevic na tom mestu zasadio je borove i postavio kamen za temelj u nameri da sav svoj imetak i novac dobiven iz Amerike ulozi i podigke manastir.U tome ga je sprecila udba iz Topole,njega uhapsila,a novac oduzela.Danas o tome svedoci jedan bor i kamen koji je pao nize u jarugu.

A kako da uzivam,ja bih tamo,pa u real,bas je prelijepo,ja obozavam dobru prirodu,ne privlace me velegradi i bombasticne zgrade.

..veruj mi da je vise nego lepo.. ako budes dolazila na prolece-leto- jesen.. ce se dogovorimo i idemo tamo na rucak.. ;)

Pa tamo se i dolazi kad ozeleni....

ko kvari temu..... :scratch:

Sremski front u istorijskoj nauci ocenjen je kao jedno od najtežih, najdugotrajnijih i najslavnijih bojišta u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i za oslobođenje Jugoslavije. Formiran je posle oslobođenja Beograda, krajem oktobra 1944. godine i trajao do 12. aprila 1945. Nemci su ga postavili sa ciljem da obezbede izvlačenje grupe armija "E" iz Grčke, Makedonije i sa Kosova i Metohije i uporno ga branili. Prvi proleterski korpus Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije (od 1. marta 1945. preimenovana u Jugoslovensku armiju) poseo je Sremski front da bi zaštitio oslobođeni Beograd i nastavio potiskivanje neprijatelja prema zapadu.

