I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju

Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'

Čuvar Vatre Datum upisa : 19.01.2008

U jutarnjem programu Kurir televizije Čedomir Jovanović je izneo detalje o sumnjama o povezanosti Svetlane Cece Ražnatović sa ubistvom Zorana Đinđića.
- Ja pamtim razgovor u kojem mi iz Tužilaštva kažu da moramo da izuzmemo Bulatovića, Tomića i Cecu iz predmeta. Koštunica će srušiti sud ako to ne uradimo - rekao je Jovanović.

[You must be registered and logged in to see this image.]FOTO: KURIR TELEVIZIJA
Negativno je ocenio to što je pevačici umesto za ubistvo premijera suđeno za transfer igrača.
- Nisam ja taj koji sudi. To je bilo sudsko veće. Desilo se to da onako jadno propustiš da sudiš nekome zbog ubistva Đinđića, a onda mu sudiš zbog toga što nije knjižio transfere igrača. Nije Ceca napravila Obilić nego njen muž. Ona je samo nastavila da se ponaša onako kako je naučila. Ali mene interesuje Zoranovo ubistvo.
Jovanović tvrdi da je Ražnatovićeva bila upoznata sa tim da se sprema atentat na premijera.
[You must be registered and logged in to see this image.]
04:53

KOŠTUNICA ĆE SRUŠITI SUD AKO NE IZUZMEMO CECU IZ PREDMETA O ĐINĐIĆU Šok otkriće Čede Jovanovića o pozadini atentata na premijera

- Ceci su rekli na parkingu ispred stadiona Obilić da će ubiti Zorana i da ona treba da ima da alibi, tako što će reći da su tada bili kod nje. To im je već jednom prošlo kada su ubili Batočanina. Da li je ona drugačije mogla da se ponaša to je druga tema. Svako nosi svoj krst, ali ona je predstavljena kao majka Srbije, a nije ni majka devet Jugovića, ni Stojanka majka Knežopoljka niti Ružica Đinđić. Nije ni majka onih momaka sa Košara koji su hrabro izginuli 1999, niti majka padobranaca 63. brigade koja im je pritekla u pomoć. Ali to govori o ovoj zemlji i o svima nama na loš način - izjavio je Jovanović.

Gost

Po mom mišljenju, Čeda je smradina i uvek sam najviše sumnjao baš na bjega kao jednog od nalogodavaca za ubistvo Đinđića. Nakon ubistva, došlo je do iznenadne promene u Čedinom fizičkom i psihološkom izgladu.

Gost

Anine tišine

Umivao sam se hladnom vodom u kupatilu, i zurio u svoj odraz u ogledalu. Pitao sam se gde je nestalo poslednje zrnce mog samopoštovanja i onog prostačkog muškog dostojanstva koje postoji u svakog od nas i samo čeka trenutak kada će se pokazati. Ja sam ga do tada zanemarivao i gutao ga u jekim knedlama gorkog ukusa već neko vreme. Sada sam osećao da sam sit tih gorkih zalogaja koji teraju na mučninu i neobjašnjivi bes.

Zurio sam u ogledalo, ali nisam nikog video u njemu.

Voli me, bio sam siguran u to…kao što sam siguran da i ja volim nju. Živimo zajedno već nekoliko lepih godina, ali…

To večito i obavezno “ali” se uvek pojavi da pokvari, uništi, onesposobi, ubije…poput onih sitnih kičmica kod sardina. Ne vide se ispočetka, ali znam da su tu i znam da će pokvariti ukus.

Ana je lagano, u sukcesivnim laganim i lukavim koracima, znanim samo ženama, jednostavno prestala da mi daje svoju ljubav. Isključila me je. Mislim na onu prostu fizičku, telesnu ljubav koju smo nekada proždirali bestidno i glasno. Tako je brzo počela da nestaje, sada je više i nema.

Sumnjao sam da ima ljubavnika, ali nisam mogao poverovati u to. Bio sam siguran da postoji drugi muškarac kog voli i kom se daje, ali iako sam očajnički tražio nekakve tragove, dokaze, ili bar glupe tračeve koji će potvrditi moje sumnje, nisam pronalazio ništa. To me je još više mučilo, ta praznina, to veliko ništa.

Često sam razmišljao da bih i ja mogao naći ljubavnicu, ali nisam mogao zamisliti da živim život u takvoj jednoj velikoj laži, jer će se to onda pretvoriti u gustu mrežu manjih i odvratnijih laži koje će vremenom početi da žive svoj samostalni život, preteći da pojedu moj.

Kao paraziti.

Znam to, bio sam tamo…

Isto tako sam znao da sam odlučan da prekinem ovu vezu. Zaista sam se osećao frustrirano, i zapostavljeno…bedno.

Bio sam zaboravljen.

Nisam se mogao poveriti ni prijateljima zbog svog tog gadnog muškog dostojanstva usled kog mi je gorelo lice koje sam gasio ledenom vodom. Znao sam već unapred šta bi mi rekli.

A eto, volimo se. Kakva šteta.

“Ali ne…nije sve kompletno. Nedostaje ti to i to…i uradićeš to i to!” govorio sam tom razočaranom odrazu u ogledalu. Bodrio sam ga i izazivao na akciju svako jutro.
Iz tog zurenja prenuo me je oštar zvuk zvona na vratima.

Čuo sam Anu kako otvara vrata, te sam i ja izašao iz kupatila da vidim o čemu se radi. Peškir sam stavio oko vrata da izgledam muževnije, čisto zbog muškog dostojanstva kojeg nisam imao.

“Možeš li biti tužniji prizor?” rekao sam sebi.
Anu sam mogao videti samo iz ugla, i zapazio sam odmah njeno neprirodno ukočeno držanje i prebledelo lice.

“Pišta?! Otkud ti? Kako si me….” počela je da muca zbunjeno pred posetiocem na vratima.
Posetioca nisam mogao da vidim, video sam samo radničke pantalone i istrošene cokule. Mogao sam ga, međutim, namirisati. Smrdeo je oštro na jutarnju lozovaču, i oporo na onaj poseban radnički znoj kojeg danas više i nema.

