Snaga uma

Energetski gledano,

ovo je najveća snaga koju je čovjek dobio na poklon.

Snaga koja je u stanju pokrenuti brda.

Nažalost, većina nas je ne zna koristiti.

Žalimo se na sve i svašta, a nismo svjesni, da sve što imamo a i nemamo,

naša je vlastita zasluga.

Mnogi će sada pomisliti da njihovim životom rukovodi i sudbina. Točno.

Ima tu nečeg.

No, tko stvara sudbinu?

Pa naravno, mi sami.

Inicijalna točka iz koje sve kreće je misao.

Misao oplemenjuje duh, duh oplemenjuje misao.

Oplemenjen duh misli pozitivno.

Ja volim tratinčicu, Vi volite ružu. No sigurna sam da Vi možete pronaći nešto lijepo u tratinčici i ja nešto lijepo u ruži.

Od kuda treba krenuti?

Što prvo pomislite u zoru, kada otvorite oči?

• Uh koja dosadna kiša.
  
• Razbiti ću budilicu
  
• Opet taj dosadan posao.
  

ili

• Hvala Bogu da pada kiša, zemlja će se radovati.
  
• Baš sam sretna što imam tu budilicu, stići ću na vrijeme.
  
• Kako sam sretna što imam posao. Hvala ti Bože.
  

Po jutru se dan poznaje!

Ako nemate sretan i ispunjen život u miru, ljubavi i blagostanju,

a to želite,

onda je vrijeme da obratite pozornost na svoje misli.

Misli o ratu, mržnji i siromaštvu donose u Vaš život upravo to!

Vi ste gospodar svog života i svojih misli!

Oblikujte svoje misli prema vašim željama i potrebama, uvijek svjesni činjenice,

da su te iste misli, oblikovale vašu stvarnost koju proživljavate.

SNAGA MISLI



[You must be registered and logged in to see this image.]Kao ljudi smo
u svakom trenutku u Bogom danoj mogućnosti odlučiti se što će biti
sadržaj naših misli. Ti i ja možemo odlučiti na što da mislimo. Vrlo je
važno razmišljati o tome kako naše misli mogu imati utjecaj na naš
život. Bilo bi dobro uvidjeti pozitivne strane ispravnog razmišljanja o
sebi, drugima i okolnostima, te destruktivnu stranu negativnog
razmišljanja koje je uglavnom rezultat naših osjećaja, okolnosti i
navika koje smo stjecali kroz život. Isto tako, bitno je znati kako je
naš um bojno polje u kojem se vodi neprestana borba između dobra i zla.
Na različite načine nas neprijatelj duše želi obeshrabriti i uništiti.


Misli
mogu biti poput hrane što ulazi u naša usta. Zato nam je potrebno
voditi računa o tome kakvim se mislima hranimo. Hranimo li se pohlepom,
požudom, zlim mislima ili nečim što će nam biti na blagoslov? Često puta
nismo ni svjesni svakog zalogaja te možda nećemo stati i razmišljati o
svakom zalogaju, ali kad nam se usta napune trulog voća, ono automatski
ispljunemo. Na isti način postupanje s mislima može postati automatsko.

Ono
što mislimo upravlja našim postupcima. Ako mislite uporno o nekoj
stvari, sasvim sigurno je da će se u vama javiti želja, osjećaj kao
rezultat misli, nakon čega ćete vjerojatno i napraviti određenu stvar,
bez obzira bila ona dobra ili zla. U Evanđelju po Mateju Isus kaže:
''Jer iz srca dolaze zle misli, ubojstva, preljubi, bludnost, krađe,
lažna svjedočanstva, psovke.'' Kakve misli upravljaju nama, pozitivne
ili negativne? Kao što negativne misli dovode do negativnih djela, tako i
pozitivne stvaraju pozitivna djela. Ne bih htio ići sada u krajnosti
što se tiče misli jer će nas možda početi podsjećati na poganska new age načela
da sami sebi krojimo sudbinu te da smo si dovoljni. Mnogi su nažalost
ubacili u kršćanstvo takva stajališta te samo što ne počnu govoriti kako
im ne treba Bog. Skrojili su si neku svoju vjeru utemeljenu na
psihologiji i humanizmu. Zapravo i sama moderna vjerovanja su rezultat
toga.

Svaka misao koja uđe u naš um ima tri izvora

• Bog nas je stvorio takvima da možemo sami kreirati misli i utjecati na njih svojom voljom.
  
