Čarls Bukovski

First topic message reminder :

Чарлс Буковски се родио као Хајнрих Карл (Хенри Чарлс) Буковски Млађи у Андернаху, у Немачкој.Његов отац Хенри Буковски био је амерички војник, а мајка Катарина Фет Немица. 1922 године породица Буковски се сели у Америку у Лос Анђелес, град у коме ће Буковски провести највећи део свог живота.
Буковски је одрастао у време економске депресије која је захватила Америку између два светска рата. Његов строг и доминантан отац често је остајао без посла, а своје незадовољство и фрустрацију најчешће је искаљивао на дечаку редовно га малтретирајући, о чему ће Буковски писати у свом роману "Ham on Rye". Адолесцентске акне које су оставиле ожиљке на његовом лицу само су допринеле да се још више осећа као губитник и особењак. Покушавајући да се заштити од трауматичне стварности, Буковски се рано окреће алкохолу, али и књигама. Као средњошколац много чита, а посебно воли дела Ернеста Хемингвеја, Синклера Луиса, Карсона МекКулерса и Д.Х. Лоренса. По завршетку средње школе уписује градски колеџ у Лос Анђелесу и похађа курсеве новинарства и књижевности, желећи да постане писац.
Напушта колеџ и одлази од куће 1941. године после једне од свађа са оцем који му је, прочитавши неке од његових прича, избацио све ствари из куће. Не желећи да се прикључи америчкој војсци, Буковски у ратним годинама живи готово као бескућник и скитница путујући Америком и повремено одрађујићи ситне послове како би зарадио нешто новца. 1944. године часопис „Стори“ објављује његову причу "Aftermath of a Lenghty Rejection Slip". Буковски одлази у Њујорк у намери да се издржава искључиво од писања али пролази потпуно незапажено. Разочаран, ускоро се враћа у Лос Анђелес.

Dostojevski

uza zid, streljački stroj na gotovs.
onda je pomilovan.
a šta da su streljali Dostojevskog?
pre nego što je napisao sve to?
predpostavljam da nebi bilo
važno,
ne direktno.
postoje milijarde ljudi koji
ga nikad nisu čitali i nikad
neće.
ali kad sam bio mlad, znam da
me izvukao iz fabrika,
pored kurvi,
dizao me visoko kroz noć
i smeštao me
na bolje
mesto.
čak i kad sam
pijančio za šankom sa ostalim
propalicama,
bilo mi je drago što je
Dostojevski pomilovan,
jer je to i meni dalo neku vrstu
pomilovanja,
dozvolilo mi da gledam pravo u ta
užegla lica
u mom svetu,
dok smrt upire svoj prst,
čvrsto sam se držao,
neokaljani pijanac
deleći smradni mrak sa
mojom
braćom.

Brbljivci

Klinac gazi blatnjavim nogama preko moje
Duše
Govoreći o recitalima, virtuozima, dirigentima,
Manje poznatim romanima Dostojevskog;
O tome kako je ispravio konobaricu,
Kulovku koja ne zna da se francuski preliv
Za salatu sastoji od toga i toga;
Tupi ga o umetnosti sve dok mi
Ne ogadi umetnost
I nema ničega čistijeg
Nego vratiti se u bar ili
Na hipodrom i posmatrati ih kako trče,
Posmatrati kako se stvari odvijaju bez te
Larme i laprdanja:
Reči, reči, reči,
Mala usta rade, oči trepću,
Klinac, dete, bolestan od umetnosti,
Zakačen za nju kao za majčine skute
I pitam se koliko desetina hiljada
Ima takvih širom zemlje
U kišne noći i sunčana jutra
U večeri posvećene miru
U koncertnim dvoranama
U kafeima
Na poetskim recitalima
Brbljaju, blate, prepiru se.
To je kao kad krmak leže u krevet
Sa dobrom ženom
I tebi nije više
Stalo do nje.

3:16 I POLA

Evo me
spremnog da budem smatran velikim pjesnikom
a meni se poslijepodne spava
Evo me svjesnog smrti kao divovskog bika
što se zalijece na mene
a meni se poslijepodne spava
Evo me svjesnog ratova i covjeka što se bori u ringu
i svjesnog dobre hrane i vina i dobrih žena
a meni se poslijepodne spava
Svjestan sam ženine ljubavi
i poslijepodne mi se spava,
uranjam u suncevu svjetlost iza žute zavjese
pitam se gdje su otišle ljetne muhe
sjecam se najkrvavije Hemingvejeve smrti
i poslijepodne mi se spava.





Jednog
dana necu željeti da mi se poslijepodne spava
jednog dana cu napisati pjesmu što ce donijeti vulkane
brdima tamo vani,
ali samda mi se poslijepodne spava
i netko me pita:"Bukowski,koliko je sati?"
i ja kažem: 3:16 i pola."
Osjecam se vrlo krivim,osjecam se da sam odvratan,beskoristan,
mahnit,osjecam
da mi se poslijepodne spava,
oni bombardiraju crkve,u redu,to je u redu,
djeca jašu ponije u parku,u redu,to je u redu,
biblioteke su ispunjene tisucama knjiga punih znanja,
velika muzika cuci u radiju što je tu pri ruci,
a meni se poslijepodne spava,
nosim u sebi taj grob koji kaže,
ah,pusti druge neka to naprave,pusti ih neka pobijede,
pustite me da spavam,
mudrost je u tami
i zamahuje po tami poput metle,
ja idem tamo gdje su otišle ljetne muhe,
pokušaj da me uhvatiš.

MOJE BIVSE DEVOJKE JOS ME ZOVU TELEFONOM.
NEKE OD PROSLE GODINE,
NEKE OD PRETPROSLE,
NEKE IZ PREDHODINIH GODINA.

DOBRO JE OKONCATI STVARI
KADA NE IDU KAKO VALJA.
A DOBRO JE I NE MRZETI,
ILI CAK ZABORAVITI
ONU
SA KOJOM NISI USPEO.


I BAS VOLIM KAD MI KAZU
DA IMAJU SRECE SA MUSKARCEM.

SRECE U ZIVOTU.

KAD SU " OVOG " PREZIVELE"
MNOGE IH RADOSTI CEKAJU.
UCINIO SAM DA IM ZIVOT IZGLEDA BOLJI
POSLE MENE.

DAO SAM IM MOGUCNOST POREDJENJA,
NOVE VIDIKE,
NOVE KARE,
VISE SPOKOJA,
DIVNU BUDUCNOST,
BEZ MENE....

UVEK SPUSTIM SLUSALICU
ZADOVOLJAN.

CHARLES BUKOWSKI

(1920-1994)

Kada sam bio izgladneli pisac


I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique ,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana -
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

O bolu

moja prva i jedina supruga
slikala je
i govorila mi
o tome:
"sve je to tako bolno,
svaki potez je
bol...
jedna greška i
čitava je slika
upropašćena...
ti nikad nećeš razumeti taj bol... "

"slušaj, dušo",
rekao sam joj,
"što ne šljakaš nešto lakše -
nešto što će da ti
godi"

samo me pogledala
i mislim da je to bila prva njena
spoznaja
tragedije što nas dvoje živimo
zajedno.
takve stvari obično
započnu

Tako to ide, ide...

"Sve tvoje pisanje o bolu i patnji je obično foliranje"

samo zato što sam ti rekao da me od rok-muzike
boli glava
samo zato što smo spavali i probudili se i
jeli zajedno
samo što smo bili u kolima i na hipodromu
zajedno
u parkovima u kadama u sobama
zajedno
samo zato što sme videli istog labuda i istog
kera u isto vreme
samo zato što smo videli kako isti vetar njiše
istu zavesu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što si vajala moju glavu
i čitaja moje knjige
i pričala mi o svojim ljubavima i flertovima i
putovanjima
samo zato što znam ime tvoje kćeri
i što sam ti zamenio izduvanu gumu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što su tri tvoje pesme objavljene
samo zato što pišeš roman o svom ludilu
samo zato što ljuljaš dupetom i imaš
dugu smeđu kosu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što sam te je..o 144 puta
odjednom si postala književni kritičar

dobro onda, reci mi,
među svim tim piscima... čije je bol stvaran?
šta? da, mogao sam da
pogodim - tvoj bol je
stvaran. zato, u najboljoj nameri za sve nas
mahni zbogom živima koji su izgubili snagu za
plakanje, i
dok bele dame u ružičastim sobama kače
plave i zelene minđuše
mahni zbogom meni.

Kao psi

kad ih
upoznaš oči su im
pune razumevanja
sve pršti od smeha.
a onda Isuse, vreme otkucava i
sve to popušta.
one počinju da zahtevaju.
to što traže
suprotno je bilo čemu
što jesi ili bi mogao da budeš.
čudna je
pomisao da nikad nisu
pročitale ništa od onoga što si napisao,
baš ništa,
ili još gore, ako i jesu,
došle da te spasu.
što uglavnom znači
načiniti te da budeš
kao svi ostali. u međuvremenu su te
iscedile kao limun i čvrsto te sapele
u milion mreža, a
pošto nisi bezosećajan
ne možeš da ne pamtiš ono
što je bilo dobro ili ono što
se bar činilo kao dobro.

ponovo se nađeš
sam u svojoj sobi
držiš se za
utrobu i govoriš;
e, jebi ga.
ne, zar opet.
trebalo je znati.

možda smo želeli sreću
sećerne vate. možda smo
verovali. kakvo smeće.
verovali smo kao što psi veruju.