Naravno, kao pravi muškarac i zaštitnik kuće smatrao sam sasvim normalnim i primerenim da se pojavim iza Ane upitnog pogleda, rukama se držeći za krajeve peškira za vratom. U tom trenutku sam poželeo da to bude neki, meni nepoznati muškarac širokih pleća i belih zuba zbog kog bih mogao optužiti Anu za neverstvo jer bi mi to baš olakšalo tu neprijatnu stvar koju sam rešio da učinim. Da izađem iz ove nekompletne farse koju sam nazivao ozbiljna veza.

Međutim, to nije bio nikakav plećati muškarac belih zuba, već jedan oniži sedi čikica, pijan i prljav. Proleter.

Gledao je u Anu nekim prezrivim i meni potpuno nejasnim pogledom. Pijanim pokretom joj je pružio jednu kovertu, onu plavu, administrativnu…što mi se učini zanimljivim. Odavno nisam video tu plavu kovertu.

“Drži ovo!”, rekao joj je, “Umrla ti je Ruža. Obećao sam joj da ću ti ovo doneti.” reče nepoznati proleter na vratima. Čim je Ana uzela kovertu od njega, on se, odmah okrenuo i bez ijedne reči nestao negde na stepeništu, ekspertizom pijanog čoveka pogađajući svaki stepenik.
Još sam mogao čuti odjek njegovih teških cokula, kada je Ana zatvorila vrata pognute glave gledajući u pismo. Ja sam i dalje stajao na svom mestu, ukopan u svojoj zbunjenosti, čekajući Anu da mi se obrati…da mi objasni o čemu se radi i ko je taj čovek, taj “Pišta” što nas je posetio ovako rano. I to baš jutros, kada sam rešio da stavljam tačke na stvari koje sam smatrao pogrešnim.

Ana nije ništa preduzimala, i ona je samo stajala nad plavom kovertom i ćutala, njeno držanje se opustilo a ona se nekako smanjila i postala tanana i krhka. Ja sam i dalje čekao, ponovo zanemaren i kao da me nema.

Kao da ne stojim tu sa kamiondžijski prebačenim peškirom oko vrata?

“Ana!?” prekinuo sam tišinu, i tek tada se trgla iz tog transa u kojem se odjednom našla. Okrenula se ka meni i pogledala me caklastim praznim pogledom. Za samo jedan trenutak njen pogled se napunio suzama, a ona postade još tananija i još krhkija nego što sam malopre pomislio.
Ćutala je i plakala.

Osetio sam neprijatnost…

Nešto blažim, što sam tada mrzeo, tonom sam joj se ponovo obratio pitajući je da li je sve u redu i šta se upravo dogodilo. Ona mi je tada prišla, i poljubila me u obraz. Lice joj je bilo mokro od suza. Osetio sam njihovu vrelinu kad je prislonila svoje lice na moje, i neprijatnu hladnoću kada ga je odvojila.

“Umrla mi je mama”, rekla je tiho ali nekako utešno i nežno. Kao da meni saopštava lošu vest.
Intenzitet zbunjenosti koji sam osetio je postao neopisiv. Kao da sam se našao u nekoj tubi sačinjenoj od pitanja bez odgovora, kao u elektronski istestiranom lateksu spremnom da se baci, da se odstrani. Zapitao sam se živim li ipak u laži od kojih sam se tako viteški i džentlmenski branio poslednjih godina? Ne samo sebe, već i Anu.

Da li sam ovo zaslužio?

“Ti si mi rekla da nemaš roditelje”. Sam sebi sam zazvučao razočaran, ali sam je u stvari optuživao naslađujući se. Negde duboko u mozgu mi se rodila ideja kako mi možda i neće trebati zgodni muškarac belih zuba, kako ću možda uspeti da napravim scenu zbog njenog laganja, predimenzioniram sve to, operem savest, nastavim dalje…
“Pa i nemam” rekla je. Na njenom ozbiljnom licu suze su se sada sušile.
“Mislim da zaslužujem neke odgovore, Ana!”. Rekao sam joj to kao neki islednik. Kao strog, i kao da me se ticalo. Ja sam imao svoj cilj, i vojevao sam bitku da dođem do njega.
“Zaslužuješ”, odgovorila je klimajući potvrdno, i kao da se na kratko osmehnula. Učinilo mi se da se možda čak podsmehnula, i ja sam se ponovo osećao kao u onom lateksu, zarobljen i nebitan. “Ali, moram ti prvo ispričati jednu priču”, nastavila je, “jesi li za kafu?”. Klimnuo sam, i ona ode u kuhinju tužnim usporenim korakom. Kazneničkim.
Dok kafa nije ubrzo zamirisala, ja sam mrzeo sebe i besnio na nju. Shvatio da će ovo biti taj odlučujući momenat. Odlučujuća kafa kada ću konačno preseći i reći joj po ko zna koji put stvari koje mi nedostaju, koje me izjedaju i zagorčavaju mi život. Samo ovaj put neću ustuknuti pred strahom od njenog gubljenja. Zaista je volim, pomislio sam tada, potpuno svestan straha koji me je obuzimao pri samoj pomisli da bih je mogao izgubiti.

Sela je pored mene, nekako ranjiva i pogrbljena. Ćutala je nad svojom šoljicom kafe dubokog daha čekajući pogodan trenutak da započne.

Arogantno sam se zavalio u stolicu, upitno podigao obrve i rekao:

“Dobro…I ?”
I onda mi je ispričala tu jednu priču.

Priču koju zaslužujem…

***

Mnogi se ne sećaju Milane, ne sećaju se njenog glasa.

Sećaju se, možda još samo radoznali posmatrači, njenih krupnih okruglih plavih očiju, kose boje slame sa jednostavnim razdeljkom po sredini temena, smešno isturene gornje usne i retko ljupkog osmeha kojeg nije svakom pokazivala.

Pokrivala ga je šakom, kao da ga se stidi.

Oko nje je uvek vladala tišina, jer jednostavno nije imala šta da kaže. Ponavljala je razrede dva puta, i dalje u svoje sveske crtajući samo srdašca ili lepim slovima ispisujući poneki ljubavni stih izmenjen i smešan. Sanjala je otvorenih očiju i usporenih pomirljivih pokreta gledala svet oko sebe.