• Bog nam može dati određene misli putem kojih komunicira s nama. To može biti određena objava, unutarnji glas i sl.[/size]
  
• Misli
  mogu doći od sila tame. Nažalost, mnogi kršćani slušaju neprijatelja i
  ono što on govori, dopuštajući da utječe na njih zbog čega trpe
  posljedice.
  

Najnovija istraživanja o efektima takozvane škole pozitivnog mišljenja koja nudi instant recepte za pretvaranje gubitnika u dobitnike, dodatno potvrđuju da je u pitanju obmana za brzo sticanje novca, zbog koje mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne pomoći.

Zahvaljujući komercijalnom izdavaštvu, tvrdnja da je za sreću i uspeh dovoljno da svaki dan pozitivno razmišljamo proširila se kao virus i danas je gotovo nemoguće razuveriti ljude u njenu proizvoljnost. Poruka zagovornika pozitivnog mišljenja glasi otprilike ovako: sve potiče iz glave, pa da biste bili zdravi, uspešni i srećni razmišljajte pozitivno, zauzmite konstruktivan stav i budite optimisti. Ako ste neuspešni i nesrećni, to je zato što razmišljate negativno i gajite pesimizam. Pri tom je teško utvrditi šta promoteri pozitivnog mišljenja konkretno preporučuju kao rešenja za savladavanje životnih problema, budući da se njihovi saveti uglavnom svode na ponavljanje autosugestivnih formulacija kao i usvajanje određenih uverenja o ličnim vrlinama i mogućnostima uspeha.

Navedene ocene deo su zaključaka psihijatra Džoane Vud i njenog tima sa Univerziteta „Vaterlo” u Kanadi, nakon višegodišnjeg terenskog istraživanja kako pozitivna autosugestija utiče na ljude koji već imaju izraženo samopoštovanje, a kako na pojedince kojima ono nedostaje. Rezultati su pokazali da onima koji veruju u svoje sposobnosti ovakve vrste autosugestivnog treninga nisu ni potrebne. Međutim, kod pojedinaca koji imaju nizak nivo samopoštovanja i samopouzdanja, a kojima su takvi treninzi pre svega namenjeni, nalazi su bili veoma zabrinjavajući. Ispostavilo se da je primena pozitivne autosugestije kontraproduktivna. Ona dodatno provocira nesigurne da svoje nedostatke vide još izraženijim u odnosu na predstavu koja im se nameće kao ulaznica u svet uspešnih i kao formula da budu društveno prihvaćeni.

Vašarska psihologija

Najslavnija autosugestivna fraza „svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem”, smišljena je još pre jednog veka, a njen autor je „otac” pozitivnog razmišljanja, francuski psiholog Emil Kue. Ova teorija je stekla svetsku popularnost zahvaljujući knjizi „Moć pozitivnog razmišljanja” Normana Vinsenta Pelea iz 1952. godine, koja je nadahnula brojne autosugestivne škole da ponude prečicu do sreće i uspeha i na tome izgrade sopstveni poslovni uspeh i zgrnu novac. Novo psihološko „otkrovenje” zasnivalo se na nizu fraza koje je svaki dan trebalo ponavljati kao mantre. Na primer, onima koji su nezadovoljni svojim fizičkim izgledom preporučuje se „svakog jutra gledajte se u ogledalo i recite sebi da ste najlepši na svetu”. „Privlačan sam i uspešan u ljubavi i seksu”, mantra je onih koji imaju problema u intimnom životu. „Ništa me neće sprečiti da ostvarim snove”, formula je koju treba izgovarati svaki dan da biste se za par meseci od poslovnog marginalca pretvorili u nezaustavljivog poslovnog lidera.

