Zanimljivosti iz raznih perioda

First topic message reminder :

.. razne price, iz raznog perioda... slobodno ih napisite, iskopirajte.. toliko je zanimljivih desavanja, anegdota vezano za razne istorijske licnosti.. one koje vas nekada profesori nisu ucili, ali su znali da ispricaju i time ucine svoj cas zanimljivim.. sve ono sto ste nekad negde procitali.. npr.. u zabavniku ili vec gde.. ovde mozemo da ispricamo te price i nacinimo ovaj podforum Istorije mnogo zanimljivijim..

.. sta se desavalo iza kulisa.. u svim segmentima koji cine istoriju.. pa bila to politika.. ili kultura..

.. uzivajte u zanimljivim anegdotama.. filozofa, mudraca, muzicara, glumaca, knjizevnika, arheologa, avanturista..

Zborbilji su kamenci koji nastaju od nepotpuno svarene, stvrdnute čekinje i mogu se naći u probavnom traktu koza, antilopa i drugih preživara.Vekovima se smatraloda zborbilji poseduju tajanstvenu moć čišćenja vina zatrovanog arsenikom.u vreme renesanse verovalo se da pravi, čudotvorni zborbilj potiče iz kozje utrobe. Rusi su ga zvali 'zaštitnik od otrova'. Kraljica Elizabeta I svoje je zborbilje posrebrila. Napoleonu ih je darovao iranski šah, ali ih je Napoleon smatrao bezvrednim i bacio ih u vatru.

:008yn9:

Aristotel, čuveni grčki filozof, verovao je da med pada sa jutarnjom rosom..

Aristotel je postavio i teoriju da životinje nastaju iz blata. Ovo mišljenje je važilo sve do 1668. godine..

U Engleskoj je davno postojalo verovanje da se deca mogu izlečiti od skrofula ako se obaviju konopcem kojim je obešen ubica. Prodaja ovakvih konopaca bila je tada izuzetno unosan posao.

Mnoge žene koje su za vreme rata radile u američkim fabrikama municije verovale su da su zatrudnele zbog ugljentetrahlorida sa kojim su stalno dolazile u dodir !

.. dobar izgovor, para vredi.. :zubarv7:

Bitka kod Leuktre - snimljen je i film 300 na osnovu ove price..


Krah Sparte

Helada početkom IV veka pre Hrista teško da je uopšte ličila na onu Heladu iz doba koje je prethodilo Peloponeskom ratu (431-404). Sparta je preuzela prvenstvo među grčkim polisima, ali umesto obećane slobode uvela je samovladu - nekadašnji podanici atinske imperije i dalje su bili podanici, samo drugih gospodara. Atina, iako je njena moć bila skršena, uspela je da se donekle oporavi, a učešće u svim pitanjima, prvi put, uzela je i jedna negrčka sila - Persija.

Osvajanje Kadmeje

Krajem osamdesetih godina spartanska politika bila je agresivnija nego ikad: postavljali su svoje garnizone u sve manje polise. Napali su čak i svoje nekadašnje saveznike - Tebance. Spartanski vojskovođa Febid je, tokom leta 382. godine pre Hrista, na putu za Halkidik uleteo u Tebu, zauzeo utvrđenje Kadmeju i tu smestio jedan garnizon. Ovo je izazvalo negodovanje širom grčkog sveta, pa su vlasti u Lakedemonu osudile Febida na kaznu od milion drahmi, ali garnizon nisu povukli.

Pobuna

Moć Sparte je, tokom leta 379. godine, bila na vrhuncu: pokoreni su Tebanci, Korinćani su postali najbliži saveznici, a Atinjani i Argivljani su umireni. "Sad su oni (Lakedemonjani) bili uvereni da je njihova moć trajno i nerazorivo utvrđena," piše Ksenofont.
Međutim, te iste godine, pod vođstvom Pelopide, u Tebi je izbio ustanak: sedmorica zaverenika su, tokom noći, ušla u grad, poubijala sve oligarhe i preuzela vlast. Posle toga nije bilo teško proterati spartanski garnizon od 1.500 hoplita. Lakedemonjani nisu mogli ništa da učine: iako je mladi kralj Kleombrot organizovao kaznenu ekspediciju, nije se usudio da napadne Tebu u kojoj su Epaminonda i Pelopida uspeli da, veoma brzo, organizuju i vlast i vojsku.

Početak kraja

Postojao je samo jedan način da Sparta pokaže svoju nadmoć, a to je bilo da pobedi Atinu. Harmost Sfodrija noću je uleteo u Atiku sa jednim odredom, ali pretrpeo je poraz i rezultat je bio potpuni raskid sa Atinom i obnova atinskog pomorskog saveza.

Sparta je sada imala pred sobom dva moćna neprijatelja, a to je bilo više nego što je mogla da podnese. Njen autoritet je počeo da se ruši: porazi na moru, ali i na kopnu, davali su nadu njenim protivnicima. Ali i crpli blagajnu. Ipak, vešta spartanska diplomatija još jednom se pokazala važnijom i moćnijom od vojske - 371. godine potpisan je mirovni sporazum sa Atinom. Samo 20 dana posle toga, doneta je odluka o napadu na Tebu.

Kod Leuktre

Kralj Kleombrot se sa 10.000 vojnika utaborio u oblasti Leuktre, nedaleko od Tebe, a brzo je na bojište stigla i protivnička armija, predvođena Epaminondom i malobrojnija za 3.000 ratnika. Ni jednoj, ni drugoj strani nije se žurilo. Međutim, kralju je stigla opomena: "Kleombrote, ako dopustiš da Tebanci odu bez bitke, u Lakedemonu te čeka najteža kazna." I on nije mogao da bira.

Napao je. Borbu su započeli konjanici, ali spartanska konjica bila je slabija i morala je da se povuče. Prilikom bega oni su udarili u oklopnike koje su istovremeno napali i protivnički hopliti. Spartanski vojnici bili su raspoređeni u 12 redova, dok je broj redova na levom tebanskom krilu bio čak 50. Ovaj način postavljanja vojske koji je primenio Epaminonda poznat je kao "kosi stroj".

Levo tebansko krilo predvođeno "svetom četom", elitnom jedinicom, poput strele zabio se u glavni deo spartanske vojske, onaj u kome se nalazio i kralj. Kleombrot nije imao vremena za manevre - udar na njega je bio silovit i on je pao. Samo veština prekaljenih spartanskih ratnika omogućila im je da izbegnu potpuno uništenje i da se mirno i u relativnom redu povuku.