Nije ona bila neki tamo tupavi curetak, samo je nije zanimalo ništa što bi se dešavalo oko nje. Nije marila ni za školu, ni za društvo, odlaske u grad po najmodernije patike i bluze. Sve je to Milana pokrivala svojom ćutnjom koja se činila tako prirodnom za nju.

Ponekad bi samo coknula ili prevrnula očima na beskrajna zadirkivanja koja je trpela od svojih vršnjakinja. Niko se ne seća čak ni njenih suza kada bi je zle šiparice raščupale, istresle njenu torbu po školskom dvorištu i ismevale je zbog njenog tela koje je tako rano zaličilo na ženu.

Ona je ćutala.

Smerno bi ponovo češljala svoju raščupanu kosu boje slame, ili sakupljala svoje sveske po prašnjavim školskim puteljcima.

Imala je samo jednu drugaricu, neku pegavu Marijanu. Kada su se upoznale, obe devojčice su ćutale jer samo su to znale.

Proklete sapatnice.

Zajedno su otrpele svaki šut, svako čupanje za kosu ili pogodak kamenom. Marijana je naučila od Milane da je upravo ćutnja ta koja će učiniti da sve brže stane.

Da prestane.

Govorile su jedna drugoj koliko su lepe.

Milana je svakodnevno, na povratku iz škole prolazila pored jedne benzinske stanice, ispred koje ju je neretko sačekivao Dejan. Jakih pleća, koja su zatezala kombinezon sa izlizanim logom firme,i širokog zdravo belog osmeha, prvo joj se samo javljao, nametljivo gledajući za njom. Milana se samo smejuljilja, sa šakom preko usta, ubrzavajući svoj korak istovremeno proveravajući dokle će njegov pogled dosezati ovog puta. Kada bi zbog nekog posla Dejan bio sprečen da je čeka ispred bila bi neizmerno tužna, i jedva čekala sledeći dan. Ponekad bi čekala na ćošku nadajući se njegovom pojavljivanju.

To joj ne bi smetalo, jer i onako nije volela da bude kod kuće gde ju je čekao samo siromašan radnički život njenih roditelja. Preglasan otac koji se svakoga dana vraćao sve pijaniji i sve prljaviji iz svoje vulkanizerske radionice, i prerano ostarela ogorčena i još pijanija majka koja se očigledno trudila da opravda svaki njegov postupak.

Sanjala je Milana o nekom drugom životu.

U ta svoja sanjarenja sve češće je prizivala Dejanov lik, sa tim njegovim osmehom i jakim mišićima u mirišljavom, još krutom kombinezonu od pranja, a koji bi mu baš ona oprala i pripremila za taj slab ali pošten posao. Samo poneki izlazak u šetnju ili na po koju večeru, možda po neko letovanje gde bi se histerično smejali u nekom ribljem restoranu. Po prvi put u njenom životu.

Dejan i ona. Mladi i tako šarmantni. Sanjala je, i sanjala.

Jednog popodneva dok je opet sva usplahirena prolazila pored pumpe Dejan joj se konačno obratio.

„Ćao, lepoto, pa kada ćemo se mi upoznati?“ , doviknuo joj je, ne obazirući se na snebivljivu debelu ženu u čiji automobil je sipao gorivo.
Milani su se noge odsekle od uzbuđenja. Ukopala se u mestu, dok joj je srce kucalo nezamislivom brzinom, a vrućina udarala u lice. Imala je osećaj da crveni. Pokrila je rukom svoj stidljivi osmeh, ali je sačekala da debela žena ode, a da joj zgodni mladić priđe.

Tada su se upoznali.

Od tog dana, svakodnevno su pričali kada bi se ona vraćala iz škole, smejali se tek tako, bez smisla. Dejan je voleo da je uveseljava opisima svojih mušterija, pričao joj je kako je lepo biti na moru, ili kako se proveo kada je bio kod brata u Švajcarskoj.

Milana je sa oduševljenjem gledala svaki njegov pokret, slušala svaku njegovu rečenicu, u svojim mislima oživljavajući slike tih prizora o kojima je govorio. Verovala mu je, i više nije pokrivala svoj osmeh sve češće i sama uzimajući učešća u razgovoru.

Ali, ona zapravo nije imala o čemu da mu priča posle toliko godina provedenih u tišini. Bila je samo srećna jer se život koji je sanjala rađao tu pred njom.

Tog dana kada se vraćala iz škole ona je ponovo zastala na malo razgovora sa Dejanom, on izađe i reče joj:

„E, ne mogu sada da budem napolju jer radimo popis. Tu mi je i poslovođa, poludeo je jer imamo minus u kasi. Eno ga prevrće po papirima“, i pokaza unutra na starijeg proćelavog čikicu zaokupljenog poslom, „ali čuj, smena mi se završava u deset večeras. Smeš li tada izaći iz kuće? Tada ću biti slobodan.“
Milana je odlučila u trenu da će po svaku cenu doći kod Dejana. Već je zamislila i romantičnu scenu kako ga sačekuje posle posla, i kako će zagrljeni otići u noć.

Iskrala se iz kuće bez problema. Roditelji se već godinama unazad nisu ni pitali gde je ona, bili su zaokupljeni svađama ili alkoholom. Spavali su čvrstim snom kada se Milana našla na ulici i krenula u pravcu pumpe. Ispred ju je već čekao Dejan.

„Hoćemo li u šetnju?“ upitala ga je Milana dozvoljavajući da je ovaj poljubi u obraz.
„Nema šanse, lepoto“,odgovori joj on, „suviše sam umoran za šetnju. Bukvalno sam ceo dan na nogama. Prokleti popis!“
Milana se oseti razočarano, ali je zaista na njegovom licu i u njegovim pokretima mogla videt umor. Slegnula je ramenima i pitala:

„Pa, šta si mislio onda?“
„Mislio sam da uđeš na pumpu da popijemo piće. Imamo mi tu jednu prostoriju za radnike, tu možemo sesti normalno i da nas niko ne ometa. Molim te“, odgovorio joj je Dejan.
Pristala je srećna što će moći biti sa njim, i on je uvede u mali sobičak opremljen sa par metalnih ormarića, jednostavnim četvrtastim stolom punim plastičnih flaša i pepeljara, u uglu se nalazio jedan običan krevet na sklapanje. Prostorija je mirisala na duvan i iznošenu obuću i ona se namršti kada su ušli, ali joj se lice ponovo razvuklo u osmeh kada se Dejan vratio u sobicu i doneo sok iz frižidera. Sebi je doneo pivo, i seo na maslinasto ćebe prostrto po krevetu otpijajući veliki gutljaj.