Vazduh i svetlost - vreme i prostor

"...znaš, ili sam imao porodicu ili posao, nešto
mi je oduvek stajalo na
putu
ali sada sam prodao kuću, našao sam to
mesto, ogroman studio, trebalo bi da vidiš prostor i
svetlost,
prvi put u životu, imaću mesta i vremena da stvaram."

ne, dragi moj, ako ćeš da stvaraš
stvaraćeš, makar radio
16 sati dnevnu u rudniku
ili
ćeš stvarati u maloj sobi sa 3 deteta
dok si na socijalnoj pomoći,
stvaraćeš i kada su ti deo uma i deo
tela razneti,
stvaraćeš slep
obogaljen
dementan,
stvaraćeš s mačkom koja ti se penje uz
leđa dok se
čitav grad trese od zemljotresa, bombardovanja,
poplave i požara

vazduh i svetlost i vreme i prostor
nemaju ništa s tim
i ne stvaraju ništa
osim možda dužeg života za nalaženje
novih
izgovora.

Mrak

Skratio sam ga za levo uvo
Zatim i za desno,
Razneo mu alku na opasaču
Vrelim olovom
I onda ga za skratio
Za sve što valja,
A kad se sagnuo
Da pokupi svoju olovku
I klikere
(sirota kreatura)
sredio sam da ne mora više
da se uspravlja.

Zevnuo sam i
ušao da loknem nešto
a neki tip kao da me
iskosa pogledao
i tako je i umro –
iskosa
blenući u mene.

Prizor krvi otvorio mi je
Apetit.
Smazao sam sendvič i
Odsvirao dve-tri balade...
Pogasio sam olovom sva svetla
U toj rupi, a onda
Izašao.

Nigde nikog nije bilo
Pa sam ukokao mojeg konja
(sirota kreatura).
Tada sam video šerifa
Kako stoji na kraju ulice
I trese se
Kao prut na vetru;
Bio je to žaostan prizor
Pa sam ga smirio
Prvim metkom
I milosrdno ohladio
Drugim.

Onda sam se malo izvalio
Na leđa
I kokao zvezde
Jednu po jednu,
Upucao sam i mesec
Pa sam prošetao
I pogasio sva svetla u gradu.
Ubrzo se smračilo
Baš onako
Kako meni prija,
Jer ko će još da spava
Kad mu neko svetlo
Bije u lice.

Legao sam i sanjao
Da sam opet dečak
Koji se igra svojom
Puškicom
I dobija u svim partijama klikera,
A kad sam se probudio
Mojih pištolja nigde nije bilo
I bio sam vezan,
I ruke i noge,
Kao da se neko
Plaši od mene,
I navlačili su omču
na moj ružni vrat
Kao da bi hteli
da me obese,
a neki tip je kačio
vrlo zgodnu poruku
na moju košulju:
ima zakona za tebe
a ima ga i za mene
ima zakona koji te veša
i od tebe pravi leša.


Moram da priznam,
Od lepih stihova
Uvek mi ovlaže oči,
I da ne veruješ
Sve su dame plakale
I kao da su jecale
Imena nekih drugih ljudi.
Očigledno su plakale
Zbog mene
(sirote kreature)
jer sve sam ih redom imao
a zaboravio sam
u onom uzbuđenju
da im kažem svoje ime.

I svi su muškarci izgledali besno
Verovatno zbog dece
koja su nepristojno
Bacala konzerve na mene,
Ali rekao sam im
da se ne uzbuđuju
Jer uopšte nisu pogađala –
Nijedan od tih dečaka nije delovao
Da će postati muško od njega:
Sve sam peder –
A neki tip se prodrao:
''u pakao s njim!''

i s trzajem sam zaigrao
moj poslednji ples,
pošteno se zaljuljao
i pljunuo barmenu u oko
a onda buljio dole
u bele sise Neli Adams
tako da mi je opet
pošla voda na usta.

Plava ptica



ima jedna plava ptica u mom srcu koja

zeli da izadje

ali ja sam isuvise opasan za nju,

kazem joj ,ostani unutra,necu da te bilo ko vidi.

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja

zeli da izadje

ali ja je nalivam viskijem i udisem

dim od cigareta

tako da BiiiiP i barmeni

i bakalini

nikad ne saznaju

da je unutra.

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja

zeli da izadje

ali ja sam isuvise opasan za nju,

kazem joj

miruj,jel' hoces nesto da zabrljas?

Hoces da zajebes stvar?

Hosec da mi urnises prodaju knjiga u Evropi?

Ima jedna plava ptica u mom srcu koja

zeli da izadje

ali ja sam pametan covjek,pustim je napolje

samo ponekad nocu

kad svi zivi spavaju

kazem joj,znam da si tu

i zato ne budi tuzna.

Onda je vratim nazad

ali ona pomalo pjevusi unutra,

nisam je bas pustio da umre

i onda tako spavamo

zajedno,

sa nasim

tajnim paktom

i sve je dovoljno lijepo da

bi covjek mogao

da zaplace,ali ja ne placem,

a vi?

Ako hoćete nešto da uradite - idite do kraja. U suprotnom, ni ne
počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti devojku, ženu,
rodjake, poslove, i moguće je - glavu! Moglo bi da znači da nećete
jesti dva ili tri, četiri dana... Moglo bi da znači da ćete se
smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i
ismejavanje, ili izolaciju... Izolacija je dar, sve ostalo je proba
vaše izdržljivosti... vaše želje da to - stvarno radite! A vi ćete
uspeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama, i biće bolje od bilo čega
što možete da zamislite. Ako ćete da pokušavate - zato idite do kraja!
Nema sličnog osećanja, bićete sami sa bogovima, a noći će bukteti u
plamenu. Jahaćete život sve do savršenog smeha. I to je jedina borba
vredna truda!
(Charles Bukovski)

Čarls Bukovski - Ljudski rod preuveličava sve

Nije smrt ono što je užasno, već životi koje ljudi žive ili ne žive do svoje smrti. Oni ne poštuju svoje živote, oni pišaju po njima! Ružno izgledaju, ružno govore, ružno hodaju…Pusti im veliku muziku i oni je neće čuti. Većina ljudskih smrti je obična prevara. Ništa tu nije ostalo da umre.

Lepo bi bilo umreti za pisaćom mašinom umesto sa dupetom nabijenim u tvrdu gusku.

Posetio sam prijatelja pisca u bolnici koji je umirao, milimetar po milimetar, na najgori mogući način. Ipak mi je tokom svake posete (kad je bio pri svesti) nastavljao pričati o svom pisanju (ne kao o dostignuću već kao o magičnoj opsesiji i nisu mu smetale moje posete, jer je znao da tačno razumem ono o čemu govori. Na njegovom pogrebu očekivao sam da se digne iz kovčega i kaže: "Kinaski, bila je to dobra trka, vredelo je!" Nikada nije saznao kako izgledam, jer je oslepeo pre nego što sam ga upoznao, ali znao je da sam shvatio njegovu sporu i užasnu smrt. Rekao sam mu jednom da ga bogovi kažnjavaju zato što je tako dobro pisao. Nadam se da nikada neću tako dobro pisati, želim da umrem nad ovom pisaćom mašinom, tri reda pre kraja stranice, sa dogorelom cigaretom među prstima, dok radio i dalje svira. Hoću samo da pišem tek toliko dobro da završim tako.

Pisanje nikada nije bilo neki rad za mene. Bilo je, otkad pamtim, uvek isto - uključim radio na stanicu klasične muzike, pripalim cigaretu ili tompus i otvorim flašu. Mašina je radila ostalo. Trebalo je samo da budem tu. Takav postupak omogućavao mi je da nastavim i onda kada je sam život vrlo malo pružao, kada je sam život bio horor. Uvek je postojala mašina da me uteši, da govori sa mnom, da me zabavi, da spasi moje dupe, da ga spasi od ludnice, od ulica, od sebe...

Jedna od mojih bivših žena vikala je na mene:

-"Ti piješ samo da bi pobegao od stvarnosti!"

-"Naravno, draga." - odgovarao sam.

Imao sam i flašu i mašinu. Voleo sam pticu u svakoj ruci…..jebeš granu.

Kao što će vam već svako reći - nisam baš dobar čovek. Ne znam baš kako da se izrazim. Ali oduvek sam se divio lopovima, odmetnicima, kurvinim sinovima. Ne volim glatko izbrijane momke sa kravatom i dobrim poslićem. Volim očajnike, ljude razbijenih zuba, razbijenog duha i razbijene sudbine. Takvi me interesuju. Puni su iznenađenja i eksplozija. Volim propale žene, pijane kurve što psuju pocepanih čarapa i razmazane šminke. Zanimaju me perverznjaci, a ne sveci. Mogu da se opustim s klošarima, jer sam i sam klošar. Ne volim zakone, morale, religije, pravila. Ne volim da me oblikuje društvo.


