Mihail Jurjevic Ljermontov

First topic message reminder :

Mihail Jurjevič Ljermontov (Михаил Юрьевич Лермонтов) (3. oktobar/15. oktobar 1814.- 15. jul/27.jul 1841.) je bio ruski romanticarski pisac i pesnik, poznat kao "pesnik Kavkaza".


Ljermontov je rođen u Moskvi, a odrastao je u selu Tarhani, gde se nalazi njegov grob. Njegova porodica vodi poreklo od škota Learmount, koji se doselio u Rusiju u ranom XVII veku.

Nakon završetka gimnazije, Ljermontov je 1830. upisao Moskovski Univerzitet, ali se nije dugo zadržao zbog nepokornosti prema jednom profesoru. Od 1830. do 1834. je išao u vojnu školu u Sankt Peterburgu te je postao oficir. Za to vreme je pisao dosta poezije pod uticajem Puškina i Bajrona. Takođe se zanimao za ruski istoriju i srednjevekovnu epsku poeziju, što se odrazilo na "pesmu trgovca Kalašnjikova", dugačku poemu Borodino i seriju popularnih balada.

Nakon smrti Puskina 1837. godine, Ljermontov je izrazio osećanja kroz pesmu upućenu Caru Nikolaju I Pavloviču, zahtevajući osvetu nad ubicom Puškina. Pesma je osudila "stubove" ruske visoke klase za Puškinovu smrt.

Nikolaj Pavlovič ga je zbog ove pesme prognao u Kavkaz, gde je Ljermontov već bio kao mali.

Ljermontov je posetio Sankt Peterburg 1838. i 1839. godine. Njegova neuzvraćena ljubav prema Varvari Lopuhini je zabeležena u nezavršenom romanu Princeza Ligovskaja. Nakon duela s sinom francuskog ambasadora, opet je vraćen u armiju na Kavkazu.

1839. je završio svoj jedini roman, Heroj našeg vremena, koji gotovo predviđa duel u kom je Ljermontov izgubio život dve godine kasnije.

«a name=". D0.94. D0. B5. D0. BB. D0. B0"»

Tokom svog života, Ljermontov je objavio samo jednu zbirku pesama 1840. godine. Tri nove zbirke, oštro cenzurisane, su objavljene godinu dana nakon njegove smrti.

Objavio je samo jedan roman, koji je imao puno uticaja na rusku prozu. „Heroj našeg vremena“ (ili „Junak našeg doba“) je usko povezana kolekcija pripovetki o karakteru Pečorina.

Tada inovativna struktura romana je navela nekoliko imitacija, jedna od kojih je Nabokov roman Pnin (1955).

Pisao je poeme: "Demon", "Pesma o trgovcu Kalašnikovu", "Mciri", pesme: "Prorok", "Pesnik", "Izlazim sam na put... ", "Jedro", "Povodom pesnikove smrti", "Misao", "Otadžbina", "Zbogom, neumivena Rusijo... ", "Oblaci", dramu "Maskarada" i roman "Junak našeg doba".

Ne volim tebe tako strasno ja


Ne volim tebe tako strasno ja,
niti za mene sja tvoja lepota;
u tebi volim patnju svog zivota
i mladost koju satre sudba zla.

Kada u tvoje oci ponekad
moj pogled dugo, dugo upija se;
tajanstven mene razgovor zanese,
al' srce s tobom ne govori tad.

S negdanjom dragom pricom u cas taj,
u liku tvom lik trazim druge jedne,
na usnama ti - usne davno ledne,
u oku - oka ugasenog sjaj.



NE, JA TE TAKO VATRENO NE LJUBIM

1
Ne, ja te tako vatreno ne ljubim,
Ljepota tvoja ne blista za mene:
U tebi svoje prošle patnje ljubim
I mlade svoje dane izgubljene.

2
U casu, kad te zadivljeno gledam,
S ocima tvojim kad svoj pogled spojim,
Tajanstvenom se razgovoru predam,
Ali ne s tobom, vec sa srcem svojim.

3
Ja s dragom zborim, koje više nema,
U tvome liku tražim crte njene,
U zivim ustma - usta davno nijema,
U ocima ti - sjaj ugasle zjene.

I PUSTO I TUŽNO

I pusto, i tužno, i nikog da ruku ti dade
kada je duša raspeta...
Želje!... Ta našto zaludne želje i nade?
A ljeta bježe - najbolja ljeta!

Ljubit... al koga?... Privremeno - ne vrijedi truda,
a vječne ljubavi nema.
Pogledaš u se - prošlosti tamo ni traga:
tu bol i radost je nijema.

Strasti? - Uvijek je naslada bolesna i luda
pred umom u ništa pala.
A život, kad hladno pogledaš oko sebe svuda,
pusta je i glupa šala.






 

Za Ljermontova je osjećanje ljubavi takođe „vječito" i „neuništivo", ali u drugom smislu. „Neuništivo" je, prije svega, zbog toga sto je ono unutrašnja, prirodna čovjekova potreba, a „vječito" - jer će postojati dok postoji i ljudski rod. Idealnu ljubav ili idealnu ženu Ljermontov i ne pokušava da zamišlja van ovozemaljskog života. Pjesnički napon i bogatstvo sadržaja Ljermontovljeve poezije o ljubavi izvire iz raspona između tako shvatanih ideala i čitavog spektra raznovrsnih prepreka iz konkretne životne svakodnevice koje kvare život, koje te ideale stalno odmiču izvan čovjekovog dohvata . ..
Zato je Ljermontovljeva poezija, i van okvira saznanja o prolaznosti života, puna motiva koji govore o bolovima što ih čovjeku zadaje potreba da voli i da bude voljen. Jedanput nam pokazuje junakinju koja je u stanju da usreći svakoga, ali ona sama nikada neće biti zadovoljna, jer je slična rijeci čije obale cvjetaju ali „dno joj uvijek hladno i duboko". Drugi put su pred nama junakinja i junak, oboje nesrećni, jer je ona dala ruku pogrešnom čovjeku. Ili, pak, lirski junak koji neće moći da bude srećan zbog toga što već poznaje život i, za razliku od svoje bezbrižne mlade ljubavnice, zna da će se na njih okomiti zli licemjerni svijet.
Ljermontovljev lirski junak će se pojaviti i kao nesrećnik koji potajno plače nad kolijevkom đeteta žene koju voli i krišom pokušava od đeteta da dokuči da li ga se ona još uvijek ponekad sjeti. I upravo je neostvarena ljubav karakteristična za Ljermontovljevu liriku. Takvo osjećanje ljubavi nagovijestiće on još u ranim lirskim pjesmama. Ishod svoje žeđi za ljubavlju još 1830. godine uporediće sa položajem slijepog prosjaka kome u ispruženu ruku, umjesto hljeba, pružaju kamen . . . Još 1831. Ljermontovljev lirski junak će priznati da je ta ljubav o kojoj pjeva bila samo san.
Iz Ljermontovljeve lirike nam se, u stvari, kao dominantni, nameću motivi koji izviru iz tragičnog patničkog tumaranja od nemila do nedraga, bjesomučnog, bezuspješnog traženja ljubavi i razumijevanja.



DETETU

Mučen uspomenom na mladenačke snove,
I s tajnim drhtanjem, uz tajne misli nove,
Detešce prelepo, ja gledam te sa plamom...
O, kad bi znalo ti kako te volim samo!
Kako je meni drag tvoj osmeh mladih usta,
I oči živahne, i zlatna kosa gusta,
I zvonki glasić taj! – Je l' tačno to što vele
Da ličiš na nju ti? – Prolaze godine cele,
I, avaj, patnje je izmučiše pre roka.
Al' pravi lik je njen, ko želja preduboka,
U meni ostao; te tople oči njene
Zanavek sa mnom su. A da l' ti, da l' ti voliš mene?
Nisu l' ti dosadna draganja nametnuta?
Da l' oči, možda, ti previše ljubih puta?
Da l' peče te ta suza što mi pade?
No pazi, nikome ne kazuj moje jade,
Jer mama može, znaj – i zato bolje ćuti –
Da se uznemiri, ili da se ljuti...

Al' meni veruj sve... kad je pre noćnih sena,
S tobom, pred ikonom, sva brižna, zanesena,
Kad te je učila tim molitvama dugim,
Prstiće sklapala da krstiš se ko drugi,
I tvoja usta su ponavljalqa za njome
Imena draga sva – o, da li je još kome
Ona poklanjala molitve vaše bogu?
Možda, prebledevši, u molitvu je strogu
Unosila još nekog, kome sad ne znaš ime...
I ostavi ga ti... jer šta ćeš ti sa njime?
Daj bože, da ga ti nikada i ne poznaš!
Al' ako to ime i pored svega doznaš,
Makar i slučajno – detinjstva se svog seti,
Pa me zbog njega bar, o dete, nemoj kleti!

1840.
(M. S.)

Živeti hoću! Hoću jade
Za inat ljubavi i sreći;
One mi čelo mnogo glade,
Razmažen duh ću zbog njih steći.
Vreme je već da podsmeh sveta
Magle spokojstva rasteruje;
Šta je bez patnje vek poeta?
Šta je okean bez oluje?
On hoće život gde će muke
I zla da padnu mu na glavu,
On skupo plaća rajske zvuke,
On ne stiče badava slavu.

1832.
(M. S.)




Začujem li glas tvoj zvonki
Iz kog nežnost lije,
Kao ptica u krletki
Moje srce bije;

Susretnem li oči tvoje
Duboke od plavlja,
U susret im duša moja
Iz grudi se javlja,

Nekako mi drago, milo,
I plakat bih stao...
O, kako bih, kako rado
Na grudi ti pao.

1837.
(R. O.)







* * *

1.

Priđi mi bliže, lepotane mladi!
Što si mi stidljiv! - Ta zar ženske grudi
To tvoja ruka prvi put sad gladi?
Ti čitav čas u zagrljaju bludi
Već ležiš - nikako taj strah da svladaš...
Teže na grudi, no pred noge padaš?
Za tren života tvoga samo molim...
Ta šta je, zlato? - Ja te volim, volim!...

2.

Oh, što si lep! - Uz prozor s prvim mrakom,
Dešavalo se, čekah, želja puna,
Da prođeš ti, i bivalo je tako -
Da l' pamtiš to? - Dok posrebrena luna
Sred oblaka, ko s grešnim anđel sveti,
Bludeći, k tebi bledim zrakom leti.
Ja bejah ponosna što najzad treba
Na suparnicu da računam s neba.

3.

U svetu prezir prema meni vlada,
No gde je pravda kad te tako vaga?
Gde je vrlina, ako je stid pada
Ne ponižavanje - već samo ljaga?
Nevinih žena nigde nema, rode,
Ne bude samo predmeta il' zgode.
Kad ljube one k sebi nisu stroge:
Jedna će jednog, ta - sve, treća – mnoge!

4.

Ne pamtim sama roditelje svoje,
Tuđinka nije gladila po kosi,
Dani veselja prstima se broje –
Lepotom svojom čak se ne ponosih;
U petnaestoj zla me sudba uze,
Muškarcu su me prodali - i suze,
Molbe ... al' više nije bilo spasa.
Otada tonem, tonem svakog časa.

5.

Drag mi je stid moj! On mi pravo daje
Da ljubim tebe, i da život tvoj
Od briga čuvam dok taj zanos traje!
Naslađuj se! - o, gospodaru moj!
Iako može da se desi lako
Da umrem krhka, kad me stegneš tako,
Ni smrt od tebe neće da me boli.
Mili! - zar je što teško kad se voli!

1832.
(M.S.)

RASTANAK

Ne odlazi, Lezginče ludi, mladi;
Zašto da hitaš u svoj zavičaj?
Umoran konj, u gori magla hladi,
A ovde imaš krov i mir i nadu,
I ja te volim, znaj!...

Zar već je zora odagnala jedna
Sećanje na dve noći ko u priči?
Darova nemam vrednih: ja sam bedna,
No duša mi je od stvorenja čedna,
Na tvoju liči.

Po tmurnom danu ti ovamo svrati,
Pod mokrim plaštom, ojađena lica...
Zar ovaj dan što jarko sunce zlati
Zauvek hoćeš da se preobrati
U mračnu tmicu?

Pogledaj: svud se plave venci gora
Ko velikani, preteći i nemi;
Luče i šume njima su odora.
Slobodni mi smo; - zar ti pogled mora
Da kući stremi?

Veruj, dom biva tamo gde nas grle;
Neće te sresti u tvom kraju tamo,
Sam tako reče, njene oči vrle:
Ostani sa mnom još časak, ne hrli.
Još časak samo!

- Ja nemam druga, niti domovine,
Osim mog konja, sablje prekaljene;
Tvoja je ljubav lepa, ali mine,
Neće me smesti suze da počinem
Kraj neke žene!