„Sedi tu pored mene, ne moraš se stideti“, rekao joj je šaljivo.
Ona ga je poslušala, osećajući se nekako čudno dok joj se on unosio u lice i govorio o tome kako mu je drago što je došla. Učini joj se da je na Dejanovom licu ugledala neke stvari koje nije do tada primećivala. Bili su to mali ožiljci po obrazima, poneki mladež ili bubuljica, i taj pivski zadah koji joj je bio toliko poznat od njenog preglasnog i prljavog oca. Sve joj to učini da se Dejan i ne čini toliko privlačnim, i ona oseti neobjašnjivu neprijatnost i naprasnu, gotovo instinktivnu odbojnost dok su se njegove vlažne usne spuštale na njen vrat. Ruke kojima je sklanjao kosu sa njenog lica su bile grube i snažne, i ništa od ovoga što se upravo događalo nije podsećalo na njene snove, toliko puta sanjane.

Odsanjane…

Pomislila je kako je sve ovo jedna velika greška, i poželela da ode kući, ali Dejanovi snažni mišići joj to nisu dozvoljavali, držali su je u čvrstom čeličnom zagrljaju koji je postajao sve neprikladniji, i za nju potpuno nov. Sasvim zbunjena govorila mu je da prestane i da treba da ide kući, a kada je prvi put pokušala da skine njegove ogromne šake sa njenog tela, on ju je ošamario. Toliko glasno i jako je to učinio da se Milana istog trena vratila u njen tragični stupor i balon tišine i poslušnog trpljenja. Govorio joj je gadosti vređajući je istovremeno, ali ga ona više nije slušala. Samo je plakala u svojoj tišini.

Toj spasonosnoj tišini.

Plakala je uzalud, nemoćna da se odupre Dejanovoj snazi. A on ju je sada jednostavno uzimao, otkrivajući joj telo deo po deo, nanoseći istovremeno i poniženje i neobjašnjivu fizičku bol. Jecala je u tišini grizući ivicu grubog ćebeta pod njom u želji da se sve ovo što pre završi. Dejan je za to vreme grizao nju po vratu i golim ramenima.

Plakala je nad svojim snovima koje je tako prerano sahranila dok je Dejan zadovoljno navlačio svoj izbledeli kombinezon na sebe. Kako je napuštala tu sobicu i benzinsku stanicu, ne čekajući da Dejan završi svoje oblačenje, uhvatila je pogled matorog poslovođe koji se prostački osmehnuo i namignuo joj.

Nikada više ništa neće biti isto za nju.

Svet će se razliti pred njom u svim nijansama crne boje.

Kada je došla kući, zatekla je oca kako spava na kauču, a u kuhinji majku. Očigledno je bila je pijana i sedela je u tišini sa flašom rakije na stolu ispred sebe. Mušema na stolu je bila prljava i masna, Milana oseti mučninu i gadjenje. Gadila se sama sebi. Osećala se tako prljavo, poput te prastare masne mušeme koju je sada nemoguće obrisati i oprati.

Ispričala je majci šta joj se dogodilo, a ova naglo skoči oborivši stolicu na kojoj je sedela. Uhvatila je svoju ćerku za kosu i počela da je čupa. Opet je Milana poslušno ćutala, dopuštajući da joj glava leti vođena majčinim bolnim stiskom.

“A šta ćeš ti tamo u ovo doba? Zmijo! Kurvo mala!” drmusala ju je pijana majka, čupajući čitave snopove kose sa Milanine glave, “Ako tvoj otac sazna za ovo, ubiće nas obe! Da nisi nikome zucnula. Sada si kurva, ima da ćutiš i trpiš!”
Ona više nije ni pričala, već je siktala zapenjeno na svoju ćerku. Stiskala je svoje tanke usne dok joj je čupala kosu i udarala šamare po licu.

A ona je ćutala i trpela. Ponovo i iznova dopuštajući majčinoj šaci da udari po njenom licu. Nije se branila, bila je sigurna u to da zaslužuje kaznu.

Ćutala je. Trpela.

Odlučila je tada da će da pobegne od kuće, pojavila se jednog dana na vratima kod svoje strine koja ju je uvek volela. Ni sama nije znala razlog strinine naklonosti, pa nju ni roditelji nisu voleli niti su marili za nju. Kod nje je bila dok nije završila srednju školu.

Niko je nije ni tražio, i zbog toga je mnogo plakala. Mogla je i u reku da skoči, njene roditelje to nije zanimalo. Život joj je tek počeo, a oni su je sahranili, nisu čak ni tugovali.

Ni majku, ni oca od tada više nije videla, a čim je postala punoletna promenila je svoje ime i potražila novu i čistu sebe….

***

Nezainteresovano sam gledao u Anu.

Čekao sam da završi, pa da ja počnem sa svojom pričom, i nastavim ispunjenje onoga što sam hteo da postignem. Da konačno uprem prstom u nju…

“Dobro…jesi li završila?” bezobrazno i svađalački sam je upitao.
“Ne, nisam.” odgovoriila je.
“Izvoli…čekam?” prekrstio sam ruke na grudima izbacujući ih prgavo.
“Pišta, prljavi čovek koji je jutros bio na vratima i doneo plavo pismo je Milanin otac.” rekla je tiho.
Ja sam prevrnuo očima.

“Milana je tada skratila svoje ime i postala je samo Ana” rekla je još tiše, i onda gotovo nečujno konstatovala, “ostala sam samo Ana…”
Dok je izgovarala poslednju rečenicu počela je cepati plavo pismo koje je jutros dobila i koje do tada nije ispuštala iz ruku. Cepala ga je na sitne komadiće i poput konfeta bacala na gomilicu na stolu.