Čovek mora da upozna mnogo žena kako bi našao pravu i ako ima sreće on će i da je nađe. Muškarac koji se zadovolji prvom ili drugom ženom u svom životu - neznalica je; on pojma nema šta je žena. Čovek mora da prođe kroz tu školu, a to ne znači samo spavanje sa ženom, da ih povališ jednom ili dvaput, nego to življenje sa ženom, mesecima ili godinama. Ne krivim ljude koji se boje da to učine – jer to znači izložiti dušu na pijacu. Naravno, neki se ljudi jednostavno uvale s jednom ženom, odustanu i kažu - "to je to, to je najviše što mogu". Mnogo je takvih i, u suštini, većina se ljudi pomiri sa sudbinom: uviđaju da ne ide kako bi trebalo, ali nije važno, pretvarajmo se, nema svrhe da se ponovo prolazi kroz sve to, šta je na televiziji večeras? Ništa. Svejedno, gledajmo je. Jer, to je ipak bolje od gledanja jedno u drugo, bolje od razmišljanja o tome. Televizija drži više loših parova zajedno nego što to čine deca ili crkva.

Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj, pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo. Za četiri hiljade godina nećemo ni noge imati, puzaćemo naokolo na šupcima ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve oko sebe i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan i taj bednik je crkao od gladi.


Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera i dalje po svome i radi ono što radi. A mene nema! Jako čudno. Zamisli kamion za smeće koji dolazi i kupi smeće, a mene nema. Ili novine bačene pred vrata, a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. Ili još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me neko istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzili dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko hrabrijim i talentovanijim. Biće tu dovoljno toga da i bogovi povrate. Ljudski rod preuveličava sve živo - svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj. Kopilad !

Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod !!!

Eto…bolje mi je!

UŽICI PROKLETIH'


Upoznajte Bukowskog kao pjesnika





[You must be registered and logged in to see this image.]









Knjiga 'Užici prokletih' predstavlja slavnog
pisca Charlesa Bukowskog onakvim kakav se on sam prvenstveno vidio – kao
pjesnika. Riječ je o opširnoj antologiji poezije Bukowskog, koju je u
Hrvatskoj objavio Profil
Svaka generacija ima svoje idole i heroje, a nekoć su postojale i
generacije koje su takve ličnosti uzimale iz svijeta književnosti.
Generacija osamdesetih godina prošlog stoljeća – koja je odrastala u
tadašnjoj SFRJ - tako je za svojeg književnog heroja, između ostalih, Charlesa Bukowskog,
starog pokvarenjaka koji je ispisao stranice i stranice autobiografske
proze. O opijanju alkoholom, manje ili više uspješnom seksu sa svakom
ženom koja je pristala, radu u pošti te životu i životarenju na
društvenoj margini Charles Bukowski je pisao u svojih desetak romana,
čija književna snaga ovisi i o autentičnosti opisanih doživljaja.

No manje je zato poznat Bukowski kao pjesnik, pa i kod nas, te je stoga
izdavanje knjige 'Užici prokletih', antologije poezije ovog
kontroverznog Amerikanca, savršena prilika upoznati se s njegovim
pjesničkim opusom. 'Užitke prokletih', koji na više od petsto stranica
sumiraju poeziju Bukowskog, uredio je Drago Glamuzina,
sam pjesnik i prozaik te donedavno Profilov glavni urednik, koji je za
tportal objasnio razlike i poveznice između proze odnosno poezije
Charlesa Bukowskog: 'Možda je Bukowski poznatiji kao prozaik, ali on je
sebe doživljavao prvenstveno kao pjesnika. Poeziju je pisao svakodnevno i
ona čini gotovo 80 posto njegova opusa, objavio je više od četrdeset
pjesničkih knjiga. On je zapravo sedamdesetih i osamdesetih u Europi, pa
i kod nas postao poznat po dvije knjige priča do kojih sam nije mnogo
držao, a koje su umnogome odredile njegovu recepciju. Riječ je o
'Pričama o običnom ludilu' i 'Zabilješkama starog pokvarenjaka', dvjema
knjiga koje su sastavljene od kolumni koje je Bukowski objavljivao u
pornografskim i underground časopisima u vrijeme kad je jedva
preživljavao. Pisao ih je zbog novca, u vrijeme seksualne revolucije, i
stalno se trudio da bude što drskiji i provokativniji kako bi zadovoljio
urednike tih magazina. Meni su zanimljiviji romani i poezija, među
kojima, naravno, ima mnogo i tematskih i stilskih poveznica. Riječ je o
istom svijetu kojem se i u poeziji i u prozi prilazi neposredno,
direktno i pokušava ga se zgrabiti za gušu.'

Za prijevod pjesama bio je zadužen Damir Šodan, s kojem
Glamuzina, kako kaže, dijeli sličan poetski afinitet. 'Šodan je
prevodio, a ja uređivao te prevode. Znali smo da i jedan i drugi volimo i
osjećamo taj tekst, pa je to bio, iako veoma obiman – lijep posao. Na
kraju, mislim da smo obojica na neki način ponosni na ta dva sveska –
sabrane Carverove pjesme i ogromni izbor poezije Charlesa Bukovskog. Te
su dvije knjige pokazale da su i jedan i drugi bolji pjesnici nego
prozni pisci i da je tek u toj cjelini moguće do kraja sagledati njihovu
poeziju', ističe Drago Glamuzina.



[You must be registered and logged in to see this image.]





Bukowskog se inače smatra žestokim piscem koji se nikad nije stidio
naturalističkih opisa, između ostaloga i škakljivih tema poput seksa.
Slične se stvari mogu naći i u pjesmama objavljenim u 'Užicima
prokletih', ali ima tu još mnogočega, tvrdi Glamuzina: 'Ne bih rekao da
je seks presudan: Bukowski zapravo najviše i najbolje piše o tzv.
velikim književnim temama – ljubavi, starenju, smrti. Ponekad se
dohvati i politike, socijale, ljudske taštine, kolega pisaca,
alkohola... pa i seksa, ali seks je tu, kao i glazba o kojoj također
često piše, samo predah ili bijeg, u kojem se na trenutak zaboravi na
glupost i besmisao koji nas okružuju. Ali samo na trenutak.'

'Užici prokletih' sadrže i prethodno neobjavljene pjesme i fragmente:
'Bukowski je po mnogočemu bio izniman pisac pa je takva i njegova
ostavština. Naime, od smrti mu je objavljeno deset novih knjiga pjesma,
pa je Šodan u predgovoru dobro i duhovito primijetio da je Bukowski i
mrtav najproduktivniji američki živući pisac. Na ovim prostorima i prije
je bilo različitih izbora iz njegove poezije, ali ovaj je prvi koji
uključuje i sve te posthumno objavljene knjige. Bukovski je imao vrlo
osebujan pristup svom stvaralaštvu, on je uživao u samom pisanju, to je
bilo ono što je najviše volio raditi i nije se previše zamarao
recepcijom. Pisao je svake noći i nije volio prepravljati ono što bi
napisao, već bi ujutro sve spakirao i poslao svom uredniku Johnu Martinu,
koji ga je nagovorio da ostavi posao u pošti i samo piše, a on će mu za
to do kraja života davati 100 dolara mjesečno. Poslije su obojica od
tih tekstova zaradili milijune, ali počeli su tako, sa 100 dolara
mjesečno. Nakon što bi poslao pjesme, Bukowski više nije imao nikakve
veze s njima, nije ga bilo briga koje će Martin objaviti, a koje neće.
Niti kako će ih složiti u zbirke. S obzirom na to da je gotovo svaki dan
dobivao novu pošiljku pjesama, u trenutku Hankove smrti kod Martina se
zatekla gomila neobjavljenog materijala koji, eto, izlazi još i danas,
gotovo dvadeset godina nakon autorove smrti.'

Bukowski je bio kultni pisac generacije koja je književno odrastala
osamdesetih. Zato smo za kraj Dragu Glamuzinu pitali može li ovaj
američki pisac i pjesnik, koji je preminuo 1994. godine, biti relevantan
i današnjoj mladeži.
'Mislim da je upravo poezija najvitalniji dio njegova opusa i zato mi je
bilo drago kad sam nekidan na Interliberu primijetio da su mnogi mladi
čitatelji na taj sajam došli samo zato da kupe pjesme Charlesa
Bukovskog. 'Užici prokletih' bili su jedan od pet-šest najprodavanijih
Profilovih naslova na Interliberu, a meni je bilo lijepo vidjeti da se
nakon dugo vremena pjesme prodaju bolje od mnogih razvikanih
bestselera', zaključuje Glamuzina.

BUKOVSKI O SPAVANJU

Ja nisam guru, ja
nisam vođa. Pijem svoje vino, kladim se na konje i pišem pjesme. I
vidiš, to je sve. Ja nemam ništa da kažem ni o čemu. A nema tu šta ni da
se kaže. Što manje govorim, to se bolje osjećam.
Jesi li ikada
pokušao da ćutiš cijeli dan? Od trenutka kad se probudiš pa do trenutka
kad ponovo zaspiš? Ili još bolje, da prespavaš cijeli dan i zaboraviš
sve?
Probudiš se sljedećeg dana i osjećaš se sjajno.
Ljudi previše rade, previše govore….evo me
ne opet, dajem kao neke savjete, ali znaš već šta mislim.
Moj problem je što obično živim sa nekom ženom. Pokušavao sam to da
izbjegnem, ali uvijek se na kraju nekako nađem sa nekom. Kada sam sâm,
držim se svoga plana skoro uvijek.
Imam i periode kada se osjećam slabo ili depresivno.
Jebi ga! Ili kada ne mogu ništa da jedem.
U tom slučaju ja odem u krevet na 3-4 dana. . Mislim da će jednog dana
ljudi reći, ovaj psihopata je znao nešto što medicina još ne zna.

