Branko Miljković

Odbrana zemlje

U srcu ljubav jača od smrti,
u glavi misao veća od glave,
i to je odbrana zemlje.

Strašni su ratnici pod zemljom,
vojnici odbrane,
zaliha snage spremna ako živi klonu,
i to je odbrana zemlje

Velika reč ni iz srca ni iz glave
već iz zemlje ko biljka ili cvet raste,
i to je odbrana zemlje

Namučeno zrno misli cvet,
dan misli sunce,
i to je odbrana zemlje.

Koliko je zemlje iza nas
toliko je snage u nama.
i to je odbrana zemlje.

Orfej u podzemlju

Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.

Pesma za moj 27. rodjendan

Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme;
Vreme je da sunce kaže koliko je sati;
Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme;
Ko loše živi zar može jasno zapevati!

Verovao sam u san i u nepogodu,
u dve noći bio zaljubljen noću,
dok jug i sever u istome plodu
sazrevaju i cvokoću.

Sanjajući ja sam sve praznike prespavao!
I grom je pripitomljen pevao u staklu.
Ne rekoh li: vatru vrati na mesto pravo,
a poljupcu je mesto u paklu.

I hlebovi se pod zemljom školuju;
Ja bih se želeo na strani zla tući;
Pa ipak, po milosti istorije,
povraćajući i ja ću u raj ući.

Za prijatelje proglasio sam hulje,
zaljubljene u sve što peva i škodi.
Dok mi zvezde kolena ne nažulje
moliću se pobožnoj vodi.

Početak traganja za bićem

Lepi moj dane s dušom elegije
kad od Bića senka biva, predelima
lutam, u suzama, strah me obuzima,
zvezdani uticaj nada mnom — ko da ih suzbije.

Neizdvojen pojavom još niko nije
otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
vrati mi dan ako ga negde još ima,
zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
izgovorena reči, za svetove pale
tražim početak sjaj i sate stale.

Prelid

Hladna vatro koja izgaraš
svud oko mene, a dan ne stvaraš,
ne znaju kuće gde odoše ljudi,
nit pozna jutro one koje budi.

Al zna ih ponoć puna suncokreta,
biljni petao na krovu sveta,
koji ih samo zato budi,
što mrtvi znaju da budu budni,

da slede reku zvezde i ptice
i nastave život kriomice...

Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
slično muzici, slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje,
i vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
pa mi je prazan dan koji još došao nije,
ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
neka me nedostojnog vetar obavije.

Propovedanje vatre

Ljubavi moja mrtva a ipak živa,
nek u svom danu nedorečen gori,
nek igra se pesnika dok pesmu ne stvori,
pticom osvetljeni pevač koji u meni prebiva.

O, zlatni talog vremena, prostori
puni sunca! Senko, gde se ta zemlja skriva
gde materija sva od zaborava otkriva
vatru u sebi, i dan bez jutra u gori.

Kako se zove pre nego se rodimo
spremni u tuđoj nadi i bezbolnom ognju sve to?
Zdravo, o moguća zvezdo koju i ne slutimo,
il me zaboravi pesmo, jer želja je moja kriva.

Pod zemljom će se nastaviti trajanje započeto.
O sve što prođe večnost jedna biva.

Prvo pevanje

To je bila šuma koja je pojela nebo,
šuma iz koje kad izađoh videh
da nisam izašao - da su me zveri pojele,
i znah da će biti gorko da pričam
o tome šta sam video i nisam video
kad uđoh u njen mrak i ne izađoh iz te šume
što je zelenim čeljustima pojela svoje staze
i izgubila se u sebi.

Postoji jedna topla obala,
breg zelenila i jedna Beatriča,
ali su tri čeljusti
tri makaze i tri noža...
Da voleo bih povratak,
išao sam ispred sebe po isplakanom putu
i pesak je ujedao za stopala ko staklo
i videh pse koji su grizli zemlju,
videh grešnike kako ih vitla zli vetar,
nebo što laje
i kišu prokletstva tešku i večitu.

