PTSP ( post-traumatski stresni poremecaj )

Ja sam imala nakon oceve smrti. Rezultat je bila aritmija.
Lekari ne obracaju paznju na PTSP, bar kod nas.

Sanjalica ::

Ja sam imala nakon oceve smrti. Rezultat je bila aritmija.
Lekari ne obracaju paznju na PTSP, bar kod nas.

Gubitak voljene osobe takodje spada u uzroke za nastajanje PTSP-a, ali treba dodati da osobe koje imaju visok nivo mentalnog zdravlje pre traume najmanje su pod rizikom za PTSP.
Ali ako je traumatsko iskustvo dovoljno zastrašujuće, prethodno dobro psihološko zdravlje ga verovatno neće zaštititi. (Solomon, Kotler, Mikulincer, 1988.).
Prema još nekim nalazima, nedostatak socijalne podrške kada je najviše potrebna, može takođe uticati da prethodno psihološki zdrave osobe podlegnu traumi.

Slazhem se sa tobom da lekari ne pridaju veliki znachaj ovom problemu, a za to postoje mnogo drastichniji primeri...
Ti si relativno dobro proshla, mada je moglo i bez aritmije, da su imali vishe sluha i pomogli ti da lakshe prevazidjesh gubitak...

Imam prijatelje koji su iz rata izašli sa PTSP-om i to različitih starosnih dobi. Neki od njih su relativno na vrijeme potražili pomoć i sada su dobro, naravno uz adekvatnu terapiju. Neki su samo koliko toliko pod kontrolom.
U suštini, ne primjećujem da je mnogo razumijevanja prema onima koji imaju taj problem...Žalosno....kao i mnogo toga u društvu....

PTSP je jedan od najgorih psiholoških poremećaja. Zapravo, najveći problem ovog poremećaja su flachback fenomeni, simptom koji je gori od svake psihoze.

EMDR terapija-terapija očima možda pomaže onima koji su preživeli ratne nedaće ili silovanje, požar ili poplavu.

Ta terapija je dostupna u privatnim domovima zdravlja i skupa je za naše uslove.

Zbog problema sa kolenima koji se vuku već 30 godina imam PTSP, ali ja ga lečim homeopatijom i zadovoljna sam. Flachbackovi su se proredili. Ali, tu je i konvencionalna medicina. EMDR terapija mi ne bi pomogla jer je strah realan, vezan je za fizičko zdravlje.

Posttraumatski poremecaj

Od kada pijem Zalastu smanjili su se flach back fenomeni, a homeopatski lekić ne pijem već izvesno vreme.

Ja se borim kako znam sa njim,prosto,ne dam mu da ispliva.A onda me drmne ,mozda i zbog hormona..Ponekad kad sam vesela i raspolozena,ili u drustvu pa ne razmisljam,vec sam opustena,samo mi proleti kroz glavu,kao neka savest,da ne smem da se smejem..

Najmanje u dva slučaja sam imao dobre šanse da zaradim PTSP.

Prvi put 1999.
Nesrećni rat i atak NATOa na Srbiju su mi uništili višegodišnji trud i već osvojeni bisnis da od 1. maja te '99 postanem suvlasnik i rukovodilac sektora jedne moćne internacionalne kompanije za Jugoistočnu Evropu.  Mesto mukotrpno osvajano i dokazivanje sopstvenim sredstvima finansirano.
Svojim očima gledate sunovrat svih vaših vizija bez ikakvih izgleda da bilo šta povratite.
Nije u pitanju samo materijalna strana gubitka, daleko je složeniji gubitak duhovnog oslonca jer je vizija dugoročni projekat.
Izlaz sam potražio u kompenzaciji i žestokim tempom društvenih aktivnosti sebe zatrpao novim obavezama i racionalno prebrodio izazove mogućeg PTSPa.

Drugi ekstremni udar sam doživeo nakon deset godina kada sam izložen neviđenom progonu kao politički disident - odstranjen iz službe i sprečen za bilo kakav izvor prihoda.
Protivnici moćni, tajne službe i funkcioneri MUPa, DB... .
Daleko složeniji i teži zadatak u odnosu na sve prethodne i tada sam u potrazi za novim duhovnim osloncem i planom za "novi početak" zabasao i na ovaj forum.
Opet je nužno naći neki ventil da iskalite sopstvene jade i zato mi je DF dobrodošao da se istresem u raspravama i neobuzdano zezam na zabavnim temama. Istovremeno sa vraćanjem sopstvenog samopuzdanja kovao sam neke nove planove ali ovoga puta vremenski oročene i sa minimalnim ciljevima - izlazak iz kuće, povratak na bilo koji posao i servisiranje elementarnih egzistencijalnih potreba.
Nakon dvogodišnjeg perioda pukog preživljavanja sačekao svoju šansu i vratio se na staze uspeha.