Kraj mita

Tebanci su podigli pobednički steg. Gubici Lakedemonjana su bili strahoviti: više od 2.000 spartanskih vojnika je poginulo, od toga 400 Spartijata. Prvi put u istoriji, ratnici sa Eurote su poraženi uprkos tome što su bili brojniji. Njihova uobičajena strategija pokazala se beskorisnom i zastarelom, a mit o nepobedivosti Sparte bio je skršen, kao i moć njihove države.


Tebanska sveta četa

"Sveta četa" je naziv za elitnu tebansku jedinicu od 300 hoplita koji su birani prema neverovatnom sistemu: morali su da budu ljubavnici. Osnivač Gorgida verovao je da stari princip "brat do brata" mora da bude zamenjen novim - "ljubavnik do ljubavnika" kako bi svaki ratnik radije poginuo nego osramotio ovog drugog. Pod vođstvom Pelopide "sveta četa" postala je udarni odred tebanske vojske koji se borio do uništenja, neprijateljskog ili sopstvenog.

Otkriće Ivana Čerešnješa iz Jerusalima

Misteriozni mural u apatinskoj sinagogi

Autor: Sofija Pualić-Špero | Foto:AP | 10.02.2009. - 10:14



APATIN - Ivan Čerešnješ arhitekta i predavač na Hebrejskom univerzitetu za umetnost u Jerusalimu, nakon što je pre dve decenije obišao sve sinagoge na području bivše Jugoslavije, ostao je zapanjen kada je u apatinskoj sinagogi otkrio neobičan mural.



Čerešnješ je u prepisci sa Apatincem Borisom Mašićem u vezi sa muralom naveo da ništa slično nije video, kao ni da posle svih istraživanja i konsultacija koje je obavio ne može da da racionalno objašnjenje.



- Ovaj mural na plafonu sinagoge je ispisan na hebrejskom pismu, obrnutim redosledom slova, koja se mogu čitati jedino preko ogledala. Osim toga mural je u slikarskom ambijentu koji podseća na neobarok, što nije tipično za sinagoge. Konsultovao sam tri rabina koji su završili judaizam u Mađarskoj i kojima je ta škola umetnosti bliska ali ni oni nisu imali racionalno objašnjenje. Arhitekta apatinske sinagoge je nepoznat, kao i slikar koji je oslikavao zidove - naveo je Čerešnješ.


Sinagoga je izgrađena 1885. godine, navodi Boris Mašić, dodajući da je pre Dugog svetskog rata u Apatinu živelo 60 Jevreja, ali da danas oni ovde nemaju potomaka. Zna se da je 1955. godine sinagoga prodata Baptistima i da je trenutno u dosta ruiniranom stanju i da joj je potrebna zaštita.
- Što se tiče samog murala moja je pretpostavka da ga je možda naslikao Franc Lor koji je iz Mađarske često oslikavao katoličke crkve u ovom delu Vojvodine. Prema judaizmu mural je na ivici blasfemije i sama ideja umetnika da ga oslika po principu ogledala nije jasna - navodi Mašić.
Za samu kulturu Jevreja sa ovih prostora sinagoga u Apatinu je važna s obzirom da je većina sinagoga u ostalim delovima Bačke ili srušena ili su u tim zgradama neke druge službe.

Škola u sinagogi
- Zaštita sinagoge je potrebna, s obzirom na to da je ona deo kulturnog nasleđa apatinskih Jevreja. Jevrejsko groblje je dosta očuvano, a svojevremeno u dvorištu sinagoge je održavana školska nastava koju su zbog kvaliteta nastavnika pohađali svi viđeniji Apatinci. Osim toga, u proprati sinagoge je još očuvano ritualno kupatilo - kaže Boris Mašić.

Evo nas u II Svetskom ratu..

Ko sme da tvrdi da TITO nije iz okoline SIDA, A?







.. a evo i logicnog objasnjenja, naravno..


Teodor - CUCA Stanivukovic, rodjeni Sidjanin, sin poznatog Sidskog veleposednika Ilije Stanivukovica; doktor nauka, poliglot, poginuo je kao partizan sa 34. godine.
Dok je boravio u Zagrebu 30-tih godina upoznao je Tita i postao njegov blizak saradnik. U Stanivukovicevoj kuci u Zagrebu je 1940. godine orzana "istorijska" 5. zemaljska konferencija. Ubrzo posle te konferencije poceli su i progoni komunista, pa je Teodor napravio Titu laznu licnu kartu u Ilincima (selo nadomak Sida), na ime inzenjera Jovana Babica. Tako da , ako vas neko pita, slobodno recite da je Tito iz okoline Sida..




:zubarv7:

Kleopatra je bila poreklom iz Afrike?


Blic
-

Kleopatra, poslednji faraon Egipta, čuvena po svojoj
lepoti, bila je delom Afrikanka, tvrdi ekipa BBC-ja koja smatra da je
otkrila grobnicu njene sestre.
Kraljica
Kleopatra (69. p.n.e - 30. p.n.e) bila je potomak Ptolomeja XII,
makedonskog generala koji je upravljao Egiptom nakon Aleksandra
Velikog. Međutim, ostaci njene sestre, princeze Arsinoje, pronađeni u
Efesu u Turskoj, sugerišu da je njihova majka imala "afrički" kostur.

"Otkriće da je Arsinoje imala majku Afrikanku je prava senzacija, koja
pruža novi uvid u Kleopatrinu porodicu i odnose dve sestre", istakao je
Kilke Tuer sa austrijske Akademije nauka, koji je pronašao ostatke
kraljičine sestre.
Kleopatra i Arsinoje su
živele u burna vremena, kada je Rimsko carstvo pružalo svoju moćnu ruku
preko Mediterana. Kleopatra je uspostavila saveze sa rimskim vođom
Julijem Cezarom i, nakon njegovog ubistva, sa imperatorovim političkim
istomišljenikom Markom Antonijem, za koga se bila udala.

"Kleopatra, Julije Cezar, Mark Antonije - svi oni su velike figure iz
naše istorije", rekao je arheolog Nil Oliver koji je predstavio
dokumentarac BBC-ja, napravljen na osnovu otkrića.