Krvavom kletvom dušu osokolih,
Bremenit njome mnogo leta postim:
Dušmana krvlju dok žeđ ne utolim,
Nikome usne neće reći: volim.
Zato oprosti.

1832.
(M. Ž.)

TEBI***

1.

Pa zbogom! – Sad nismo već dvoje,
I zadnji put stežemo ruke;
Pa zbogom! – Sad srce je slobodno tvoje...
Tek s drugim ga čekaju muke.
Ja znam da će porivi bola
Još jednom ovladati njime,
Kad dopre mu istina gola
I sazna za umrlog ime.

2.

Postoje ti zvuci što plamte,
Od oholog sveta skriveni! –
Al' oni se večito pamte:
Ko život su s dušom sliveni;
U njima sni minuli stoje,
Ko grob što sve zanavek prima;
Razume ih jedino dvoje,
I dvoje zadrhti pred njima!

3.

Za tren smo mi zajedno bili,
Što večnost pred njim sad vredi!
Svu slast smo za tren taj mi pili,
I spalili poljubom jednim;
I zbogom! – Ta ljubav je naša,
I zato bez žalosti beži:
Jer kraj nam se činio strašan,
Al' susret bi bio još teži!

1832.
(M. S.)

(M. P. SOLOMIRSKOJ)

Nad bezdanom dok adskim leti,
Zločina duša gdekad mine
Vratnice raja, natpis sveti
Pročita tada iz daljine.

I nezemaljskoj patnji nade
Utehu često neku tajnu
Kad zavidljivom maštom zađe
Za zid što preči ulaz trajno,

Tako sam ja u zatočenju
Neznane crte tumačio
I, predavši se mašte htenju,
Slobodan za trenutak bio.

Slobode zalog tad je meni
I nade zrak u moru patnji
Postao pozdrav bezimeni,
Vaš pozdrav koji navek pamtim.

1840.
(J. J)

Dok zboriš oproštajne reči,
Puni su nada snovi tvoji.
Život će dalje, veliš, teći
I u to veruješ...no koji?

Ostavi ludu! – I ne bledi:
Ma kako da svet bude vredan,
Srce ti dva života vredi!
A meni – dosta je i jedan.

Zar da u beskonačnost krene
Umoran i od kratkog puta?
Smoždiće večnost takva mene,
Za odmor samo ištem kuta!

Zauvek pokopah sve prošlo,
Sahranih nade sve odreda,
Zemlji je njeno to već pošlo,
A ona natrag ništa neda!...

1832.
(M. S.)

U kompleksu motiva koji u Ljermontovljevoj lirici osvjetljavaju temu otadžbine mogu se uočiti dva paralelna niza: u jednom se o otadžbini govori afirmativno, a drugi niz nosi sadržaje koji izražavaju neslaganje sa nekim pojavama i sa nekim vidovima života u pjesnikovoj otadžbini.
Karakteristično je da je u Ljermontovljevoj lirici ovaj drugi, kritički niz motiva mnogobrojniji i naglašeniji. Razlozi i povodi za kritiku su različiti. Jedanput ćemo se suočiti sa pjesmom koja generalno negira život u otadžbini zbog toga što su u njoj šume i trave već u vrijeme cvjetanja uvenule, što se u njoj snaga guši prevremenom tugom, što u njoj ljudima, okovanim lancima ropstva, život veoma rano postaje neizdrživo težak. Drugi put ćemo se, kada je pjesnik proćeran iz Rusije na Kavkaz, susresti sa ozlojeđenim, gnjevnim oproštajem od musave otadžbine koja je pokorno sagla glavu pred gospodarom i plavim žandarmskim mundirima


ZBOGOM RUSIJO...

Zbogom, Rusijo, ti prljava
Zemljo robova i gospode,
Zbogom i vi, odijela plava,
I ti, njima poslušni rode.

Možda ću iza kavkaskog zida
Pobjeć od tvojih paša svih,
Od svevidnoga njina vida,
Ušesa njinih sveslušnih.

JADIKOVKE TURČINA
(Pismo. Prijatelju, inozemcu)

Znaš li divlji kraj, gde vreli teku dani,
Gde gaj i livade u cvetanju svom blede,
Gde mržnja se lukavstvom i površnošću hrani,
Gde ljudsku dušu stasti nimalo ne štede?
I gde se ponekad javlja
Glas uma, hladnog i krutog kao kamen?
Gde tuga brzo tačku na razmah snage stavlja
I gde se rano gasi dobrote mirni plamen?
Tu rano mori ljude života tog težina,
Tu kazna prati svako uživanje i želju,
Tu ropski lanci zveče... Počuj me, prijatelju!
Taj kraj je – moja otadžbina!

P. s. Ako me shvataš, nek' ne jedi
Tebe ta reč što slutnje budi;
Nek' istina pred lažju bledi:
Šta da se radi? – Svi smo ljudi!

1829.
(N. B.)

PREDSKAZANJE

Doći će dan, Rusiji crni dan,
Kad pašće čak i carski presto sam,
I ljubav ta, kad biće rulji strana,
I krv i smrt, kad postaće nam hrana.
Za decu kad, i za nevine žene,
Ne može mač ni zakon da pokrene;
Kad kužni smrad od usmrćenih tela
Obiđe sam sva naša tužna sela,
Na svaki mig, da žrtve mu se daju;
Haraće glad po našem dragom kraju.
Kad rumen ta oboji vode reka,
Susrešćeš ti i moćnoga čoveka -
Kad poznaš ga, razumećeš tu dramu
I shvatićeš njegovu strašnu kamu:
I drži se! - tvoj plač i tvoji krici
Mamiće smeh u očajničkoj bici.
I mračno sve, znaj, biće tad toliko,
Ko njegov plašt sa uzvišenim likom.

1830.

PEVANJE BARDA

I

Dnjeparskih četa pevač sedi,
Dugo u tuđem bejah kraju.
Odjednom pomislih da vredi
Da vratim se svom zavičaju.
Dođoh - i tada gusle moje
Počeše drevne pesme vesti. . .
Uzalud! - knez je zemlje rodne
Slušao hanske zapovesti .. .

II

U pusti kraj, kud dušman minu,
Ja sklonih svoju staru glavu,
I svaki korak kroz dolinu
Krvavu gazio je travu.
Svud behu kosti: pirovanje
Za gladne zveri, šumske ptice,
Jer živih tamo beše manje
No ubijenih nemilice.

III

Ko bi da pesmu speva tako?
Očajnom katkad kretnjom ruke
Dotako ja bih strunu lako
I iščupao slabe zvuke;
No umirahu oni smesta!
Kada bi ropstva sin to čuo,
Jecaj slobode koja nesta
Ne bi mu uši ni ganuo.

IV

Odjednom upita me neko:
Zašto tolike suze lijem,
Gde čovek takvu je dočeko
Slobodu? O kom pesme vijem?
Kad čuh to, poslednja mi nada
Utrnu, izdade me snaga –
Na zemlju bacih gusle tada
I ćutke nestadoh bez traga.

1830.
(N. B.)

VALI I LJUDI

Protiču valovi jedan za drugim,
Pljušte uz potmuli huk;
Prolaze ljudi u grupama dugim
Jedan za drugim, uz muk.

Slobodni val mesto studeni neće
Ni topli podnevni zrak;
Ljudi bi dušu...al' iz nje još veća
Izbija studen i mrak!

1830.
(M. S.)





Ja volim lance plavih gora
Kad, poput južnih meteora,
Crvena, sjaja mutnog puna,
Isplovi iza njih i luna,
Carica misli svih poeta,
Najlepši biser ovog sveta
Kojim se neba svetlog šare
Oblaka i sam sebe vara:
Mesecu mesta dugo ne da
Na nebu koje s tugom gleda...
No i taj pozni zračak pada.
Mesec je visok. Dva-tri mlada
Oblačka sjate se kraj njega ...
Jedina odeća od svega
Kojom se okititi smelo
Njegovo mutno bledo čelo.
Ko ne zna za te noći lepe
U gorskom klancu, il' sred stepe?!
Pri takvoj luni i ja jednom
Jurih na konju žustrom, vrednom,
Dolinom plavom, vedar, bujan,
Sam, na slobodi - ko oluja;
Mutni je mesec i na mene,
Na konjsku grivu, sapi, stene,
Sipao srebro poput kiše;
Osećah konja kako diše,
I, što o zemlju bije jače,
Odbijan od nje, više skače;
Predah se zanosu sav tada,
Želeh da bude samo sklada,
Želeh da tela nam se stope,
Da nadmašimo sve galope!
Letesmo dugo kroz noć plavu...
A kad sam podigao glavu:
Sve ona stepa, luna ista –
Pogled joj prema meni blista
I kao prekore da deli
Što čovjek na svom konju želi
Da ospori joj carstvo moćno
Nad obasjanom stepom noćnom!

1832.
(M.S.)

Suprotstavljanje pozitivnih negativnim primjerima unosi u Ljermontovljevu liriku i motive pozitivne, afirmativne ljubavi prema otadžbini. Motivi toplih patriotskih osjećanja koja uspješno odolijevaju kritičkoj svijesti i razumu najjače su došli do izraza u Domovini.
U slici otadžbine koja je data u ovoj pjesmi nema veličanja ni prošlosti ni sadašnjosti Rusije. Pejzaž je sveden na ćutljivu stepu, beskrajnu šumu, razlivene rijeke, selo, strnjište ili žito, breze, slamom pokrivene seoske kuće, puna gumna, praznični romor pijanih seljaka. U isticanju ljubavi prema upravo takvoj slici obične zemlje, obične Rusije koja se uprkos tome što nije ni odviše lijepa ni izuzetno siromašna voli, Ljermontovljeva Domovina se može učiniti na prvi pogled sličnom sa poznatom Tjutčevljevom „Umom se Rusija ne da shvatiti". Ali pogleda li se pažljivije, lako će se doći do zaključka da kod Ljermontova, za razliku od Tjutčeva, ta ljubav i veza sa otadžbinom nema uopšte prizvuka mističnosti. Ona je samoprivrženost rodnome kraju koja izvire iz same prirode čovjekove, poput ljubavi prema majci, bratu ili bilo kome dragom biću.
Međutim, ova Ljermontovljeva pjesma i ovako neutralna u socijalnom pogledu, ipak je nosila dubok politički smisao. Ljermontovljevo insistiranje na običnom, svakodnevnom i prosječnom u slici Rusije bilo je, u suštini, polemično suprotstavljanje zvaničnom državnom patriotizmu građenom na idealizovanju tradicije i povezanom sa pravoslavljem i samodržavljem.


DOMOVINA

Ja domovinu volim, no ljubav ta je čudna!
Savladat neće nju razuma moga glas.
Ni krvlju kupljen slavni čas,
Ni mirne samosvesti gordost uzaludna,
Ni duboke davnine zavetna predanja
Ne pokreću u meni uzlet sjajnih sanja.

No zato volim - zašto, ne znam to -
Kad ćutljive joj stepe hladno dišu,
Kad se u beskraj njene šume njišu,
Kad reke, slične moru, široko plave do;
Volim kad kolima seoskom cestom jurim,
I kad mi pospan pogled što roni u mrak
Kraj puta susreće, na počinak dok žurim,
Iz turobnoga sela drhtav svetli zrak.
Volim sa strnjišta trak dima,
Noćište družine što skita,
I breze što na humovima
Belasaju se iznad žita.
I niko srećniji od mene
Kad gumna ugledam krcata,
Kolibe, slamom pokrivene,
Njina izrezbarena vrata;
A praznikom, u rosno veče,
Do ponoći bih neprestano
Da gledam kako igra teče
Dok brbljaju seljaci pjano.

1841.
(M. S.)

Nezadovoljstvo svojim pokoljenjem i sobom, Ljermontov, koji za estetički ideal ističe pjesnika što kao usamljeno jedro svoj mir traži na pučini u burama (Jedro), lirskog junaka koji traži, prije svega, intenzivan život („Hoću da živim! Hoću tugu"); takav Ljermontov, nezadovoljstvo svojim pokoljenjem i sobom samim izražava i u drugim pjesmama.
U okviru tih pjesama posebno su zanimljivi motivi kojima se savremenom, gotovo degenerisanom pokoljenju suprotstavlja ono starije koje je umjelo da se bori i za sebe i za svoju otadžbinu. Ta, tipično romantičarska antiteza, poznata i iz Gogoljevog Mirgoroda, posebno je naglašena u dvjema Ljermontovljevim pjesmama o Borodinskoj bici — pjesmi Borodinsko polje (1830—1831) i pjesmi nastaloj preradom Borodinskog polja — Borodino (1837).