Definitivno, PTSP je redovna pojava i ne treba je isključivo vezivati samo za ratna iskustva. Život u savremeno doba je prepoznaje kao redovnu pojavu i iskustveno je komentarišem kao potrebu da blagovremeno unapredite sopstveni imunološki sistem pažljivom introspekcijom.
Niko vam ne može bolje pomoći no da ste sami sebi doktor.
U preventivnom smislu poboljšanjem mentalnog zdravlja zdravim prirodnim odnosom i usvajanjem osobenih ličnih pravila a u terapijskom smislu da iz kontakta maksimalno eliminišete sve što kod vas ima prizvuk negativne energije.
Okružite se prirodom, životinjama, ljudima sa pozitivnim mislima, idejama i delima i ne dozvolite da sebe izolujete. Što više šetnje, fizičkog napora i akcije.
I vera u sebe i sopstvene potencijale, ali sa pokrićem i realno odabranim ostvarljivim ciljevima u kraćem vremenskom roku.
Vratite samopoštovanje i veru u sebe i drugi će vas više ceniti a vi ćete prevazići sindrome PSTPa.

Rezultate ćete sami osetiti!

cojle ::

Definitivno, PTSP je redovna pojava i ne treba je isključivo vezivati samo za ratna iskustva.

Vratite samopoštovanje i veru u sebe i drugi će vas više ceniti a vi ćete prevazići sindrome PSTPa.

Rezultate ćete sami osetiti!

Koliko vidim -više nas je imalo simptome ,ili  dijagnozu  PTSP ,u nekom trenutku .
Nije to nikakva sramota ,kao što nije ni sramota potražiti profesionalnu pomoć .
PTSP otvara celu lepezu raznih psihičkih poremećaja ,i ako se ne pokušate lečiti na neki način ,upašćete u depresiju ,psihotične epizode , agarofobiju , toksikomaniju ,napade panike , suicidalne misli , što samo po sebi odvlači pažnju od pravog uzroka .
Kod mene je počelo sa ratom 1990/91 i vuklo se godinama ,bez terapije (jer je bilo sasvim očekivano da pametni polude u nenormalnim uslovima ) sve do NATO bombardovanja 1999. Očitovalo se dubokom apatijom (što se pogrešno tumačilo kao "hrabrost" ) bilo mi je totalno svejedno hoće li me šta pogoditi ili razneti ,pa je to prerastalo u hiperaktivnost ,i to agresivnu. Više verbalnu ,jer sam imao dobro okruženje koje nije dozvoljavalo da dođe do sukoba ,no nimalo nije bilo pametno psovati na sav glas Miloševića i Šešelja pred njihovim obožavaocima ,naročito kada si "manjina" u svakom pogledu i na komandnom mestu . Striktno mi je obećan metak u leđa prvom prilikom na liniji ,a završilo se tako što nisam spavao pet dana i noći i sa otkočenim i napunjenim kalašnjikovim branio municiju  i bombe ,koje su pijane budale htele da "razdele" .
Da se razumemo -ni ja nisam bio zlato ,lokali smo rakiještinu samo tako po ceo dan (90/91) i posle par meseci to postane -navika.
Trojica mojih "vojnika" se posle te višemesečne "vežbe" ubila -a nismo omirisali ratište ,bilo je dosta što smo videli i čuli .
Tačan razlog ne znam ,sem jednoga ,koji je saznao da ga žena vara .
Srećom pa naišao kolega lekar pa me "evakuisao" odande(99) ,i to u pravi čas ,jer su taman stigle "karakteristike" i spremala se "udarna grupa" za Kosovo ,a čim je pročitao "papire" ,sa mojim VES-ovima i koliko sam "obučen"( komandant snajperskog voda ,komandant OTP ,9 meseci spec.antiterostičke obuke itd...) odmah me moj komandat unapredi za "ličnog pratioca" .
On je poginuo na Kosovu dve nedelje kasnije .
Naravno ,nisam prostak ,pa jesam potažio profesionalnu pomoć . Nažalost ,kolege me nisu shvatale ozbiljno ,terapija medikamentima nije pomagala (mada sam sve to gutao ,i antidepresive ,i antipsihotike, litijum ,svašta i ko kaže da "bensedini" i razni "zepami " ne stvaraju zavisnost -laže )
Periodične krize su se nastavile ,i to praćene veoma retkim, ali teškim alkoholisanjem (to je onaj toksikomanski deo ) recimo 1- 2 puta godišnje.
Odeš ,i ne znaš ni ko si, ni gde ,ni šta radiš .Dešavalo se zapašem i pištolj u tim prilikama , no verovatno,pošto me ljudi poznaju ,prošlo je bez problema po bilo koga . Bilo je dana kada sam pomišljao i da presudim sebi (što ne reći)  ,toliko je bilo beznađe i apatija ,nikakvog smisla u takvom životu nisam video niti ga želeo.


A onda se valjda desilo što Cojle kaže ,verovatno sam povratio samopoštovanje ,i pronašao motiv da živim za svog sina (ženu sam oterao -mislim i da je to veoma pomoglo ) i od tada nikada više nisam imao nijednu "krizu" ,već godinama .