Svako bi trebao otići da spava kad mu loše krene i jednostavno odustati
od svega na 3 ili 4 dana. I onda se vratiti kao nov. Ali mi smo toliko
opsjednuti sa tim kako moramo ustajati, raditi i ponovo ići na
spavanje......
IDođavola, šta drugo da radim nego da idem da spavam.
Ljudi su zakovani za procese. Ustani. Lezi. Radi nešto. Ustani, radi
nešto, idi na spavanje. Ustani. Ne mogu se izvući iz tog začaranog
kruga. Vidjećeš, jednog dana ljudi će reći:”Bukovski je znao.”
Lezi, odspavaj 3-4 dana dok ne povratiš svoje životne sokove, a onda ustani, pogledaj oko sebe i radi to što treba da radiš...

Čarls Bukovski
POEZIJU PIŠU JAKI MOMCI

(Godine 1986, glumac i pesnik Šon Pen, razgovarao je sa Čarlsom Bukovskim, u prisustvu njegove žene Linde. Tekst koji sledi prepisan je sa diktafona Š. Pena. Rečenice u zagradi pripadaju Penu, osim ako nije drugacije naznačeno.)



O BAROVIMA:
Više ne zalazim u barove. Oslobodio sam se te navike. Kad danas udem u bar, gotovo da mi je smešno. U životu sam bio u toliko barova da je to jednostavno previše za jednog jebenog coveka – to je za mlade ljude koji žele da se šibaju s nekim, izigravaju taj usrani maco stav, smuvaju neku ribu – a u mojim godinama to nije potrebno. Kad danas udem u bar, cinim to samo da bih pišao. Previše godina sam proveo u barovima. Toliko mi je muka od barova, da kad udem u jedan od njih ja se izbljujem.

O ALKOHOLU:
Alkohol je verovatno jedna od najvecih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da... To su dve najvece stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo. Alkohol je krajnje destruktivan za mnoge ljude. Ja sam samo jedan od njih. Svo moje stvaralaštvo potice od pijanstva. Cak sam i sa ženama, znaš, uvek bio sramežljiv kad dode do seksa, pa mi je alkohol omogucio, seksualno, da budem mnogo slobodniji. On me oslobada jer sam ja u suštini stidljiva, povucena osoba, a alkohol mi omogucava da budem heroj, da krupnim koracima gazim kroz vreme i prostor, da prihvatim sve izazove... I zato ga volim.
O PUŠENJU:
Ja volim da pušim. Pušenje i alkohol su protivteža jedno drugom. Pušim da bih se rastreznio, znaš, a kad se mnogo puši, obe ruke postanu žute, pa izgledaju kao rukavice... skoro braon boje... Pa onda kažeš sebi: ,,Kakvo sranje, kako li mi tek izgledaju pluca? Isuse!”

O TUCI:
Najbolji osecaj je kad išibate tipa koga nije trebalo da prebijete. Jednom sam se potukao s tipom koji mi je mnogo dosadivao. Rekao sam: ,,Okej, idemo.” Nije predstavljao nikakav problem – lako sam ga razbio. Ležao je skenjan na zemlji. Nos mu je bio krvav i bio je totalno sjeban. Rekao mi je: ,,Isuse, kreceš se tako sporo, covece. Mislio sam da ce biti lako. Ali kad je tuca pocela, uopšte nisam mogao da ti vidim ruke. Toliko brzo su letele kroz vazduh. Kako se to desilo?” Odgovorio sam: ,,Nemam pojma, covece. Prosto se desilo.” Štedeo sam. Štedeo sam za crne dane.

Moj macak Biker je pravi bokser. S vremena na vreme ga teško ozlede, ali on uvek izlazi kao pobednik. Naucio sam ga svemu, znaš ono... levom lažnjak, a desnom aperkat.

O MACKAMA:
Dobro je imati mnogo macaka oko sebe. Ako si depresivan, samo pogledaš u macke i odmah se osecaš bolje; one poznaju stvari onakve kakve one ustvari jesu. Ne treba se ni oko cega uzbudivati. One to jednostavno znaju. One su spasitelji. Što više macaka imaš, to ceš duže živeti. Ako imaš sto macaka, živeceš deset puta više nego što bi živeo da ih imaš deset. Jednog dana ce ovo biti otkriveno i ljudi ce imati na hiljade macaka i živece vecno. To je zaista komicno.

O ŽENAMA I SEKSU:
Ja ih zovem mašine za pritužbe. Nikada im nije sve potaman kad su s momkom. A covek, sa svom tom histerijom oko sebe... zaboravi. Ja izadem napolje, sednem u kola i odem. Bilo gde. Svratim negde na kafu. Bilo gde. Sve samo ne još jedna žena. Pretpostavljam da su jednostavno drugacije napravljene, zar ne? (Sada se baš zahuktao.) A kad postanu histericne... onda potpuno polude. Prosto moraš da odeš, a one to ne razumeju. (Uobicajeni ženski vrisak:) ,,GDE SI POŠ'O?” ,,Odlazim u pizdu materinu, bejbi!” Govori se da sam ženomrzac, ali ja to nisam. Sve je to rekla-kazala. One jednostavno cuju ,,Bukovski je muška šovinisticka svinja”, ali ne provere izvor informacije. Naravno da cinim da se žene ponekad osecaju loše zbog mene, ali cinim i da se muškarci loše osecaju takode. Cinim i da se ja osecam loše. Ako stvarno mislim da je loše, onda kažem da je loše – muškarac, žena, dete, pas. Žene su toliko osetljive, da misle da su posebne. To je njihov problem.

PRVO PRAVO TUCANJE:
Prvo pravo tucanje je bilo najcudnije – tada to nisam znao – naucila me je da ližem ribicu i sve ostale jebacke majstorije. Bio sam potpuno neupucen. Secam se da je rekla: ,,Znaš, Henk, ti si veliki pisac, ali stvarno nemaš pojma o ženama!” ,,Kako to misliš? Jebao sam mnogo žena.” ,,Ne, veruj mi, nemaš pojma. Dopusti mi da te naucim par stvari.” ,,Okej”, rekao sam. ,,Odlicno uciš”, pohvalila me je kasnije. ,,Brzo kapiraš stvari.” To je sve. (Malo se postideo. Ne posebno zbog ovoga, vec zbog sentimentalnog prisecanja.) Ali lizanje i sve te ostale stvari, stavljaju coveka u nekako podreden položaj. Ja volim da ih zadovoljim, ali... Sve je to precenjeno, covece. Seks je znacajan jedino ako ga ne upražnjavaš stalno.

O SEKSU PRE AIDS-a (I PRE BRAKA):
Jednostavno sam uskakao i iskakao iz raznih kreveta. Ne znam baš, to je neka vrsta transa, jebenog transa. Jednostavno sam jebao, i jebao (smeh)... Jesam! (smeh)

A i žene su takve, znaš, kažeš im par reci, i onda ih zgrabiš za ruku: ,,Hajdemo, bejbi.” Odvedeš ih u sobu i karaš ih. A one se jednostavno pomire s tim, covece. Kad jednom uhvatiš taj ritam, covece, onda prosto piciš. Svet je pun usamljenih žena. One dobro izgledaju, ali jednostavno nemaju partnera. Came sasvim same, odlaze na posao, dolaze kuci... za njih je velika stvar da imaju momka koji ih uveseljava. A ako sedi pored njih, pije i prica, znaš, to je zabavno. Sve je to bilo u redu... i ja sam bio srecan. Moderne žene... one ne prazne tvoje džepove... zaboravi to.

O PISANJU:
Napisao sam kratku pricu iz prvog lica. Rec je o coveku koji siluje devojcicu. Ljudi su me odmah optužili. Cak su me i intervjuisali. Pitali su me: ,,Ti voliš da siluješ devojcice?” odgovorio sam: ,,Naravno da ne. Ja preslikavam život.” Imao sam probleme sa mnogim od svojih pisanija. S druge strane, skandali prodaju knjige. Ali, ako podvucem crtu, kad pišem, cinim to za sebe. (Povlaci dug dim svoje cigarete.) To je baš ovako. Dim je za mene, a pepeo je za pepeljaru... Tako stoji stvar sa objavljenim delima.

Nikada nisam pisao po danu. To je kao da trciš kroz tržni centar potpuno go. Svi mogu da te vide. Noc... to je vreme kad vežbaš trikove... stvaraš magiju.

O POEZIJI:
Uvek cu se secati dvorišta u osnovnoj školi i mališana koji su na pomen reci ,,pesnik” ili ,,poezija” pocinjali da se smeju i rugaju. A kapiram i zašto – zato što je poezija lažna. Ona je lažna i snobovska vekovima unazad. Previše je pateticna. I precenjena je. To je gomila smeca. Poezija je vec vekovima skoro totalno sranje. Cista prevara, lažnjak.

Ne bih želeo da me pogrešno razumeju, bilo je i nekoliko veoma dobrih pesnika. Kao onaj Kinez Li Po. (Cuveni kineski pesnik 701-762. Otišao je od kuce sa 19 godina i živeo sa taoistickim pustinjacima. Poznat je po raspusnickom životu i pijancenju. – Prim. prev.) On je bio u stanju da unese više osecanja, realizma i strasti u samo cetiri ili pet jednostavnih stihova nego što vecina pesnika može na cetrnaest ili petnaest stranica svog sranja. A i lokao je vino, takode. Obicavao je da plovi u camcu niz reku, zapali svoje pesme i pije vino. Vladari su ga voleli zato što su razumevali ono što je pisao... i naravno, spaljivao je samo loše pesme.