Borodino je mjesto na kojem je ruska vojska, predvođena Kutuzovom, odnijela pobjedu nad Napoleonom. Poslije borodinske bitke nastalo je rasulo francuske armije i njeno proćerivanje s ruske teritorije. O tome je, do tada, napisano mnogo pjesama, ali je Ljermontovljeva sve nadmašila i bila najbolja. Napisana je savršenim jednostavnim jezikom, u formi dijaloga dvojice vojnika, koji ponovo preživljavaju tu poznatu i čuvenu bitku.

Po Tolstojevom kazivanju, Borodinska bitka mu je poslužila kao osnova, kao inspiracija, stvaralački uzor i “klica” za roman “Rat i mir”.




BORODINO

- Reci mi, stari, zar je tako
Spaljena Moskva data lako
Francuskoj vojsci toj?
Ta vodila se borba smela?
Bilo je, vele, divnih dela,
Ne pamti zalud zemlja cela
Taj borodinski boj!

- Da, behu ljudi u to vreme,
Ne kao ovo vaše pleme,
Junaci - ne ko sad!
Zaslužili su oni bolje,
Al' proguta ih bojno polje ...
Moskva, da nije božje volje,
Ne bi ni znala pad!

Dugo smo uzmicali muklo,
A ljutite nas u boj vuklo;
Prekori starih lete:
„Pa zar je strah to, komandire,
Da tuđe izderu mundire
O ruske bajonete."

I najzad, eto, puklo polje:
Ne možeš zamisliti bolje!
I bedeme smo digli.
Čuljimo uši, tu se mora -
Jer, dok se tiho ljeska zora
I tmina plavi iznad gora -
Francuzi već su stigli.

Ja onda top svoj nabih dosta,
Počastiću baš, rekoh, gosta!
Pričekaj, mesje, stoj!
Čemu lukavstva, u boj amo;
Mi kao bedem biti znamo
I glavu ćemo svi da damo
Za zemlju i dom svoj!

Puškaranje dva dana traje.
Al' šta to nama, kivnim, daje?
Čekamo treći dan.
A tad se, najzad, reklo tako:
„Spremajte karteč sad polako!"
I, dok se polje stapa s mrakom,
Nervozni hvata san.

Legoh da spavam kraj lafeta,
Al' svu noć Francuz slavljem smeta
Kroz noćni zastor mrk.
Naš logor ćutao je grobno:
Ko čakov stari čisti kobno,
Ko oštri nož i psuje zlobno,
Grizući dugi brk.

Čim osvit uđe u noć snenu,
Najednom sve se bučno krenu,
Za strojem blesnu stroj.
I naš komandant - sila sama:
Pred carem sluga, otac nama . ..
Ali i njega uze jama:
Pade u bici toj –

On reče s ognjem ispod veđa:
„Vojnici! Moskva nam je s leđa!
Pridružimo se broju
Junaka što su za nju pali!" -
I obećanje smo mu dali,
I zakletvu smo održali
U borodinskom boju.

O, kakav dan! Dok dim se plete,
Ko oblaci Francuzi lete,
I sve na šanac naš.
Ulani, s kokardom i trakom,
Dragoni, s repom kao znakom,
Svi k nama dolaziše tako,
Svi nasrtaše baš.

Vi ne znate za takve bitke! . . .
U dimu plam, i seni vitke:
Za stegom leti steg,
Zvek gvožda, karteč svud odzvanja,
I ruke sustale od klanja,
A od granata nas zaklanja
Krvavih tela breg.

Oseti dušman ovog puta
Šta znači ruska borba ljuta
I bajoneti zli! .. .
Trese se zemlja - kao grudi,
Zgomilali se konji, ljudi,
A hiljade plotuna ludih
U dug se urlik sli. . .

I pade noć. Svi spremni stoje
Da sutra opet, novim bojem
Ispune sveti dug . . .
Al' začuše se dobošari -
Odstupi tuđin putem starim.
Sad se tek gleda ko krvari,
Sad se tek traži drug.

Da, behu ljudi u to vreme,
Odvažno, smelo naše pleme:
Junaci - ne ko sad!
Zaslužili su oni bolje,
Al' proguta ih bojno polje . ..
Moskva, da nije božje volje,
Ne bi ni znala pad!

1837.
(M. S.)

Nakon što je prognan na Kavkaz, u prve borbene redove dragonskog puka koji je u ratu sa Čečenima imao ogromne gubitke, smatralo se da je Ljermontovljeva smrt neizbježna. Međutim, želja cara Nikolaja I i cijelog dvora, nije ispunjena. Ljermontov je ostao živ, a u borbama se pokazao kao izuzetno hrabar. Tamo je napisao i pjesmu Valerik, koja je, u obliku poslanice, upućena, pretpostavlja se, Varvari Lopuhinoj.

Valerik je rijeka na Kavkazu, a kraj nje se jula 1840. godine odigrala velika bitka između Čečenaca i ruske vojske, sa teškim žrtvama na obje strane. Ljermontov je bio učesnik bitke. Imao je i lično težak zadatak koji je obavio tako dobro da je predložen za odlikovanje. Međutim, pošto se na Kavkazu nalazio po kazni, a bio je u nemilosti cara, nije odlikovan.

Pjesma se odlikuje tačnim opisom bitke i odsustvom patriotskog patosa, na pojedinim djelovima čak naglašenim stišavanjem tona, zbog čega je istoričari književnosti ubrajaju u Ljermontovljeva djela koja svjedoče o njegovom približavanju realizmu.

Inače (a najmanje važno), ovo je meni najdraža Ljermontovljeva pjesma...


VALERIK

Pišem vam slučajno. Zapravo,
Ne znam zbog čega, niti kako:
Davno izgubih na to pravo.
Šta da vam kažem, kad je tako?
Da volim vas? O, luda glavo! . ..
Vi ste to čuli već ne jednom
I, jasno, vama je svejedno.

Zašto da znate gde sam dugo
I kakav život ovde kušam?
Jer mi smo tuđi jedno drugom,
I ko zna ima l' srodstva duša.
Stranice prošlosti sad čitam,
Tražim životu pravu meru,
Sve seju hladnog uma sita,
U sve polako gubim veru.
Smešno je sebe sam da lažem
Dok vreme leta mnoga briše;
Jedino za svet da se piše –
No šta i vera tu pomaže
U ono čega nema više? . . .
Da volim izdaleka, jadan?
Kratka su danas osećanja;
Al' ja vas pamtim - i do sada
Vas ne zaboravljah ni dana!

Prvo, zbog toga što sam dugo
I mnogo voleo vas, mnogo,
A zatim nemirom i tugom
Blaženstvo plaćao pred bogom;
Potom, u ludom pokajanju
Vuko sam lanac teških leta;
I u svom hladnom razmišljanju
Ubih života zadnji cvetak.
S opreznošću poznanstva pravih,
Zaboravih na ljubav, šale –
Sve čime se mladići hvale –
No vas mi zaborav ne zavi.

Svikoh da to me svuda prati,
Nosih bez žalbi krst svoj sveti:
Da l' ta il' druga kazna preti,
Nije l' svejedno? Život shvatih.
Sudbi, ko Tatarin, odavno,
Zahvalnost dajem za sve ravno;
Boga za sreću već ne molim
I ćutke zlo ću da prebolim.
Možda je nebo sa Istoka
Mene sa učenjem proroka
Zbližilo tajno. U tom stanju,
Živeći stalno ko nomadi,
U radu, brizi, noću, danju,
Kad mozak ne stiže da radi –
Tad prirodi se bolna glava
Povrati: i dok srce spava,
Stešnjena, mašta nam se leni...
Zamiru misli tad u glavi. ..
A ti u gustoj ležiš travi
I dremaš u širokoj seni
Platana ili loze koje;
Na šatore ćeš brzo svići.
Znaćeš da mršavi konjići
Obesiv nos, pored njih stoje;
Posluga sva kraj topa spava,
A fitilj jedva da se dimi;
Streljački stroj je u daljini;
Nož se sa puški presijava.
U šatoru u prvom redu
O minulom se priče predu;
Za Jermolaja, u svoj sili,
Do same Čečnje se privukli;
Strašno su dušmanina bili,
Al' su ponekad i njih tukli.
Vidim pred sobom, nedaleko,
Tatarin mirni gde za rekom
Sledeć za presvetim prorokom
Moli se ne trepćući okom;
I oko njega sede drugi.
Volim tu boju žutih lica,
Tu boju poznih kamilica,
Njihove kape, rukav dugi -
Kad pogled lukavo obore
I kad iz grla progovore.
Gle - dalek pucanj! Metak slepi
Profijukao . . . kakva luda . . .
I uzvik - pa tišina svuda . . .
Al' se vrućina već ne lepi.
Poveli konje da ih poje -
Pešadija se smesta krete;
Projaha jedan, zatim dvoje!
Bat, govor. - Kamo druge čete?
Šta tovariti? - a kapetan?
Isterujte kolica, ljudi!
Saveljič! S ognjilom tu budi!
Doboš na pokret zove, sretan -
Muzika pukovska već ječi,
A među strojevima zveči
Metal sa oruđa. I hita
General hrabri, za njim svita ...
Na polju čistom se razviše
Ko pčele, s urlikom, kozaci;
Ukazaše se već i znaci
Na kraju šume - dva, i više.
Odnekud Mirid s čalmom niče,
Sav crven, ljuti megdan želi,
Sa pomamnog zelenka viče,
Izaziva - gde je taj smeli?
Ko će sa njim u strašnu bitku! ...
Gle, kozak naš u crnoj kapi,
Pripit uz sjajne konjske sapi,
Stegao čvrsto pušku vitku,
Blizu je... pucanj... laki dim...
Hajde, zemljaci, sad za njim...
Šta je? - Sitnica, ništa... Ranjen...
I počelo je puškaranje ...
U takvim sudarima ima
Veselja, al' je smisla malo;
Često smo, kad bi veče palo,
Strasno uživali u njima,
Ne s drhtavicom krvožednom,
Već ko na tragičnom baletu –
Tu videh predstavu ne jednom
Kakvih ne viđah pre u svetu...

Jedanput, kretasmo se tamom
Kroz šumu koju nemir stresa
Dok sav u ognju, bukteć plamom,
Azurno svetli svod nebesa.
Predstojala je bitka ljuta.
Iz Ičkerije, s duga puta,
Na bratski poziv da se skupe,
Junaku pristizahu grupe.
Žmirkaju vatre koje mame
U dopotopske šume sede;
Dim se čas vije poput grede,
A čas je oblak iznad tame;
Po šumama se samo snuje,
Dozivanje se divlje čuje,
Drveće lišće, šatre prede.
Tek što nam komora dolete,
Sve se uskomeša, sve krete;
Traže se topovi da tuku,
Iz žbunja oruđa se vuku;
Ranjene nose do čestara,
Jednako šalju po lekara;
Odjednom, napadoše zdesna
Na topove; i vika besna...
S drveća metaka je kiša
Zasula odred. Napred, niže,
Tiho je sve – a iz gustiša
Žubori potok. Sve smo bliže.
Ispalili smo i par mina;
Još bliže prišli... Ta tišina!
No gle, za brvnom nešto šuška,
Ko da je blesnula i puška;
Za tren i šapka se još javi
Pa brzo nestade u travi..
To ćutanje je strašno bilo,
Mada ne osta dugo muklo,
Od čekanja je svakom žilom
Još mnogo koje srce tuklo...

nastavak…

Odjednom plotun: blizu leže . . .
Šta onda? Oproban, sve može
Taj narod . . . Spremi se, pa nožem
Složno! - nad nama se već sleže.
Ključa u grudima od krvi!
A oficiri su već prvi. . .
Ko nije stigao da sjaše,
S konjem se sjurio kroz granje . . .
Ura! -i tajac. -Kame naše
Su tu! I počelo je klanje.
I dva se sata nije stalo,
U potoku se zverski klalo;
Čovek bez reči samo bode,
Dok najzad ne svale i njega.
Htedoh da napijem se vode . ..
(Izmorili me boj i žega),
Al' mutni talasi me smeli:
Behu crveni, behu vreli.

Na obali, u senci duba,
Iza zaklona prvog reda,
Grupica ljudi. Vojnik jedan
Na kolenima. Mračna, gruba
Sena mu pala preko lica,
Al' suze kaplju s trepavica
Njegovih prašnih . . . jer, sa strane,
Uz drvo na šinjelu leži
Kapetan njihov. Život beži;
Na prsima mu dve se rane
Jedva još crne; krv se toči
Neprimetno. Gušeći se, oči
Koluta strašno do mučnine.
Najzad, šaputati im stade:
„U pomoć! - Vuku u planine.
Stojte, general ranjen pade . . .
Ne čuju . . ." Dugo je jadao jade,
Sve tiše, sve dok usne mogu,
I, najzad, dade dušu bogu.