A mene kao da je stotinu čekića udarilo po prstima!

Toliko informacija, toliko saznanja mi je bilo nemoguće obraditi tek tako odjednom, i ja sam joj potpuno neprikladno, čak sam sebe iznenađujući postavio pitanje:

“A pismo?”
“Pismo je nebitno, to je greška. Nije to za mene, to je za nekog drugog ko više ne postoji.” Suze su joj ponovo kvasile lice i ja tek sada primetih njenu šarmantno isturenu gornju usnu.
Iznenada mi je uletela u zagrljaj, uplakana i toliko ranjiva.

Primio sam je u svoj zagrljaj i dalje razmišljajući o toj celoj priči, dok je svo vreme drhtala u mojim rukama. Ja sam je nežno mazio i tapkao po leđima kao neku malu bebu, pogledom šarajući po stolu gde su bili ostaci plavog pisma i ohlađena kafa.

Je li to bila ta odlučujuća kafa?

Hladna i nepopijena.

Dugo je trajao taj njen zagrljaj. Činilo mi se da je isplakala reku, jer mi je rame bilo mokro od suza koje su se slivale niz njenu bradu. Kada više nije imala suza za plakanje slabašno se trgla i rekla mi:

“Jao, moram da se umijem. Pogledaj me na šta ličim” šmrcala je te reči. Imao sam osećaj da se odlepljuje od mene dok je izlazila iz mojih ruku.
Tek kada je zatvorila vrata kupatila za sobom, ja sam poput nekog krivca počeo sve informacije da postavljam na svoje mesto. Do tada sam bio zaprepašćen svime što sam čuo i nisam ni shvatao dubinu posekotina koje je nosila na svojoj duši a koje nikada neće zarasti.

Posle nekoliko minuta se vratila i stala pred mene. Ja sam i dalje zblanut pokušavao shvatiti sve uzroke i posledice koje su se našle u našim životima.

Ovo pozorište u kući, potpuno neželjeno.

Uzela je moje obraze u šake i pogledala me ravno u oči. Obožavao sam taj njen pogled. Ponovo me je ljubila u obraz i svojim vrelim isprekidanim dahom mi je u uvo prošaputala:

“Oprosti…”
“Ne…Oprosti ti…” jedva sam joj to rekao. Sada sam odjednom ja bio taj koji se zaplakao. Muški sam gutao knedle i suze, ali bezuspešno. Sada je meni bio potreban zagrljaj, jer sam shvatio…
Shvatio sam sve.

Otišao sam i ja da se umijem, jer nijedan muškarac ne voli da ga vide kako plače…

Pljusnuo sam ledenu vodu u lice, pogledao svoj odraz u ogledalu, uneo mu se gadljivo u iskeženo lice i rekao:

“Stoko…!”

Igor Ember

Čuvar Vatre Datum upisa : 19.01.2008

Dugi niz godina radila sam u palijativnoj nezi. Moji pacijenti bili su oni koji su otišli od svojih kuća da bi umrli. Sa mnom su delili neke vrlo posebne trenutke u svojim životima. Bila sam s njima u zadnjim nedeljama života. Primetila sam da ljudi na samrti duhovno rastu velikom brzinom, a neke njihove promene bile su neverovatne, kao i promene u emocijama, od poricanja, straha, besa, kajanja do prihvatanja na samom kraju. Svaki od tih pacijenata pronašao je svoj mir pre same smrti, prisetila se Broni Ver, medicinska sestra iz Australije, koja je godinama gledala pacijente koji umiru, slušala je za čime žale, pa izdvojila pet najčešćih. O tome je i napisala knjigu.

Svako od njih žalio je za nečim ili su govorili kako bi neke stvari uradili drugačije u svojim životima, a ovo je pet najčešćih koje je Broni izdvojila:

Voleo bih da sam imao hrabrosti da živim kako želim, a ne kako su drugi očekivali

- To žaljenje je najčešće od svih. Nakon što ljudi shvate da je njihov život gotov, osvrću se u prošlost i shvate koliko snova im je ostalo neispunjeno. Većina ljudi nije sledila ni polovinu svojih snova, a moraju da umru znajući da je to bio isključivo njihov izbor - mogli su da ih prate ili ne. Na samrtnoj postelji to im postane jasno, ali je prekasno jer je bolest pojela njihovo telo i više nikad neće imati priliku da biraju ono što zaista žele - rekla je
Voleo bih da nisam radio toliko puno i da sam više bio s dragim ljudima

- Ovo je izgovorio svaki muški pacijent o kojem sam brinula. Oni su propustili odrastanje svoje dece i provođenje vremena sa svojim partnerima. Žene su, takođe, pričale o onome za čime žale, ali većinom one starije žalile su što nisu bile uspešnije u životu. Ipak svi oni žalili su što su na radnom mestu provodili toliko vremena - kazala je ova medicinska sestra.

- Govorili su kako ne bi morali toliko da rade da su se zadovoljili skromnijim načinom života, umesto da su trčali za zaradom za koju su verovali da im je neophodno potrebna. Stvaranjem više slobodnog vremena u svojim životima, ljudi postaju srećniji i otvoreniji za nove mogućnosti - dodala je.

Voleo bih da sam imao više hrabrosti da izrazim svoja osećanja

- Mnogi ljudi potiskuju svoja osećanja kako bi zadržali mir s drugima. Kao rezultat toga pomirili su se sa svojim osrednjim postojanjem i nikad nisu postali ono što su zaista želeli i mogli. Mnoge bolesti rezultat su jada i gorčine koje ljudi osećaju. Naime, mi ne možemo da kontrolišemo reakcije drugih ljudi, ali nakon početne reakcije na istinu, odnos s drugim ljudima dolazi na viši, zdraviji nivo. Na taj način se i oslobađa nezdravih odnosa u životu - prisetila se.