Život nije bajan niti lak ,i nema puno radosti u njemu ,ali ,prihvatiš ga kao takvog i  posvetiš se nekim osnovama i prioritetima ,ideš dan po dan ,i onda ide ,da se kaže "normalno" .
Pomaže i forum -da se izbaci negativna energija ,i možda shvatiš da nisi jedini koji tako misli ,makar bio u manjini.
Bar imaš dokaz da nisi lud ,nego je ipak nešto drugo trulo u okruženju.
I da ...biće da mi je PTSP doneo i intoleranciju na etil ,tako da se više ne dam "nagovoriti" i svaki alkohol izbegavam uspešno već godinama -što svakome preporučujem . Čista glava lakše posloži zbrkane i mračne misli . :948208144:


PTSP ne bira ni po godinama ,ni po stručnoj smeni, ni koliko si "jaka ličnost" -to je oboljenje kao i svako drugo ,ako si u takvim uslovima ,da se tako izrazim "inficiraš" se ,i zato je bitno odmah potražiti pomoć ,a ne negirati , svaka je dobrodošla , inače -potonućeš u ponor iz koga se teško izlazi (normalan i čitav)

Ja ponovo imam flachback fenomene i to više puta dnevno, a najčešće uveče, pre spavanja- i to je jedan od razloga nesanice.
PTSP koji se leči, a ipak traje više od šest meseci, po našem zakonu, po rečima moje ex psih. prerasta u drugi trajni poremećaj ličnosti. Dg F 60...1-9.

Zalastu ne pijem već par meseci, napravila mi je ogroman problem sa kilažom koji sada uspešno rešavam. Ne koristim ni homeopatski lekić, i čekam da prođe vreme godišnjih odmora, pa da se čujem sa mojom poznanicom koja je homeopata. Moraću ponovo da probam sa homeopatijom.
Ne znam da li stvarno pomažu te kapi ili imaju placebo efekat, ali meni je bolje kada ih koristim.

Mislila sam da će najgori simptom - flachback proći posle operacije, ali nije. Sadašnji dr me ne shvata ozbiljno po pitanju ovog OGROMNOG problema i razmišljam da ga menjam ili da probam sa privatnom psihoterapijom, ali je teško naći dobrog psihoterapeuta koji ima iskustvo sa ovim mojim problemom, jer nisam imala klasičan PTSP, već je on posledica problema sa zdravljem.

Što se tiče vaših postova, drago mi je što ste pobedili ovaj poremećaj, i drago mi je što niste imali simptom flachback fenomena koji je gadniji i od psihoze.

Danubius ::

Koliko vidim -više nas je imalo simptome ,ili  dijagnozu  PTSP ,u nekom trenutku .
Nije to nikakva sramota ,kao što nije ni sramota potražiti profesionalnu pomoć .

PTSP ne bira ni po godinama ,ni po stručnoj smeni, ni koliko si "jaka ličnost" -to je oboljenje kao i svako drugo ,ako si u takvim uslovima ,da se tako izrazim "inficiraš" se ,i zato je bitno odmah potražiti pomoć ,a ne negirati , svaka je dobrodošla , inače -potonućeš u ponor iz koga se teško izlazi (normalan i čitav)

Sto rekao jedan psiholog ovde...Vi sto dolazite sa Balkana...mogu odmah da vam pisem bar 75%

Pitanje za Nut i za Sonju:

Šta raditi u slučaju kada i pored lekova postoje simptomi PTSP-a i kada psihijatar kaže da to nije ništa strašno?

Da li može da pomogne ponovo KBT? Da li menjati psihijatra?

Odgovor može i preko pp, kako želite.

MadamX ::

Pitanje za Nut i za Sonju:

Šta raditi u slučaju kada i pored lekova postoje simptomi PTSP-a i kada psihijatar kaže da to nije ništa strašno?

Da li može da pomogne ponovo KBT? Da li menjati psihijatra?

Odgovor može i preko pp, kako želite.

..

Posttraumatski stres nije neka izolovana, jasno locirana bolest, koja bi se tako i lecila.... Strah, panika, depresija, anksioznost i brojna druga psihicka stanja, pratece su, sastavne pojave i istovremeno i uzroci i posledice PTSP-a, sto, posebno u nasim uslovima, stvar jako komplikuje jer je za lecenje potrebno mnogo više od ''kauc terapije''...Madam..mi smo iscrpljena nacija..i o ovome se moze pisati danima..

Naravno lecenje je potrebno ...

Procitaj ovo madamx

Dugovekovno ropstvo srpskog naroda, mučno i sporo oslobađanje uz puno žrtava, i pored očuvane, najpre pravoslavne, a onda i narodne svesti o svom posebnom identitetu, kao da su aktivirali u njemu potencijalno prisutan paganski sloj, karakterističan, između ostalog, po negovanju kulta heroja i žrtve. Ukoliko je spoljašnja stvarnost bila mučnija i nepodnošljivija, utoliko je više bujala, iz dubina kolektivnog nesvesnog u narodu, njegova potreba da se pred sobom i drugima pokaže kao junačan, nepobediv i večan. ...Ovakva odbrana kolektivnog bića jednog ugroženog naroda može biti i opravdana i prirodna, ali samo do jedne određene granice. Preko te granice ovakva odbrana postaje patološka, jer negira stvarnost, negujući iluzije o sebi i drugima, fantazije i fantazme.....