Brkati ljudi, s tihim plačem
O puške oslonjeni stoje . . .
U grlu suhom steže jače.
I lice bledožute boje
Prekriše najzad ogrtačem
I ponesoše. Pred tom tugom,
Skamenjen, ja ih gledah dugo.
Dotle su prijatelje, druga
Još spominjali, pobijene,
Al' sažaljenje se, ni tuga
U duši ne rodi kod mene.
Sve se već smiri: mrtva tela
Zgomilaše; krv još vrela
Puši i sliva se sa stenja;
Vazduh je pun tog isparenja
Teškog. General već u hladu
Sedi na dobošu i čeka
Da mu još izveštaje dadu.
Šumu obavila već magla meka:
U barutnom se dimu plavi.
Pred nama su gromade blede,
No uvek mirne, gorde, sede
Planine - i sam Kazbek hladan
Svetluca zaoštrenom glavom.
Pomislih, baš je čovek jadan.
Šta li još hoće?! . .. Nebo vedro
Sve greje - grejaće i njega,
A on, bez stanka, zalud, štedro
Zlo bljuje, vojuje - zbog čega?
Galub mi prekide te snove,
Kunaka stekoh dok se skitah,
Ja ga, usplahiren sav, pitah:
Kako se ovo mesto zove?
I on mi reče: Valerik,
A jezikom u vašoj veri,
Rečicom smrti bi se zvalo -
Tačno mu stari dali zvanje.
- Da li ih danas beše malo?
- Od sedam hiljada ne manje.
- Koliko oni izgubiše?
- Zar nije moglo da se piše?
„Pamtiće" - reče neko pravo –
„Kad drznuše se da nas dirnu!"
No lukavi Čečenac žmirnu
I samo mahnu ćutke glavom.

Al' strah me da vas ovim gnjavim.
Vas smeh na zabavama hvata
Od nemira dalekog rata.
Vi niste svikli da na javi
Na kraj svoj pomišljate s jadom;
Nema na vašem licu mladom
Od tuga, briga, čak ni traga,
Ne znam da 1' videste kad, draga,
Kako se umire. Daj, bože,
Da ne vidite nikad; množe
Se jadi i bez toga. Kraj je
Ponajlepši kad nije java,
Kad legneš večnim snom da spavaš
Sa nadom da on kratko traje.
A sada, zbogom, već je dosta:
Ako vas moja priča prosta
Sveseli, takne makar malo,
Srećan ću biti. - Ako nije?
Primite tada sve sa šalom,
I dodajte mi: čudak li je!...

1840.
(M. S.)

OBLACI

Oblaci, nebeski, putnici večiti!
Azurnim stepama, bisernih lanaca,
Na jug sa severa, bolove lečiti,
Ko i ja, hrlite poput izgnanaca.

Ko li vas progoni: sudba li nemila?
Da l' zavist potajna? Da l' mržnja bezočna?
Il' vas je zlodela krivnja to spremila?
Il' prijateljska pak kleveta svemoćna?

Ne, vi ste siti već njiva bez plodova,
Ne znate strasti vi, patnje zbog klanjanja;
Ne znate, ledeni, s večnom slobodom vam,
Šta je to zavičaj, šta su proganjanja.

1840.
(M. S.)




Oni su se voleli ljubavlju nežnom, dugom,
S burnom, bezumnom strašću i s predubokom tugom.
No izbegavahu se ko dušmani, i hladni,
Prazni behu im susreti iznenadni.
U patnji ponositoj rastaše se bez reči
I mili lik tek u snu ponekad viđali su.
I dođe smrt: na onom svetu se nalazeći,
U novom tom životu prepoznali se nisu.

1841.
(N. B.)

MOJ DEMON

Sva zla su njemu u prirodi.
Dok luta među oblacima,
Sudbonosna mu bura godi,
Dubrava šum i reka plima.
Međ' listovima žutim, svelim
Njegov je presto nepokretan;
Tu sred oluja zanemelih
On sedi turoban i setan.
Nepoverenje usađuje,
Nevinu ljubav s mržnjom gazi,
Sve molbe hladno odbacuje,
Ravnodušan i krv kad spazi,
Strastima suzbija žestokim
Sva osećanja on visoka,
A muza nadahnuća krotkih
Boji se nezemaljskog oka.

1829.
(J. J.)




Ne pomišljaj da treba da me žale,
Mada su tužne moje reči sada.
Ne! Sve su moje grozne muke - male,
Tek predosećaj mnogo većih jada.

Mlad sam, ali u srcu zvuci kipte
I Bajrona bih dostignuti hteo;
Duša nam ista, patnje su nam iste,
O, kad bi nam se isti usud spleo.

Zaborav tražim, ko on, i slobodu,
Još detetom je duša plamtela i meni,
Smiraj u gori ljubljah, zapenjenu vodu,
I urlik bura nebeskih i zemnih.

Misao jedna progoni me svuda,
Ko on, uzalud za spokojstvom žudim.
Osvrnem li se - prošlost mi je huda
Gledam li napred - nigde bliskih ljudi!

1830.
(J. J.)

Ne, nisam Bajron, ja sam drugo,
Prognanik, kakvih malo ima,
Putnik, ko on, kog svet ne prima,
Al’ ruska duša, s ruskom tugom.
Ko počne pre, taj pre i pada
Šta li ću pre do sudnjeg dana,
U duši! – groblje mojih nada
Ko tovar na dnu okeana.
Ko će da sazna tajne tvoje,
Moj okeanu? Ko će, glasan,
Da kaže svetu misli moje?
Jesam li bog ja, ili – šta sam?

1832.




Pođem tako sam sred puta toga;
Drum kremenit kroz maglu se sja;
Noć je tiha, pustoš sluša boga,
Sjajne zvezde besede bez sna.

Dok na nebu svetli praznik vlada,
Uz sjaj plavi, zemlja spi pod njim...
Što je meni tako teško sada?
Da l' šta čekam? Žalim li za čim?

Od života već ne tražim ništa,
I ne žalim minuli svoj dan;
Tražim još slobodu, i mir ištem!
Tražim samo zaborav i san!

Al' ne onaj hladni san iz rake...
Zadnji san bih hteo tako plah,
Da mi večno žive grudi lake,
Da mi prsa puni tihi dah;

Da svu noć, sav dan mi uho gali,
Slatkim glasom pesma budi strast,
Da me tamo gde me život svali
Večno senom čuva šumni hrast!

1841.
(M. S.)


i u prevodu Dobriše Cesarića:

Sam u noći idem prema drumu,
Što kroz maglu ljeska se u gori.
Sad pustinja nijemo sluša boga,
I sa zvijezdom zvijezda sada zbori.

Veličanstvom sijaju nebesa,
Plavim sjajem nebo zemlju zali.
Što to bolno osjeća mi srce?
Čeka l' nešto il' za nečim žali?

Ne nadam se ničem od života,
Niti žalim za ičim što minu.
Samo mira tražim i slobode,
Zaspat žudim – nestati u tminu.

Al' ne žudim hladni san mrtvaca;
Zauvijek usnut ja bih htio tako,
Da mi život u grudima dršće
I da grudi dišu mi polako.

Da noć i dan, mazeći mi uho,
O ljubavi slatki glas mi zbori
Da nada mnom silan, vječno zelen,
Stari hrast se njiše i šumori.

KOZAČKA USPAVANKA

Spavaj, čedo, tiću krasni,
Buji, baji, paji.
Mesec se nad tobom jasni
Tiho, tiho taji.
Ja ću bajku da ti sročim,
Pesmicu da spevam:
Spavaj, spavaj, sklopi oči,
Buji, paji, snevaj.

Niz kamenjar Terek teče,
Šušte vali žuti,
Zli Čečenac svako veče
Oštri handžar ljuti;
Al' otac je ratnik stari,
U bitkama kaljen:
Spavaj, čedo, i ne mari,
Buji, paji, dalje.

Znaćeš i ti sreću mušku,
I sve čari rata;
Zametnućeš smelo pušku,
Pojahaćeš hata.
Je ću sedlo da ti spremim,
Izvešću ga svilom...
Spavaj, sine, blago meni,
Buji, paji, milo.

Kozak ćeš se majci zvati,
Junak ćeš mi biti.
Ja ću poći da te pratim,
Mahnućeš mi i ti...
Koliko će suza vrelih
Potom da mi line!...
Spavaj, anđele moj beli,
Buji, paji, sine.

Uvenuću sva od tuge,
Do kraja tog rata.
Moliću se dane duge,
A noću da gatam;
Pomisliću da te more
Čežnjom tuđi kraji...
Spi, dok ne znaš brižne zore,
Buji, buji, paji.

Ikonu ti svetu mogu
Dati za put slavi:
Ti je, moleći se Bogu,
Ispred lica stavi,
Pa se majke seti svoje
Pre no u boj odeš...
Spavaj, čarno oko moje,
Buji, paji, rode.

1840.
(M. S.)

PALESTINSKA GRANA

Reci mi, gde u Palestini
Rasla si, grano, gde si cvala?
Na kome bregu il' dolini
Ukras si bila, grano mala?

Da l' kraj brzaka te Jordana
Gladio sunčev zračak žuti,
Il' te u gori tvog Libana
Ljuljao noćni vetar ljuti?

Živi l' ti palma još i sada?
Mami li prolaznike isto
Iz pustinje gde žega vlada,
Glavom obraslom krupnim listom?

Ili je, neutešno sama,
Uvela kao i ti sada,
I žuti prah, ko žuta tama,
Na njeno suho lišće pada? . . .

Reci: ko pobožnom te rukom
Donese k nama, ko te uze?
Da l' često plaka skrhan mukom?
Čuvaš li tragove te suze?

Il' božje vojske vojnik predan
On beše, vedra čela stroga,
Dostojan uvek, ko ti neba
Pred ljudima i ispred Boga?

Pod tajnom brigom dan za danom,
Pred ikonom od zlata suva
Stojiš ti, svete zemlje grano,
I svetinju za ljude čuvaš!

S kandila zračak meko sleće,
Simboli sveti - krst i ćivot...
Sve oko tebe puno sreće,
Svud oko tebe tihi život.

1837.
(M. S.)

Pusti za razvrat izgovore!
Zar lopovima štit porfira?
Nek’ ih glupaci bogotvore,
Nek njima zvuči druga lira;
Ali ti stani, pevče znatni,
Nije tvoj venac – venac zlatni.

Izgnanstvom svojim s rodne grude,
Kao slobodan ti se hvali;
Priroda rano ti dosudi
Široku dušu, um ne mali;
Ti vide zlo, i pred zlodelom
Ti gordim ne poniče čelom.


Ti pevaš o slobodi svuda,
Dok tiran grmi, groze kazne;
Bojiš se samo večnog suda,
Na zemlji ne znaš za bojazni,
Pevaš, i u tvom perivoju
Jedan razume pesmu tvoju.

1830.
(M. Ž.)





Da, reči postoje –
Bez smisla što bruje –
Bez trepeta koje
Ne možeš da čuješ.

Taj zvuk nam sve tače
Što bezumlje seje!
I kraj se s njim plače,
I susret se smeje.

A niko još s nama,
Sred vreve i buke,
Da shvati – iz plama
Te rođene zvuke.

I hram kad me draga,
Il' bitka vri luda,
Kad jekne reč blaga,
Poznaću je svuda;

Pa s molitvom stati,
Čim dopre do mene,
I oružje dati –
K toj reči da krenem.

1840.
(M. S.)

ZAVET

Sastanka s tobom, brate,
Željan je prijan tvoj:
Jer smrtni čase krate
Mlađani život moj!
A ti ćeš doma, druže –
Poruči...ali šta!
Svi behu hladne duše
Dok gonjen bejah ja!

No zapita l' od ljudi
Ma ko – ti reci tad:
Tane mu probi grudi
Iskoči život mlad!
Ranjen u tuđem kraju,
Za cara prijan moj
Pade; i zavičaju
On posla pozdrav svoj.

Oca i majku ako
Zastaneš žive, ti
Ne zbori njima tako,
Strašno je to za nji':
Bolje im reci: živ je,
No lenj je glas da da –
A kad će da se vrati,
To bog jedini zna!

Susetka ona mlada,
Kad dođeš ti, već znam –
Pitati neće tada,
Već ti joj kaži sam.
Njoj reci, dragi brate,
Redom po istini:
Nju pusti neka plače,
To ništa ne čini...

1840.
(V. I.)





Tvoj pogled mi ko nebo blista,
U plavom sjaju vas;
Zvučeć ko poljub bića čista,
Topi se mladi glas;

Za samo jednu reč ti ja ću,
Za pogled tvoj - u plač,
I lepotana rata daću -
Gruzijski čelik-mač.

Nekad mi i on sjaji milo,
Zvek mu u dragost zri,
Na zvuk taj dršće srce čilo,
I krv u srcu vri.

Al' radost ratnih, burnih dana
Odnese namah vrag -
Čim čujem glas tvoj, nežan, tanan,
I sretnem pogled drag.

1837—1838.
(M. S.)