"Skoro je nemoguće shvatiti da su oni bili stvarni ljudi, a ne neke
maltene mitske figure koje su nam predstavili (glumci) Ričard Barton i
Elizabet Tejlor (u filmu Kleopatra iz 1963. godine)".

"Dok sam u laboratoriji analizirao kosti Kleopatrine rođene sestre,
znajući da je tokom svog života ona dodirivala kraljicu i, možda,
Julija Cezara i Marka Antonija, osetio sam kako mi se diže kosa na
glavi. Iznenada su bili od krvi i mesa", rekao je Oliver.

Između princeze Arsinoje i njene moćne sesre Kleopatre bilo je mnogo
rivalstva. Mnogi veruju da je kraljica naredila Marku Antoniju da ubije
Arsinoje.
Film koji je snimila ekipa BBC-ka
"Kleopatra: Portret ubice" bavi se životom egipatske kraljice,
uključujući i njene ubilačke namere prema rođenoj sestri.

Retke ploče Maja otkrivene u Gvatemali





Arheolozi su u džunglama Gvatemale otkrili dve
izrezbarene ploče od maltera na kojima su prikazana kosmička čudovišta,
bogovi i zmije, do sada najstariji poznati crteži likova iz mitova
Maja, preneo je Rojters.

Pronađene ploče su prvi poznati vajarski oblik blizanaca-heroja

Novootkrivene ploče, obe duge maltene osam metara i postavljene jedna
na drugu, napravljene su oko 300. godine pre nove ere i prikazuju scene
iz središnje majanske mitologije, sabrane u knjizi o stvaranju sveta
"Popol Vuh" (Knjiga zajednice).
Arheolozima je
trebalo tri meseca da razotkriju rezbarije, dok su vršili iskopavanja u
El Miradoru, najvećem drevnom gradu Maja na svetu.

Maje su gradile hramove i palate u centralnoj Americi i južnom Meksiku
i ovim regionom dominirali su nekih 2.000 godina, pre nego što su
misteriozno nestali oko 900. godine, ostavljajući za sobom prazne
gradove.
Basen El Mirador, sa svojom mrežom
puteva, vodovodnim sistemom i masivnom piramidom, koje sada pokriva
gusta vegetacija, napušten je znatno ranije.

Najstariju pisanu verziju "Popol Vuha" otkrio je početkom 1700-ih
godina španski kolonijalni sveštenik, a dve ploče su prvi poznati
vajarski izraz glavnih likova iz majanskih mitova - dva
blizanca-heroja.
Na jednoj ploči, blizanci su
prikazani opkoljeni kosmičkih čudovištima, a iznad njih je bog-ptica
raširenih krila. Druga ploča prikazuje majanskog boga kukuruza,
okruženog zmijama koje se uvijaju.

Arheolozima je trebalo tri meseca da razotkriju ploče
El Mirador je tri puta veći od poznatih ruševina Tikala u Gvatemali, popularne turističke destinacije.

Očuvanje El Miradora ugrožavaju prodavci droge, koji ovo područje
koriste za transport kokaina i heroina preko granice sa Meksikom,
uništavanje šuma, lovokradice i pljačkaši koji kradu drevne artefakte
da bi ih posle prodali na crnom tržištu.

Prošle godine je predsednik zemlje Alvaro Kolom najavio pravljenje
ogromnog parka u gustoj džungli regiona Peten na severu Gvatemala, koji
bi okružio i El Mirador i ranije otkriveni Tikal.

Njegov plan uključuje i konstrukciju tihog voza, koji bi se kretao na
propan, prevozeći hiljade turista do ruševina, kojima se trenutno može
prići samo helikopterom ili dvodnevnim pešačenjem kroz džunglu. Ovaj
voz trebalo bi da bude napravljen do 2020. godine.



Blic

Napoleonove vojnike pojele su uši!









Konji su imali buhe, a ljudi uši !!!!


Znanstvenici su pregledali ostatke francuskih vojnika poginulih pri
povlačenju iz Rusije, pokopane u Vilniusu, i ustanovili da je
Korzikančevu vojsku uništila Pediculus humanus - uš.





PARIZ - Povijesne knjige kažu da je nakon dolaska u Moskvu 1812.
Napoleonovu vojsku načela zima, a pri povratku u domovinu dokrajčili
glad, rane i slab moral. No, znanstvenici danas tvrde da je istina
zanimljivija, iako manje poetična: vojsku je uništila Pediculus humanus
iliti uš.



Ekipa znanstvenika pod vodstvom Didiera Raoulta iz francuskoga
Nacionalnoga centra za znanstvena istraživanja pregledala je ostatke
Napoleonovih vojnika pokopanih u masovnoj grobnici u Vilniusu, glavnome
gradu Litve, osamsto kilometara zapadno od Moskve. Uzorci tla, tkanine i
zuba pokazuju da je više od trideset posto vojnika umrlo od
bakterijskih infekcija što ih prenose uši.



Paraziti su prenijeli tri ubojite bolesti: povratnu groznicu, rovovsku
groznicu i tifus pjegavac, a dokaz su ostaci buha pronađeni u
zajedničkoj grobnici i na vojničkim uniformama, te bakterija Bartonella
quintana , uzročnik rovovske groznice na nekim buhama.



Osim toga, pregledano je 35 zuba i na njih sedam pronađena je Bartonella
quintana u zubnoj pulpi te Rickettsia prowazekii, bakterija koja
izaziva pjegavac, u trima drugim zubima.



To neobično istraživanje objavljeno je u siječanjskome broju časopisa
Journal od Infectious Diseases. U masovnoj grobnici otkrivenoj 2001.
ostaci su stotina Napoleonovih vojnika koji su se povlačili prema
Francuskoj.

Nemacka utvrdjenja pored pruga. Ne znam ima li ih u vasem kraju, i da li ste se ikad zapitali cemu su sluzila?
Jesu zanimljiva, makar i kao svedoci proslosti..

Кад Викинг полаже заклетву...