Videh slepe vode Stiksa i blato mržnje,
videh grad u plamenu i žene čije su ruke zmije,
videh zid plača bez zvezda
i čuh reči bola u vrtlogu
onih koji su postali drvo ili kamen

Reč vatra

Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim -
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim -
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! Najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena, mastilo bez moći.

Reč žudnja! Jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

Sećanje na pokojnika

Pred vratima iza kojih prostor gnjije
on je zbunjeni zlatnik i dvosmisleni rast
mutne reči sve dublje koja čeka na nas
da nam srž klijanjem kroz koru probije.

U raspevanom plamenu ko da ga otkrije,
trava raste iz njegovog imena, i spas
jedini je, budan a samo je glas,
čuli su ga al ga niko vido nije.

Prostor i vreme između svega što biva
bezgrešnim govorom prevaziđe u svetlosti
kad gore gradovi u samoodbrani.

On je zvezda nad prazninom,
govor koji otkriva
zdrobljeno sunce podzemlja
kao živu u kosti.
Tu izgubljeno sećanje
pustinju hrani.

Sonet
Ti prostori me užasavaju

Prostor koji ničim ne podseća na sebe,
pticama pomeran, vetrovima sličan,
sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan
večiti početak užasan, bez potrebe.

Prostor jezikom trajanja prepričan
i pretvoren u večnost koja nikom ne treba,
večnost za prokletstvo, koje budno treba
pod svežom humkom plen svoj nepomičan.

Zaboravimo mračno poverenje
sebe sa sobom, u strašno podozrenje
prostori se ruše i crna nailazi plima.

U škrtosti tišine bez sebe i imetka
mi smo poslednji zatočnici početka
pod kamenom što ime ima.

Sonet o ptici

Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.

O čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.

Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.
O kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim, zvezdama nerazumnim.

Vatra kao život i smrt u delu Branka Miljkovića u svetlu “Psihoanalize vatre” Gastona Bašlara



“U proplanku svojih očiju
Pokaži pustošenja ognja njegova dela nadahnutog
I raj njegovog pepela.”

Pol Elijar

U poeziji neosimboliste Branka Miljkovića nesumnjivo kao glavni arhetipski simbol, praelement stvaranja, javlja se Vatra, i to ona Heraklitova, “večna vatra koja se s merom pali i s merom gasi”, Vatra kao jedan od četiri Empedokleova elementa, Vatra u kojoj je Empedokle sagoreo bacivši se u samo središte vulkana. Vatra je element koji uništava materiju od koje nastaje, ona “jede svoje roditelje”, ona je ljubav, toplo ognjište, slika divljeg čoveka koji posmatra Vatru i divi joj se, pokušava da je obuzda i zatvori u ognjište jeste jedna od prvih pojava o kojoj je čovek razmišljao, ali je Vatra i element koji sagoreva biće iznutra onda kada ne može da se ispolji kroz ljubav ili strast, uništavajuća sila u samoj unutrašnjosti koja spaljuje tkivo, ali i sagoreva zlo (prastara slika ratara koji pali svoju njivu da bi je očistio od nečistoće, da bi Vatrom zlo pretvorio u dobro).
Gaston Bašlar se u svom delu “Psihoanaliza vatre” bavi prastarom potrebom čoveka da objasni poreklo vatre – potrebom ratara, naučnika, divljaka, ali i pesnika, koji je, onda kada je divljak nestao ili pobegao u šumu zauvek, ratar uz pomoć naučnika objasnio vatru (ali da li je objasnio njen uzrok?), ostao možda jedini tragač za poreklom Vatre, jedini preostali alhemičar u čijoj (pod)svesti Vatra još uvek oblikuje pesničku reč i sliku. Vekovima su pesnici tragali za Vatrom, elementom sa najjačom protivurečnošću u samoj svojoj suštini, simbolom Ljubavi i Smrti, Stvaranja i Razaranja – Gabrijel D’Anuncio, prema vestima jednih novina u Rimu iz 1937. godine, na samrtnoj postelji poslao je poruku: “Ja sam od sada star i bolestan i stoga požurujem svoj kraj. … Prezirući smrt između dva čaršava, iskušavam svoj poslednji izum”, izum koji se sastojao u tečnosti u koju bi pesnik zaronio u trenutku kad bi se samrtni čas približio, i koja bi u trenu razorila tkivo njegovog tela. Ideja vatrene tečnosti, ili Vatre kao sile koja u trenu razara samu suštinu života, ali i čitavo telo, ista je ideja koju je Empedokle imao na umu skakući u užarenu lavu – on je “svojom žrtvom potvrdio svoju snagu i nije priznao svoju slavost” (G. B.) Njegova Vatrena smrt bila je kosmička smrt, jer je sa njim kao misliocem i izgoreo i ceo svet koji je stvorio. Kako i sam D’Anuncio kaže, a Gaston Bašlar citira:

“Dobro je samo ono što ne umire, a za nas
Ne umire samo ono što umire sa nama”

Branko Miljković je, stoga, samo jedan u nizu pesnika koji je pevao i umirao u isto vreme, izgarajući u sopstvenoj Vatri duha, Vatri koju Gaston Bašlar naziva Zovom lomače, slikom koja se razvija još u periodu kada dete posmatra cepanicu koja gora u Vatri na kojoj baka ili majka spremaju ručak, Vatri u peći koja pucketa, Vatri koju dete jede sa ručkom koji je spremljen, i Vatri koja, jednom pojedena, večno gori kao slika, i progovara iz pesnika kroz sanjariju, i naposletku reč. Miljković je Vatri posvetio i naslov svoje ključne zbirke, “Vatra i ništa”, gde je Vatra biće, a Ništa ne-biće, Vatra je svetlost u praznini koja kod Miljkovića nije prazna. Kako sam Miljković kaže, “Sve što nema vatre u sebi, sagori”, što je na prvi pogled paradoksalno, ali ukoliko se vratimo prvobitnom mišljenju, pa i prenaučnom mišljenju čoveka koji Vatru još uvek posmatra kao fenomen koji treba objasniti (mi je danas ne posmatramo tako, ali objašnjenje Vatre možda još uvek ne postoji van poezije), hladno telo je telo u kojem je Vatra kondenzovana, u kamenu je Vatra koja je štedljiva, ali je upravo ta štedljiva Vatra ona koja večno gori i ne izgori – objašnjenje hladnoće koje ne negira Vatru, već je samo umanjuje ukorenjeno je u čovekovoj neverici da postoji biće bez Vatre, ili, ukoliko razbijemo metaforu, biće bez ljubavi. Zato nam Miljković i poručuje da bez Vatre kao Ljubavi, kao Strasti koja je manifestacija Ljubavi, biće sagori u sopstvenoj hladnoći.
U pesmi “Osećanje sveta”, u stihovima:

“I tako starimo ja i moj plamen
I tako se opijamo svojim životom i pepelom”
Miljkovićev plamen je onaj plamen samog života koji izgara, ali se kod Miljkovića taj ostareli plamen opija samim životom – kao Vatra koja se u prirodi hrani svojim tvorcem, hrani drvetom koje ubija, tako i se i sam život hrani životom i tako ga pretvara u pepeo, talog. Ali iz pepela se kod Miljkovića rađa još jedan simbol Vatre, ptica Feniks:

“Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona uzleće napuštajući je”

Feniks kao simbol ponovnog rađanja, metaforički i same Ljubavi, jer “ako zapalimo kada volimo, to je dolkaz da smo voleli kada smo zapalili” (G. B.), simbol samoobnavljanja, koja “vraća pozajmljeni plamen i pepeo ne huli”.