U nizu Ljermontovljevih djela evidentna je pjesnikova velika otuđenost od sopstvene generacije. Svoje savremenike on naročito oštro i impresivno kritikuje u pjesmi Misao (1838), prebacujući im što su društveno neaktivni, što će, pod bremenom svojih sumnji i spoznaja, u toj jalovoj neaktivnosti i ostariti, zasluživši pravednu osudu i podsmijeh potomaka.
Medutim, Ljermontov pri tom svoju pjesničku ličnost ne izdvaja od savremenika. U istorijama književnosti to se obično navodi kao akt pjesnikovog prevazilaženja romantičarske subjektivnosti, a sama pjesma Misao ubraja u djela koja sadrže klicu kritičkog realizma. Ako bi se mišljenje o kritičkom realizmu i moglo primiti sa razumljivom rezervom, nesumnjivo je da je upravo iz tematskog kompleksa Misli i iz upravo takvog tretmana u suštini upravo tih motiva koje sadrži ova pesma — razvijena slika data u prvom psihološkom romanu ruske književnosti XIX vijeka, Junaku naseg doba.



MISAO

Sa tugom gledam život našeg pokolenja!
Budućnost mu je prazna, il' se mutno sivi,
Pod bremenom od sumnji, mučnih otkrovenja,
U neradu će ono starost da doživi.
Još kolevka nas prebogato spaja
S očevim greškama i košmarom u glavi,
Život nas muči već, ko ravni put bez kraja,
Ko gošćenje na tuđoj slavi.
Za zlo i dobro sramno ravnodušnim,
Pre boja, želja za boj će nam splasti;
Prema opasnosti sramno malodušni,
I roblje prezreno smo ispred vlasti.
Tako i suhi plod kad rano zreti počne,
Oko, ni ukus ne raduje nam, jadan,
Med' cvetovima visi ko siroče,
I čas lepote za njih - njemu je čas pada!

Isušili smo um od nauke besplodne,
Krijući, ko da ih od bližnjih treba spasti,
Najlepše nade naše, glasove blagorodne
Neverovanjem ismejanih strasti.
Jedva se doticasmo zadovoljstva čaše,
Al' snaga mladićka nam uvenu pre roka;
U svakom zadovoljstvu, sitosti se plašeć,
Zanavek ostajasmo bez najlepšeg soka.

Nas snovi umetnosti, pesnička sazdanja
Ne osvajaju svojom slatkom snagom;
Mi žudno čuvamo ostatke osećanja -
Zarito škrtošću i nekorisno blago.
Mi tako mrzimo i volimo slučajno,
Ne žrtvujuć za mržnju niti ljubav, samo,
U duši osećamo nešto hladno tajno
I kad se vatri krvi damo.
Zabave predaka nam sjajne duša neće,
Naivnu razvratnost što ide sa tim dobom;
I žurimo u grob bez slave i bez sreće,
Gledajuć s podsmehom za sobom.

U sumornoj toj masi koja se ne pamti
Bez traga ćemo otići sa sveta bela,
Ne bacivši u večnost ni misao što plamti,
Ni genijalno započetog dela.
I prah naš strogošću će sudije i građanina
Uvrediti potomak prezrivo, sa jedom,
Podsmehom gorkim prevarenog sina
Propalom roditelju sedom.

1838.
(M. S.)

Opšte nezadovoljstvo Ljermontovljevog lirskog junaka zbog uzaludnosti traganja za srodnom dušom, zbog toga što nije imao prilike za pravu borbu, nezadovoljstvo životom na ličnom i na društvenom planu — uslovljavalo je pojavu i veoma naglašenih motiva koji govore o usamljenosti.
Čovjek - usamljeno jedro koje smirenje traži u buri, doći će ponekad do krajnje pesimističnih zaključaka. Tako će, jednom, kad dođe do saznanja da nema kome ruku da pruži „kad dušu obuzima sjeta" a da se ne može nadati ni da nađe tu ruku iskrene podrške, jer vječne ljubavi nema, jer će i strasti pred razumom izgubiti svoj žar - tvrditi da je sav život „prazna i glupava šala" (,,I mučno i tužno"). Tako će u jednom trenutku taj čovjek koji je u svemu nailazio samo na razočaranja izreći stravičnu ciničnu zahvalnost životu, zamolivši za što skoriju smrt kako više ne bi morao da zahvaljuje na tako lijepoj sudbini (Zahvalnost).


* * *

Za sve, za sve ja tebi velim hvala;
Za tajni jad – za uzburkanu strast,
Za suza grč i otrov mnogih zala,
Za podlu laž i nedrugarstva vlast,
Za duše žar, bogatstva proćerdana,
Za sve što sam kroz život bio, sve...
Učini još od današnjeg dana,
Zahvalnost ta da zamukne što pre.

1840.
(M. S.)






Budućnost gledam s teškim strahom,
Gledam sve minulo sa tugom.
Ko osuđenik, zadnjim dahom
Vapim za srodnom dušom drugom.
Da l' će mi vesnik spasa doći
Da kaže čemu ljudske moći,
Čemu te nade, čemu strasti -
Da saznam - šta mi Gospod dade,
I zašto gorkom svojom vlasti
Mladosti mojoj guši nade.

Zemlji zemaljski danak dadoh
Ljubavi, dobra, zla i dana;
Spreman za drugi život, stadoh
Da čekam ćutke: čas je sada;
Nemam na ovom svetu brata,
I umornu mi dušu hvata
Tama i jeza i strahota;
Ko rani plod mi duša cela
U burama sudbine svela
Od žarkog sunca mog života.

1837—1838.
(M. S.)

Hitam na sever iz daljine,
Iz toplih strana inokosnih,
Kazbeče, stražo domovine,
Ja, putnik, tebi pozdrav nosim.

Pod belom čalmom pamtiveka
Čelo ti namršteno viri,
I gordo roptanje čoveka
Tvoj gordi svet ne uznemiri.

No srca tiho molepstvije
Da tvoje stene nose često
U tvoje carstvo, gde se vije
Zvezdane Ale večni presto.

Molim, da siđe dan prohladni
Na prašne pute i doline,
U pustinji da toj beznadnoj
U podne trudan otpočinem.

Molim, da bura zahuktala
Ne stigne s munjom uperenom,
U klancu mračnoga Darjala,
Mene na konju izmorenom.

Al' još o jednoj želji sanjam!
Bojim se reći - duša hini!
Nisam li, možda, od izgnanja
Zaboravljen u domovini?

Da li su tamo znanci stari?
I zagrljaji davnih leta?
Da li će braća i drugari
Poznati jadnog probisveta?

lli, kad stignem u kraj rodni,
U hladnoj leže već mogili
Svi dobri, vredni, blagorodni,
Koji su sa mnom mladi bili?

Ako je tako! snežnom burom,
Kazbeče, zaspi moje kosti,
I beskućnika prah klisurom
Razvej bez trunke samilosti.

1837.
(M. Ž.)






SMRT GLADIJATORA

Likuje obesni Rim . . . Razdragani ljudi,
I snažni pljesak mnogih ustreptalih ruku:
A on - ćutke leži rasporenih grudi,
Po prašini i krvi bedra mu se vuku...
I zalud moli milost pomućeno oko:
Gospodar zli uz svoga udvoricu bednog
Uzdiže pobedu i poraz taj visoko...
Ta kome je još stalo za gladijatora jednog?
Zaboravljen je, prezren ... ko klovn izviždan žestoko.

A krv mu lipti. Zadnji se čas kao traka
Kida - i kraj je tu . . . No sećanja mu zraka
U duši sinu . . . Dunavu ga misli vode . . .
Predeo cvetni . . . Divni zavičaj i kraj slobode;
On vide porodicu svoju, vide muku
Svog oca starog koji, ispruženih ruku,
Doziva odmenu za svoje stare dane .. .
Svu milu dečicu, sinčiće razigrane.
Čekaju ga da stigne s plenom i sa slavom,
Al', zalud - pade jadni rob ko zver u gaju,
Veselje Rimu razbludnom on plati glavom . . .
Razvratni Rime, zbogom, zbogom i moj rodni kraju ...

Nisi li takva i ti, o, Evropo stara,
Nekada svetli idol plamenih maštara,
Sada, bez slave svoje, stigla si do rake,
Izmučena u borbi sumnjanja i strasti
Bez vere i bez nada - dokle li ćeš pasti -
Popljuvana od mase površne i lake!
Okrenulala si najzad oči pune vlage,
S dubokim uzdasima gorkog sažaljenja,
Na mladost presvetlu, na mladost punu snage,
Koju si odavno zbog rane prosvećenja,
Zbog gorde raskoši odbacila bez traga:
U želji da ti zadnja patnja bude manja,
Požudno slušaš pesmu staru mesto nove
I viteških vremena čarobna predanja -
Podsmešljivih laskača nemoguće snove.

1836.
(M.S.)

Dosta Ljermontovljevih pjesama je u vrijeme nastanka imalo i izuzetno aktuelno političko značenje. Najpoznatija među njima je pjesma koju je napisao povodom Puškinove smrti 1837. godine. Ovo djelo je tada shvaćeno kao „poziv na revoluciju", pa je njegov autor, zbog toga, po hitnom postupku bio prognan na Kavkaz, u prve borbene linije prema nepokornim gorštacima.

Međutim, pjesnik-borac Ljermontov ostao je vjeran sebi do kraja života. Tako, recimo, samo dvije godine poslije Pjesnikove smrti, 1839, piše pjesmu povodom smrti prognanog dekabriste pjesnika Aleksandra Odojevskog, koji je te godine umro na Kavkazu od groznice. O umrlom dekabristi, s kojim se upoznao dok je i sam bio u progonstvu, Ljermontov piše sa izuzetnom toplinom. U ličnosti Odojevskog vidi čovjeka kome je svojstvena „Vjera u ljude i u život drugi". U smrti Odojevskog naglašen je ponos njegove romantičarske pobune protiv svijeta koji nema razumijevanja za pjesnika i ističu se upravo oni porivi koji su tipični za romantičare uopšte. Ima, razumije se, u ovoj pjesmi i direktne političke poruke — podrške dekabristima. Međutim, njen sadržaj umnogome prevazilazi konkretne istorijske okvire vremena u kojem nastaje. Jer, pjesma Uspomeni A. I. Odojevskog istovremeno je (a za nas, prije svega) himna ljepoti tragičnog ljudskog žrtvovanja za „svet drugi", onoj ljepoti koja se, trenutno neshvaćena među savremenicima, neoborivo prirodno, kao vrijednost višega reda, stapa sa neuništivom, vječitom ljepotom prirode ...




USPOMENI A. I. ODOJEVSKOG

l.

Ja sam ga znao: mi smo bili srodni,
Prognani negda u istočne gore
Delismo jade; al' poljima rodnim
Vratih se sam, i prođe vreme more,
Prirodnim tokom u poretku stvari;
On ne dočeka da se san ostvari:
Pod bednim krovom od šatorskog krila
Bolest ga smače, nestade sva sila
Poletnih misli, sve sakri mogila:
Još nedozrela, tamna nadahnuća!
Varljive nade i gorka klonuća!


2.

On beše rođen za nadu i sreću
I poeziju ... Ali vaj, bezuman,
Detinju rano preraste odeću
I srce baci u taj život šuman —
Svet ga ne poštedi i bog ga ne spasi!
Ali do kraja, sred potresa trudnih,
U rulji ljudskoj, sred pusta bezljudnih,
Plamen se čuvstva tihi ne ugasi:
Plavetnog oka blesak njega krasi
I zvonki dečji smeh i govor dugi,
Vera u ljude i u život drugi.


3.

Ali on skonča od svojih daleko . . .
Mir srcu tvome, moj premili Saša!
Skrito pod zemljom tuđih polja, neka
Počiva tiho, kao družba naša,
U groblju moga sećanja doveka!
Ko mnogi drugi, umro si bez šuma,
Ali s čvrstinom. Tajanstvena uma
Sena je bila još na čelu tvom,
Kad sklopio si oči večnim snom;
A zadnje reči što ote iz grudi
Ne shvati niko od prisutnih ljudi. ..


4.

Da li to beše pozdrav rodnom kraju,
Nečujno ime ostavljenog druga,
Ili za mladim živovanjem tuga,
II' prosto zadnji krik na izdisaju,
Ko će nam reći? . . . Tvojih reči tako
Značenje gorko i dubokog htenja
Zauvek nesta . . . Tvoja dela, mnenja,
Ideje - sve je iščezlo bez znaka,
Ko laka para večernjih oblaka:
Zablesnu jedva, već ih vetar hita —
Kuda će? zašto? otkud? — ko ih pita ...


5.