Ono što ja pokušavam, izvinite me što sebe stavljam u prvi plan, je da prikažem život najamnih radnika, prostih ljudi... ženu koja vrišti na coveka kad se vrati kuci. Suštinu stvarnosti svakodnevnog življenja... nešto što se retko pominjalo u poeziji u prethodnim vekovima. Reci cu to jednostavno: poezija vekovima unazad je cisto sranje. I to je sramotno.

O SELINU:
Kad sam prvi put citao Selina, legao sam u krevet s knjigom i velikim pakovanjem Ric krekera. Poceo sam da ga citam i jedem Ric krekere, smejem se i jedem Ric krekere. Procitao sam ceo roman u dahu. I Ric krekeri su nestali, covece. A onda sam ustao i popio vodu. Trebalo je da me neko vidi. Nisam, jebote, mogao da se pomerim. To je ono što ti uradi dobar pisac. Skoro da te jebeno ubije... to takode cini i loš pisac.

O ŠEKSPIRU:
On je necitljiv i precenjen. Ali ljudi to ne žele da cuju. Znaš, ne smeš da napadaš svece. Šekspir se ucvrstio tokom vekova. Možeš da kažeš: ,,Taj i taj je loš glumac!” Ali ne smeš da kažeš da je Šekspir govno. Što je duže nešto prisutno, snobovi se lakše prilepljuju uz to, kao pijavice. Kad snobovi osete da je nešto sigurno, onda se prilepljuju. A cim im kažeš istinu, oni podivljaju. Ne mogu to da izdrže. To je napad na njihovu duhovnost. Gadim im se.

O SVOM OMILJENOM ŠTIVU ZA CITANJE:
Procitao sam u Nešonal Inkvajeru ,,Da li vaš muž homoseksualac?” Linda mi je jednom rekla: ,,Imaš glas kao peder!” Odgovorio sam: ,,Pa da. Uvek sam se pitao na koga podseca moj glas.” (smeh) U clanku je još pisalo: ,,Da li beci oci?” Pomislio sam, sranje. Ja to stalno radim. Sada znam ko sam zapravo. Ja becim oci... ja sam peder! Okej. Baš lepo od Nešonal Inkvajera što mi govori ko sam ja ustvari.


O HUMORU I SMRTI:
Ima ih veoma malo. Verovatno je poslednji veliki humorista bio Džejms Turber. (Americki pisac i karikaturista koji je godinama radio za Njujorker seriju o liku s imenom Volter Miti – coveku koji ne razume urbanu sadašnjicu i beži u svet fantazije. – Prim. prev.) Ali njegov humor je bio toliko genijalan da su ga prevideli. Kad sa ove distance pogledamo, tip je bio ono što danas nazivamo psiholog/psihijatar epohe. Imao je ono muškarac/žena videnje – znaš, ljudi pronicu u stvari i pojave. Bio je panaceja. Njegov humor bio je tako stvaran da si morao da ugušiš svoj smeh da ne bi poludeo. Pored Turbera, ne mogu da se setim nikog drugog... Ja s vremena na vreme mogu da budem komican, ali ne kao on. Ono što ja posedujem ne mogu da nazovem pravi humor. To je pre satira. Ja skoro da sam navucen na satiru. Šta god da se desi... smešno je. Skoro sve je smešno. Znaš, mi kenjamo svaki dan. To je smešno. Zar ne? Moramo redovno da pišamo, stavljamo hranu u usta, punimo uši i mozak svim i svacim... Moramo da preživljavamo. A to je stvarno glupo i odvratno, zar ne? I sise su beskorisne, sem ako...

Znaš, mi smo cudovišta. Kada bismo to samo mogli da vidimo, možda bi i mogli da se volimo... Da shvatimo koliko smo smešni, sa svim svinjarijama koje sejemo unaokolo, govna se poprilicno natalože u nama kad pogledamo jedno drugo u oci i kažemo ,,volim te”; naša osecanja se ugljenišu i pretvaraju u govna, a mi nikad ne prdimo jedno pred drugim. Sve to je definitivno satira...

A onda umremo. Ali, smrt nas ne zaslužuje. Ona ne pokazuje nikakvu verodostojnost – mi pokazujemo svu verodostojnost. Da li sa rodenjem zaslužujemo život? Ne baš, ali smo definitvno ubaceni u igru... To me nervira. Smrt me nervira. Život me nervira. Nervira me da budem utamnicen izmedu tih polarnosti. Znaš li samo koliko puta sam pokušao samoubistvo? (Linda pita, ,,Pokušao?”) Daj mi vremena, bejbi. Imam tek 66 godina. Još uvek radim na tome.

Kad imaš kompleks samoubistva, ništa ne može previše da ti smeta... osim da izgubiš na trkama. To te nekako nasekira. Zašto je tako?... Zato što koristiš um [na trkama] a ne srce.

Nikad nisam jahao konja.

Ja se ne interesujem toliko za konje, koliko za nastajanje pravde i nepravde... selektivno.

O KONJSKIM TRKAMA:
Jedno vreme sam pokušavao da živim od kladenja na konje. Bolelo je. A i stimuliše. Sve je u igri – cak i kirija – baš sve. Ali, trudiš se da takode budeš oprezan... a to nije isto.

Jednom sam sedeo na tribinama kod krivine na hipodromu. Bilo je dvanaest grla u toj trci i svi su jurili u gomili. Sve što sam mogao da vidim su te konjske guzice kako poskakuju gore-dole. Bilo je divlje. Gledao sam u te konjske guzice i mislio: ,,Ovo je ludilo. Ovo je totalno ludilo!” Ali dese se i drugaciji dani kad dobiješ cetristo ili petsto dolara, jer pogodiš osam ili devet trka zaredom, i osecaš se kao Bog, kao da ti je sve potpuno jasno. Kao da razumeš sve na svetu.

(A onda meni:)
CB: Ti se svakog dana osecaš dobro?
ŠP: Ne.
CB: Ali neki od njih jesu dobri?
ŠP: Da.
CB: Mnogo njih?
ŠP: Da.
(Posle pauze iznenadan smeh.)
CB: Mislio sam da ceš reci ,,Retki su ti dani...” Kako razocaravajuce!

O LJUDIMA:
Ne posvecujem previše pažnje ljudima. To je uznemirujuce. Kažu da kad previše pocneš da paziš na nekoga, onda pocneš da liciš na njega. Jadna Linda.

Ja uglavnom mogu bez ljudi. Oni me ne ispunjavaju. S njima se osecam isprazno. Ja ne poštujem ljude. I to je moj problem... možda lažem, ali veruj mi, to je istina.

Blagajnik na hipodromu je okej. Ponekad, kad odlazim sa hipodroma on mi kaže, ,,Pa kako si, covece?” Ja odgovorim, ,,Sranje, covece, mogao bih nekom da polomim vrat... Podigni belu zastavu, prikane. Dosta mi je svega.” A on kaže, ,,Ma nemoj tako! Povadi se, covece! Sa' cu ti objasnim kako. Hajde da malo izademo veceras. Napijemo se. Pošibamo neke mangupe. Poližemo neke picice.” Ja mu kažem, ,,Daj mi malo vremena da razmislim o tome Frenk. A on kaže, ,,Znaš covece, što mi je život lošiji, to sam mudriji.” Ja kažem, ,,Ti mora da si poprilicno mudar covek Frenk.” A on, ,,Dobro je što se ti i ja nismo sreli dok smo bili mladi.” Ja kažem, ,,Znam šta hoceš da mi kažeš Frenk. Obojica bismo sada bili u Sen Kventinu. (Jedan od najozloglašenijih zatvora u Americi – Prim. prev.)” ,,Tacno tako!” kaže on.

O TOME KAKO GA PREPOZNAJU NA HIPODROMU:
Evo pre neki dan sedim na hipodromu i vidim kako bulje u mene. Znam šta sledi, pa zato ustanem i krenem da se pomerim odatle. Kapiraš? Ali on mi prilazi i kaže, ,,Izvinite?” Ja kažem, ,,Da, šta je bilo?” On kaže, ,,Vi ste Bukovski?” Ja kažem, ,,Ne!” On kaže, ,,Pretpostavljam da vas ljudi to stalno pitaju, zar ne?” Ja kažem ,,Da!” I odem dalje. Znaš, o ovome se govorilo i ranije. Ništa nije kao osamljenost. Znaš, ja volim ljude. Lepo je to što im se možda dopadaju moje knjige i to... ali ja nisam knjiga, razumeš? Ja sam tip koji ih je napisao, ali ne želim da ljudi bacaju ruže pod moje noge i slicno. Želim da me puste da dišem. Oni žele da se druže sa mnom. Misle da cu da dovedem neke kurve, divlju muziku i da cu nekog da prebijem... razumeš? Veruju u ono što piše u pricama! To je sranje, te stvari desile su se pre dvadeset ili trideset godina, bejbi!