Викиншки вођа Ролон нашао је веома домишљат начин како да положи вазалну заклетву франачком краљу, а да ипак не клекне…

Током 9. века територије под влашћу Каролинга често су нападали северњачки пљачкаши Викинзи или Нормани (Северњаци). У Западној Франачкој, данашњој Француској, Нормани су почетком 10. века заузели приобалне крајеве око ушћа Сене. Да би спречио даље упаде Нормана реком Сеном у унутрашњост све до Париза, краљ Западне Франачке Карло III Глупи (893—923) решио је да покуша да придобије северњаке насељене на територији његове краљевине. На тај начин, Карло се надао да ће Нормани кад буду били у његовој служби, бранити франачке територије од налета њихових саплеменика.

Споразум између франачког краља и норманског вође Ролона склопљен је у Сенклеру на Епту 911. године. Карло Глупи је тиме озваничио норманска освајања, док је Ролон постао један од његових војвода који му је сада дуговао вазалну заклетву и верну службу. Међутим, у средњовековној традицији најбоље је остао запамћен начин на који је Ролон положио вазалну заклетву. По обичају, вазал је требало да клекне на једно колено и пољуби свог сениора у стопало. Да би испунио и овај услов, викиншки вођа је јурнуо на франачког краља, оборио га на земљу, а затим му подигао ногу коју је требало да пољуби. Након оваквог обреда иницијације, Ролон је постао први војвода области која је касније, захваљујући својим становницима Норманима, добила име Нормандија.

Spora kočija vozi u smrt

Marija Antoaneta i Luj XVI verovatno bi izbegli giljotinu za vreme francuske revolucije da kraljica nije promenila plan bekstva. Umesto da je dozvolila kralju da 1791. godine napusti Pariz u psoebnoj, bržoj kočiji kao što je prvobitno dogovoreno, Marija Antoaneta je zahtevala da cela kraljevska porodica putuje zajedno. Zato je morala da se uzme druga, veća, ali i sporija kočija, pa su putnici zakasnili na sastanak sa svojim naoružanim pristalicama. Kada su konačno stigli u mesto Varen, 60km od granice, bio je mrkli mrak i na jedvite jade su našli nove, odmorne konje i tako izgubili dragoceno vreme.
Još dan ranije u selu San Mehehud mladić po imenu Drue primetio je kraljevsku kočiju dok su u njegovoj štali menjali konje. Odmah je sakupio grupu revolucionara i beguncima preprečio put. Tako je kraljevska porodica uhvaćena i vraćena u Pariz. Luj XVI završio je na giljotini januara 1793. godine, a Marija Antoaneta devet meseci kasnije.

Neosetljiv na otrov

Mitrida VI, kralj Ponta u Maloj Aziji, postao je tako otporan na smešu raznih otrova da nije uspeo da se otruje kada je odlučio da tako okonča život. Kralj je, zapravo, svakodnevno uzimao male količine otrova kako bi bio što otporniji jer je živeo u strahu da će ga neko otrovati. Kada je 63. godine pne pokušao da izvrši samoubistvo kako ne bi pao u ropstvo Rimljana, otrov koji je popio uopšte nije delovao. Na kraju je digao ruke od svoje namere i naredio robu da ga probode mačem.

Engleska kraljica Elizabeta I (1533-1603) stupila je na presto u burnim prilikama, posle mnogo peripetija: prvo je, posle smaknuća svoje majke Ane Bolen, bila lišena nasledstva, ali je kasnije dobila sva prava kao i ostala deca Henrija VIII. Kada se 1554. španski kralj Filip II oženio njenom sestrom Marijom Tjudor, Elizabeta je, kao protestantkinja, bačena u zatvor. Posle četiri godine Marija je umrla i Elizabeta - stupila na engleski presto! Filip II koji je proganjao protestante i nastojao da u Evropi ujedini sve katoličke snage na čelu sa Španijom, uputio je Elizabeti pismo u kojem traži da ona u Engleskoj ponovo zavede papinu crkvenu vlast i obnovi sve samostane koji su bili srušeni za vreme vladavine njenog oca. Elizabeta je, navodno, odgovorila Filipu: "Nalog će, dobri kralju, biti izvršen na grčke kalende!" - što znači nikad, jer kalende su bile svaki prvi dan u mesecu po julijanskom kalendaru, a Grci ih uopšte nisu imali!
Filip II je poslao svoju Nepobedivu armadu 1588. godine na Englesku, ali je ona potučena do nogu, posle čega je mnogo porastao ugled Engleske.

Beograd je prvu kafanu imao pre Pariza, Beča i ostalih evropskih metropola.



Još 1522. godine Turci su u jednoj zgradi na Dorćolu otvorili kafanu i u njoj služili kafu. U svojoj knjizi "Stare kafane Beograda" dr Vidoje Golubović kaže da nema pretenzije da tvrdi kako se beogradska ugostiteljska radnja zvala baš kafana, i navodi da su se u nas, od samih početaka do danas, koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, ugostiteljski objekat.
Prema informacijama dostupnim u našoj literaturi, a do kojih je ovaj autor došao, prve kafane nastaju u gradu Meki u XV veku. Tokom XVI veka otvaraju se kafane i u Siriji i u Kairu ali ne može se sa sigurnošću tvrditi kada prve kafane počinju da rade u Turskoj. Golubović kaže da je pronašao samo zapis da je 1554. godine radila kafana u Carigradu.
Uživanje kafe sa Istoka je na Zapad preneto u XVI veku. Posle Beograda, prvu kafanu, 1592. godine, dobija Sarajevo, London 1652, dve godine docnije Marselj, u Beču je otvorena 1683. godine a u Lajpcigu 1694.
"Kafane, one stare, bile su deo života čaršije, imale poseban duh, neobičan, specifičan, izazovan, u njima je pulsirao kulturni, zabavni, privredni i društveni život, protkan politikom, pa i onaj, zašto ne reći – normalan. Kafana je bila stecište advokata i boravište svedoka. Jednostavno, mesto gde se odvijao život grada, gde su spremane i prikazivane pozorišne predstave, održavani koncerti, sastanci sportskih društava, političkih stranaka, esnafa, organizovane zabave i susreti, održavane sednice Narodne skupštine, uređivane novine, u njima su pisane pesme i učili se muzički akordi, smišljane su ideje ali i jela, u njima se pilo i spavalo", kaže Golubović u predgovoru.
U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa "uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu. Na osnovu dostupne literature ne mogu se, sem pretpostavki, opisati taj prostor, izgled, nameštaj (ako ga je, uopšte bilo, zbog načina sedenja tadašnjeg turskog življa), kako se pila i kuvala kafa, niti ostali detalji".
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. Golubović piše da se u turskim izveštajima iz XVI veka opisuju beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.