Od njih na nebu traga nema sada,
Kao od čežnje dečje beznadežne,
Kao od mašte, koju još nikada
On ne poveri brizi družbe nežne ...
I čemu, najzad? Nek zaborav sveta
Pokrije tuđe njemu postojanje:
Šta će ti venci njegovog priznanja
I trnje praznih njegovih kleveta?
Nisi mu sluga. Već od mladih leta
Njegove zbaci verige što kinje,
Ljubeć šum mora i muk stepe sinje —


6.

I mračnih gora hrbat oštrih kota ...
I gle, nad tvojom humkom neizvesnom,
Sve, čemu rad si bio za života,
Sjedini sudbu upravo čudesno:
Plavi se stepa, i srebrnom kitom
Ovenča Kavkaz njena polja nema;
Natmuren, on nad morem tiho drema,
Kao gorostas, poguren nad štitom,
Sluša skitače vale šta romore,
Dok neumorno šumi Crno more.

1839.
(M. S.)

NE VERUJ SEBI


Que nous font apres tout les vulgaires abois
De tous ces charlatans qui donnent de la voix
Les marchands de pathos et les faiseurs 'emphase
Et tous les baladins qui dansent sur la phrase?
A. Barbier


Ne veruj nikad sebi, sanjaru moj mladi,
Ko rane, boj se nadahnuća .. .
Ono je - bunilo što bolna duša kadi,
II' ropske misli jadna kuća.
Nemoj u njemu zalud neba znak da išteš —
To krv vri, il' se telo čuje!
Što pre istroši život brigama što tište,
Razaspi napitak što truje!

Iskopaš li u duši svojoj, davno sveloj,
U zavetnome divnom času
Jer nepoznato, čisto, netaknuto vrelo,
Sa divnim zvucima u glasu –
Ti nemoj da ih slušaš, ni da im se predaš,
Bolje je preko toga preći:
Ne možeš stihom, niti rečima od leda
Njihovo značenje izreći.

Suoči 1' ti se duša s iznenadnom tugom,
II' ti s olujom strast pak svrati
Ni tada nikad nemoj s omamljenom drugom
Pred gozbu bučnih ljudi stati;
Gord budi. Stidi se da ma i jednog dana
Krčmiš čas gnev, čas tugu kletu,
I da pokazuješ još gnoj iz svojih rana
Ko čudo, ravnodušnom svetu.

Šta nas se tiču tvoje radosti il' seta?
Šta će nam tvoja uzbuđenja,
Sta će nam glupe nade tvojih mladih leta,
Zle jadikovke tvojih htenja?
Pogledaj kako razdragana masa ide
Što ustaljenu stazu uze;
Na svečanom se licu brige jedva vide,
I nigde nepristojne suze.

U stvari, nema takvog u tom ljudskom moru
Kog muka jednom bar ne svlada,
Ko nema makar jednu prevremenu boru,
Ko je bez zločina, il' jada! . . .
Smešno je za njih, veruj, kada počneš kleti;
Ti plačeš glasom starog zvona,
Ko našminkani tragičar kad strašno preti
Mašući mačem od kartona . . .

1839.
(M. S.)

TRI PALME
(Istočnjačka priča)

U arapskoj zemlji, sred peščane stepe,
Izrasle tri palme, ponosne i lepe.
Međ' njima iz zemlje što je žega spekla
Studena je voda sa žuborom tekla —
Skrivena u seni sa njihovih kruna
Od plamtećih zraka i letećih duna.

I leto za letom u muku se valja . ..
A umorni putnik iz daljnih zemalja,
Već usahlih usta, blagoslovom vođen,
U hlad i po vodu ni jednom da dođe.
I poče da vene od sunčevih žega
I raskošno lišće, i potok kraj njega.

Pa stadoše palme da Gospoda kore:
„Zar smo na svet došli da žege nas more?
Sred pustoši zalud mi rasle smo, cvale;
Dok vetrovi biju i zraci dok pale,
U radosti niko da oseti sve to?
Pa gde ti je pravda, o, nebo presveto!"

U plavoj se dalji već koji tren zatim
Koluti od peska pojaviše zlatni.
Medenice zvone u neskladnom horu,
Šarene se bale ko nebo u zoru,
Njišući se peskom, ko morima barke,
Kamile su išle iz pustinje žarke.

Lepršave pole od šatora skupih
Vijore kraj grba vrh kamila krupnih;
Tamnoputa ruka ih ponekad skine
I garavo oko iz nosiljke sine .. .
A Arapin tanki kroz nozdrve duva,
Razigrava pomno svog vranog pastuva.

I pastuv pod njime propne se i digne,
Pa skoči ko tigar kad strela ga stigne;
A nabori krasni jahaču s ramena
Rasuli se belo kao morska pena;
On juri i urla ko da je sred rata,
Pa koplje u trku i baci i hvata.

Karavan već stiže do palmi zelenih,
Zakonači, zatim, u njihovoj seni.
Dok posude srču i vodom se pune,
Sagibajuć gordo tri kudrave krune,
Pozdravljaju palme te nenadne goste,
A potok se stara da vodom ih ospe.

No tek što je tama nad pustinjom stala,
Na korenje drevno sekira je pala.
I padoše mrtve tri prastare palme!
Odeću im strgli dečaci bez čalme,
Istrupili, zatim, i stabla bez grana,
Pa ložili vatru do osvitka dana.

A kad su se magle na zapadu slegle,
Kamile se opet izgubiše negde;
Na besplodnom pesku, ko tužni kraj pada,
Pepeo još osta i sed i već hladan.
Ostatke je sunce dogorelo slepo
I razneli vetri svud peščanom stepom.

Na tom je sad mestu već pustoš, divljina –
Klokotav je izvor sam, bez hladovina;
On zalud od boga toliko hlad želi –
Jedino ga pesak zatrpava vreli,
I ćubasti kobac jedino još tu je
Da ubija plen svoj i tu da ga kljuje.

1839.
(M. S.)

NOVINAR, ČITALAC I PISAC

Les poetes ressemblent aux ours,
qui se nourrissent en sugant leur patte.
Inedit

(Piščeva soba; zavese spuštene. On sedi u velikoj fotelji kraj kamina. Čitalac, sa cigaretom u ruci, stoji okrenut leđima kaminu. Ulazi novinar.)


Novinar

Što ste bolesni milo mi je:
Jer u životu, vrevi sveta,
Ubrzo gubi i poeta
Božanstvo uma koje krije.
Razmeniv dušu za sitninu,
Jer utisci su duh mu stisli,
Postaje žrtva opštih misli.
Kad zabave ga večno brinu,
Kako da smisli zrelo delo?
Al' zato, samo, kakva sreća
Sustigne li ga kad nesreća
Da prognaju ga kud u selo,
Il' bolest snađe, al' ne kratka:
Iz njega odmah kao vrelo
Poteče tada pesma slatka!
Kićena, svoja draga seta
Ljubav u njemu odmah budi . . .
Šta pišete sad? Bar zbog ljudi
Objavite nam.


Pisac

Ništa

Novinar

Šteta!


Pisac

0 čemu mogu? Istok, jug —
U pesmu su već davno stali;
Već su se rulji narugali,
I hvalili su kućni krug;
Uznosili se k nebu sjajnom,
Obraćali se s molbom tajnom
Svi N N lepoj izvanrednoj —
I smučili se svi do jednog.


Čitalac

I ja ću reći — baš sam kivan
Na časopise . . . Na vas isto
(S njim se izmučih već načisto):
Hartija mu je, prvo, siva,
Mada i nije, možda, prašna;
S rukavicom ga samo možeš . . .
Štamparske greške — mili bože!
Pesme u njemu - pustoš strašna;
Reči bez smisla, osećanja,
Sve nategnuto - pusti kraju;
A hoćete li još priznanja:
I rime često nedostaju.
Umesto proze - prevod daju.
Al' nađete li ipak tamo
Priču da naška kada bude,
Onda se Moskvi smeju samo,
II' činovnike grde hude
Koga to oni opisuju?
Te razgovore gde li čuju?
Pa ako čak i na nas liče –
Mi ne želimo takve priče . . .
Kad će sred naše zemlje krasne,
Odbaciv fraze neprirodne,
Misli da nađu reči jasne
I strasti glase blagorodne?


Novinar

I ja to isto kažem, znajte.
Nezadovoljan sam kao i vi,
Za sve to muzu rusku krivim.
Kritiku moju pročitajte.


Čitalac

Znam, čitao sam. Vama smeta
Štamparska greška, slog, vinjeta,
Ciljate, vidim, još toliko
Na stvari koje ne zna niko
Zabavno bar da bude sve to!
Al' s mastilom vam, mog mi roda,
Ni žuči prave nema, eto,
Već samo teče mutna voda.


Novinar

Isto što i vi, i ja velim.
Nisam ja duše tako tvrde,
Ta ja te svađe i ne želim –
Al' šta da radim? ... Mene grde!
Šta biste vi u mojoj koži!
I niži sloj nas čita, molim:
Kad gole reči oštro složim,
Mnogo ko od njih baš to voli;
Ukus, i sve je relativno;
A plaćaju sve isto divno!
Ta verujte mi, sudba hita
Da svima breme da i brige.
Pa zar je lako da pročitam
Sve gluposti te, sve te knjige -
Zaključak za vas da izvedem
Da za čitanje i ne vrede! ...


Čitalac

Al' zato, nije 1' to divota,
Ima l’ od toga išta slađe,
Ako se delo kakvo nađe
Puno svežine i života!
Prijatelj, evo, moj, na primer:
Jezikom vlada izvanredno,
I osećanjem, mišlju, svime –
Obdaren je od boga štedro.

Novinar

Sve je to tako – al’ šta vredi:
Ne piše ništa pesnik bledi.


Pisac

A šta da pišem? . . . Dođe vreme,
Kad napusti me briga breme,
Rad s nadahnućem počne teći,
Kad um, kad srce mi se pali,
I rime skladne, kao vali,
Jedna za drugom tako blizu,
U slobodnom poteku nizu.
Izlazi divno sunce drago
Što dremež duše sjajem leči:
I zadojene misli snagom
Ko biserove nižu reči. . .
I kad slobodu pesnik ima
Da u budućnost počne let,
A plemenitim čistim snima
Umiven sine pred njim svet.
Osamljen uvek s tim delima,
Vine se s njima u visinu,
A potom mirne duše njima
Podloži vatru u kaminu.
Pa zar da dečja osećanja
Što meki san u meni budi
Umetnost primi za sazdanja?
Ismejaće ih samo ljudi. . .
Dođu mi, tako, teške noći:
Bez sna mi gore, suze oči,
Srce mi steže neka žudnja;
S drhtajem moja ruka studna
Pripija jastuk licu bliže;
Strah mi na glavi kosu diže;
Kriknem ko bolan, ludo kriknem,
Na jeziku mu opet nikne –
Da nemoćan sam, poput plena –
Zaboravljeni niz imena;
Zaboravljene davno crte
Po glavi mi se opet vrte
I sve to opet nije sena:
U oku - ljubav, usna - laže,
A veruješ im, protiv volje,
Jer je i bolno, no i bolje
Kada se stare rane draže . ..
I tada pišem. Savest kliče,
Srditu pamet pero pita:
Sablažnjive se predu priče
Iz misli tajnih, dela skrita;
Razvratne slike niču tada,
Predanja glupa mladih dana,
I nekorisno i bez nada –
U viru strasti pokopana,
U neprimetnom, dugom boju
S lažljivicama, svetom praznim,
Uz lažno crnu sumnju moju,
Sred lažno sjajnih nada maznih.
Slučajni sudac, nepoznati,
Tuđu ću tajnu lako dati
I u pristojnost porok skriven
Predaću ljazi ja dubokoj;
Za milost, surov, neću znati. ..
Al' stvarno, retke ove žive
Pred nespremno još, čisto oko
Ja neću smeti da iznesem . . .
Kakve da pišem, onda, pesme?
Što da se svađam s ruljom hladnom,
U dušmanina da me broje,
Pa da nazovu psovkom gadnom
I proročanske reči moje?
Da otrov tajni s toplog lista
U snove dece srca čista
Unese nemir, da ih vuče
U moje bujne vode mučne?
O, neću san taj zabranjeni
Uvrteti u svoju glavu,
I po toliko skupoj ceni
Neću da kupim vašu slavu . . .

1840.
(M. S.)

Prvi januar


Koliko samo puta, kad kao kroz san
Posmatram šaren skup što bruji, razigran,
Zanesen muzikom što ječi,
I kada pristojnošću ukočeni puk
Bezdušne nosi maske, i vri divlji zvuk
Naizust naučenih reči,

I kada taknu meni hladne ruke dve
Lepojki gradskih ruke, koje su za sve
Već stekle hrabrost poodavno —
Dok toncm prividno u sav taj blesak tašt,
Dušu mii obvija minulih snova plašt,
Prošlosti šumorenje tavno.