Sve su češća tumačenja psihološkog fenomena posebnosti **Srbije koja često ima zlu sudbinu, nikada krivicu** i gotovo refleksne podele uloga dželata i žrtve, sa svim frustracijama koje iz tog proističu. U **Znakovima pored puta**, Ivo Andrić se pita - **Da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da možda nikada više neće moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini?**
U toj ravni, mnogi psiholozi izvore raznih vrsti trauma adresiraju na **raspolućenost** naših ljudi, njihovoj krizi identiteta i nasleđenoj projekciji **stajne tačke posebnosti**. Od toga da naši najnoviji ratni veterani prolaze golgotu neprihvatanja i frustracija budući da se na državnom planu još nismo zvanično odredili da li smo ratove dobili ili izgubili (nemamo zvaničnu verziju za istoriju), do toga da se tvrdi da će se naše građanstvo najteže osloboditi svesti da sve to što smo imali (u vreme Titovih kredita), imali smo jer smo baš mi to zaslužili, jer smo bolji od drugih, da možemo što drugi ne mogu i da za vraćanje nepravedno oduzetog blagostanja nije potrebno **raditi ko Nemac**.
Ali, i tu se spirala nastavlja. Svi ti psiholozi u glas kažu da je za svaki psihički poremećaj, posebno posttraumatski, najbolji lek - svrsishodni rad. Znamo koliko danas ljudi u Srbiji ima posla, pogotovo svrsishodnog..

Draga madam..ne mogu ti nista ''individualno'' napisati..jer te ne poznajem.. a,da bi nesto kazala..mora se poceti od pocetka..ne znam nista o tebi......

''Onaj tvoj ,kako da ga nazovem ''spor' sa prijateljicom na netu i tvoja reagovanja ..su bila prenaglasena..recimo..tako da kazem,a,to ne zasluzuju..uzroci takvih reakcija mogu biti sastvani delovi nekih konflikata skrivenih duboko u nesvesnom..koji s vremena na vreme isplivavaju na povrsinu..maskirani recimo u jednu takvu pricu na fejsu...a ve to moze biti samo delic PTSP-A...

Ne moze se nazvati bas hipohondrijom,ali da se mogu misli radom ili necim skrenuti na drugu stranu,zaista pomaze i daje rezultate.Taj sindrom i dolazi do izrazaja kad izgubis egzistenciju,izgubis dragu osobu....poslije gubitka neceg znacajnog poslije cega ne znas sta ces od sebe pa udjes u monotoniju koja je pogodno tlo za slike koje se vracaju,za tugu,nervozu i sve sto prati PTSP sindrom.

Moj PTSP je zbog zdravstvenih problema. Nema veze sa aktuelnim ekonomskim i političkim dešavanjima.

Zato je drugačiji i zato se teže leči. Draga Astra, ne pomaže mnogo ni skretanje pažnje na nešto drugo. Jedino kad čitam mogu da se opustim i ne mislim na PTSP, tj na probleme sa kolenima.

Madam@

Citat :

Nema veze sa aktuelnim ekonomskim i političkim dešavanjima.

I te kako sve ima veze ,madam..nisi ni svesna ,kao i svi mi uostalom..da je drzava drugacija i ljudi bi bili drugaciji i obrnuto...i tvoj pristup svemu takodje bi bio podnosljiviji..mi ne zivimo na pustom ostrvu..koliko god bili izolovani..nemoj sada da pisem o psihijatrima..prevrnuo bi ti se zeludac..ko sve i sta ne radi..

Madam,oprosti,ali bicu surova i pitati te....a sta bi ti radila da nemas nikako koljena?

Astra..ne bih imala ove užasne flachbackove. Možda bi me nešto drugo mučilo, ali ne bih imala ovo.

Nemoj ni ti, a ni ostali, da me razumete pogrešno...Onaj ko nema dijagnozu Luxatio patelae recidive tj luksacija patele-čašice kolena, ne može da shvati bol, nemoć, užas koji nastane kad koleno "izleti" i kada padnem- jer se to dešava dok hodam ili dok stojim, mada mi se dešavalo i u krevetu!

Ne želim nikome da povredi koleno. Ne želim nikome ni PTSP zbog kolena..

Samo sam zeljela reci da i od goreg ima gore....kako je tvojoj majci da te gleda kako tones....misli malo i na to.Vjerujem da boli,da imas problema,ali i ti moras vjerovati da ima i mnogo gore od toga....ti hodas.

Na ovakve stvari i ja mislim,samo blaze receno....svako ima neki svoj kriz,nosi ga kako umije,bori se sa avetima...nagori put je samosazaljenje.