Danas, kada se usled posledica ekonomske krize preispituju mnogi donedavno nesporni postulati modernog društva, ispostavlja se i da ponavljanje pozitivnih fraza pred ogledalom ne rešava probleme potrage za poslom kojeg nema, niti na prečac može da vrati izgubljene kuće, celokupni kapital i životnu ušteđevinu za stare dane. U raspravama kako su uopšte promoteri pozitivnog mišljenja uspeli da se nametnu sa svojom “vašarskom” psihologijom najčešće se okrivljuju mediji, koji su agresivnom propagandom ovakvih škola i priručnika zaglupeli javnost. Međutim, priča je složenija, smatraju autori kanadskog istraživanja. Instant psihologija je svojevrsni odgovor na drugu krajnost – da se svi psihološki problemi isključivo rešavaju hemijom, koju je promovisao deo psihijatara lobirajući za farmaceutsku industriju. Rodonačelnik oba modela je stav, koji je naročito forsiran u Sjedinjenim Državama, da se ljudi dele samo na dve kategorije - dobitnike i gubitnike, pri čemu je glavno merilo uspešnosti i izvor svih drugih dobrobiti poslovna realizacija i stečeni kapital. Škola pozitivnog mišljenja je, stoga, ponudila primamljivu altrenativu ne samo za skupe lekove i psihijatrijske seanse, već i jednostavan i brz način za uklapanje u vrednosti koje su nametnute kao uslov za društveno prihvatanje, uključujući i prednost da se sve to izvede bez etiketa koje se „kače” onima koji traže psihijatrijsku pomoć.

Žrtve optimističkog fundamentalizma

Tako su pojedinci sa izraženim manjkom samopoštovanja dodatno postali žrtve „pozitivista”. Njihove formule i krajnje pojednostavljen pristup kako se treba nositi sa životnim problemima omalovažavaju ljude sa ozbiljnim zdravstvenim problemima poput depresije, bipolarnog poremećaja i anksioznosti. Jer, kako objašnjava autor pomenutog istraživanja psihijatar Džoana Vud, „ko smatra da je moguće postati srećan putem pozitivnog razmišljanja ne može da gaji razumevanje za depresivne i anksiozne, već ih po pravilu prezire i doživljava isključivim krivcima za tegobe koje imaju”. Štaviše, „optimistički fundamentalisti” neće imati razumevanja ni za one koji traže lekarsku pomoć za zdravstvene smetnje i odgovaraće će ih od odlaska psihijatru i medicinske terapije, jer im „to ne treba, jer je sve u mislima”. Pod uticajem ove obmane, mnogi ozbiljno bolesni ljudi odustaju od profesionalne terapije i pokušavaju da se izleče sami, sledeći uputstva koja im nude njihovi bližnji ili upijajući sadržaje priručnika popularne psihologije, upozorava Vud.

Dodatna opasnost je što se pozitivne mantre nude i kao svemoguće rešenje za sve vrste fizičkih oboljenja i kao recept za sve životne situacije: od školovanja, zapošljavanja i zasnivanja porodice, do dobitka na lutriji. Ovakav pristup može se porediti sa ekstremnim primerima nekih verskih zajednica, koje u potpunosti odbijaju medicinske usluge čak i kada je evidentno da njihov član umire, uverene da će preživeti isključivo zahvaljujući molitvi.

U čemu je problem s pozitivnim mišljenjem? U tome, objašnjava Vud, što - ako iza misli ne stoji iskreno uverenje - ono nema nikakvog učinka, a u šta će pojedinac verovati nije stvar isključivo volje ni odluke. Na primer, ako neko oseća da ga okolina ismejava, prezire i odbacuje, što može biti realna situacija, puko ponavljanje pozitivnih fraza da ga okolina uvažava i prihvata vremenom kod njega produkuje sve mučnija osećanja da je sadržaj takvih tvrdnji oprečan njegovom doživljaju. Psihijatrijska praksa pokazuje da onaj ko je po prirodi sklon da veruje u dobro, makar to uverenje bilo lažno, taj i ne pati od depresije, anksioznosti, niskog samopoštovanja i manjka samopouzdanja, pa mu pozitivna sugestija nije ni potrebna. Na to kakva uverenja pojedinac gaji, osim inteligencije i sposobnosti da se objektivno sagledava realnost, utiče i razvijenost i aktivnost moždanih centara za odbranu od stresa, koje nisu podjednake kod svih ljudi. Stoga životni stavovi nisu puka posledica odluke i nije ih moguće naučiti putem priručnika, kao ni talenat za umetnost ili nauku.


Preko ramena

Jest, jest, drz se ti depresije :rlol:

Snaga uma je kad i u ruznom vidis lijepo:) Tad sve to "ja, ja" nestaje - i tema "Zivot je lijep" pocinje:)

AstrinaKomsinica ::

Snaga uma je kad i u ruznom vidis lijepo:) Tad sve to "ja, ja" nestaje - i tema "Zivot je lijep" pocinje:)

 

Рак и психа

Све до у најновије време протеже се старо веровање да у личности оних којих оболе од рака преовлађују пасивност, спутаност воље, неодлучност, депресија. Укратко: толико ћудљиви ток рака не доводи се у везу само са већом или мањом малигношћу тумора већ и са душевним утицајем. Да основно расположење болесника може да успори, убрза или чак заустави раст тумора, независно од терапије, одлично је познато не само канцеролозима, хирурзима, радиолозима већ, исто тако, и самим болесницима и њиховој околини.