I uzmognem li načas da utonem u san,
Ko slobodna ptica tad u davni dan
Letim kroz svoje uspomene,
I sebe u detinjstvu opet vidim svom:
Pohodim draga mesta: spahijski visok dom
I kutak bašte zapuštene.

Zelen se po jezercu raširio sag,
A za njim selo dimi se, i maglen trag
Lebdi nad poljima dalekim.
Alejom tamnom krećem; zrak večernji, čist,
Proviruje kroz džbunje, a žuti mi list
Šušti pod koracima mekim.

I čudna bol me tišti: u misli mi sja
Njen lik, i tada plačem, tada volim ja,
Volim stvorenje mašte žarke,
Sa očima što plavog plamena su stan,
Sa procvalim smeškom, kao kad mladi dan
Prvi sjaj prospe na šumarke.

Gospodar divnog carstva što jedini ga znam,
Duge sam časove prosedeo ja sam
I njih se spominjem još živo,
Dok pritiska me strasti i teških sumnji splet -
Tako i otok sveži širi se kao cvet
Netaknut used mora sivog.

Kad otkrije mi varku otrežnjenja čas
I u huci ljudskoj utihne sna mog glas,
Tog nezvanog na praznik gosta –
O, kako bih da smutim u veselosti njih,
Da drzak, pun gorčine, moj železni stih
Jetko im tad odseče: dosta!...

1840.
(N. B.)






Mlad si, i od te kose tamne
Tamniji nije ni mrak noći,
Ko dan ti sjaju oči plamne
Kad razdragane sretnu oči.

Ne voliš drugovanje s tugom,
Smešnom se uvek smeješ glasno,
Što detinjarija je drugom,
Za srce tebi je priraslo.

Prepušten ćudi vala mutnih,
Daleko od svih davnih nada,
Kao zaboravljeni putnik,
Ja sam za svoje tuđin sada.

Niz sanja opet iskrsava
Što život moj su prevarile,
I – rođen ne zbog zaborava –
Prepoznajem im crte mile.

Izmenilo ih nije vreme,
Iste su – ja sam biće drugo.
Zašto mre sve što raduje me,
A živi sve što mori tugom?

1832.
(N.B.)

SPOR

Jednom, između dva brata,
Iznad mnogih gora,
Izmeđ Kazbeka i Šata*
Došlo je do spora.
„Pazi!" - Kazbeku je reko
Osedeli Šate –
,,Pao si pred tim čovekom,
Teško tebi, brate!
Napraviće čađne kuće
Preko tvojih strana;
Sekirom će da te tuče
Svakog božjeg dana;
Tražiće u tebi zlato,
Lopatom te bosti,
Prekopaće, ko kroz blato,
Put kroz tvoje kosti.
Već vidimo karavane
(i to nas baš plaši)
Gde vladahu magle rane,
I orli krstaši.
Lukavi su ljudi! Mada ...
Pre je drugo bilo:
Pazi! Mnogo ih je sada!
Istok preti silom!"

- Istoka se ja ne bojim! -
Reče Kazbek prek -
Tu rod ljudski spi snom svojim
Već deveti vek.
Vidi, penu vina slatkih,
U platana seni,
Preko šalvara bogatih
Lije Gruzin sneni;
I u dimu od nargila,
Sred cvetnog divana
Gde fontane šire krila,
Spi svet Teherana.
Jerusalimu kraj nogu,
Nekadašnji raj,
Spržen u čast moćnom bogu,
Leži mrtvi kraj.
Dalje, večito u žari,
Umiva Nil žut
Groblja carskog mermer stari,
Mrtvog carstva kut.
Beduini već ne jezde,
Za bitke ne mare,
Pevaju i broje zvezde,
Slave svoje stare.
Svud gde god mi pogled sleće
Mir i dremež vlada.
Ne! Taj stari Istok neće
Nikad da me svlada! —

,,S hvalisanjem još ne nagli!" —
Sat mu stari veli –
„Gle, na severu, u magli,
Već se nešto beli!"
Od te vesti se junačni
Zbuni Kazbek sed;
Pogleda na sever mračni,
Uzbuđen i bled;
U nedoumici gleda,
Crnih misli pun:
Krenulo se sve odreda,
Svuda jek i šum.
Od Dunava do Urala
Čuje strašni zvuk,
Silna vojska poljem pala,
Sve sam ljuti puk;
Dok perjanice se nižu
Nalik stepskom cvetu,

Šareni ulani dižu
Prašinu u letu;
Hrle bataljoni vojni,
Cvršće nego breg,
Doboš lupa pohod bojni,
Napred nose steg.
Baterije jure, trešte,
U bronzanom stroju,
Fitilji se dime, blešte,
Ko uoči boju.
Oproban u ranoj jari,
Prekaljeni vuk,
Vodi ih general stari,
Režuć okom puk.
Hrle pukovi, junaci
Šumni kao reka,
Sporo-strašni, ko oblaci —
Istok ih još čeka.
Kazbek, mučen slutnjom ružnom
Kao teškim snom,
Pokuša da broji tužno —
Ne uspe ni to.
Setnim okom tad još pređe
Kraj gde bila širi,
Nabi šubaru* na veđe —
Pa se navek smiri.

1841.
(M. S.)

Ljermontovljev rođak i prijatelj Šan-Girej u uspomenama bilježi da je ’Sužanj’ nastao februara 1837, u vrijeme kad se pjesnik nalazio u zatvoru zbog ’Pjesnikove smrti’: „Mišel je tražio da mu se hljeb zavija u suvu hartiju i na tim komadima papira je pomoću vina, gara iz peći i drvceta od šibice napisao nekoliko stvari. ,Kad se zatalasa požutela njiva', ,Sad, Majko Božija, molim se plameno', ,Susede tužni, ma ko ti bio' i preradio je staru ,Otvorite zatvor samo'."




SUŽANJ

Otvorite zatvor samo,
Nek' mi opet svane dan,
Crnooku k meni amo,
I nek' dođe konjić vran!

Uz lepojku ja ću stati,
Celov ću joj slatki dati,
Na konja ću zatim, mrk,
I put stepe ću u trk.

Ali rešetke sam steko,
S katancima vodim spor;
Crnooka je daleko
I skriva je sjajni dvor;

Dobri konj sam poljem brodi,
Nezauzdan, na slobodi
Juri srećan, žustar, lep,
Dok mu vetar mrsi rep.

Usamljen sam - nema nada:
Svuda samo goli zid,
S kandila mi svetlost pada,
Mrtvim ognjem pije vid;

Samo čujem: iza vrata
Isti korak, isti broj -
To sred noćnog muklog sata
Šeta nemi stražar moj.

1837.
(M. S.)

PESNIK

Sija moj ljuti handžar pozlatom opaljen,
Pouzdan drugar poput brata;
Tvrd kao kremen, u dubokoj tajni kaljen -
Nasledstvo Istoka i rata.

Dugo sred gora služio je gazdu
Ne tražeć ništa za to tamo;
Nije kroz jedna prsa zasekao brazdu,
Nit jedan pancir probo samo.

Delić zadovoljstva, poslušan put roba,
Bio je hitar i bez mana,
I bogat ukras bi mu bio u to doba
Odeća nedostojna, strana.

Kraj Tereka ga kozak podigao smeli
Sa hladnog leša gospodara;
I dugo je još zatim nošen kroz svet beli
U šatri Jermenina stara.

Bez kanije je sada oklepane svoje
Taj saputnik junaka jadan;
Sija ko igračka sa zida, zlatne boje —
Bez slave, nepotreban, hladan!

Niko niz sečivo da brižnom rukom ma'ne
Pa da ga miluje i briše.
I njegov natpis, s molitvom pre zore rane,
Ne čita pomno niko više .. .

Nije l i tebi vek mekušaca, poeto,
Odneo smisao i zavet
Kad si za zlato dao vlast nad celim svetom,
Koju on prima kao savet?

Nekad su tvoje reči činile kraj miru,
Njihovi zvuci srca boli;
Bejahu ljudima ko pehari na piru,
Isto što tamjan, kad se moli.

Tvoj stih, ko božji duh su znali milioni,
Kad zvuk se misli tvoje javlja
Ko jeka sa zvonika gradskih, kad se zvoni
U dane nevolja i slavlja.

No običan tvoj jezik ne sviđa se nikom -
Nas žiške raduju i laži;
Kao lepota trošna, trošni svet je sviko
Da svoje bore ružem blaži. . .

Proroče ismejani, da l ćemo te čuti,
Il više na glas iskušenja
Nećeš iz kanije da trgneš handžar ljuti,
Prekriven rđom od prezrenja?

1838.
(M. S.)

SAN

U podnevnoj jari, na tlu Dagestana,
Sa metkom sred grudi ja zatvorih oči.
A sve se još puši duboka mi rana,
Dok krv se iz mene u kapima toči.

Sam ležah u pesku sred vrele doline;
Zbijeno mi stenje u pogledu sja:
Oprljilo sunce rub žute planine,
Pa žeže i mene — no mrtav sam ja.

I usnih tad gozbu u rodnome kraju
Gde radosno plamti u ognjima cela;
Med' ženama mladim, u cveću i sjaju,
Da vesela priča o meni se prela.

Al' jedna je tamo van priča tih bila
I sedela sama sa mišlju dubokom,
I šta li je samo ta lepojka snila,
Kad tuga joj tako ispunjava oko;

Da, ona je snila sad kut Dagestana,
Leš znani što leži za pšeničnom stazom:
Sred grudi mu dimi i crni se rana,
A krv mu se toči sve hladnijim mlazom.

1841.
(M. S.)

Junak našeg doba - odlomci
PREDGOVOR


U svakoj knjizi predgovor je prva, a istovremeno i poslednja stvar; on treba ili da objasni cilj dela ili da bude opravdanje i odgovor na kritike. Ali čitaoce obično ne zanima moralni cilj ili novinski napadi, zato i ne čitaju predgovore. Ipak je šteta što je to tako, osobito u nas. Naša publika je još tako mlada i naivna da ne razume basnu ako nema na kraju naravoučenija. Ona ne pogađa šalu, ne oseća ironiju; ona je, jednostavno, rđavo vaspitana. Ona još ne zna da u pristojnom društvu i u pristojnoj knjizi nema mesta otvorenoj grdnji; da je savremeno obrazovanje pronašlo mnogo oštrije, skoro nevidljivo, pa ipak smrtonosno oruđe, koje, pod vidom laskanja, nanosi tačan udarac koji se ne može izbeći. Naša publika je slična nekom palančaninu koji, kad čuje razgovor dvojice diplomata, pripadnika neprijateljskih dvorova, stekne uverenje da svaki od njih vara svoju vladu u ime izvanredno nežnog uzajamnog prijateljstva.

Ova je knjiga nedavno doživela to da su neki čitaoci, pa i časopisi, doslovce poverovali značenju njenih reči. Poneki su se ozbiljno i strašno uvredili što im daju za primer tako nemoralnog čoveka kakav je Junak Našeg Doba; drugi su veoma fino uočili da im je pisac prikazao svoj portret i portrete svojih poznanika... Otrcana i jadna šala! Ali Rusija je očigledno već tako stvorena da se u njoj sve menja osim sličnih gluposti. Čak i najčarobnija bajka neće izbeći prekor da joj je cilj bio uvreda ličnosti!
Junak Našeg Doba je, uvažena gospodo, doista slika, ali ne jednog čoveka: to je slika koja predstavlja sve poroke naše generacije u punom njihovu razvoju. Vi ćete mi prigovoriti da čovek ne može biti tako rđav, a ja ću vam odgovoriti da kad ste već verovali u mogućnost postojanja svih tragičnih i romantičnih zločinaca, zašto ne biste poverovali u realnost Pečorina? Ako ste se divili mnogo gorim i ružnijim izmišljanjima, zašto ovaj karakter, čak i kao izmišljen, nije naišao kod vas na razumevanje? Možda je to zato što u njemu ima više istine nego što biste vi želeli?...
Vi ćete reći da moral time ništa ne dobija? Oprostite. Dosta su ljude hranili slatkišima; pokvario im se stomak od toga; potrebni su gorki lekovi, ljuta istina. Međutim, nemojte posle ovoga misliti da je pisac ove knjige ikad imao oholu nameru da popravlja ljudske poroke. Ne dao bog da bude takva neznalica! Jednostavno, bilo mu je prijatno da slika savremenog čoveka kako ga on shvata i na kojeg je suviše često nailazio, na svoju i vašu nesreću. Dovoljno je i to što je na bolest skrenuta pažnja, a kako je treba izlečiti — sam bog zna!



.................................................. .................................................. ..........................................