Na Sremskom frontu angažovane su brojne snage, kako Narodnooslobodilačke vojske, Crvene armije i Bugarske narodne armije. Jugoslovenske snage sačinjavalo je 12 divizija: 1. i 2.proleterska, 5.krajiška, 6.lička-proleterska, 11.krajiška, 17.istočno-bosanska, 21. i 22.srpska, 16. i 36.vojvođanska, 42. i 48.makedonska divizija, grupa vazduhoplovnih divizija i više samostalnih jedinica. Ove jedinice dejstvovale su po smenama (vojvođanske su u novembru dislocirane u Bačku). Snage Crvene armije (angažovane u početku Sremskog fronta) činili su: 64. i 68.streljački korpus, delovi dve vazduhoplovne divizije i rečna flotila. Bugarska 1.armija imala je 3. i 8.pešadijsku diviziju. U sastavu 1.proleterske divizije, borio se i bataljon Slovenaca, formiran u oslobođenom Beogradu, kao i brigada "Italija". Sve jedinice, angažovane u borbama na Sremskom frontu, popunjene su mladim borcima iz Srbije. Tokom borbi u Šumadiji i za oslobođenje Beograda, sprovedene su dobrovoljne mobilizacije u Gornjem Milanovcu, Valjevu, Mačvi, Šumadiji, Beogradu i drugim krajevima Srbije. Krajem 1944. i u zimu 1945. sprovedene su dve vojne mobilizacije u oslobođenoj Srbiji. Sa mladim borcima održavani su kursevi, vojne obuke, a potom su upućivani u borbene jedinice. Oni su u velikoj većini činili sastav svih jedinica, kako srpskih, tako i crnogorskih, bosanskih i hrvatskih (sem makedonskih). Borbe na Sremskom frontu bile su dugotrajne, veoma teške i uporne. Okupator, pomognut ustašama i delovima belogardejskog Ruskog zaštitnog korpusa žilavo se branio. Nekoliko puta front se pomerao zapadno od Sremske Mitrovice, pa se ustalio iza Šida. Nemci su, pored upornih odbrambenih borbi, izvršili dva snažna protivudara. Prvi put, 3. januara 1945. godine iznenadnim protivnapadom nadmoćnim snagama potisnuli su 21.srpsku diviziju pravcem Otok-Komletinci-Nijemci na levu obalu Bosuta. Drugi, daleko snažniji protivudar Nemci su izvršili 17. januara (poznat kao "Zimska oluja"), angažovanjem svoje tri i brojno i tehnički veoma jake divizije, potisnuli 1.armiju na istok i zauzeli Šid. Posle dva dana, 19. januara, 1.armija (ojačana 2.proleterskom divizijom, koja se nalazila na odmoru), prisilila je neprijatelja na odbranu i povratila Šid. Otad je Sremski front stabilizovan do konačnog proboja 12. aprila. Sve jedinice - učesnice u borbama na Sremskom frontu imali su velikog saveznika i pomagača u sremskom narodu. U svojim domovima i svim drugim građevinskim objektima borci su nalazili sigurna skloništa. Narod ih je primao oberučke, pružao im je sve što je imao, iako je u to vreme i pozadinsko snabdevanje bilo dobro organizovano. Narod je pomagao i u smeštaju, transportu i nezi ranjenika. A vojne jedinice su uzvraćale narodu u poljskim radovima, u vreme zatišja, posebno u berbi kukuruza. Sredinom januara 1945. godine, Sremski front je posetio Vrhovni komandant Maršal Josip Broz Tito, a februara 1945. godine feld-maršal Harold Aleksander, komandant savezničkih snaga na Sredozemlju posetio je jedinice na Sremskom frontu i tom prilikom dao visoku ocenu vrednosti naše vojske: "Studirao sam vašu istoriju u ovom ratu sa najvećim interesovanjem. Sećam se svih vaših značajnih borbi... Poznate su mi i borbe, u maju 1943. godine, kada je vaša izgladnela vojska izdržala neravnopravnu borbu sa 11 neprijateljskih divizija. Teški dani ostali su iza nas. Veliki dani su pred nama. Uskoro ćemo se spojiti severno od Jadrana i tako, kao pravi ratni drugovi, pobedonosno završiti ovu borbu. Pozdravljam hrabru borbu Jugoslovena i Jugoslavije i njenog vođu Maršala Tita..." U depeši Združenom generalštabu Britanske armije 28. februara 1945. godine Aleksander je javio: "Posetio sam partizansku borbenu liniju kod Šida. To je posebno organizovan front sa rovovima... Jugosloveni zaslužuju da im pomognemo, jer se bore sa ograničenim sredstvima s kojima raspolažu, da oteraju Nemce iz svoje zemlje." Posle svestranih priprema, u sklopu završnih operacija za oslobođenje Jugoslavije, izvršen je Proboj Sremskog fronta, 12. aprila 1945. godine. Za proboj su formirane tri operativne grupe: Severna (glavna), Bosutska i Južna. Južna grupa divizija (2.proleterska, 3.krajiška i 17.istočno-bosanska), tokom uvodnih borbi početkom aprila forsirala je Drinu, oslobodila Semberiju i Brčko i tako ugrozila nemački desni bok fronta. Bosutska operativna grupa (6.proleterska i11.divizija i 1.konjička brigada), zauzela je polazne položaje na Bosutu. Severna operativna grupa (1.proleterska, 21, 22, 42. i 48. divizija, 2.tenkovska i inžinjerijska brigada), zauzela je položaje na pravcu glavnog udara. Komandant I armije, general Peko Dapčević, komandovao je Južnom operativnom grupom, a probojem fronta načelnik Štaba I armije general Milutin Morača. "Proboj fronta počeo je 12. aprila u zoru artiljerijskom pripremom od 15min. iz 120 artiljerijskih oruđa i avio pripremom od dva naleta od po 50 aviona. Odmah zatim, krenule su na juriš divizije prvog ešalona i za kratko vreme zauzele glavni odbrambeni pojas neprijatelja. Na pravcu glavnog udara, posle proboja prvog odbrambenog položaja, Štab 1.armije odmah je za 21.divizijom uveo u proboj 48.diviziju. Daljim brzim prodorom 1.proleterske, 21. i 48. divizije i 2.tenkovske brigade, slomljen je otpor neprijatelja po dubini i do kraja dana, pored ostalih mesta oslobođeni su Vukovar i Tovarnik. Na pomoćnom pravcu, 42. divizija zauzela je Ilince, Šidske Banovce i Ilaču, a 22.divizija, koja je u napad krenula 11. aprila uveče, Lipovac i Adaševce. Noću 11/12.aprila uoči napada glavnih snaga, na monitorima Crvene armije prebacila se iz Bačke 5.brigada 21.divizije i u toku dana uništila jedan nemački bataljon, presekla komunikaciju Opatovac-Sotin i obrazovala mostobran na desnoj obali Save. Južna operativna grupa divizija produžila je nastupanje na sever i u toku dana zauzela Posavske Podgajce i Županju... Zauzimanjem Vinkovaca i Županje, 1.armija probila je Sremski front na celoj dubini i otvorila put za proboj prema Slavonskom Brodu i Zagrebu..." (Vojna enciklopedija, tom IX, str. 112. i 113). U uvodnim borbama i u proboju Sremskog fronta od 3. do 13. aprila gubici 1.armije iznosili su: 1.713 poginulih, 5.948 ranjenih i 53 nestala borca. Za to vreme, nemačke snage imale su 9.512 ubijenih, 3.273 ranjena i 5.427 zarobljenih vojnika, podoficira i oficira. Tokom borbi na Sremskom frontu od 172 dana ukupno je poginulo oko 13.000 boraca Narodnooslobodilačke vojske (utvrđeno imenom i prezimenom, a podaci nisu konačni), zatim 1.100 boraca Crvene armije, 623 borca Bugarske narodne armije i 163 borca brigade "Italija". Proboj Sremskog fronta istorijski asocira na Proboj Solunskog fronta 1918. godine. Posle proboja Solunskog fronta, srpska vojska je za veoma kratko vreme oslobodila Makedoniju, Srbiju, Crnu Goru i sve zemlje koje su ušle u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca te godine. I posle proboja Sremskog fronta, u sklopu završnih operacija u skladu sa opštom savezničkom ofanzivom snage Jugoslovenske armije za kratko vreme, za nepun mesec dana oslobodile su celu teritoriju Jugoslavije i Istru i Slovenačko primorje, a nekoliko jedinica učesnica proboja Sremskog fronta, dospele su do Trsta i Karavanki. Pred udarima Jugoslovenske armije kapitulirala je grupa armija "E" i zarobljen je jedan od najvećih ratnih zločinaca Aleksandar fon Ler, nemački komandant tih snaga i čovek po čijim je zamislima razoren Beograd, aprila 1941. godine.