Voleo bih da sam ostao u kontaktu s prijateljima

- Ljudi često nisu svesni vrednosti svojih pravih prijatelja sve dok se ne suoče sa smrću, a tada ih je često nemoguće brzo pronaći. Mnogi su bili toliko okupirani svakodnevnim životom da su prave prijatelje potisnuli u stranu. Čula sam mnogo iskrenih žaljenja zbog toga što nisu odvojili više vremena za takve ljude - kaže Broni.

Voleo bih da sam dozvolio sebi da budem srećniji

- Ovo je iznenađujuće često žaljenje. Mnogi do pred smrt ne shvate kako je sreća stvar izbora već su živeli zaglavljeni u starim obrascima ponašanja i navikama. Strah od promene nagnao ih je da se pretvaraju i žive životom kojim nisu srećni - ispričala je.

- Na samrtnoj postelji to šta neko misli o njima im nije ni na kraj pameti, ali želja za osećajem sreće i iskrenim smejanjem je sve intenzivnija. Tad shvate kako je trebalo da se mnogo više smeju i priušte sebi srećne trenutke o kojima su samo maštali - dodala je.

Gost

A ovo je napisao dr Vladimir Đurić, fantastičan kao i uvijek !

[You must be registered and logged in to see this link.]

Izvinjavam se što stavljam link a ne tekst, ne ide mi copy - paste sa telefona.

Čuvar Vatre Datum upisa : 19.01.2008

Svemu jednom dođe kraj .
Časno se "povući" kada osetiš da je "kraj" .
Mnogo pozdrava za sve vas ,koji ćete ostati na ovom "mestu" -koje nam je svima značilo.
Makar kako vas je malo ostalo -danas .
Svaku sreću vam želim -najiskrenije i od srca.

Gost

Danubius ::: Svemu jednom dođe kraj .
Časno se "povući" kada osetiš da je "kraj" .
Mnogo pozdrava za sve vas ,koji ćete ostati na ovom "mestu" -koje nam je svima značilo.
Makar kako vas je malo ostalo -danas .
Svaku sreću vam želim -najiskrenije i od srca.

Gdje ćeš ti?

Gost

justicija ::: A ovo je napisao dr Vladimir Đurić, fantastičan kao i uvijek !

[You must be registered and logged in to see this link.]

Izvinjavam se što stavljam link a ne tekst, ne ide mi copy - paste sa telefona.

Mala pomoć:

Postoji samo jedan jedini razlog zašto nam se neko ne javlja...ne odgovara nam na poruke i izbegava svaku mogućnost da provede bilo kakvo vreme sa nama...
Odgovor je vrlo jednostavan i još više surov...
NEĆE NAS...
Eto tako...
I na to ima svo pravo ovog sveta...
O ukusima je uvek bili suludo raspravljati se...
Od tog Izvora Poniženja uvek vode dva putića...
Jedan nizbrdo...lagan i logičan...a to je da legnemo negde i upadnemo u dubiozu da je život proklet...da nikada nećemo biti srećni...jer nas niko i nikada neće hteti...ili makar ovi koji se nama dopadaju...i da u tom samosažaljenju i lično odabranoj preferentnoj autodestrukciji...kojih makar ima hiljadu...sačekamo da prođe...mada češće prođe život...ili prođemo mi...
Drugi put vodi strmo uzbrdo...
I uvek je krivudav i težak...
Zahvaliti se na tome što nas neko neće...
Shvatiti to kao deo života...
Prosto je...
Nije Kosmos Đurićocentričan...
Naprotiv...
Mi smo samo Prah sa Dušom...koja voli da se raduje...
I da se onda posvetimo jednom jedinom načinu koji zaista leči ranjenu dušu...
A to je masivan rad na svim poljima koje su nama važne...kako bi stekli ili unapredili postojeće resurse...postali Bolja Prilika...i stvorili sebi alternative...koje će nas povesti do još većih uspeha...i još veće sreće...
Volim onu o zatvorenim vratima i Otškrinutim Prozorima...
A još više onu sa interneta..."ako ću već da patim patiću zbog nekog Breda Pita...a ne zbog tebe Milorade iz Borče..." 🙂
Najlakše će nam biti ako shvatimo da postoji zaista samo jedna osoba koja nas može učiniti iskonski srećnim...
A to smo mi sami...
Sve ostalo je plakanje što nam sudbina nije dala ono što smo zamislili...
A to je već sasvim detinja stvar...
Uspešni...ostvareni i srećni ljudi se uvek dešavaju sudbini...
A ne obrnuto...
Stoga...
Glavu gore...
Hvala vam dame i gospodo što nas nećete...
Vidimo se za par godina...
Joj...koliko će vam samo tada biti teško... 🙂
Ali ništa zato...
Nije to nikakav smak sveta...
Važiće ovaj tekst i tada...
Kao što oduvek i važi...

Gost

Danubius ::: Svemu jednom dođe kraj .
Časno se "povući" kada osetiš da je "kraj" .
Mnogo pozdrava za sve vas ,koji ćete ostati na ovom "mestu" -koje nam je svima značilo.
Makar kako vas je malo ostalo -danas .
Svaku sreću vam želim -najiskrenije i od srca.

Opet je neka patetika u pitanu?

Moja pokojna baba me je uvek savetovala, kada sam osetio da mi je kraj blizu: "gurni dva prsta u gujcu i..."

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

**Tužna sudbina Jadranke Stojaković**
Bila je velika muzička zvezda stare Jugoslavije kasnih 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.
Njeni najveći hitovi bili su inspirisani pesmama Alekse Šantića i Desanke Maksimović. Pred kraj života govorila je da su joj karijeru obeležile tri pesme- "Što te nema", "Ima neka tajna veza" i "Sve smo mogli mi".
1988. godine preselila se u Japan, gde je provela 23 godine. Jadranka je i tamo postala zvezda nastupima na kojima je pevala, svirala gitaru i usnu harmoniku. Slikala je i organizovala izložbe ( U Sarajevu je završila Likovnu Akademiju).
1998. godine vratila se u Sarajevo, gde je u svom stanu zatekla nepoznatog čoveka, koji se tu uselio.
2009. godine pala je na bini i to je bio početak teške bolesti motornog neurona, progresivne bolesti, koja joj je iz dana u dan oduzimala sve više snage. Svoj život je završila u domu za stara lica u Banja Luci, napuštena, zaboravljena i sama.
"Ne mogu se setiti ko mi je dolazio u poslednje vreme. Nema više mene. To je to, nemam više ni glasa. Sanjam često muziku, ceo život živim sa njom i kao da imam koncerte dok spavam. Još mogu da je osetim i čujem."
Ispričala je tužna diva u jednom od poslednjih intervjua za "Dnevni Avaz".
Umrla je 3.05.2016. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