O prvim kafanama u Beogradu, pisao je, 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.
Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.
Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.
Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.
"Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica", navodi Golubović, objašnjavajući da su, ma kako se zvale, kafane imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.

Fajront pre ponoći

Opisujući rad nekadašnjih kafana Golubović kaže da je 1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.

"Kafana je ostala u zapisima i kao mesto gde se vodila politika. Između dva svetska rata, a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Čak su i pripadnici stranaka išli u određenu kafanu. Demokrate u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". Kafana je bila mesto gde su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci i razni umetnici, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela. Setimo se Branislava Nušića i humoriste Brane Cvetkovića, koji je sve svoje vodvilje, skečeve i šaljive pesme napisao u kafani. Kafana je bila mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti. I ne samo to. U kafanama su čitane nove pesme, koje su tako počinjale da žive i prenose se, da dobijaju dušu. Otuda ostaju za večnost zapisane, upamćene i nikad zaboravljene mnoge pesme. Neke od njih postaju šlageri, koji se i danas čuju i rado slušaju: 'Mansarda mali stan', 'Periferija', 'Mala ulica', 'Tri palme na otoku sreće', 'Zašto si pospan Džo?', 'Šta znate vi muškarci' i mnoge druge."
Pevajući te i druge pesme, u kafanama su se proslavili Sofka, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Golubović navodi da je zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila u Parizu i Berlinu". I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.



Kafana je bila "prihvatilište za beskućnike, boeme, vračare, putnike namernike, studente, ljude bez stana, prostitutke... Mnoge beogradske kafane imale su svoju fizionomiju, karakter i krug gostiju. Golubović navodi da je Mihailo Petrović Alas osnovao društvo za zabavu i uveseljavanje "SUZ", koje se okupljalo u jednoj kafani blizu Bajlonijeve pijace. Članovi "kluba" nisu dozvoljavali proširivanje kruga.
Ređajući u knjizi mnoštvo ovako zanimljivih detalja, jer "Kafana je postala srce i duša Beograda, pa kako o njoj ne pisati" – Golubović u svojoj knjizi nabraja 578 starih kafana i 60 hotela i 44 hanova i karavan saraja. Zaključujući svoj spisak sa periodom pred početak Drugog svetskog rata, on se bavi i zanimljivim imenima beogradskih kafana, kafanskom srpskom kuhinjom, opisuje kafane kojih više nema, poput "Dardanela", kafane srušene 1902. godine, koja je, i pored toga, ušla u mitologiju prestonice.

Značajno otkriće u depou Arhiva Srbije

U depou Arhiva Srbije pronađena je arhivska građa decenijama neobrađena i nepoznata istoričarima koja otkriva nove pojedinosti od značaja za proučavanje istorije Srbije 19. i 20. veka, saopštio je danas arhiv.

Među novootkrivenim dokumentima su pismo vožda Đorđa Petrovića Karađorđa vojvodi Antoniju Pljakiću iz 1809. godine, pismo Miloša Obrenovića velikom veziru iz 1860, akta sa Svetoandrejske skupštine, dokumenta o dolasku kralja Petra I Karađorđevića na presto Srbije 1903. godine, i mnoga druga. Dokumenti su, kako je navedeno u saopštenju, pronađeni u zapečaćenim kartonskim kutijama van fondova pod oznakama "razno", i "za škartiranje".

Do uvida u stanje te građe došlo je pregledom depoa koji se obavlja tokom redovnog godišnjeg jednomesečnog prekida rada čitaonice. Imajući u vidu to otkriće i zabrinjavajuće stanje u kome je pronađena ta, delom oštećena arhivska građa, direkcija je uputila poziv ministru kulture Nebojši Bradiću, koji će sutra posetiti Arhiv Srbije.
Narednih dana, kako je najavljeno, biće održana i konferencija za novinare kako bi se javnosti predstavile pojedinosti o pronađenim dokumentima.

Потрага за Клеопатриним гробом

Египатски и доминикански археолози ускоро почињу ископавања на локацијама где су, највероватније, гробови краљице Клеопатре и римског генерала Марка Антонија.
taposiris-magna-tekst.jpg

Тапосирис Магна

Археолози из Египта и Доминиканске Републике почеће наредне седмице ископавања на три локације недалеко од Средоземног мора, у којима би могли да се налазе гробови Клеопатре и Марка Антонија.

Египатски Врховни савет за антиквитете наводи да су три локације откривене прошлог месеца, радарским снимањем у храму Тапосирис Магна.

Радови на ископавању храма трају већ три године.

Храм се налази на језеру Мариуту, које се данас назива Абусир, недалеко од Александрије.

Чувена египатска краљица и њен љубавник, римски генерал Марко Антоније, починили су самоубиство након пораза у бици код Актијума 31. године пре нове ере.

До данас није познато где су сахрањени.

Prilikom otvaranja Tutankamonove grobnice,kao gost lorda Karnavona i Hauarda Kartera,prisustvovao je i nas tadasnji konzul u Kairu-Jovan Dučić.Zanimljiv,a potpuno zaboravljen podatak.

Hadrijanov zid
Znatno kraći od Velikog kineskog, tek 118 km dug i u prosjeku 5 m visok Hadrijanov zid proteže se od Wallsenda na rijeci Tyne na sjeveroistoku Ujedinjenog Kraljevstva prema zapadu do Bownessa.
Kako se romanizacija stanovništva izvan gradova nije događala po planu, godine 122. rimski car Hadrijan je dao izgraditi zid kako bi postavio sjevernu granicu Rimskog Carstva i da bi teritorij obranio od napada Keltskih plemena koja su naseljavala područje sjeverno od zida. Zid se gradio deset godina. Iako sam zid nije mogao zaustaviti veći napad, invaziju, on je predstavljao fizičku granicu rimskog teritorija, a današnje mišljenje je se da je njegova namjena bila kontrola migracija i obrana od manjih pljačkaških napada.

Nakratko je napusten u korist Antonijevog zida, ali je vracen u upotrebu do 410g.
Zid je 1987. godine uvršten na UNESCO-vu listu objekata iznimne kulturne baštine. Zid, iako dosta uništen, postoji i danas, a oko njega se nalazi tzv. Hadrijanov put koji služi posjetiteljima za obilazak.
Hadrijanov zid je najstariji antički spomenik u sjevernoj Europi.