Lily ::

.. ta roDZEni sam turizmolog... :padapk8: :mafiav6: :padapk8:

.submenu{display: none;}



Римокатоличка црква Св. Марије



Основни подаци


Место

Моровић

Општина

Шид

Категорија

од великог значаја

Редни број у централном регистру


СК 1356

Датум уписа у централни регистар


30.12.1997.

Редни број у локалном регистру


104

Датум уписа у локални регистар


24.11.1997.

Надлежни завод који води локални регистар


Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица

Основ за упис у регистар


Решење Завода за заштиту и научно проучавање споменика културе АПВ бр.60 од 05.02.1954.год.

Број и датум службеног гласила одлуке за категорију


Сл. лист АПВ 28/91





Село Моровић се налази на ушћу реке Студве у Босут, петнаестак километара јужно од Шида. На гробљу ван насеља сачувана је римокатоличка црква Св. Марије, једна од најстаријих сакралних грађевина у Срему. Две градитељске фазе, стилски везане за романско односно готско архитектонско наслеђе, свакако одређују њен настанак у време много пре првих помена цркве у писаним изворима XVII столећа, док легенде наводе низ историјских личности као могуће ктиторе. Данашњи храм представља плод интервенција које су вршене током векова његовог постојања. Најстарији део цркве је светилиште са полукружном апсидом и романски обрађеним прозорским отворима, док се на западној страни надовезује нешто шири и виши наос чији су прозори завршени готски преломљеним луцима, а надвишени окулусима са каменим четворолисним розетама. Уз западно прочеље је кула квадратне основе која изнад другог нивоа прелази у осмострану. Поред прозора, једини архитектонски елементи који оживљавају фасадна платна представљају масивни контрафори, без јасне конструктивне улоге. Једноставно решене камене фасаде цркве у Моровићу доприносе њеном рустичном изгледу који је у сагласју са старином овог споменика. Конзерваторски радови су извођени у периоду 1968–72.