-------
E pa ja sam "dolazio" Moja ex žena je radila u "Banji Junaković" gde je Jadranka provela poslednje dane (kao i Mika Antić) I nisam dolazio zato što je ona "velika Jadranka Stojaković" nego zato što je bila divna osoba .Počivala u miru ,draga naša Jadranka .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Datum upisa : 24.12.2023

Danubius ::: **Tužna sudbina Jadranke Stojaković**
Bila je velika muzička zvezda stare Jugoslavije kasnih 70-ih i 80-ih godina prošlog veka.
Njeni najveći hitovi bili su inspirisani pesmama Alekse Šantića i Desanke Maksimović. Pred kraj života govorila je da su joj karijeru obeležile tri pesme- "Što te nema", "Ima neka tajna veza" i "Sve smo mogli mi".
1988. godine preselila se u Japan, gde je provela 23 godine. Jadranka je i tamo postala zvezda nastupima na kojima je pevala, svirala gitaru i usnu harmoniku. Slikala je i organizovala izložbe ( U Sarajevu je završila Likovnu Akademiju).
1998. godine vratila se u Sarajevo, gde je u svom stanu zatekla nepoznatog čoveka, koji se tu uselio.
2009. godine pala je na bini i to je bio početak teške bolesti motornog neurona, progresivne bolesti, koja joj je iz dana u dan oduzimala sve više snage. Svoj život je završila u domu za stara lica u Banja Luci, napuštena, zaboravljena i sama.
"Ne mogu se setiti ko mi je dolazio u poslednje vreme. Nema više mene. To je to, nemam više ni glasa. Sanjam često muziku, ceo život živim sa njom i kao da imam koncerte dok spavam. Još mogu da je osetim i čujem."
Ispričala je tužna diva u jednom od poslednjih intervjua za "Dnevni Avaz".
Umrla je 3.05.2016. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

-------
E pa ja sam "dolazio" Moja ex žena je radila u "Banji Junaković" gde je Jadranka provela poslednje dane (kao i Mika Antić) I nisam dolazio zato što je ona "velika Jadranka Stojaković" nego zato što je bila divna osoba .Počivala u miru ,draga naša Jadranka .

E jbga! Od toliko medija ti citiraš "avaz", jebeni "avaz"!
Toliko su dobri i profesionalni novinari da nigdje nisu spomenuli kako joj ni onaj njen majušni stančić nisu htjeli vratiti. Ključeve grada Sarajeva joj kao dali kao umjetniku, a krov nad glavom nisu. Poštedi nas avazovog izvještavanja živ bio!
Nakon pokušaja liječenja i boravaka po banjama, Jadranka je zadnje dane dočekala u staračkom domu Karitasa u Banja Luci. Bila je zaposlena na Radio televiziji Republike Srpske.

Možeš više vidjeti više na videu ispod.

Kao što vidiš, obilazili su je itekako, emisije snimali o njoj (namjerno sam postavila emisiju HRT-a, a imaš i emisiju TV lica pola emisije je o Dušku Trifunoviću, a pola o njoj).

E još samo da mi kažeš da ti je bila najbolja drugarica pa nek ide sve u vražiju mater!

Godina : 62 Humor : C Datum upisa : 15.07.2023

Kada neTko želi biti "informisan" , bira odakle su te "pouzdane" informacije. Nebitna im je istina, jer samo njegov izvor informacija je validan. Moj rođeni brat je primer tih izvora izvora, kojim se služi. Nebitno je da li sam ja svedok pravih informacija jer sam lično video neki događaj, na vestima su rekli da se taj događaj tako i tako desio. Čak i ako neko potvrdi moju stranu priče, neće ili ne želi poverovati.To bih kasifikovao posebnu mržnju prema istini, koja se graniči sa teškom bolesti.
Mržnja je bolest!

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

justicija ::: E još samo da mi kažeš da ti je bila najbolja drugarica pa nek ide sve u vražiju mater!

Ne razumem zašto toliko antagonizma i "zle krvi" ?
Za tačnost posta ću ti dati br moje ex žene -pa pitaj .
A napisao sam već....nismo bili nikakvi "drugovi" ,moj "najbliži kontakt" je bio kada je držala koncert u Apatinu -a ja joj "pridržavao usnjak" -dok nisam otišao kući -jer sam imao taj "držač za usnjak" .Koji je ona zaboravila .
Nisam je "obilazio" svaki dan -ali sam smatrao za shodno da je povremeno "obiđem" ,i donesem ponešto (tipa voće ,sokove i sl)
Jer je žena bila totalno "zaboravljena" -a ipak je bila jugoslovenska legenda koju sam ja jako cenio (poznata je moja sklonost prema "akustičarima" Balašević, Šobić ,Suncokreti ,pa i Jadranka )
Bez zle krvi -ali zaista te nekada ne razumem ?
Malo je već suviše prozirno "od kada" i "zašto" sam vam "crn pred očima" .
Na obostrani kompromis i "zamrznut sukob" (ne od mene izazvan ) eto neću više ništa komentarisati ,ili napisati zbog čega bih dobio "napad x2 "
Lavande ,kućne teme , bla bla ..ima na stotine "neutralnih tema" .Što bi rekao moj drug Kina Zoran Alvirović "Peace, Love ,Respect" .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Datum upisa : 24.12.2023

Danubius ::

justicija ::: E još samo da mi kažeš da ti je bila najbolja drugarica pa nek ide sve u vražiju mater!