Razumem te Astra, ja se maksimalno trudim da budem ok i jesam ok...pravu depru sam odavno prebolela, pojavi se ponekad ali nije strašno..Ovo jeste strašno, jednom sam uplašila mamu, a jednom sestrića jer sam jaukala dok sam se budila..imala sam te nesrećne flešbekove i u snu..
Moja ex psih je u pravu bila kada ih je uporedila sa psihozom..u stvari ti flešbekovi su dosadniji i od psihoze, ona se bar može uz pomoć lekova staviti pod kontrolu..a ovo ne..

UPDATE

JD, taj tvoj drug koji se budi i vrišti ima flešbekove..i znam kako mu je grozno.

Inače, kada sam postavila ovo pitanje danas, nisam imala nameru da vas davim sa detaljima.

Neću više, obećavam.

MadamX ::

Pitanje za Sonju:

Šta raditi u slučaju kada i pored lekova postoje simptomi PTSP-a i kada psihijatar kaže da to nije ništa strašno?

Da li može da pomogne ponovo KBT? Da li menjati psihijatra?

Odgovor može i preko pp, kako želite.

Vidi, za lecenje od PTSP-a nikad nije kasno. 
Samim tim sto otvoreno pises o tome, ti se na neki nacin ''lecis''. 

JD je u pravu. On to laicki, ali iz iskustva, i ima tu istine.

Nije tacno da samo oni koji dolaze iz ratova mogu imati ovaj problem, a jos manje je tacno da okolina, drutvo i drustveno uredjenje doprinose tome. 
Lekari ( medicinsko osoblje ) bez granica, ne mora da je rasporedjeno na ratnom podrucju. Recimo u Africi- vracaju se ljudi koji gledaju uzasne stvari ( ljudi umiru bukvalno zbog manjka kapi tecnosti i sl. ) pa imaju flashback-ove, koje mojoj koleginici, primera radi,  izazovu rodjena deca- hocu ovo da jedem, necu ovo da pijem- i ona se slomi...a zivi u sasvim uredjenoj drzavi, sa visokim standardom.
Ne mora ni tako, vatrogasci recimo, zanimanje koje spada u rizicnu grupu sto se tice ove problema.

Ja sam uvek pre za KBT  ( EMDR kao deo toga ) 

Nasi psihijatri, veruj mi, poznajem ih odicno, su uglavnom tipa - sve se moze lekovima ( inace prevazidjen pristup )

Da pricamo prostim jezikom:

Sustina  resavanja problema bi bila ucenje mestring-a, na norveskom ( jbg. ne dolazi mi nasa rec), majstorstvo u kontrolisanju simptoma. 
Pricas o tome ( najbolje je sa strucnim licem ) ali i sa ljudima koji zele i mogu razumeti, pisati o tome, zasto da ne, trazis nacin da umanjis uticaj spoljnih faktora na flashback-ove...i trazis nesto cime ces da okupiras svoje misli, toliko da ih strah od flashback-ova ne preduzme. E sad, da li ce to biti krecenje   trcanje, vezbanje ili citanje i pisanje u tvom slucaju , stvar je pojedinca i njegovih mogucnosti. 
Antidepresivi mogu pomoci , delimicno, u nekom slucajevima, ali , posteno receno, ti meni ne delujes, bar ne ovako, kakvu te poznajem u pisanoj formi, kao neko kome oni trebaju.
Potpuno ti verujem da taj ogroman bol, koji se ponavlja tako da ne znas kad ce doci i koliko trajati, moze izazvati PTSP- simptome, koje neko, gle pametnoga, uporedi sa psihozom- Nemojte mesati, molim vas. 
Sklop licnosti je mala predispozicija za ove simptome, i vise su joj skloni ljudi manjeg praga tolerancije na stres, ''anksiozni i melanholicni'', ali opet dolazimo na isto- bukvalno- uzmi stvar ( problem ) u svoje ruke!
Da li ce ti u tome pomagati psiholog, porodica, drustvo , ili svi zajedno, TVOJ je izbor, i TVOJA potreba, ali sve je ipak bolje nego potiskivanje. I opet , najbitnije, TVOJ aktivni pristup.

Sonja, par godina sam sa ex psihijatrom radila KBT, bilo mi je bolje. Sadašnji dr kaže da MORAMO DA SE SEĆAMO, DA JE TO NORMALNO.
Razmišljam da počnem sama da radim KBT. Sveska, olovka i 200 puta napisana rečenica tipa "ništa mi se neće desiti ako padnem"...
Ili ću menjati psih.
Ne mogu ništa da izgubim, mogu da dobijem. A svesna sam da ovaj problem predugo traje, predugo.
KBT je malo pomagao.

Predlazem da napises:
A zasto bih uopste pala!
I to ponavljaj 100 puta....van foruma,naravno...ahahahahah

MadamX ::

Sonja, par godina sam sa ex psihijatrom radila KBT, bilo mi je bolje. Sadašnji dr kaže da MORAMO DA SE SEĆAMO, DA JE TO NORMALNO.
Razmišljam da počnem sama da radim KBT. Sveska, olovka i 200 puta napisana rečenica tipa "ništa mi se neće desiti ako padnem"...
Ili ću menjati psih.
Ne mogu ništa da izgubim, mogu da dobijem. A svesna sam da ovaj problem predugo traje, predugo.
KBT je malo pomagao.

