Dan primirja

Zašto slavimo Dan primirja?
IZVOR: VEČERNJE NOVOSTI
Beograd -- Novembar 1918. godine jedan je od najburnijih meseci u istoriji srpskog naroda. Od ove godine Srbija slavi 11. novembar kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu.



Za Srbiju, međutim, ovaj važan datum, kojim je završen Veliki rat, nije neposredno mnogo značio.

Srpski rat završen je prvom kapitulacijom u ratu - predajom Bugarske, a zatim i izlaskom Austrougarske iz rata. Mir i priroda nove, jugoslovenske države, međutim, biće određeni tokom sudbonosnog novembra 1918. godine.

Mesec je počeo ulaskom Dunavske divizije srpske vojske u Beograd. Grad koji je herijski branjen 1914. i 1915. godine, teško je postradao tokom okupacije. U njemu su carevali beda i glad, a stanovništvo je palo na dvanaesti deo predratnog - na manje od 10.000 - otprilike koliko je u gradu stanovalo u vreme dahijske strahovlade.

Isidora Sekulić potresno opisuje ulazak oslobodilaca:

"Ne sećam se više časa, ali za bela dana, eno u dnu druma, kolona, šum od vojničkog koraka, i pred kolonom grupa oficira na konjima... Malo zatim spazismo jasno: ispred svih, određeno izdvojen, mlad i ne mlad oficir, sam... Žuđenog Aleksandra, drage srpske oficire, domaći beogradski puk, te prve krupne i sasvim sigurne dokumente slobode i mira, sve njih, sa Aleksandrom, pred kapijama Beograda dočekao je tajac, jeziv, olovan...“



Srbija je izgubila oko 26 odsto stanovništva - nesumnjivo više od milion civila i vojnika. Polovina muškaraca pretkumanovske Srbije nestala je u Velikom ratu. Do 1918. ona je mobilisala 707.000 vojnika. Kući se vratilo svega njih oko 160.000. Oko milion ljudi je tokom rata bolovalo od tifusa, a mnogi su u epidemijama i pomrli.

Pošto je primirje Austrougarske sa saveznicima stupilo na snagu 3. novembra 1918, italijanske trupe su ušle u Rijeku i Zadar, dok su srpske armije prešle granične reke i uputile se ka severu i zapadu. Jedinice Druge armije ulaze u Sarajevo 6. novembra 1918. godine.

Konačno je u Beogradu 13. novembra potpisano primirje sa Mađarskom. Bilo je to poslednje primirje postignuto u Prvom svetskom ratu. Srpske trupe ušle su u Sremsku Mitrovicu i Vukovar 7. novembra, u Suboticu 13, Đakovo 14, Temišvar i Rijeku 15. novembra.

Ugrožena od Italije i nesigurna u zemlji u kojoj je propašću Austrougarske nestalo svake vlasti, narodna vijeća jugoslovenskih pokrajina, a posebno Narodno vijeće samoproglašene države Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu, nastojala su da što pre ostvare ujedinjenje. Pitanje prirode ujedinjenja, međutim, postalo je posebno sporno tokom novembra 1918. godine.

Kada je počeo Prvi svetski rat, Kraljevina Srbija je bila država sa velikom i dobro opremljenom vojskom. Politički predstavnici Hrvata i Slovenaca bili su podeljeni, a birala ih je povlašćena manjina od 2,6 procenata stanovništva ovih pokrajina. Srbija je proglasila da joj je cilj ujedinjenje tri plemena za koje je verovala da su deo jednog naroda. Logično je bilo da onda taj narod živi u jednoj državi koja se možda ne bi zvala Srbija, ali bi imala isti oblik vlade i slično ustavno ustrojstvo.

Rat je promenio odnos snaga. Jugoslovenski odbor, organizacija političkih emigranata iz Austrougarske, je od udruženja finansiranog od srpske vlade postao njen konkurent. Propala je Ruska carevina, koja je među velikim silama bila najbliža Srbiji. Krfska deklaracija iz 1917. sklopljena je na bazi sporazuma srpske vlade i Jugoslovenskog odobra. Srbija je bila prognana, uništena...

Rat je završen velikom pobedom koju je započeo juriš njene vojske septembra 1918, ali je on suštinski dobijen na Zapadnom frontu i za saveznike su srpske žrtve i pobede bile više nego simbolične.