Morović je izgrađen na obalama reka, koje premošćuje sa četiri mosta. Kad na prvom mostu pređete u centar Morovića, sa desne strane je toranj pravoslavne crkve Svete Bogorodice. Crkva je sagrađena u prvoj polovini 19. veka, a ikonostas je radio nepoznati slikar. Kad putnik namernik dođe do ove crkve zapaziće nizak ulaz. Legenda kaže da su Austrougari namerno tako sagradili ulaz da bi im se srpski kraljevi i carevi, pozivani u Morović, klanjali na samom ulazu.


Храм Рођења Пресвете Богородице подигнут је 1846. године и више пута је страдао за време II светског рата. Генерално је обновљен 1994. године и исте године је и освећен.
Матичне књиге су од 1949. године а старе су уништене.
Парох: јереј Милорад Душанић, рођен 08.10.1958. у Теслићу, рукоположен 16.09.1984. године.

Српска Православна црква Св. Богородице





Основни подаци
Место
Моровић
Општина
Шид
Период градње

прва половина XIX veka
Категорија
од великог значаја
Редни број у централном регистру

СК 1364
Датум уписа у централни регистар

30.12.1997.
Редни број у локалном регистру

105
Датум уписа у локални регистар

12.12.1997.
Надлежни завод који води локални регистар

Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица
Основ за упис у регистар

Решење Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица бр. 36 од 26.02.1970.год.
Број и датум службеног гласила одлуке за категорију

Сл. лист АПВ 28/91


Уместо старе православне цркве у Моровићу са почетка XVIII века – која је, како потврђују архивски подаци, била „од плетера, покривена шиндром“ – подигнута је крајем прве половине наредног столећа нова, једнобродна грађевина са полукружном апсидом на истоку и звоником над западним делом храма. На готово скулпторски обрађеним фасадама смењују се лезене наглашених профилисаних капитела и веома истакнуте нише са прозорским отворима. У приземљу западног прочеља, чији је централни ризалит незнатно избачен упоље, налазе се три лучна пролаза, а изнад њих две слепе нише и у средини прозор. Над кровним венцем је двосливни кров; он се на западној фасади завршава барокно формираним фронтоном који прераста у звоник. Истом стилском опредељењу припада и резбарија олтарске преграде, уз уплив рококо елемената декорације. Моровићки иконостас не представља јединствену стилску и хронолошку целину. Састоји се од мање преграде пренете из старије цркве и делова додатих ради прилагођавања новом простору. Првобитне иконе су настале током седме деценије XVIII века и приписане су Василију Романовичу, сликару који је искуства украјинског барока из свог завичаја пренео на територију Карловачке митрополије. При раду у Моровићу руском мајстору помагао је и његов ученик Мојсеј Суботић.

16. i 36.vojvođanska............ Ove jedinice dejstvovale su po smenama (vojvođanske su u novembru dislocirane u Bačku -a zašto ? Jer su pretpele strašne gubitke u ljudstvu -čitaj-bile gurnute na prvu liniju .

Tokom borbi na Sremskom frontu od 172 dana ukupno je poginulo oko 13.000 boraca Narodnooslobodilačke vojske (utvrđeno imenom i prezimenom, a podaci nisu konačni), zatim 1.100 boraca Crvene armije, 623 borca Bugarske narodne armije i 163 borca brigade "Italija

Vrlo je vidljiv disparitet u broju poginulih iz jedinica NOB -i svih ostalih .Dakle , desilo se sledeće -Vojvodjanske jedinice su trpele udare i držale liniju, a kada je neprijatelj dovoljno (po procenama koje su se pokazale pogresnim) oslabio krenulo se u proboj -i tamo su išle partizanske elitne jedinice -Proleterska, Krajiška itd

Opet kažem-ovi podaci su iz tkzv Vojnih enciklopedija i sl-a poznato je kada , kako i ko ih je pisao .Pa neće valjda reći da su napravili nepotrebnu klanicu ? Nezavisni autori to sasvim drugačije vide .I to nije bila jedina komunističko-vojna svinarija prema neobučenoj masovno mobilisanoj omladini Batinska bitka je bila još gora i krvavija....