Naravno. 

Ima jedna knjiga - Dug put do kuce- Knut A. Braa   [You must be registered and logged in to see this link.]
 ne znam da li postoji prevod, ali izdvojila bih jednu recenicu- 
Mislio sam da sam sam u ovome. A onda sam saznao da postoje i drugi, na stotine njih, mozda hiljade...I vec mi je bilo lakse.  Ako moje iskustvo pomogne bar jednom od njih da se oseca bolje, onda je ova knjiga ispunila svoju misiju.

Moj post sa predhodne strane , gde kroz salu kazem kako skoro svi mi sa Balkana imamo potencijalno ovaj problem je '' u svakoj sali ima sale''. 

Evo, moj primer:
- Rat '99. , bombu koja je pala na NIS sam docekala napolju, da ne govorim o zvuku i koliko se zemlja tresla, vec o tome da se celo nebo iznad moje glave zacrvenelo i vatra mi do nosa dosla...kakva vatra! Pa rusenje mosta na tri km od moje kuce...pa u sklonistu, dok sirene zavijaju, i zemlja se trese, sa 200 pacijenata, a nas dve... jedno place, drugo vristi, trece se histericno smeje, a ''debilce'' puzi i stegne me za nogu bukvalno cvileci...Mislis da neka terapija moze uciniti da se to zaboravi?
Ili ono dok stojim na goloj poljani sa dvoje male dece, cekajuci bus koji treba da nas preveze do sledece granice, a sa kula jevreji nas drze na nisanu dok se iz blizine cuje pucnjava? Ili kad se cela porodica nasla usred sukoba nekoliko bandi, a da nismo ni svesni bili sta se dogadja?! Krv, vriska, strah, samoca, nemoc, njihova hladna oruzja, brade, udarci...bolnice, sudnice...pretnje...smrtni strah u ocima dece...i sve to u jednoj sigurnoj, civilozovanoj zemlji?! Smrt 89 dece na ostrvu koje je udaljeno samo 10km od moje kuce...svaka prica iz Gaze, ovo u Parizu....Meni sve to izaziva flashback-ove...I uvek kad se nesto tako desi, hoce...kao i jak vatromet na jednoj svadbi krajem 99... 

Drugi bi rekli, i govore- ti si jaka. Nisam...ali sam borac.

Imala sam srecu ili nesrecu da oko sebe , kao radno okruzenje imam psihologe, psihijatre, forenzicare, soc. radnike... I znas sta? I oni su ljudi. 
I oni imaju iste muke.
 Puno smo pricali, neki od njih su mi kucni prijatelji, a jako su cenjeni i uticajni u svom poslu, nebitno ali, to je to...Deliti...

Ja pricam o tome sta me muci, izmorim se fizicki kad ne mogu da zaspim, trazim podrsku u porodici, prijateljima..radim, puno radim....trudim se da pomazem...svakome kome mogu, ko to zasluzuje, pomazem...

Radost mi je tudja radost, zaborav mi donosi tudji osmeh...Ne gubiti nadu. to je lek.

I placem...Kad mi je jako tesko...isplacem se...ispraznim na neki nacin...I idem dalje...

Obrises kolena i ides dalje...stisnutih zuba, ako treba... figurativno ili bukvalno, svejedno.

John Doe ::

Astra ::

Taj sindrom i dolazi do izrazaja kad izgubis egzistenciju,izgubis dragu osobu....poslije gubitka neceg znacajnog poslije cega ne znas sta ces od sebe pa udjes u monotoniju koja je pogodno tlo za slike koje se vracaju,za tugu,nervozu i sve sto prati PTSP sindrom.

M'ršupičkumaterinu
Ubij se.

Prvo se dobro isplačeš, nako baš ko dete...
... i ondaK KO NOV

Ništa tako dobro kao težak fizički rad ne leči i PTSP i depresiju i melanholiju i slične qecepalce kad me već terate da budem vulgarna.

Zox, veoma mi je drago što nemaš probleme ove vrste...zaista nikome to ne želim...Nemaš pojma koliko bih ja volela da mogu da radim sve, jer znam da fizički rad pomaže, ali..

OK, hvala Sonja da odgovoru, Nut takođe, kad svratiš, možemo preko pp-a o ovome da ne gušimo više ostale.

Ova tema je i postavljena za diskusiju i eventualna iskustva i nije problem nikako da pises o sebi ...i ja sam pisala o svojim problemima...sto rece Sonia...niko od nas sa Balkana nije bas u vinklu.

Astra, ne bih da dosađujem, onima koji nemaju ovaj ili sličan problem deluje bezazleno i ne mogu da shvate..

Zasto imas potrebu da te SVI shvate....i to je jedan vid anksioznosti,potrebe da se dopadnes svima....bar to mozes prevazici.
Evo,ja kad napisem sta me muci,zaboli me da li neko to smatra salom,mukom,izmisljotinom ili necim petim....pa ni ti ne razumijes sviju sta ih muci ili ne muci....prvo se oslobodi takvih strahova.