U Ženevi je od 6. do 9. novembra 1918. trajala konferencija na kojoj je odlučeno da se do donošenja ustava Kraljevina Srbija i nepriznata Država SHS ujedine kao ravnopravne, po dualističkom principu. Pašić je pristao na takav model pošto se suočio sa jednodušnim otporom i to ne samo predstavnika Hrvata i Slovenaca, već i srpske opozicije i dela sopstvene stranke. Kasnije su u Srbiji ovaj sporazum odbacili, čemu je doprinela jako loša i nestabilna situacija u jugoslovenskim zemljama.

Kada je 13. novembra 1918. stigao u Zagreb delegat Vrhovne komande srpske vojske pukovnik Dušan Simović (budući pučista i predsednik jugoslovenske vlade), imao je instrukcije srpske komande koje su podržali saveznici. Određena je demarkaciona linija koju je posle potpisivanja primirja trebalo da zaposedne srpska vojska. Kada je na Narodnom vijeću spomenuta mogućnost stvaranja nezavisne Države SHS zapadno od Drine, Simović je održao govor koji je na izvestan način predvideo nesporazume u budućnosti:

„Srbija, koja je u ovome ratu dala 1,5 milion žrtava za oslobođenje i ujedinjenje svoje jednokrvne braće preko Dunava, Save i Drine, ne može ni u kom slučaju dozvoliti da se na njenim granicama formira neka nova država, koja bi u u svoj sastav uzela sve njene sunarodnike i da, posle četvorogdišnjih muka i potpunog poraza neprijatelja, ostane u pozadini i sve plodove dobivene pobede prepusti drugome, koji je u ratu učestvovao na neprijateljskoj strani. Srbiji - po pravu oružja, a na osnovu ugovora o primirju s Mađarskom, koji je potpisao vojvoda Mišić kao opunomoćenik komandanta savezničkih vojski na Solunskom frontu đenerala Franše Deperea, pripada sledeća teritorija: Banat do linije Oršava-Karansebeš-Maroš-Arad; Baranja do linije Batasek-Pečuj-Barč i dalje rekom Dravom do Osijeka; Srem i Slavonija do linije železničke pruge Osijek-Đakovo-Šamac; cela Bosna i Hercegovina i Dalmacija do rta Planke. Van te teritorije vi se možete opredeljivati po volji; da idete sa Srbijom, ili da formirate zasebnu državu.“

Većina u Narodnom vijeću prihvatila je, u teškom času u kome su se nalazile Slovenija, Istra i Dalmacija, ujedinjenje bez mnogo uslovljavanja. Mnogi naši naučnici, političari, ali i široka javnost, veruju da je 1. decembra 1918. pobedio koncept Jugoslavije koju su želele Velike sile, drugi jugoslovenski narodi i deo srpskog političkog establišmenta. Sve to nasuprot realističnom Pašiću. Ipak, 1. decembra 1918. stvarni odnos snaga pretegao je na srpsku stranu. Od tada do donošenja Vidovdanskog ustava 1921. ostvarile su se težnje stvaranja centralizovane nacionalne države tri plemena, po modelu i na način kako su to želeli srpski političari. Da nije bilo tako, ne bi oklevali da prihvate ujedinjenje pojedinih krajeva neposredno sa Kraljevinom Srbijom. Velika narodna skupština Vojvodine od 25. novembra i Velika narodna skupština održana u Podgorici 26. novembra su tako učinile. Ipak, i pored volje velike većine srezova u Bosni i Hercegovini, čak skupštine održane početkom 1919. u Banjaluci, takve želje nisu uslišene. Slično je bilo i sa od Italije ugroženom Dalmacijom.

Srpska elita postala je jugoslovenska. Srpske interese videla je kroz prizmu ostvarenja interesa sopstvene vlasti i uticaja u Jugoslaviji. I dok se hrvatsko biračko telo demokratizovalo - i time širilo na katolička, Srbima i novoj državi nenaklonjena, seljačka mnoštva; srpsko biračko telo je podeljeno i uvereno da je nacionalni interes prevaziđen u korist težnje za očuvanjem zajedničke države po svaku cenu.

Mislim da je ovo nešto što smo brzopleto prepisali .
Tačno je da se "dan primirja" obeležava u svim zemljama učesnicama I svetskog rata ,ali na drugi način -kao dan kada je nagovešten prestanak opšte klanice kakvu svet do tada nije video . 
To je dan sećanja na poginule ,a nikako nije neki dan bilo čije "pobede " .
Samo u jednoj bici, na Somi ,ubijeno je ili teško osakaćeno više od milion ljudi na obe strane .