31. oktobra 1919. godine se prvi put pominje cifra od 6 miliona stradalih jevreja u prvom svetskom ratu.
Potom se u februaru 1943. godine u readers digestu ponovo pominje cifra od 6 miliona jevreja, gde je jevrejski pisac holivudskih scenarija, Ben Heht, pretpostavio da će cifra mrtvih jevreja biti 6 miliona. Sve do pojave US predsednika Kartera, i formiranja Holokaust komisije, svetu je bilo nepoznato postojanje gasnih komora i masovnog istrebljivanje jevreja. A tada je Holivud stupio na scenu...

Nacistički rakuni

Godine 1934. Herman Gering je pustio jedan par rakuna u šumu pored Kasela, ne bi li "obogatili faunu Trećeg Rajha". Danas je Nemačka bukvalno preplavljena ovim živahnim severnoameričkim životinjama koja nemaju prirodne neprijatelje. Više od milion rakuna zdušno krade hranu iz kuća, prekopava djubrišta i dvorišta i predstavlja pravu opasnost za lokalnu divljač. Geringovi rakuni su po prirodi avanturisti, pa ih granice ne mogu zaustaviti. Iz Nemačke su prešli u Francusku, Belgiju, Holandiju i Dansku.

Sirijski duh

Kako pišu sirijske novine Teshreen, sedmorica radnika su u maslinjaku kraj Al-Naisije ugledala "čudno stvorenje crvene boje, pomalo seljačkog izgleda". Stvorenje je ostalo da sedi još nekoliko minuta, a zatim je iznenada potrčalo ka obližnjem drvetu, popelo se na najvišu granu i sa neverovatnom lakoćom uzletelo u nebo, ostavljajući za sobom trag belih mehurića! Prestravljeni radnici su slučaj prijavili policiji, ali ovi u maslinjaku nisu otkrili ništa neobično.

Vaskrsnuli jezik

Izvorni kornvolski je izumro u 19.veku, ali se sada čine pokušaji da se ovaj jezik ponovo oživi. Oko 200 ljudi ga trenutno govori dovoljno dobro da mogu medjusobno da razgovaraju. Problem je u tome što postoje čak četiri grupe koje pokušavaju da promovišu jezik, ali ne mogu da se dogovore ni oko najosnovnijih stvari, na primer, kako spelovati kornvolski jezik: kao kernivik, kernovik, kirnuak ili karnoak. Zbog aktuelne svadje i nesloge, ni jedna grupa još nije uspela da dobije finansijsku pomoć države za ovaj projekat, iako su sredstva već odvojena. Osim ako se u medjuvremenu nisu nekako dogovorili.

Otkriće iz podruma

Igrom slučaja, u podrumu Američkog muzeja prirodne istorije u Njujorku, otkriven je fosil arkosaura - dvonožnog pretka krokodila koji je hodao uspravno i imao kljun. Fosil star 210 000 000 godina, bio je zabačen medju gipsanim pločama iz 1947. Očigledno da nikome ranije nije pošlo za rukom da prepozna ovaj izuzetni raritet. Stvorenje visoko 1,8m imalo je tanušne ruke, dugačak vrat i ogromne oči.

...Ана, ћерка краља Угарске Беле IV, после смрти свог оца, како би спречила крунисање брата Стефана V покушала je да пренесе угарску Круну св. Стефана у Праг сакривену у чутури. Током Аниног бекства круна је изгубљена, али су је на крају нашли људи њеног брата који је ипак крунисан за краља...

30. јула 1839. године, указом Намесништва постављен први шеф српског санитета др Емерих Линденмајер

P.S. Emerih Lindenmajer

Александар Лексо Саичић (Виницка, 5. август 1873. – Цетиње, 7. април 1911.) је васојевићки јунак, рођен у селу Виницка код Берана. Он је још у раној младости показивао изванредне особине: окретност, лакоћу, брзину, вјештину покрета, хитрину и све то касније крунисао великом храброшћу.

Лексо Саичић је био капетан црногорске војске, а упамћен је по нејероватном умећу руковања сабљом.

Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд где похађа Пешадијску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори где је постављен за ађутанта васојевићке бригаде.

Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Цариград, где ступа у турску војску као поручник царске гарде, где службује три године. Из Цариграда одлази у Манџурију и прикључује се Руској војци, где бива унаприеђен у чин потпоручника.Ту га је затекао 1905. и велики рат између Русије и Јапана.

Код Владивостока где су се трупе ове двије велике царевине окупљале пред велику битку наилази на одред добровољаца из Васојевићког краја који су управо били пристигли. Одушевљен што их види придружује им се и заједно са њима врши последње припреме пред битку.

Комадант руске војске (иначе адмирал флоте) Роженственко постројивши војску саопштио је да јапански цар тражи јунака од стране руске војске да изађе на мегдан јапанском самурају (у то време одбијање оваквог захтева значио је признавање пораза). Ко се осећа способним да изађе на мегдан, нека се јави мени, рекао је командант.

Међу првима се јавио Лексо Саичић и затражио дозволу од руског команданта да он изађе на мегдан јапанском јунаку. Кад је Лексо био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. Војске две велике царевине су са највећим интересовањем посматрале јунаке, који ће испред њих у пољу да деле мегдан.

У нестварном амбијенту, јунаци су се приближавали један другоме. Муњевитом брзином су се ударали сабљама. Одбијали су и дочекивали ударце, по неколико пута.

Био је то судар две традиције и два начина ратовања. Један замах сабље самураја окрзнуо је Саичића по челу и јапански ратник је, видевши крв кренуо да оконча двобој.

У том тренутку Лексо Саичић муњевитом брзином, само њему својственом, махну сабљом и посече јапанског јунака. Чим је он пао на земљу, самурајев коњ одкаса ка јапанској војсци. Овом победом нанет је тежак морални пораз јапанској војсци, у којој је настало разочарење, а код руске војске радост и весеље.

Полазећи са мегдана, Лексо је као прави витез, одао пошту погинулом јапанском војнику. Кад се приближио руској војсци, постројеној у његову част, пала је команда: Мирно!