Madam, svakom je njegov problem najveći... ali...

Kad sam imala osjećaj da se sav moj svijet srušio...Kad sam iz dana u dan plakala i tonula...
...odemo  kod još jedne (u nizu) doktorice koja mi je potvrdila ono što su mi i predhodni rekli... da mi je dijete slabovido...
Ne mogu da zadržim suze...plačem...jecam... potpuno nemoćna da bilo šta učinim...
Žena pokušava da me umiri... ne vrijedi... zar ona može da razumije kako se osjećam?
Razumjela ili ne... uspjela je da dopre do mene i da me digne sa dna... Da me natjera da prihvatim istinu i da mi snagu da budem snažnija nego ikad...
Gledajući me takvu...slomljenu... rekla mi je:"Vidiš ovu tvoju prekrasnu djevojčicu?Budi sretna što ima mogućnost da VIDI...uz pomoć naočara...kontaktnih sočiva...ali je ima...
Šta će oni koji nemaju tu mogućnost da vide?
Idi kući i smiri se.Kad pomisliš da ti je najgore, znaj da nije tako i da ima onih kojima je teže nego tebi!"
Misliš da je svejedno čekati kontrolu jednu po jednu i iščekivati da li je bilo promjena... na gore?
Nije vjeruj mi... Misliš da mi je bilo svejedno kad sam je upisivala u školu, a strah me je da li će biti u stanju da normalno prati nastavu ili će morati u specijalizovanu školu za slabovide?
Nije, vjeruj ... To samo ja mogu da znam u kolikom grču sam bila...
Misliš da ne boli što pri svakoj igri mora biti oprezna... da ne boli svaki onaj ožiljak koji su joj napravile naočare kad bi pala...
Misliš da ne boli što pri njenoj želji za plivanjem, prvo moram da obezbijedim specijalne naočare sa kojima će moći da trenira i do kojih ni malo nije lako doći...
Misliš da je lako gledati je sa flasterom na oku koji je svaki dan po 4 sata nervira...
I da ti ne nabrajam dalje...
Nije lako i boli...užasno boli...
I šta treba?Da kukam i plačem i pustim da vrijeme ide tako?
Ne!Borićemo se zajedno... Biti uporni ... I kad boli, glava gore ... istrajati zbog nje...zbog mene... zbog nas...



Isto predlažem i tebi... Ne "oplakuj" svoju sudbinu...Trgni se ženo! Traži i najmanju pozitivnu stvar u životu ... Ne dozvoli da ti vrijeme prolazi tako...Ne dozvoli da te tvoji gledaju takvu... Dovoljno im je teško i bez toga...
Koliko sam pratila tvoje postove... nerviraju te društvene mreže?Ako loše utiču na tvoje raspoloženje, makni se sa istih... Ako voliš da čitaš... čitaj ono što će na tebe djelovati opuštajuće, a nikako što će te oneraspoložiti još više...Ako imaš prijatelje koji negativno utiču na tebe...Zar je problem reći im to u lice i udaljiti se od njih?
Radi ono što ti mogućnosti dozvoljavaju, a što će ti pričinti zadovoljstvo...

I znaj... svima nam je Bog dao breme koje da nosimo u životu...Shvati da možeš i moraš da poneseš svoje...

Bosanka, nisam znala za tvoju devojčicu. Budite hrabre, kao što ste i sada.

Inače, ne kukam. Samo sam iznela svoj problem vezan za PTSP. I pitala za savet. Ne znam zašto deluje da kukam. Ne volim da patetišem.
Što se društvenih mreža tiče, izlazim iz grupa koje mi ne odgovaraju. Navučena sam na net, kao i većina.
Ali imam i vremena da čitam i stvarno puno čitam.

Još jednom, žao mi je što je moje pisanje delovalo kao kuknjava.

Izvini Madam, ali kroz većinu tvojih postova sam vidjela "nezadovoljstvo" pa sam zato i napisala post.


Nije mi bila namjera da kukam... iskukala sam ja ovdje odavno...
Samo ti htjedoh reći da je isključivo do nas kako ćemo se osjećati.
Baš zato što si pametna žena... načitana, ne treba da dozvoliš da "mračiš" ...
Uzmi boje...

Ovo je tema o PTSP i ok je ....a pogledaj svoje postove,koliko puta te bolila glava,koliko grlo,cesto koljeno,pa si smrcala....a koliko si puta samo bila neraspolozena....ne znam da si napisala i jedan post sa humorom....izvini,ali djeluje stvarno samo da te nesto boli ili muci,kao da nema zivota u tebi.
Citam sve,znala si par dana uzastopno pisati o glavobolji....na sta bi licio forum kad bi svi kukali sta nas boli.Ovdje jesmo da se druzimo,da nam bude zanimljivo,a ne da tonemo u tuzi i bolu.
I to bi bio jedan vid terapije...nasmij se zeno,zivot je lijep i kad se zajebes pekmezom ili nutelom,pa useres bradu....opusti se....niko,bas niko ne voli citati tugaljke,ako to bas nije tema.
Kijara je smarala svojim zubom,dok joj nisam napisala da pusti zub da jede govna,a nas oslobodi ili joj je ban....bar sam ju nasmijala....a cime bre tebe nasmijati kad si sva u nekim crnim mislima....i djelujes bog ti dao zdravlje kao da ti je 105 ljeta.