Opština Apatin se nalazi u severozapadnom delu Vojvodine (Zapadna Bačka), uz levu obalu Dunava. Zauzima prostor od 349 km2, na kojem živi oko 40.000 stanovnika u jednom gradskom i četiri seoska naselja (Prigrevica, Kupusina, Svilojevo i Sonta). Regionalnim putem R 101, Apatin je povezan sa Somborom (16 km) i graničnim prelazom prema Republici Hrvatskoj kod Bogojeva (35 km). Apatin je udaljen 100 km od Novog Sada, preko Odžaka, a 120 km preko Vrbasa. U reljefu opštine Apatin zastupljene su dve geomorfološke sredine: aluvijalna ravan Dunava i lesna terasa, a prosečna nadmorska visina je 85 m.
Prvi termalni izvori u apatinskoj opštini otvoreni su 1913. godine, ali tek 1927. godine je izvršena temeljna analiza mineralnih svojstava vode, kada je utvrđeno da termalne vode spadaju u isti red kao i vode u Karlovim Varima (Češka), Harkanju (Mađarska) i Lipiku (Hrvatska). Krajem 1983. godine dovršena je izgradnja prve faze banje "Junaković", a 2000-te godine dograđen je i novi deo objekta. Banja "Junaković" se nalazi četiri kilometra udaljena od Apatina.Od Apatina do banje "Junaković" organizovan je autobuski prevoz sa više prolazaka u toku dana.
Turistička privlačnost celog ovog kraja su i vrlo bogate ribolovne vode na Dunavu i njegovim rukavcima, kao i poznata lovišta, staništa čuvenog podunavskog jelena i druge divljači.
Netaknuta priroda prašumskog izgleda, stoletna autohtona šuma, bare i močvare, bogatstvo flore i faune karakterisitke su specijalnog rezervata prirode "Gornje Podunavlje". Ovaj rezervat deo je velike poplavne, ritsko močvarne zone srednjeg toka Dunava. 280 vrsta ptica, od kojih neke veoma retke, kao što je orao belorepan, crna roda, kormorani, kao i autohtone šume crne topole, brestova, crnog gloga i hrasta, staništa više vrsta orhideja, lokvanja i drugih biljaka, dovoljno govore neprocenjivom prirodnom bogatstvu ovog prirodnog rezervata.
Apatin je od davnina poznat kao centar ribarstva. Poplavno područje specijalnog prirodnog rezervata "Gornje Podunavlje" predstavlja prirodno mrestilište za oko 50 vrsta slatkovodnih riba, među kojima su najznačajnije vrste: šaran, štuka, smuđ, som i dr. Nisu retki ulovi kapitalnih primeraka, naročito somova, koji su teški i preko 30 kg. Danas ovo područje pruža izuzetne mogućnosti za ribolov, kako na Dunavu, tako i na mnogobrojnim meandrima, rukavcima i mrtvajama. Takođe, poznata je apatinska ribarska kulinarska tradicija, kao i manifestacija "Apatinske ribarske večeri".
Dobra putna infrastruktura koja se proteže kroz nepregledna polja, šume i močvare, idealno su područje za zaljubljenike u biciklizam. Dunav na ovom području pruža i nekoliko prelepih plaža pogodnih za kupanje i sportove na vodi u letnjim mesecima.