U istoj pesmi, “Balada”, “zvezde se rasprskavaju kao metafore”, zvezde kao večita Vatra koja se hrani sama sobom, i kao i za metaforu, da bismo posegnuli za suštinom, moramo ići u samo središte i metafore i Vatre, koja se rasprkava, ali se uvek vraća svom prvobitnom plamenu i iz njega se razgoreva (i u njemu sagoreva).
Vatra je i iskra koja pali svet, i mala količina vatre dovoljna je da gori ceo svet (pesnički, telesni, duhovni) – što predstavlja opet prapotrebu čoveka da koncentrisanom manjinom izrazi beskraj – ljubav u malom poklonu, mržnju u bočici otrova…

U poslednjim stihova pesme “Osećanje sveta”:

“Al’ nepokretna reč brzo iscrpe svoj smisao
A cvet ustupi svoj nežni koren zvezdi”

imamo ponovo prastaru sliku biljke koja gori i koja dodirom veliki deo svoje vatre prenese na drugo telo – cvet osetnica se, prema verovanju, nakon dodira razboljevao i obesio bi svoje lišće i granje, ali bi vremenom vratio snagu crpeći Vatru iz vazduha oko sebe, što je i više nego jasna metafora obnavljanja Ljubavi i Života (što nas vraća na Feniksa).
Valjalo bi ukazati i na mit o Prometeju koji je ukrao vatru, motiv “kradljivca vatre, nimalo umiljatog” koji se javlja i kod Miljkovića, ali ideja o čoveku koji krade Vatru duboko je ukorenjena u seksualnosti same Vatre – naime, Gaston Bašlar nastanak vatre trenjem kamenja ili drveća objašnjava trenjem kao izrazom seksualne želje – prvi čovek je protrljao dva kamena da bi stvorio Ljubav, a ne zato što je video da šuma gori. On je meso skuvao da bi ga sprečio da truli, uvek u njega Ljubav da ne bi uvenulo, da bi se lakše progutalo – zato je i Prometej možda slika “pre moćnog ljubavnika nego umnog filozofa, a osveta bogova je osveta ljubomornih”, a ideja kradljivca vatre može biti ukorenjena i u potrebi za znanjem, za pesmom – svaki dečak je krišom od oca palio u jarku granje, ne zato što je želeo da vidi Vatru, već je želeo istu spoznaju koju je i otac imao kad mu je rekao da se ne igra Vatrom, a “čovek je u radosti, a ne u muci, pronašao svoj duh” (G. B.)

Kod Miljkovića se javlja i intimna Vatra koja potom pali njegovu poeziju, koja postaje Svetlost same pesme, Vatra koja će spasiti ili uništiti svet, Vatra koja obnovljena može sačuvati i sam život.

“Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet”
Svakako da je Vatra u Miljkovićevoj poeziji nedokučiva, i ovo je samo pokušaj da se sagleda iz nekoliko perspektiva, jer, kako Bašlar govori:

“Čim neko osećanje naraste do tonaliteta vatre, čim se izloži, u svojoj silovitosti, u metafizikama vatre, možemo biti sigurni da će ono nagomilati masu suprotnosti.
…
Nemoguće je izmaći ovoj dijalektici: biti svestan da goriš, znači hladiti se; osetiti snagu, znači smanjiti je; treba biti snaga ne znajući.“

Tekst priredilo i prenelo uredništvo P.U.L.S.E magazina. P.U.L.S.E je internet magazin posvećen umetnosti i kulturi (književnost, slikarstvo, muzika, film, arhitektura), filozofiji i psihologiji, odnosno oblastima koje u ovakvoj formi predstavljaju raritet na srpskom internet nebu. Ono što čini specifičan kvalitet ovog sajta jeste prednost koja se daje kvalitetu, radije nego kvantitetu, a celokupna produktivnost usmerava se na ostvarenje jedne nove plodne sredine, gde se prvenstveno ceni autonomno autorstvo pojedinca.