Procenjuje se da je broj žrtava (vojnih i civilnih )  I svetskog rata  37 miliona  (15 miliona mrtvih ,22 miliona oskaćenih i ranjenih ,od čega na vojnike otpada oko 8 miliona ) 
Naravno da se svet radovao činjenici da jednom konačno ,sa tim gotovo ,i dobro zapamtio taj datum , 11. novembar 1918,kada je u jednom železničkom vagonu ,u Kompjenskoj šumi,francuski maršal Foš (u ime saveznika ) stavio potpis na dokument o kapitulaciji Nemačke i centralnih sila .


Do  mira je proteklo još vremena ,konačni mirovni sporazum  je potpisan u Versaju ,28.juna 1919. (što se isto obeležava kao praznik u savezničkim zemljama ) 

Svet nije ništa naučio ,jer je već 1940 Hitler naredio da se dokumet  o kapitulaciji Francuske potpiše u Kompjenju ,u istom tom "Fošovom vagonu" i tako se narugao savezničkim žrtvama ,a klanica se nastavila. 

A gde pise Dani da je ovo dan necije pobede? Sta ti je spornoo u tekstu? ..

Lakota ::

A gde pise  Dani da je ovo dan necije pobede? Sta ti je spornoo u tekstu? ..

Ne piše ,a sporna mi je "atmosfera" koja je predhodila (vojna parada , gomila tekstova o Gavrilu Principu kao "heroju"  ,"pobedi "srpske vojske u I svetskom ratu itd) Moje lično mišljenje -ne mora se slagati sa "većinom" ,niti mislim beskrajno raspravljati stavku po stavku od gore)

Dopala mi se  izjava Vučića :
---
Време је за нову етапу, нови корак у будућност који ћемо сви заједно уобличити у складу са потребама грађана Србије.
---
No nimalo mi se nije dopalo ,recimo ,ovo :

У Вршцу обележен Дан ослобођења града у Првом светском рату
----

Тим поводом, на градском гробљу, на спомен костурницу ослободилаца палих 1918. године, венце су положиле делегације: Општине, Удружења потомака бораца ратова од 1912 до 1920, Удружења ратних војних инвалида и ратова из деведесетих година, Српске Напредне странке и СПС-а.
----
Dok god u Srbiji postoje udruženja "potomaka " ????? iz svih ratova (neka mi neko objasni ,kakve veze ima što mi je pradeda recimo, bio ,solunac, ili deda partizan ,šta je tu moja "zasluga" ?????) a baška znamo jako dobro ko su "borci iz 90 tih" (jer,koliko znam ,nismo bili u ratu ,a mi koji nismo bili a nosili uniformu ove zemlje ,nemamo "udruženja" ,i bilo nas je puno više od "istaknutih" ) ,mislim da to uopšte nije dobro za ovu zemlju .
Meni nije logično da se "unuku palog borca" dodeljuje stan ,niti SUBNOR popunjava "potomcima" i "veteranima 90 tih " .
Najmanje treba tu da se šepure ovi iz SNS (bivši radikali ,većinom ,dakle ,ratni huškači ) i SPS ( glavni kreatori i izvođači ratova 90 tih) .

Njima ničije žrtve nikada nisu bile važne ,a ovo je dan obeležavanja (i civilnih ,kojih je bilo znatno više) žrtava i besmisla ratne klanice,koja je samo Srbiju koštala preko 1.300 000 mrtvih .
Strašan podatak koji bi trebao biti primaran za sve ,jer ,da se ne lažemo ,suviše ima onih koji prizivaju nove ratove i sanjaju "osvete" .

Dani,ljudi koji su poginuli ne treba da padnu u zaborav.Zar treba da zaboravimo sve one koji su dali zivote za ovu zemlju?Po zavrsetku tog Velikog rata kako su ga zvali,prestonicaFrancuske organizovala je paradu pobednika,i tu su bili i nasi vojnici.Uostalom,zaboravljas da ti gradovi i jesu bili okupirani,da je Nemacka vojska setala Beogradom i ponosno paradirala,ko ce se secati tih bezimenih i nevaznih vojnika ako ne njihovi potomci?I ja mojoj baki i dedi obidjem grobove,stavim cvece..Proslosti se secamo,zivimo u sadasnjosti i razmisljamo o buducnosti,nista meni nije tu lose,osim ako neko pobrka redosled.