Otežano tugovanje-kako najlakše prebroditi

Svako od nas ima nekog koga više nema. Život često zna da bude surov i otima nam one koje volimo, koji su nam dragi.

Kada vam umre neko blizak, normalno je da tugujete, godinu, dve...

Ali, kada tugujete zbog nekoga godinama, psiholozi to stanje nazivaju "otežano tugovanje".

Otežano tugovanje se odvija u nekoliko faza.

Kako prebroditi taj period tuge?

Razgovarajte i družite se sa ljudima koji su pozitivni i dobronamerni.

Nemojte pisati dnevnik vezan za taj gubitak, jer će vas uvek podsećati..

Šetajte. Čitajte.

Nemojte se zatvarati u kuću.

Potražite stručnu pomoć ako ne možete sami da prolazite kroz taj period.


Kako vi tugujete..da, sve je individualno, ali vremenski..da li upadate u "otežano tugovanje"

Srećom nije bilo ni prilike da se "isprobam u tugovanju".
Naravno, nisam od onih koji nije izgubio nikog, ali gubitak roditelja ne smatram nečim različitim od onog što nas sve čeka. Jednostavno je tako prirodno. Tuguješ, ali ideš dalje. Ionako pravo nedostajenje te tek čeka. A ono je jače osećanje od prve tuge.
Naravno da je potrebno učiniti sve da se misli uposle, ali tuga se teško svesno može odagnati. Ako ne pomognu svi oni nabrojani pokušaji oko pozitivnih ljudi svakako treba potražiti stručnu pomoć.
Jer stručnjak poznaje "sve alate" za prevladavanje krize.

Tuga je racionalno-iracionalna. I protiv nje se mora boriti racionalnim oružjem.

brdjanin ::

Tuga je racionalno-iracionalna. I protiv nje se mora boriti racionalnim oružjem.

Upravo tako . Ja sam nedavno izgubio oca ,i ne idem na groblje skoro uopšte (kao moja sestra i majka ,gotovo svakodnevno) 
On sam je bio takav ,pet para nije dao na "grobarenje" ,niti na "manifestacije tugovanja" 
Kad mu je umrla majka ,drugi dan je upalio TV ,smatrajući da život treba da se nastavi normalno ,a tako i jeste . 
Nikome ne pomaže što se neko zabradi u crninu godinama i zatvori u kuću , a dane provodi na groblju . 
Kao i sve druge vredne emocije ,i tuga je u srcu . 
Prebroditi neki gubitak se može samo tako da se nastavi živeti .

Kada stvari idu "po redu"...kako zakon biologije nalaže, moramo smoći snage da to prebrodimo i prihvatimo tu neminovnost. To je zajedničko iskustvo svih ljudi. U nekim zrelim godinama, prihvatanje te neminovnosti je i stvar zrelosti.

Najlakse je reci, idemo dalje i nastaviti ziveti, samo je tesko to izvesti i taj zivot, kad izgubis dragu osbu (pogotovu neocekivano i van svih redova) vise nije zivot vec zivotarenje.
Naravno da mnogo zavisi od toga koliko ste kao osoba jaki, koliko mozete i hocete da prihvatite realnost. Svesni ste da nista ne mozete promeniti ail boli, jakoo boli. Uzasan nedostatak, praznina, tuga, preovlada srcem. Iza svakog coska nesvesno ocekujete da cete ugledati dragi vam lik.
Svako zvono na vratima, zvuk telefona...sve...je automatska reacija i pomisao na tu osbu. A onda svesni, da je to ikad vise moguce, boli jos jace, jos vise....
Moj prvi gubitak je ostavio najvise traga na meni. Bila sam ziva, ali nisam zivela.
Ne, nisam gasila  TV  ali niti sam cula, niti videla sta emituje. Izbegavala drustvo, bila mi potrebna samoca, samoca, samoca...
I dok ste sami, slike se vracaju i redjaju, jedna za drugom.
Ne znam da li me ojacalo ono sto me nije ubilo, ili sam sazrela, pa realnije prihvatale naredne gubitke, ali ako smem reci, lakse sam ih podnosila. Bolelo je jako, ali sam se borila i tad mi je trebala guzva, masa ljudi, sto vise zaposlenosti i fizicke i psihicke...i nastavila sam da zivim.
I posle dvadeset i kusur godina, ne lezem niti ustajem bez pomisli na moj prvi veliki gubitak.
Cesto znam sebi da prebacim, zasto naredne gubitke, manje spominjem, cak i redje na njih pomislim.
Valjda je taj prvi bio toliko jak, bila sam nespremna, nisam ocekivala, iznenadno sve kao tren munje. Jedan ludi rat, jedan metak, i na hiljade i hiljade tuga u srcima ljudi, a u mom tga zauvek!

Ja sam jedna od onih racionalnih. Tugujem ali ne prekidam život. Ispoštujemo ono običajno (Zadušnice i drugi dani kad se tradicionalno ide na groblje) ali čak ni tih prvih dana i nedelja nisam išla na groblje svakodnevno. Mislim da bi se moj Nika mrtav digao da me ispalabuca da sam mu na grobu visila svakodnevno.

Moj prvi gubitak se desio kad sam bila jos na faksu,a sestra u srednjoj skoli....ostale smo same....trebalo je biti i mama i tata ,trebalo je trbuhom za kruhom,pa mi je taj gubitak totalno promijenio tok zivota....ostarila sam preko noci i sto kaze Dusica.nema cini mi se ni sad dana da ne pomislim na to,mada sam sve smrti uvijek tesko prezivljavala i tugovala sam necujno i dugo.
Ne mogu da prihvatim i tu nebesku nepravdu,cini mi se da mi je ona teza od te tuge,neki bijes zasto dolazi prerano i ne ide po redu.
Strucne osobe me uce da kontrolisem tu moju preosjetljivost,ali to je u mojim genima....ne znam da cu ikad moci da se izborim sa tugom kako bi trebalo,a uz to vezujem i svoje snove.....a mogla sam mozda biti psiholog da mi ta visa sila nije presjekla put.