Izuzetno povoljan geografski položaj, blizina reke i prirodna bogatstva ovog kraja (plodno zemljište, šume pored reke, obilje ribe po ritovima i rukavcima i divljač u šumama) oduvek su privlačili ljude da se ovde naseljavaju, pa se tako još u praistoriji smenjuju kulture Sarmata, Kelta, Gota i drugih naroda.
U I veku, za vreme rimskih osvajanja, naselje je pretvoreno u vojni šanac sa utvrđenjima i imalo je značajnu ulogu u odbrani provincije Panonije. U VI veku dolaze Sloveni, a 896. godine Mađari i na ovom prostoru osnivaju svoju državu u kojoj su ipak Sloveni činili većinu stanovništva.
Apatin se prvi put spominje u pisanim dokumentima 1011. godine, a ime je dobio po opatiji Kaločke biskupije.
U XIV i XV veku na ovim prostorima su feudalna imanja, čiji su gospodari podigli dvorce oko kojih se naseljavaju ribari, lovci, lađari i vodeničari. Apatin se 1417. godine spominje kao posed Stefana Lazarevića. Pod tursku vlast pao je 1541. godine i bio pod njom punih 140 godina.
Deo izbeglica iz velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine naseljava se u Apatinu, Somboru i Prigrevici. 1748. godine u Apatin dolaze nemački kolonisti, a srpska naselja su silom raseljena, uglavnom u Stapar. Kolonisti su došli iz raznih krajeva. Sabirni centar je bio u Ulmu, a odatle su prevoženi Dunavom do Apatina, koji je postao glavna baza nemačke ekspanzije u Vojvodini, dobijajući pritom i posebnu podršku u razvoju. Nedaleko od pristaništa podignuta je crkva i izgrađen centar sa trgom. Podižu se javne zgrade, škole, ribarske stanice, zanatske radionice i stambene zgrade. Dvorska komora ubrzano podiže i privredne objekte: pivaru i pecaru, a 1764. jednu od najvećih tekstilnih radionica u Bačkoj. 1760. godine Apatin je proglašen za grad i stalno trgovište sa posebnim statusom.
Krajem XVIII veka katastrofalna poplava prodrla je u stari centar, uništila ga sa svim objektima, te sa sobom odnela i pola naselja. Novi centar formiran je severoistočno od Pivar e, čime je utemeljeno uobličavanje grada koje se u velikoj meri sačuvalo i do danas. Tokom XVIII i prve polovine XIX veka Apatin je doživeo snažan ekonomski uspon, pre svega zahvaljujući zanatstvu, trgovini i brodogradnji. Već1869. godine osnovane su banke i štedionica, čime su otvorena vrata i ubrzanom industrijskom razvoju. Veliki broj ciglana (36) proizvodio je ciglu i crep, a njima su građeni i pokriveni mnogi objekti u Beču i većina u Pešti. 1912. godine Apatin je povezan železničkom prugom sa Somborom i Sontom. 1920. godine osnovano je brodogradilište, koje je u novije vreme modernizovano i jedino na celom toku Dunava opremljeno specijalnim liftom za brzo izvlačenje brodova na dok.
Posle kapitulacije Jugoslavije 1941. godine Apatin je ušao u sastav Hortijeve Mađarske. Za vreme Batinske bitke front se protezao sve do Apatina i Bogojeva, a sam grad je postao prava ratna baza. Partizanske jedinice oslobodile su Apatin 24. oktobra 1944. godine.
Prema planu kolonizacije, novembra 1945. godine, u Apatin su stigle prve boračke porodice iz Like i nacionalni sastav grada je promenjen. Do 1953. godine ukupno je naseljeno 1.061 porodica sa 6.258 članova.


Sve u slikama na ineraktivnoj mapi grada :

http://www.roamearth.com/en/destinations/Serbia/3204793/Apatin-travel-guide.html

danubius ::

Римокатоличка црква Св. Марије


Место

Моровић



Село Моровић се налази на ушћу реке Студве у Босут, петнаестак километара јужно од Шида. На гробљу ван насеља сачувана је римокатоличка црква Св. Марије, једна од најстаријих сакралних грађевина у Срему.

Kad putnik namernik dođe do ove crkve zapaziće nizak ulaz. Legenda kaže da su Austrougari namerno tako sagradili ulaz da bi im se srpski kraljevi i carevi, pozivani u Morović, klanjali na samom ulazu.

Ovo je crkva Marije Terezije.... a nizak ulaz je bio takticki poduhvat s njene strane.. elem..


Marija Terezija je imala ljubavnika koji nije zeleo da joj se klanja, tolerisala mu je takav cin na opste ogovaranje dvora, ali joj je sinula fenomenalna ideja, kako i na koji nacin da ga primora da joj se pokloni, nesvesno....