. — Slušajte, Maksime Maksimiču, imam nesnosan karakter. Da li sam tako vaspitan, da li me je bog tako stvorio, ne znam; znam samo da ako sam ja uzrok nesreće drugih ljudi, onda sam i sam isto tako nesrećan; razume se, to je jadna uteha za njih, ali to je tako. Još dok sam bio sasvim mlad, od onog trenutka kad sam otišao iz rodne kuće, počeo sam žestoko da uživam u svim zadovoljstvima koja čovek može da dobije za novac i, razume se, ta zadovoljstva su mi ubrzo ogadila. Zatim sam krenuo u visoko društvo, i to društvo mi je takode uskoro dojadilo; zaljubljivao sam se u divne lepotice, i one su me volele, ali je njihova ljubav samo dražila moju maštu i moje samoljublje dok mi je srce ostajalo prazno... Počeo sam da čitam, da učim pa mi i nauka dosadi; video sam da ni slava ni sreća nimalo ne zavise od toga, jer su najsrećniji ljudi — neznalice, a slava — to je uspeh, i da bi ga čovek postigao, treba da bude samo vešt. Onda mi je sve postalo dosadno... Uskoro su me premestili na Kavkaz: to je bilo najsrećnije doba moga života. Nadao sam se da mi ne može biti dosadno kad dospem pod metke Čečenaca, ali uzalud; posle mesec dana tako sam navikao na njihov fijuk i na blizinu smrti da sam stvarno više pažnje obraćao na komarce — i postalo mi je još dosadnije nego pre, jer sam izgubio i poslednju nadu. Kad sam video Belu u svojoj kući, kad sam, držeći je prvi put u krilu, ljubio njenu crnu kosu, ja, budala, pomislio sam da je ona anđeo kojega mi je poslala milosrdna sudbina... Opet sam se prevario: ljubav divljakinje nije mnogo bolja od ljubavi ugledne gospođe; neznanje i jednostavnost jedne isto tako dosadi kao i kaćiperstvo druge; da vam pravo kažem, ja je još volim, ja sam joj zahvalan za nekoliko divnih trenutaka, daću za nju svoj život, ali — dosadno mi je s njom... Jesam li ja ludak ili zločinac, ne znam, ali je tačno da sam isto tako dostojan sažaljenja, možda i više nego ona; moju je dušu pokvario svet, imam nemirnu maštu i nezasitno srce; svega mi je malo; na tugu isto tako lako naviknem kao i na uživanje, i život mi postaje prazniji iz dana u dan; ostalo mi je samo jedno sredstvo: da putujem. Čim bude mogućno, otputovaću, samo ne u Evropu, sačuvaj bože! Otići ću u Ameriku, u Arabiju, u Indiju... možda ću negde umreti uz put. Uveren sam bar da poslednja uteha neće tako brzo nestati, pomoći će oluje i rđavi putevi


.................................................. .................................................. ......................


. Imam urođenu strast da protivrečim; čitav moj život bio je samo lanac tužnih i neuspelih protivrečnosti srcu ili razumu. Prisustvo oduševljenog čoveka obavija me bogojavljenskom hladnoćom, a mislim da bi česte veze s apatičnim flegmatikom stvorile od mene strasnog sanjalicu. Priznajem i to da se u mome srcu u tom trenutku javilo neprijatno, ali poznato osećanje: to je bila zavist: otvoreno kažem ,,zavist", jer sam navikao da sebi sve priznajem. I teško da će se naći mladić koji kad sretne lepu ženu na koju je skrenuo dokonu pažnju i koja je odjednom otvoreno u njegovu prisustvu obratila pažnju na drugog, njoj takode nepoznatog čoveka, teško, kažem, da se može naći takav mladić (razume se, koji je živeo u visokom društvu i navikao da ugađa svom samoljublju) koga to ne bi neprijatno iznenadilo.


.................................................. .................................................. .................................

Da, ona nije ružna... Samo, pripazi se, Grušnjicki! Ruske gospođice u većini slučajeva interesuju se samo za platonsku ljubav, ne mešajući s njom misao o udadbi; a platonska ljubav je najnemirnija. Reklo bi se da kneginjica spada među one žene koje žele da ih zabavljaju; ako joj dva minuta uzastopce bude kraj tebe dosadno, propao si zauvek: tvoje ćutanje treba da izaziva njenu radoznalost, a tvoj razgovor nikad ne sme potpuno da zadovolji tu radoznalost; ti moraš svaki čas da je uznemiravaš; ona će radi tebe deset puta prezreti javno mnenje i reći će da je to žrtva i da bi sebe nagradila za to, počeće da te muči — a zatim će jednostavno reći da ne može da te podnosi! Ako nad njom ne stekneš vlast, onda ti čak ni prvi poljubac neće dati prava na drugi; ona će s tobom flertovati do mile volje, a posle dve godine udaće se za neku rugobu, iz poslušnosti prema svojoj mami, i počeće sebe uveravati da je nesrećna i da je volela samo jednog čoveka, to jest tebe, ali da nebo nije htelo da je sjedini s njim zato što je on nosio vojnički šinjel, iako je pod tim debelim, vojničkim šinjelom kucalo strasno i plemenito srce...

Junak našeg doba - odlomci
Da, već sam prošao kroz onaj period duševnog života kad se traži samo sreća, kad srce oseća potrebu da nekoga voli snažno i strasno: sad hoću samo da budem voljen i to od njih nekoliko: čini mi se da bi čak i jedna stalna ljubav bila dovoljna; žalosna navika srca!...
Jedno me je uvek čudilo: nikad nisam bio rob ljubljene žene. Naprotiv, uvek sam sticao vlast nad njenom voljom i srcem, nimalo se za to ne brinući. Zašto to? Da li zato što mi nikad ni do čega nije osobito stalo, a one su se uvek bojale da me ne izgube? Ili je to magnetski uticaj snažnog karaktera? Ili nikako nisam uspeo da naiđem na ženu s upornim karakterom?
Priznajem da zaista ne volim žene s karakterom: to nije njihova stvar!...
Zaista, setio sam se sada da sam samo jednom voleo ženu čvrste volje, koju nikada nisam mogao pobediti... Rastali smo se kao neprijatelji — a da sam je sreo pet godina kasnije, možda bismo se rastali drukčije...


.................................................. .................................................. ..............................


Uto je kneginjica Meri prestala da peva. Pohvale su se čule sa svih strana; prišao sam joj poslednji i rekao prilično nemarno nekoliko reči u pogledu njenoga glasa.
Napravila je grimasu, napućila donju usnu i poklonila se vrlo podsmešljivo.
To je utoliko laskavije po mene — reče ona — jer me uopšte niste slušali... Ali vi, možda, ne volite muziku?...
Naprotiv... osobito posle ručka.
Grušnjicki je u pravu kad kaže da imate veoma prozaičan ukus: i ja vidim da volite muziku samo u vezi s jelom...
Opet grešite: ja nisam gurman, imam vrlo loš stomak. Ali me posle ručka muzika uspavljuje, a spavanje posle ručka je vrlo zdravo; prema tome, ja volim muziku iz medicinskih razloga. A uveče, naprotiv, ona me suviše nervira: ili sam tada suviše tužan ili suviše veseo. I jedno i drugo je zamorno ako nema nekog pozitivnog razloga za tugu ili radost, uz to, tuga je u društvu smešna, a suviše velika veselost nepristojna.


.................................................. .................................................. ........................


A ipak postoji neizmerno uživanje osvojiti mladu, tek rascvetalu dušu! Ona je kao cvetić čiji najbolji miris isparava u susret prvom sunčevu zraku; treba ga otkinuti upravo u tom trenutku i kad se dovoljno zasitiš njegovim mirisom, baciš ga na put: možda će ga neko podići. Osećam u sebi tu nezasitu žudnju koja guta sve na šta naiđe na svom putu: gledam na tuđe patnje i radosti samo u odnosu na sebe, kao na hranu koja održava snagu moje duše. Ja nisam više u stanju da ludujem pod uticajem strasti; okolnosti su već davno ugušile moje častoljublje, ali se ono manifestovalo u drugom obliku, jer častoljublje nije ništa drugo do težnja za vlašću, a moje glavno uživanje jeste u tome da potčinim svojoj volji sve što me okružava; buditi prema sebi osećanje ljubavi, odanosti i straha — zar to ne predstavlja prvi znak i najveću pobedu vlasti? Biti za nekoga uzrok patnji i radosti, nemajući na to baš nikakvog prava — zar nije to najslađa hrana naše gordosti? A šta je sreća? Zadovoljena gordost. Kad bih smatrao, da sam bolji i moćniji od svih na svetu — bio bih srećan; kad bi me svi voleli, našao bih u sebi beskrajni izvor ljubavi. Zlo rađa zlo; prva patnja daje ideju zadovoljstva u mučenju drugoga; ideja zla ne može da uđe u čovekovu glavu a da on ne poželi da je primeni u stvarnosti: ideje su organski stvorovi; rekao je neko; njihovo rodenje već im daje oblik, a taj oblik je delatnost; onaj u čijoj se glavi stvorilo više ideja, taj je i aktivniji od drugih, zato genije koji je prikovan za činovnički sto mora da umre ili poludi, isto kao što i čovek snažne građe umre od kaplje ako mora da sedi dugo i skromno se ponaša.

Strasti su ideje u prvom svom razvitku; one pripadaju mladosti srca i glup je onaj koji misli da će ga one uzbuđivati celog života; mnoge mirne reke počinju kao bučni vodopadi, ali nijedna ne juri i ne penuša se sve do mora. Taj mir je često znak velike, mada prikrivene snage; dubina i potpunost osećanja i misli ne dopuštaju lude zakose; duša, pateći i uživajući, polaže sebi strog račun i uverena je da tako mora biti; ona zna da će je stalna sunčeva vrelina sasušiti ako ne bude oluje; ona se prožima sopstvenim životom — neguje i kažnjava sebe kao omiljeno dete. Samo u tom najvišem stadijumu samosaznanja čovek može da oceni božje pravosuđe.


……………………………………………………………………………………………


Pa šta, ako treba umreti — neka umrem: gubitak neće biti veliki za ovaj svet, pa i meni samome je već prilično dosadno, ja sam kao čovek koji zeva na zabavi i koji ne ide da spava samo zato što njegova kola još nisu stigla. Ali kola su spremna. Zbogom!
Prebiram po sećanju svoju prošlost i pitam se nehotično; zašto sam živeo? S kakvim ciljem sam se rodio?... A sigurno je taj cilj postojao i sigurno mi je bilo predodređeno nešto veliko, jer u duši osećam neizmernu snagu; ali nisam odgonetnuo šta mi je to predodređeno, zavele su me prazne i nezahvalne strasti; iz njihova ognja izišao sam čvrst i hladan kao gvožde. Ali sam zauvek izgubio elan plemenitih težnji, najbolji cvet života. I otada koliko sam već puta igrao ulogu sekire u rukama sudbine! Kao oruđe kažnjavanja padao sam na glave osuđenih žrtava, često bez mržnje, uvek bez sažaljenja... Moja Ijubav nikome nije donela sreće, jer ništa nisam hteo da žrtvujem za one koje sam voleo, voleo sam radi sebe, radi svog vlastitog zadovoljstva; zadovoljavao sam samo neobičnu potrebu svoga srca, gutajući pohlepno njihova osećanja, njihovu nežnost, njihove radosti — i nikad se nisam mogao zasititi. Tako mučen glađu, iznemogao, zaspi čovek i vidi pred sobom divna jela i penušava vina, on guta s oduševljenjem vazdušaste poklone mašte i čini mu se da mu je lakše... ali čim se probudi, fantazija se izgubi... i ostaju samo dvostruki glad i očaj!

A možda ću sutra umreti!... Na zemlji neće ostati nijedno stvorenje koje bi me potpuno razumelo. Jedni smatraju da sam gori, drugi da sam bolji nego što sam u stvari... Jedni će reći: bio je dobar čovek, drugi — nitkov. I jedno i drugo biće načeto. Vredi li posle toga živeti? Pa ipak, živiš iz radoznalosti; očekuješ nešto novo... To je smešno i jadno!

.................................................. .................................................. ......................


I sad ovde, u ovoj dosadnoj tvrđavi, često razmišljam o prošlosti i pitam samoga sebe zašto nisam hteo da pođem onim putem koji mi je sudbina ukazala, gde su me očekivale tihe radosti i duševni mir... Ne! Ja ne bih mogao tako živeti. Ja sam kao mornar koji je rođen i odrastao na palubi razbojničkog broda: njegova duša se stopila s burama i bitkama, izbačen na obalu on se dosađuje i muči, ma koliko ga privlačio senoviti šumarak, ma koliko sijalo mirno sunce; on celi dan šeta po pesku na obali, sluša jednolični šum talasa i zagleda se u maglovitu daljinu: neće li se pojaviti tamo, na bledoj liniji koja odvaja modru pučinu od sivih oblaka, željeno jedro, najpre slično krilu galeba, ali koje se malo-pomalo odvaja iz pene talasa i ujednačenim kretanjem približava praznom pristaništu.