O SLAVI:
Ona razara. Ona je kurva, kucka, razara u svim vremenima. Meni je zapao sladak deo jer sam ja slavan u Evropi a nepoznat ovde. Jedan sam od najsrecnijih ljudi ovde. Srecan džukac. Slava je stvarno grozna. To je mera na skali mediokriteta, svest koja funkcioniše na nižem nivou. A to je bezvredno. Odabrana publika je nešto mnogo bolje.

O USAMLJENOSTI:
Nikada nisam bio usamljen. Bio sam po iznajmljenim sobama – i osecao sam da želim da se ubijem. Osecao sam se depresivno. Osecao sam se odvratno – odvratno iznad svega – ali nikada nisam osetio da bi neka druga osoba mogla da ude u sobu i izleci me od tog što me muci... ili možda više ljudi. Ne. Drugim recima, usamljenost je nešto što me nikada nije brinulo jer sam uvek gajio neku cudnu naklonjenost ka samoci. Na žurkama, ili na stadionu prepunom ljudi koji se raduju zbog necega – e onda mogu da se osetim usamljenim. Citiracu Ibzena: ,,Najjaci ljudi su najusamljeniji.” Nikada nisam pomislio: ,,Pa, doci ce neka prelepa plavuša i dudlace mi kitu, lizace mi jaja i ja cu se osecati dobro.” Ne, to ne pomaže. Znaš one tipicne ljude, ,,Hej, petak je uvece, šta ceš da radiš? Samo ceš da sediš tu?” Pa da. Zato što nema nicega napolju. To je glupost. Glupi ljudi se muvaju okolo s glupim ljudima. Pusti ih neka se medusobno zaglupljuju. Nikada se nisam opterecivao time da mi se desi nešto kad izadem uvece. Krio sam se u barovima zato što nisam želeo da se krijem u fabrikama. Izvinjavam se milionima, ali ja nikada nisam bio usamljen. Ja volim sebe. Ja sam najbolja forma zabave koju mogu da imam. Hajde da pijemo još vina!

O DOKOLICI:
Ovo je veoma važno – vreme dokolice. To je brz korak ka suštini. Bez potpune stajke i totalne dokolice za sve velike periode u svom životu, izgubicete sve. Bilo da ste glumac, domacica, ili bilo šta drugo... potrebno je da postoje velike pauze izmedu vrhunaca, gde necete baš ništa raditi. Jednostavno legnete na krevet i buljite u plafon. Veoma, veoma je važno da se ne radi totalno ništa... A koliko ljudi radi ovo u modernom društvu? Veoma malo. Zato su totalno ludi, frustrirani, besni i puni mržnje. U starim vremenima, pre nego što sam se oženio, ili znao mnogo žena, jednostavno bih spustio sve roletne i ležao u krevetu tri ili cetiri dana. Onda bih se obukao i izašao napolje, i sunce bi bilo fenomenalno a zvuci odlicni. Osecao sam se mocno, kao da sam ponovo napunio baterije. Ali znaš koje bi mi bilo prvo zapažanje? Kad bih sreo prvu ljudsku njušku na trotoaru, izgubio bih svu svoju novu energiju. Ovaj monstrum; praznjikavi, glupavi, s bezosecajnim licem, napujdan kapitalizmom – ,,radoholik”. I onda kažeš ,,Oh! Skoro da me je skenjao”. Ali je ipak vredelo, jer nisam izgubio potpuno sve. Pa da, dokolica. I ne mislim o tome da se covek baci u duboko razmišljanje. Mislim da nema nikakvih misli uopšte. Bez razmišljanja o napredovanju, samorefleksija ili promišljanja o buducim potezima. Samo... kao razbijen. To je predivno.

O LEPOTI:
Nijedna stvar na svetu nije kao lepota, posebno lepota ljudskog lica... mi to zovemo fizionomija. Sve to je matematicko i zamišljeno postavljanje crta u sklad. Kao, ako nos ne štrci previše, obrazi su u modi, ako uva nisu previše velika, ako je kosa dugacka... To je jedna vrsta varke generalizacije... Ljudi misle o odredenim licima kao divnim, ali uistinu, u konacnom odmeravanju, ona to nisu.

To je matematicko izjednacavanje s nulom. ,,Prava lepota”, naravno, dolazi od karaktera. A ne ako su obrve lepo pocupane. Toliko mnogo žena kojima sam rekao da su lepe... dodavola, to je kao da gledaš u tanjir supe.

O RUŽNOCI:
Ružnoca ne postoji. Postoji ono što se naziva deformitet, ali spoljašnja ružnoca ne postoji... Rekao sam.

JEDNOM JE BILA:
Zima. Umirao sam od gladi trudeci se da postanem pisac u Njujorku. Nisam jeo tri ili cetiri dana. Pa sam onda konacno rekao sebi: ,,Kupicu sebi veliko pakovanje kokica!” I Bože, tako dugo nisam okusio hranu da je bilo predivno. Svako zrno, znaš, bilo je kao šnicla! Moj stomak bi rekao: HVALA TI HVALA TI HVALA TI!” Jednostavno hodajuci ulicom, bio sam u raju. A onda sam sreo dva tipa i jedan od njih je rekao: ,,Isuse Hriste!” A drugi je rekao: ,,Šta je bilo?” ,,Je l' si video onog tipa koji jede kokice? To je odvratno!” I tako nisam mogao da uživam u ostalim kokicama. Pomislih, šta je mislio time, ,,To je odvratno?” Ja sam u raju. Mislim da sam bio pomalo prljav. Oni to uvek mogu da kažu skenjanom tipu.

O ŠTAMPI:
Ja nekako volim da me napadaju. ,,Bukovski je odvratan!” To mi je veoma smešno, jer, znaš, ja volim to. ,,Oh, on je užasan pisac!” Još glasnije se smejem. Time se poprilicno hranim. A kad mi je jedan tip rekao, ,,Hej, znaš li da te izucavaju na tom i tom univerzitetu”, ja zinem. Nemam pojma... biti prihvacen od svih je zastrašujuce. Osecaš se kao da si uradio nešto loše.
Uživam u lošim stvarima koje su recene o meni. To povecava prodaju knjiga i predstavlja me kao zlocu. Ne svida mi se da se osecam kao dobar zbog pozitivnih stvari koje govore o meni. Ali loš? Da, to mi otvara novu dimenziju. (Podiže mali prst svoje leve ruke...) Vidiš li ovaj prst? (Prst je iskrivljen i podseca na slovo ,,L”) Jedne noci sam ga pijan slomio. Ne znam kako, ali... Pretpostavljam da se jednostavno nije uklapao. Ali, odlicno se uklapa za slovo ,,a” (na pisacoj mašini) i... ma dodavola... uklapa se u moj karakter. Vidiš, sada imam karakter i dimenziju. (Smeje se.)

O HRABROSTI:
Vecini tzv. hrabrih ljudi manjka mašta. Mada oni ne mogu da razumeju šta ce se desiti ako nešto pode loše. Istinski hrabri prevazilaze svoju maštu i cine ono što moraju da ucine.

O STRAHU:
Ja nemam pojma o tome. (Smeje se)

O NASILJU:
Mislim da se nasilje obicno pogrešno tumaci. Izvesno nasilje je neophodno. Postoji, u svima nama, energija koja zahteva da bude izbacena. Mislim da ako se energija ogranicava, mi poludimo. Krajnji mir koji svi želimo nije poželjna teritorija. Nekako je u našoj suštini odredeno da tako ne bude. Zbog ovoga volim da gledam boks-meceve, i zbog ovoga sam, kada sam bio mladi, stalno pribegavao tucama na raznim mestima. Nasilje se nekad naziva ,,casnim izbacivanjem energije”. Postoji ,,zanimljivo ludilo” i ,,odvratno ludilo”. Postoje dobri i loši oblici nasilja. Pa, u suštini... taj termin se može veoma slobodno tumaciti. A ako nije mnogo nauštrb drugih, onda je u redu.

O FIZICKOM BOLU:
Kad sam bio klinja, drilovali su me. Imao sam te velike izlive besa. Fizicki bol ojacava coveka. Kad sam bio u bolnici trpeo sam veliki bol. Jedan bolnicar je ušao u moju sobu i rekao: ,,Nikada nisam video da neko podnosi ubode iglom tako hladnokrvno.” To nije hrabrost – ako pretrpiš dosta fizickog bola, oguglaš – to je proces, privikavanje.

Na psihicki bol se ne može priviknuti. Držite se podalje od njega.

O PSIHIJATRIJI:
Šta dobija pacijent od psihijatra? Dobija racun.

Mislim da je problem izmedu psihijatra i pacijenta u tome što se psihijatar drži onog što je naucio iz knjiga, dok pacijent dolazi zbog problema koje je život zadao njemu ili njoj. I mada knjiga može da prodre u izvesne stvari, stranice u knjizi su uvek iste, a svaki pacijent se malo razlikuje. Mnogo je više individualnih problema nego stranica. Kapiraš? Postoji previše ludih ljudi koji ce pristati na ,,deset dolara po satu, a kad se oglasi zvono, gotov si.” Samo to može da dovede problematicnu osobu do ludila. Tek što su krenuli da se otvaraju i osecaju dobro, kad psihic kaže, ,,Sestro, zakažite mu sledecu terapiju”, i oni zaborave da prate troškove, što je takode abnormalno. Sve to je belosvetski smrad. Tip je tu da te obmane. On nije tu da bi te izlecio. On želi svoj novac. A kad se zvonce oglasi, uvedite sledeceg ,,ludaka”. Osetljiviji ,,ludak” ce shvatiti da je zajeban kad se oglasi zvono. Nema granica u lecenju ludila, a nema ni racuna za to. Mnogi psihijatri koje sam video su tako blizu ivice. Ali oni su previše komforni... Ja mislim da su svi previše komforni. Mislim da pacijent želi da vidi malo ludila, ali ne previše. Ahhhh! (dosadno) PSIHIJATRI SU TOTALNO BESKORISNI! Sledece pitanje?