U to vreme gradila se ova crkva... na njen zahtev vrata su napravljena toliko mala da svako ko pozeli da udje mora da se poprilicno sagne...

.. na svecanom otvaranju... najblizi srodnici i dvorjani usli su u crkvu... nisu mogli svi jer je crva mala..
.. kad je treba da udje ui njen ljubavnik... zastao je navratima, inace se prica da je bio veoma promucuran mlad covek, skontao je "zamku" caricinu.... i na opste zaprepascenje svih... usao u crkvu ali unatraske... s guzom napred....
... carica se slatko nasmejala...


.. eto.. da dopunim.. :381752:

.. a vas dvojicu pozivam na obilazak Sida i okoline... i ja cem vam pricam ko, sta , kako... ... to je moj kraj... :aggressive:

hehehe Dakle , od tih vremena ste vi Sidjani(ke) tako zaebani(e) ? eeee, sad mi jasnooooo..........čim se sa caricama i crkvom sprdate

... he he.. nego sta, bolan, sam se ti probaj zavadjaT s nami... :blaahhh:

Istorijat:
Hram Sv. Djordja osvećen je 8. jula 1940.god za vreme vladavine Nj.V. Kralja Jugoslavije Petra II Karađorđevića. Ktitor ovog svetog hrama je Francusko drustvo Borskih rudnika, koje ga je u svom trošku podiglo i snabdelo. Stara Crkva je preneta u Brestovac. Hram je izgrađen prema projektu arhitekte-inzenjera Andreje Klepinina.

Vranje je ekonomski, politicki i kulturni centar Pcinjskog okruga
koga cine opstine Bosilegrad, Bujanovac, Vladicin Han , Presevo,
Surdulica, Trgoviste i Vranje. Prema poslednjem popisu (2002. god) u Vranju zivi
65 000 stanovnika, a u opstini 91 000.
Grad se nalazi u severozapadnom
delu vranjske kotline (1201 km2), geografske pozicije cije su
koordinate 42º i 33 min. SGS i 19º i 33 min. JGD, na levoj obali Juzne Morave.
Grad ima pravac pruzanja severoistok-jugozapad, a u morfotektonskom pogledu
predstavlja deo kompozitne poligentetske doline Juzne Morave. Reku i grad dele
magistralni put i zeleznicka pruga koji na severu vode ka:
-
Leskovcu (70km),
- Nisu(110km) i
- Beogradu(347km), a na jugu
ka:
- Kumanovu(56km),
- Skoplju(91km) i
-
Solunu(354km)
Smesten je u podnozju Pljackovice (1231m),
Krstilovice(1154m), Przara(731m) i Borinog Brda(690m). Od granice Bugarske deli ga 70 a
od Makedonije 40 km.

U makrogeografskoj regionalizaciji SCG, Vranje
sa kotlinom pripada planinsko-kotlinskoj oblasti jugoistocne Srbije. Sastavni je i najvazniji teritorijalni
deo juznog pomoravlja. Dobro je povezana sa susednim i daljim geografskim regijama na jugu preko siroke
(5-6km) i niske (450-460m) Kumanovsko-Presevske povije koja je otvorena prema dolini Vardara; preko
Konculjske klisure duge 14 km. Kotlina je dobro povezana sa Kosovsko-Metohiskim predeonim celinama;
na severu preko Grdelicke klisure duge 30 km. Jedino je saobracajna povezanost sa istoka prema Bosilegradu
i Bugarskoj prirodno otezana; jer vodi preko visokih planina i klisurastih dolina: Banjske, Korbevacke.
Iz ovog proizilazi da je regionalni polozaj Vranjske kotline i Vranja vrlo povoljan i komunikativan.

Vranje kao grad je najveci grad u Pcinjskom okrugu i najvece gradsko naselje juznog podrucja Srbije.

Srki76...zaboravio si samo da navedes i staru legendarnu pesmu " Lepa Vranjanka" :400654:


https://www.youtube.com/watch?v=dymg0sEOml8&feature=related


p.s.: videoclip, sa jako lepom prezentacijom grada i okoline Vranje!

Bor - Brestovacka banja **** by Silvy

Konak Kneza Milosa