Ne razumem zašto toliko antagonizma i "zle krvi" ?
Za tačnost posta ću ti dati br moje ex žene -pa pitaj .
A napisao sam već....nismo bili nikakvi "drugovi" ,moj "najbliži kontakt" je bio kada je držala koncert u Apatinu -a ja joj "pridržavao usnjak" -dok nisam otišao kući -jer sam imao taj "držač za usnjak" .Koji je ona zaboravila .
Nisam je "obilazio" svaki dan -ali sam smatrao za shodno da je povremeno "obiđem" ,i donesem ponešto (tipa voće ,sokove i sl)
Jer je žena bila totalno "zaboravljena" -a ipak je bila jugoslovenska legenda koju sam ja jako cenio (poznata je moja sklonost prema "akustičarima" Balašević, Šobić ,Suncokreti ,pa i Jadranka )
Bez zle krvi -ali zaista te nekada ne razumem ?
Malo je već suviše prozirno "od kada" i "zašto" sam vam "crn pred očima" .
Na obostrani kompromis i "zamrznut sukob" (ne od mene izazvan ) eto neću više ništa komentarisati ,ili napisati zbog čega bih dobio "napad x2 "
Lavande ,kućne teme , bla bla ..ima na stotine "neutralnih tema" .Što bi rekao moj drug Kina Zoran Alvirović "Peace, Love ,Respect" .

Ponovo citiraš samo dio posta i na taj način izvlačiš iz konteksta.
Kao prvo, to što si objavio niti ima neku literalnu vrijednost, niti govori punu istinu. Ti si toga jako svjestan i to je razlog što si citirao samo jednu rečenicu.
Kao drugo, to što si objavio nije trebalo biti na ovoj temi, nego na temi Jadranka Stojaković, za koju sam sigurna da postoji, a i da ne postoji, mogao si je otvoriti.
Kad sve saberemo i oduzmemo, možemo zaključiti da si postavio post da bi nam rekao kako si obilazio Jadranku kad je niko nije obilazio. Nema potrebe da mi daješ bilo čiji broj telefona, niti da bilo šta ja provjeravam, ne sumnjam ja da si ti bio tamo. Ono što nije istina, je da je žena bila zaboravljena, da si malo više slušao i gledao, znao bi to.
Nikada ti ne propustiš priliku da nam kažeš kada je neki celebriti u pitanju da si eto imao neke kontakte, neke odnose... I ok je, to si ti, imaš pravo na svoj način života, svoje stavove, svoje izjave, ali imam i ja, pa sam se zato i oglasila.
Na kraju, ali ne i manje bitno, nikada, ali bukvalno NIKADA ne pokušavaj da se igraš sa mojom inteligencijom i pokušavaš reći kako bilo ko na kugli zemaljskoj utiče na moje mišljenje. To nisu mogli ni oni koji su me stvorili, ni brat za koga bih život dala, niti onaj sa kojim sve u životu dijelim i sa kojim živim, a posebno ne neko koga poznajem 15-ak godina.
Tako Dani, slobodno piši gdje hoćeš, ali računaj i na to da i drugi imaju to isto pravo kao i da kažu šta misle. Niti ima antagonizma, niti zle krvi: "ja sam homosapiens, ja sam biće svesno...". Uvijek i zauvijek ću govoriti i pisati šta mislim ili da ne pišem nikako?

Omg.Gori vatra.

Odoh u lavande zubic

I da,ja sam najpametnija.

bem vas tuskave zubic

.

Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.

Every girl can be a Princess and a Warrior. 👑

Datum upisa : 24.12.2023

Kijara-brm ::: Omg.Gori vatra.

Odoh u lavande
I da,ja sam najpametnija.

bem vas tuskave .

Uopšte ne, ali bome ko god se igra sa mojom inteligencijom dobiće što ga sleduje.
A što se tiče pameti i ja se nekad upitam kako li je glupima i ograničenima, tako da te razumijem zubic

justicija ::

Kijara-brm ::: Omg.Gori vatra.

Odoh u lavande
I da,ja sam najpametnija.

bem vas tuskave .

Uopšte ne, ali bome ko god se igra sa mojom inteligencijom dobiće što ga sleduje.
A što se tiče pameti i ja se nekad upitam kako li je glupima i ograničenima, tako da te razumijem zubic

udriii redom.

Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.

Every girl can be a Princess and a Warrior. 👑

Godina : 62 Humor : C Datum upisa : 15.07.2023

Greenisgoodforeyes; 01.08.2006

Zapešće mladež na levom dlanu mali nejasnih granica ožiljak polumesec na desnom kolenu kada sam se kao klinka posekla na bazenu u obdaništu pa su stavljali jod žuto žuto pile knedla u grlu osetljivost šaka prostori skriveni između dva prsta kojima ruka nečija putuje i donosi čudnu i slatku jezu prćasti nos cvikeri ga smanjili još više mali prst na nozi čvarak bleg u obliku kruške na stomaku Milevi su se jele kruške kažu bapske priče uska ramena obrazi čija je linija blago potcrtana volim svojee obraze kratki prstići na rukama mala šaka čvarci opet i trepavice koje prljaju cvikere dok gledam uvek i stalno preko rubova cvikera fetiš masna koža pa cvikeri spadnu gornja usna koja čini da izgleda kao da neko vazda negoduje nezrelo glas čudno zvuči glas kada ga čujem snimljenog dečak neki šuška i buni se i priča preterano žučno kada objašnjava i ubeđuje druge sklonost ka kurjim očima kriva kičma mladeži na oba uva opet mladeži sazvežđa medvedi i slame i student nije zapalio žito brica je to učinio i klecanje kada neko pogleda i oči koje više nisu iste nego su umorne i juče su mene i mog druga Dejana prodavačice sa simpatijom gledale kada sam u prodavnici kupovala posteljinu za jednu bebu i ne to nije naša beba usne što drhte kada ih on pogleda posebno ona gornja i još 6 dana čudan ću ja saobraćajac svat biti ruzmarin osmeh dražesno i zločesto i svraka i nežnost i odanost i reči lepe i slovo treće slovo ćirilice
________________________________________________

nesto najlepse sto sam ikada procitala...

Najbolji postovi ... ikad :)
Jedan od onih njenih postova o kojima se misli i dugo nakon chitanja...

Iz istorije jednog foruma koji me je naterao da iznosim svoja zapažanja u pismenoj formi.

» Neko kao ja