Иако смо још далеко од тога да поставимо чвршће карактеристике личности које су склоне обољевању од рака, савремена психолошка истраживања у Америци могла су да код 300 болесника, у 64% покажу неке заједничке црте у личности оболелих. Тако је показано да у већ сасвим младим годинама будући пацијенти испољавају рано развијена осећања кривице праћена самопрекорима. Односи према људима у току средњег доба живота остају површни, не уноси се довољно топлине и енергије у њих, емоционалне везе временом слабе, постоји опште осећање затајивања у животу. У старијим годинама дегресивно осећање усамљености расте, каткад пацијенти на прагу разбољевања више заправо и нису депресивни, већ стварно очајни. Заједно са очајањем наступа жеља и уједно страх од смрти, Губитак неког блиског бића често је одлучујући чинилац за почетак болести. Ранија осећања кривице опет снажно надиру, овога пута везана за изгубљени објекат.
(...)
Шекел и сарадници пратили су 17 година ток развоја болести 2020 депресивних болесника, па су утврдили да они два пута чешће оболевају од рака него остала популација.
(...)
Можемо, зато, мирно, иако са великим болом, да кажемо, да је фундаментални проблем већине болесника од рака или људи који ће се од рака разболети, њихова неспособност, да воле сами себе, пошто нису били вољени од других у одлучном добу њиховог живота.
(...)
Видели смо већ да од рака најчешће оболевају људи са дуготрајним психичким конфликтима, депресивни људи, превише рационални људи са неразвијеним емоцијама, страхом од емоција, сиромашног живота фантазије, као и људи спутаних и пасивних емоција. Спремност човека да своје емоције страха и беса испољи, али такође и своја тужна осећања и доживљај кривице, смањују, према веродостојним истраживањима научника, вероватноћу разбољевања од рака.
(...)
Давид Кисен први је саопштио да болесници с раком плућа, за разлику од других плућних болести, имају слабију могућност испољавања својих емоција.
(...)
И даље нас занимају психичке особине људи који су се излечили од рака. Елида Еванс, Јунгова ученица, умногоме је утрла пут данашњим психоонколозима, када је још 1926. године објавила књигу Психолошке студије рака. Евансова закључује свој рад речима: „Рак је симбол, највећи од свих болести, он показује да је нешто протицало погрешно у пацијентовом животу и опомена је да треба да иде другим путем“. Ево како смо добили, према мом мишљењу, кључ за разрешење загонетке рака. Ако се човек већ разболео од рака, не може и не треба да избегне егзистенцијално сучељавање са самим собом, у нечему битном, са погрешним собом. Шта је то битно погрешно било у прошлости, нека кривица можда, која се хтела од себе и других да сакрије, дуготрајни страх или жалост чији се узроци нису желели да упознају? А потом стижу два нова, значајна питања себи: прво: Желиш ли свим бићем својим да се промениш, да оно погрешно, старо окајеш, а ново и другачије изабереш и, друго питање: Ко ти може у овом преображају истински да помогне?

Како је жалосно да је мали број људи стварно спреман за преображај, хришћани би рекли, за метаноју, преумљење? Када је Берни Сигел нудио својим пацијентима од рака избор између операције и промене њиховог животног стила, као реалну шансу за излечење, осморо од десет пацијената одговорило је: „Операција. Мање боли“.

Четири су питања која Берни Сигел поставља сваком свом онколошком пацијенту: 1) шта вам се догодило последњих годину, две пре избијања болести, 2) шта болест за вас значи, 3) зашто вам је болест била потребна, и 4) желите ли да живите?

Закључићемо наша размишљања о раку и психи овако. Онај ко је био вољен и, нарочито, онај који воли, једноставно не може да се разболи од рака. И као хришћанин и као лекар психотерапеут, потпуно се слажем са Бернијем Сигелом који пише како осећа да све болести могу да се доведу у везу са недостатком љубави или са условљеном, у ствари, себичном љубави.


Um caruje, snaga klade valja...