Војна музика је свирала војнички марш. Командант руске војске са генералима, срео је победника мегдана. Лексо је поздравио команданта и рапортирао му да је извршио задатак. Командант га је отпоздравио и честитао му победу, па су то учинили и други генерали. Тако је дочекан победник на мегдану, уз највеће војничке почасти.

Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственка и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији, унапређен је у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.

Носио је следеће ордење: свете Ане и светог Станислава Другог реда са мачевима, светог Владимира Трећег реда са мачевима, свете Ане и светог Станислава трећег реда са мачевима, руска Рањеничка медаља, орден италијанске круне Четвртог реда, а од црногорских одликовања орден Данила Првог Четвтог степена, сребрна медаља за храброст и споменица 50. год. владавине краља Николе.

У бојевима је три пута рањаван, али ни једном није узео предах како би видао ране, већ би настављао да се бори.

Умро је од посљедица скока са другог спрата краљевог двора на Цетињу током пожара у тридесетосмој години, покушавајући да спаси богату књижевну грађу која се тамо налазила. Сахрањен је уз велике војне почасти.

Kako je Nova godina postala važnija od Božića u Beogradu
"Večernje novosti" |

Za doček 1923. godine Beograđani nisu mnogo marili, jer je bio pre Božića, 1933. je bilo svečano, ali je crkveni praznik bio najvažniji, da bi posle rata Nova godina bila centralni praznik, a Božić je prognan iz štampe

Dugo posle Prvog svetskog rata novogodišnja slavlja su bila retka i neuobičajena. Beograđani su do tada navikli da pre Božića poste i da tek od sedmog januara počnu da svečare, galame i lumpuju. Smenom kalendara 1919. godine, kada smo ukinuli julijanski i prešli na gregorijanski kalendar, Srpska pravoslavna crkva nastavila je da obeležava praznike na dotadašnji način, pa nas je novi kalendar od tada pre Božića uvodio u Novu godinu.



Praznovanje pre rata


Pre devet decenija, 1. januara 1923. godine novine ne pominju Novu godinu, već su se na naslovnoj strani potpuno posvetile aktuelnim političkim događajima, poput Pašićevog dogovora sa muslimanima, a novinari pišu i o poseti kralja Petra sirotištu, kao i o „žučnoj raspravi na univerzitetu“. Tek u dnu treće strane lista „Vreme“ stoji kratka vest o proslavi Nove godine. Istini za volju, novinari pišu i ovo:



„... iako nepriznata, pošto nam dolazi pre Božića, zvanična nova godina je dočekana sinoć i kod starih Beograđana. Svuda je bilo svečanog raspoloženja i veselosti. Najotmeniji Beograd skupio se u prostorijama ‘Srpskoga kralja’. U igrama i konfetama očekivan je čas kada će se ugasiti svetlost, ispratiti stara i dočekati nova godina. Od dama koje su bile prisutne, isticale su se u elegentnim toaletama g-đe Pašić, Vlajić, Vučo, Delini i g-ce Veljković, Tatić, Kapetanović, Torbica, Bajloni...“



Zato su o Božiću štampani praznični brojevi za nekoliko dana, jer se tokom ovog velikog praznika nije radilo, a „Vreme“ je imalo specijalne, svečane dodatke posvećene ovoj velikoj svetkovini.



Već deceniju kasnije, novogodišnji napisi, ali i karikature bili su obimniji. Novine su prikazale svinju na kojoj je pisalo „Srećna nova 1933. godina“, a pored duhovitosti foto-reporteri su ispratili i sankanje sva tri sina kralja Aleksandra. Nekoliko dana pre Božića, 4. januara, novinari pišu kako „pada cena vina i divljači pred Božić“, kao i o magli koja ometa uredan saobraćaj beogradskih tramvaja.

U božićnjem broju, koji je takođe obuhvatao nekoliko dana, javnosti je veliki praznik čestitao kralj, kao i patrijarh Varnava.



Karikatura iz ondašnjih novina osvrnula se na svetsku ekonomsku krizu iz tog doba. Ilustrator je predstavio Ameriku kao zubara, a Evropu kao pacijenta, uz reči stomatologa kako će „izvaditi sve zlatne zube, pošto bolesnoj Evropi i ovako ne trebaju jer neće imati šta da jede“.


Rat i okupacija


Okupacija i početak Drugog svetskog rata zagušili su domaće listove i u javnost su mogli da izađu samo novine poput „Novog vremena“ pod jakom nacističkom kontrolom. Tako oni izveštavaju posle početka nove 1942. godine uglavnom o aktuelnim temama. Na naslovnoj strani Jozef Gebels preti Ruzveltu i Čerčilu kako će „boljševička neman kojoj su hteli da izruče Evropu pojesti njihove narode“, a već na drugoj strani su Gering i njegove zapovesti.



Tek od treće strane bojažnjivo se pojavljuje podatak da su „dva novorođena muškarčića prvi poželeli Beograđanima Novu 1942. godinu“, a zatim se pojavljuje i reportaža o neobičnom Beograđaninu, naredniku Crnjanskom, koji se tih dana kupao u Savi! U tekstu pod naslovom „Čovek koji je izgubio kalendar“ narednik Crnjanski je slikan kako pliva u ledenoj vodi, dok se iza njega vide ostaci Mosta kralja Aleksandra, koji je srušen početkom rata.



Pa ipak, bez obzira na ratno vreme, značajan deo novina bio je posvećen ondašnjim novogodišnjim običajima, kada su Beograđani davali oglase u kojima su svojim rođacima i prijateljima javno prenosili najlepše želje za nastupajuću godinu.



I tokom ratne 1942. godine objavljivan je poseban božićni dodatak, uz naslove kako je veliki praznik obeležen „skromno, ali svečano“.


Mir bez Božića


Posle Drugog svetskog rata sve je postalo potpuno drugačije. Kada danas listamo novine iz 1953. godine, pre šest decenija, vidimo da se odnos prema praznicima potpuno izmenio. U odnosu na novinske napise iz međuratnih decenija, Nova godina postaje neprikosnoven praznik, a Božića - više nema...

Novogodišnji broj „Borbe“ iz 1953. godine donosi veliku fotografiju Josipa Broza Tita za radnim stolom u svom kabinetu i maršalovu čestitku upućenu Jugoslovenima.



Kalendar za 1939.