O VERI:
Vera je odlicna za one koji je imaju. Samo nemojte da me opterecujete njom. Imam više vere u mog vodoinstalatera nego u vecni život. Vodoinstalateri dobro obavljaju posao. Oni cine da govna odu.

O CINIZMU:
Uvek sam bio optuživan da sam cinik. Ja mislim da je cinizam kiselo grožde. Mislim da je cinizam slabost. On kaže, ,,sve je pogrešno. SVE JE POGREŠNO!” Znaš? ,,Ovo nije dobro! Ono nije dobro!” Cinizam je slabost koja nas udaljava od prilagodavanja onome što nam trenutna situacija nalaže. Da, cinizam je definitivno slabost, baš kao što je to i optimizam. ,,Sunce sija, ptice pevaju, smejmo se.” To je sranje takode. Istina leži negde izmedu. Što je, to je. Pa ako nisi spreman da se s tim nosiš... jebiga.

O KONVENCIONALNOM MORALU:
Možda pakao ne postoji, ali oni koji sude mogu ga stvoriti. Mislim da ljudi precenjuju. Oni precenjuju sve. Moraš da razumeš šta ti se dogodilo da bi znao kako da reaguješ. Moracu da upotrebim cudan termin... ,,dobrota”. Ne znam odakle dolazi, ali verujem da postoji iskra dobrote u svakome od nas. Ja ne verujem u Boga, ali verujem da je ta ,,dobrota” neka vrsta unutrašnjeg svetla koja sija kroz nas. Ona može da se gaji. A uvek se ispoljava kao magija; kao kad se nadete na zakrcenom autoputu, a stranac se pomeri u stranu da bi vas propustio u njegovu traku... to daje nadu.

O INTERVJUISANJU:
To je skoro kao da si sateran u ugao. Zbunjujuce je. Pa, ja ne govorim uvek potpunu istinu. Volim da malo vrdam i šalim se, pa tako izbacujem neke dezinformacije u cilju zabave i proseravanja. Pa ako želite da znate nešto u vezi sa mnom, nikada ne citajte intervjue. Ignorišite i ovaj.

PONEŠTO ZA PREVARANTE, OPATICE, PILJARE I TEBE


Mi imamo sve i mi nemamo ništa

A neki ljudi to rade u crkvi

A neki ljudi to rade kidajući leptire na pola

A neki ljudi to rade u Palm Springsu

Uvaljujući ga nespretnim plavušama sa “kadilak"-dušama

"Kadilaci" i leptiri

ništa i sve

to lice koje se rastapa do poslednjeg daha u podrumu u

Korpus Kristiju

Ima tu ponešto za prevarante, opatice, piljare, i tebe…



Nešto u 8 izjutra

Nešto u biblioteci

Nešto u reci

Sve i ništaa

U klanici to dolazi klizeći duž tavanice na kuki

I ti ga njišeš

Jedan

Dva

Tri

I onda ga imaš

Mrtvo meso u vrednosti od 200$

Njegove kosti uz tvoje kosti

Nešto i ništa

Uvek je isuviše rano da se umre i uvek je isuviše kasno

Brazda krvi u bazenskom belilu, to baš nista ne govori

A grobari igraju poker nad kafom u 5 izjutra

Čekajući na gras da bi se spasli od mraza…

Oni ti ništa ne govore

Mi imamo sve i nemamo ništa

Dani sa staklenim ivicama i nepodnošljivim smradom

Rečne mahovine

Gorim od onog od govana

Dani poput šahovske table sačinjeni od pokreta i

Protiv pokreta

Nabubana interesovanja u porazu kao i pobedi

Dani spori poput mazge koja vuče teret na leđima

Ljutita, mrzovoljna i zaslepljena suncem

Putem na kome neki ludak sedi čekajući

Među plavim sojkama i carićima upetljanim u mreže

I nagutanim ljuskavog sivila

Dani vina i vikanja

Tuča po sokacima

Debelih nogu žena koje se takmiče oko tvojih creva

Pokopanih u jaucima

Znakova u arenama za borbu s bikovima poput dijamanata

Koji urlaju od bola

Majko Kapri!

Ljubičica koja izlazi iz zemlje govoreći ti da zaboraviš

Mrtve armije i svoje ljubavi koje su te opljačkale

Dani kada deca govore smešne i genijalne stvari

Poput divljaka koji pokušavaju da ti prenesu poruku kroz

Svoja tela

Dok su im tela još dovoljno živa da prenose i

Osećaju, i trče gore-dole

Bez katanca, i plata, i ideala, i imovine, i

Bubama-nalik-uverenja

Dani kada možeš po ceo dan da plačeš u nekoj zelenoj sobi

Sa zaključanim vratima

Kada možeš da se smeješ svom pekaru jer su mu noge

Isuviše duge

Dani posmatranja žive ograde…

I ništa, i nista

Dani šefova, žutih ljudi sa zadahom iz usta i velikim

Stopalima

Ljudi koji liče na žabe, hijene

Ljudi koji hodaju kao da meldija nije nikada izmišljena

Ljudi koji smatraju da je mudro unajmljivati i otpuštati i

Profitirati

Ljudi sa skupim ženama koje poseduju po 60 jutara zemlje

Koju treba izbušiti ili se njome razmetati

Ili koju zidom treba odvojiti od nekompetentnih

Ljudi koji bi te ubili zbog toga što su ludi

I onda to opravdali jer je takav zakon

Ljudi koji stoje ispod prozora od 12 metara i ništa ne

Vide

Ljudi sa luksuznim jahtama koje plove oko sveta

A ipak ne izlaze iz džepova na svojoj odeći

Ljudi nalik puževima, ljudi nalik jeguljama, ljudi nalik

Puževima balavcima

I još gori

I ništa

Dobijanje poslednje plate u luci, u bolnici, u fabrici

Aviona,

U zabavnom salonu, u berbernici, na poslu koji ionako nisi

Želeo

Porez na prihod, bolest, servilnost, slomljene ruke,

Slomljene glave

Sav nadev ispada napolje poput perja iz starog jastuka

Mi imamo sve i nemamo ništa

Neki to rade dobro jedno vreme a onda popuštaju

Slava ih dokrajčuje ili gađenja ili starost ili nedostatak

Odgovarajuće ishrane

Ili crnilo preko očiju ili deca u koledžu ili novi

Automobili ili kičma slomljena na skijanju u

Švajcarskoj

Ili nova politika ili nove žene ili same prirodne

Promene i raspadanje

Čovek koga si do juše poznavao

S kojim si zajedno rasturio 10. turu

Ili pio 3 dana I 3 noći u podnožju planina Sotut

Koji je sada samo nešto pod carsavom ili krstom ili kamenom

Kako samo odlaze

Kako samo odlaze oni za koje si mislio da nikad neće doći

Dani kao ovaj

Kao tvoj tadašnji dan

Možda kiša pada po prozoru, pokušava da se probije

Do tebe?

Šta vidis danas?

Šta je to?

Gde se nalaziš?

Najbolji dani su ponekad oni prvi, ponekad oni srednji,

A nekad čak i oni poslednji

Prazni komadi zemlje nisu loši

Crkve u Evropi na razglednicama nisu loše

Ljudi u muzejima voštanih figura zamrznuti u svojoj

Najboljoj sterilnosti nisu loši

Užasni su ali nisu loši

Karambol u bilijaru, razmisli o karambolu u bilijaru

I tostu za doručkom, i kafi koja je dovoljno vrela da znaš

Da ti je jezik još uvek tu

Tri germanijuma ispred prozora pokušavaju da budu crveni

I pokušavaju da budu ružičasti

I pokušavaju da budu germanijumi

Nije čudo da žene ponekad plaču

Nije čudo da mazge ne žele da idu uzbrdo

Da li si sada u hotelskoj sobi u Detroitu tragaš za

Cigaretom?

Još jedan dobar dan

Jedan njegov mali deo

I dok bolničarke izlaze sa različitim imenima i različitim

Mestima na koja idu – prelaze preko travnjaka

Neke od njih žele kakao i novine

Neke od njih žele topao tuš

Neke od njih žele muškarca

Neke od njih jedva da uopšte i razmišljaju

Dovoljno i nedovoljno

Svodovi i hodočasnici, pomorandže, slivnici, paprat

Anti-tela, kutije s maramicama…



U najčednijem negdašnjem suncu postoji osećaj nežnog

Dima iz urni

I konzervisanog zvuka starih ratnih aviona

I ako uđeš unutra i pređeš prstom preko nadboja prozora

Pronaći ćeš prljavštinu

Možda čak i zemlju

A ako pogledaš koz prozor

Biće opet neki dan

I kako stariš i dalje ćeš gledati

I gledati

Usisavajući pomalo svoj jezik

Aaa-aaa

Nee-nee

Možda

Neki to rade prirodno

Neki opcesno

SVUDA.