List „Vreme“, koji je bio u današnjoj zgradi „Borbe“, odnosno „Novosti“, bio je važna konkurencija predratnoj „Politici“. U odnosu na ozbiljnost i analitičnost najstarijeg lista kod nas, „Vreme“ je bilo bogato ilustrovano fotografijama i ilustracijama, a imalo je i razgranatu dopisničku mrežu. Kalendar koji su objavili za novu 1939. godinu bio je veoma elegantan poklon i odlična reklama za ovaj list.

Dok listamo novogodišnji broj ovog lista na drugoj strani nas nakratko začudi fotografija manastira Ostrog, sve dok nam tekst ispod ne pokaže „političku ispravnost“ ovog snimka. U tekstu piše, pored kratke istorije manastira i starih sukoba sa Turcima, da je „u poslednjem ratu Peta crnogorska proleterska brigada na tom mestu opkolila i likvidirala istaknute vođe petokolonaša Baja Stanišića i druge“. To je bio jedini način da pravoslavni hram bude unutar novina, jer nekoliko dana posle Nove godine, kada je došlo vreme Božića, ovaj praznik nijednom rečju nije pomenut.


Istini za volju, broj je imao dostojanstvenu crtu jer je važan deo bio posvećen desetoj godišnjici smrti Nikole Tesle, a budući da se ovaj genijalni naučnik upokojio na Božić 1943. godine, i novine su imale crtu posebnog pijeteta.



Već 1963. godine, pre pola veka, novine štampane u doba novogodišnjih praznika obiluju romantičnim fotografijama zavejanog grada, ali sve više je preduzeća koja zakupljuju veliki novinski prostor i skreću pažnju na svoje proizvode. Već tada je vrlo atraktivan prikaz mašine za pranje vozila, dok ondašnji „marketingaši“, ne sluteći današnje zabrane, kažu kako će „vam automobil biti opran dok popušite cigaretu“.



Tada popularni „fića“ postaje nacionalno vozilo, a „tristać“ („zastava 1300“) neka vrsta „domaćeg mercedesa“.



Tako nas neki običaji iz prošlosti danas u velikoj meri zbunjuju, a neke bi mogli, sa setom, da spomenemo kao „dobra, stara vremena“, pišu "Novosti".


Dokumentacija "Borbe"



„Večernje novosti“ i dokumentacija „Borbe“ i danas dele istu zgradu, a poznato je da je arhiva ovog uglednog preduzeća i danas jedna od najkvalitetnijih u Beogradu. Dokumentacija „Borbe“ otvorena je svim istraživačima i naučnicima koji se bave prošlošću našeg grada i države.

Misterija smrti Aleksandra Velikog rešena posle 2336 godina

Istraživači sa Univerziteta Otago na Novom Zelandu sumnjaju da je vino koje je Aleksandar Veliki pio tokom svečanosti u Vavilonu bilo začinjeno biljkom koja usled fermentacije postaje smrtonosna



Aleksandar Makedonski najverovatnije je umro od posledica trovanja toksičnom biljkom kojom je bilo začinjeno vino koje je pio, tvrde novozelandski naučnici.

Čuveni vladar i vojskovođa, koji je pokorio teritorije od severne Grčke do severa Indije, umro je u 33. godini (323. godine p.n.e.) nakon 12-dnevne agonije, za koju mnogi istoričari veruju da je bila izazvana groznicom. Istraživači sa Univerziteta Otago na Novom Zelandu sumnjaju da je vino koje je Aleksandar Veliki pio tokom svečanosti u Vavilonu bilo začinjeno biljkom koja usled fermentacije postaje smrtonosna.

Prema pisanju “Dejli mejla”, do ovog zaključka došao je dr Lio Šep, toksikolog sa novozelandskog Nacionalnog centra za otrove, koji je u kukureku, biljci sasvim bezazlenog izgleda, pronašao krivca za smrt slavnog osvajača. On je naveo da neke teorije o trovanju arsenikom i strihninom nisu verodostojne, jer bi smrt nastupila mnogo brže.

U studiji koju je napisao zajedno sa stručnjakom za antičku istoriju, dr Patom Vitlijem, a koja je objavljena u medicinskom časopisu “Klinička toksikologija”, Šep navodi da je najverovatniji krivac cvet veratrum album, poznat kao beli kukurek. Ovaj cvet, koji vino može da pretvori u otrov, bio je dobro poznat starim Grcima koji su ga koristili radi izazivanja povraćanja.

Dr Šep smatra da se pomoću njega mogu objasniti Aleksandrovi poslednji dani provedeni u najstrašnijim mukama, kada nije mogao ni da govori ni da hoda. Novozelandski istraživač navodi da je vino moralo biti veoma gorko, ali da mu je možda dodat šećer, a Aleksandar je ionako verovatno bio veoma pijan na banketu.

Kukurek je zeljasta biljaka iz familije ljutica. Listovi su modrozelene boje, a cvetovi su različite boje u zavisnosti od vrste kukureka kojih ima 20. Smatra se jednim od vesnika proleća. Raste u borovim i bukovim šumama, ali se često uzgaja i kao saksijsko cveće. Spada u otrovne biljke, pa se koristi isključivo u estetske svrhe.

(Telegraf.rs / Tanjug)

VIDKUN KVINSLING (1887 - 1945) - Posle okupacije Norveške od strane fašističke Nemačke u II svetskom ratu, Kvinsling je, kao vođa  stranke Nacionalnog jedinstva, postavljen na čelo zemlje, bez saglasnosti kralja. Nakon zavrsetka  rata, uhvacen je, osudjen i streljaan.
Njegovo prezime postalo je sinonim za sve domaće izdajice koje se stavljaju u službu okupatoru svoje zemlje.

Đerdap-svi znamo šta je to .

Da bi olakšao navigaciju, rimski car Tiberije je tokom 33–34. godine na desnoj obali tesnaca naredio izgradnju puta dugačakog 210 metara, što je omogućilo da se čamci vuku životinjskom silom. Njegov primer sledili su Trajan, Vespazijan i Domicijan u izgradnji druge deonice puta. Nakon uništenja rimskih zgrada u srednjem veku, brodarstvo praktično nije funkcionisalo.
Znamo da tamo postoji takozvana "Tabula Traiana" .
Ali verovatno ne znamo za ovu tablu -iz 1885 -na mađarskom?



Omaž nekim ljudima ,koji su mnogo pre izgradnje "Đerdapske Hidrocentrale" radili slično .