..Takva ljubav bila je ozbiljna bolest.. Bolest od koje se nikada ne oporavite..

Pesma u cast dame i po


Neki od kerova sto spavaju nocac
mora da sanjaju o kostima
i ja sanjam tvoje kosti
u mesu
a najbolje
u onoj tamnozelenoj haljini
i onim blistavim crnim cipelama
s visokom stiklom.
Vjecito si psovala kad pijes,
kosa ti opadala,
a ti htjela da eksplodiras
od onog sto te mucilo.
od trulih uspomena
na trulu proslost,
i na kraju si pobegla od njih,
u smrt,
ostavivsi me sa trulom sadasnjicom.
Mrtva si vec 28 godina,
a ipak te bolje pamtim
nego ma koju drugu.
Bila si jedina
koja je shvatala
uzaludnost naseg zivota.
Sve druge,bile su samo
nezadovoljne
trivijalnim sitnicama,
besmisleno se zdrale zbog besmislica.
Djejn, tebe je ubilo to
sto si previse znala.
Dizem pice
za tvoje kosti
o kojima ovaj ker jos uvek sanja.


Po meni jedna od najjačih pesama Bukovskog.

..Neki izgube um i postanu duša..Ludost..
..Neki izgube dušu i postanu um..Intelektualno.
..Neki izgube oboje i postanu prihvaćeni..

Toliki žele da budu dobri
i puni razumevanja.
Toliki žele da se ponašaju kulturno
i obrazovano.
Toliki koriste reč
ljubav,
kao da to svarno misle.

I toliki veruju u nju
kad je čuju.

Tišina je govor razumevanja. To nije odsustvo reči, već odsustvo potrebe za rečima.

Ako hoćete nešto da uradite – idite do kraja. U suprotnom ni ne počinjite. To bi moglo da znači da ćete izgubiti djevojku, ženu, rođake, poslove, a možda i glavu! Moglo bi da znači da nećete jesti dva, tri ili četiri dana. Moglo bi da znači da ćete se smrzavati na klupi u parku. Možda vam donese i zatvor, porugu i ismijavanje, ili čak izolaciju. Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti…vaše želje da to zaista radite. Ali vi ćete uspjeti. Uprkos odbijanju i slabim šansama…i biće bolje od bilo čega što možete da zamislite.
Ako već pokušavate – onda idite do kraja. Jer nema sličnog osjećanja tome. Bićete sami sa Bogovima, a noći će buktiti u plamenu.
Jahaćete život sve do savršenog smijeha.
A to je jedina borba vrijedna truda.

Oduvek sam se divio ljudima koji jako vole, onako svim svojim bicem. Mozda zato sto ja nikad nisam bio tako voljen ili mozda zato sto ja jedino tako i umem da volim.

Vera je odlična za one koji je imaju. Samo nemojte mene da opterećujete njom. Imam više vere u mog vodoinstalatera nego u večni život. Vodoinstalateri dobro obavljaju posao. Oni čine da govna odu.

Šta je uopšte značio brak? Brak je značio ozakonjeno JEBANJE, a ozakonjeno JEBANJE je uvek na kraju, bez izuzetaka, postajalo DOSADNO, postojalo je POSAO. Ali to je ono što je svet hteo: nekog bednog kurvinog sina, zarobljenog i nesrećnog. Sa poslom koji mora da obavi.

Istinska revolucija
nastaje iz istinskog gađenja,
kada sve postane dovoljno loše
mače će ubiti lava.

Kada sam bio sam sa sobom, osećao sam se kao u skloništu.

Žene šetaju naokolo vekovima, a da zapravo i ne znaju kako im vagine izgledaju. Muškarcima je lako, jer su njihove sprave uvek ispred njih. Ako bi se žene posvetile svojim vaginama sigurno bi prestala većina duševnih bolesti.

Mi smo bolesni. Samo pušimo našu nadu. Naša bedna odeća, naša stara vozila. Stalno idemo ka prividu, naši život straćeni su kao i životi ostalih.

Ovo mi se bas svidjelo:)

"Šta da kažem, postoje milijarde žena na zemaljskoj kugli, zar ne? Neke od njih dobro izgledaju. Većina prilično dobro izgleda. Međutim, tu i tamo, priroda izvede neku vratolomiju, stvori posebnu ženu, neverovatnu ženu. Mislim, kad gledaš i ne možeš da veruješ svojim očima. Sve je savršen valoviti pokret, kao živa, zmijoliko, vidiš članak, vidiš lakat, vidiš sisu, vidiš koleno, i sve se stapa u nedodirljivu celinu, s bistavim prelepim očima koje se smeše, ustima pomalo oborenim, sa usnama koje kao da će prsnuti u smeh nad tvojom bespomoćnošću. A one znaju kako da se obuku i njihova duga kosa pali vazduh oko njih. Sve u svemu previše, jebeno previše." Charles Bukowski *

Ako veruješ u Boga, onda si kompletno mrtav. Zato što si svoje razmišljanje prepustio nekom drugom.

Samouka ::

Ako veruješ u Boga, onda si kompletno mrtav. Zato što si svoje razmišljanje prepustio nekom drugom.

Uh od ovakvih stvari me ona fajn jeza prodje:)

AstrinaKomsinica ::

Samouka ::

Ako veruješ u Boga, onda si kompletno mrtav. Zato što si svoje razmišljanje prepustio nekom drugom.

Uh od ovakvih stvari me ona fajn jeza prodje:)

Obožavam ga!

Nisam religiozan, ali imam neka osnovna načela dobrote...

To je cena koju sada plaćamo: ne možemo nazad, ne možemo napred i visimo bespomoćni, prikovani za svet, koji je naših ruku delo.

Da sam te upoznao znam da bih te povredio
ili ti mene.
najbolje je ovako...

Nisam bio siguran da li je dobila svoje ili ne. Ja jesam.

Ali ja, mislio sam, kad bih se ja preobratio, zadobio veru, onda bih morao da ostavim djavola sasvim samog dole u njegovom plamenu, i to ne bi bilo lepo od mene, zato što u sportu gotovo uvek navijam za slabijeg, dok sam u duhovnom pogledu pogodjen istom bolešću, jer nisam misaon čovek, povodim se za onim što osećam, a moja osećanja uvek su uz obogaljene, mučene, proklete i izgubljene, ne iz simpatije za njih, već iz bratskog osećanja, jer sam jedan od njih, izgubljen, zbunjen, nepistojan, sićušan, uplašen i kukavica, nepravičan, i dobar samo na momente, a i pored toga pregažen, svestan da to ne pomaže, to me nije lečilo, bio sam sve okoreliji."

Bolnice, koje bi trebalo da su kuće milosrđa, u stvari su su kuće biznisa, i to velikog jebenog biznisa.

Kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi -
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle s kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte
spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;
Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije
spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se...

Zavladaće otvoreno i nekažnjeno
ubistvo na ulicama
oružje i lutajuće bande
zemlja će biti beskorisna
hrane će biti sve manje
nuklearnu moć će proizvoditi mnogi
eksplozije će neprestano potresati zemlju
ozračeni roboti će vrebati jedni druge
bogati i izabrani će gledati sa
svemirskih platformi
Danteov Pakao izgledaće kao dečje igralište

Samo siromašni znaju smisao života, oni koji imaju novac i sigurnost mogu samo nagađati.

Ne tražite od nas da pevamo, smejanje je naša pesma, jer sve je samo užasna šala. Isus bolje da se smejao na krstu, to bi okamenilo njihove ubice

Ne dovodite mi nikad kurvu, kažem prijateljima.
Zaljubiću se u nju.

Ja stvarno nemam ljubav kome da dam, ali i nemam nikoga ko to zaslužuje

Ljude bez morala često smatraju slobodnijim, ali su takvi najčešće nesposobni da osećaju i vole. Moral jeste da sputava, ali se ipak bazira na ljudskom iskustvu kroz vekove. Neka od tih pravila teže da zadrže ljude kao robove u fabrikama, crkvama i verne državi. Druga pravila jednostavno daju smisao. To je kao vrt u kojem raste i otrovno voće i dobro voće. Treba znati šta da berete i jedete, a šta da ostavite.

Charles Bukowski

Često, kad sam s ljudima, bilo dobrim ili lošim, čula mi se jednostavno zatvore, zamore se, dignem ruke od svega. Učtiv sam. Klimam glavom. Pravim se da razumem, jer ne želim nikoga da povredim. To je jedna od slabosti koja me uvaljuje u najveća govna. U tom trudu DA BUDEM LjUBAZAN PREMA DRUGIMA, duša mi se najčešće pretvori u neku vrstu spiritualnih špageta.

Niko te ne može spasiti osim tebe. I biće dovoljno lako da ne upiješ, tako lako, ali nemoj, nemoj, nemoj! Samo ih slušaj, zar bi i ti to da budeš?! Bezličan, bezdušan, bezosjećajan stvor?! Zar bi da doživiš smrt prije smrti?

Čak i sada, posle dve hiljade godina polu-hrišćanske kulture ulice su pune pijanih, sirotih i gladnih, ubistava i policije i napuštenih bogalja,a novorođeni su ubačeni pravo u centar preostalog sranja- Društva.

Obožavam poeziju, skoro da je bolja od pičke.

Utopija? Pa sta? Lakše mi je živeti u mašti za ostvarenje dobitka nego pucati u prazno i hvalisati se...