OK Astra, neću više da smaram.

I ovu recenicu sam procitala nebrojeno puta....ne kaze se tako,vec pokusat cu da se nasmijem....da stavim bar neki vic....smaras sto pises da smaras

Ima trauma koje se "izleče" i onih koje ostaju zauvek kao pritajeni strah. Kad načine greb to više ne zaraste, ali se može kontrolisati i potiskivati, tako da ne dozvoliš da ti stalno vršlja po mislima.

Što reče Astra, ko sa ovih prostora ex Yu nema traume? Raspad zemlje, ratovi u Sloverniji, Bosni, Hrvatskoj, pa bombardovanje... Svi smo nešt doživeli. Nerado i pričam o bombardovanju, recimo. Ostavljala malu decu i dežurala po "ratnom rasporedu" u radiju na 5. spratu, a sve vreme primaš od radio amatera informacije o kretanju aviona i naletima...pa rušenje mosta, spavanje u podrumu, ma...Ostasmo svi čitavi, hvala bogu.
Ono što je moj greb koga se nikad neću osloboditi je strah za dete ( decu). I Bosankinu ispovest sam opet proživela kao svoju ličnu jer odlično znam taj osećaj.
Majci su mi pre 20 godina dijagnostikovali kancer. Sećam se tog trenutka kao da je sad. Sestra mi je javila rezultate biopsije, ja sam pobegla u kupatilo i bukvalno se tresla sedeći na kad, plakala i paničila. Onda sam se smirila i rekla sebi: to nije kraj, sigurno nešto može da se uradi. I uradilo se, ona je operisana i poživela još 14 godina. Od toga nije umrla.

A onda, dolazi 2010.
Moja tek punoletna ćerka tri biopsije za godinu dana... Prve dve ok, sve dobro, mora kontrole...ali lekar ipak sumnjičav, nešto mu se ne sviđa... mora treća.
Kad se čekaju rezultati biopsije svi znaju kakav je to strah!
Posle treeće, stiže poziv iz bolnice, med.sestra ništa ne objašnjava, samo kaže: neka se cura hitno javi doktorki!
Ispada telefon iz ruku, vrisak u mozgu, panika: moje dete, ne moje dete, ne moje dete...!!!
( Pišem ovo i opet plačem...)
Sledi nekoliko dana haosa, pokušaja da se od nje sakrije sve, da se deluje normalno... A ja sam prepolovljena, puknuta, ne znam više za sebe...
Hvala Bogu sve se dobro završilo. (Sestra je, potpuno neetički, malo dramatizovala da bi smo, kako reče, ozbiljno shvatili ipak i došli!! Uh!! To je tek posebna priča)
Ali, od tog se straha nikad nisam sasvim oporavila. I ne vredi da mi neko priča rad, razgovori, tuđe priče... Sve su vaše priče vaše, vaše su traume ono s čim se vi nosite, mi ih ovde delimo, ali ja znam...Koliko god ispovesti čula i pročitala, nikad se neću oslobiti tog flashback-a. A nije da ne želim! On je tu, ne vlada mnome, nisam ja nerazumno brižna i drhtava nad decom...samo, eto, na najmanju naznaku neke opasnosti, počnem da drhtim negde unutra!.

Napravite razliku između flešbEkanja i sećanja koja vas podsećaju na nešto. Flešovi su vrlo realni a sećanje pomalko izmagli.

Tačno tako.

John Doe ::

Napravite razliku između flešbEkanja i sećanja koja vas podsećaju na nešto. Flešovi su vrlo realni a sećanje pomalko izmagli.

Beko' sam dva meseca, non-stop, ...
Ne jedem prasetinu, ne kuvam paradajz čorbu iz kese, slavim petak 13, 2. januar a ostalo...

Oh, ne. Ne slazem se. Nije tu razlika izmedju flesbEkanja i secanja, kako kazes. 

Ovde je vazan intenzitet simptoma koji ce se ispoljiti.  Jako bitno jos i duzina, vremenski period trajanja istih, a sve kao posledica flesbeka koji dolazi usled secanja na odredjeni dogadjaj, dozivljaj.
 Nece secanje izbledeti, ne ako je dovoljno traumaticno, tako  da i najmanji nadrazaj moze izazvati dramaticnu reakciju.
Nivo stresa je jako bitna stavka... i kad govoris ovo- dva meseca, non-stop, to je klasika, skolski primer.

Zato je jako bitno, ako covek oseca da ga to ''preuzima'', poceti sa tretmanom problema. 

Ako pa, socijalne i funkcionalne funkcije uspesno funkcionisu i pored toga, onda su one metode iz predhodnih postova pozeljnije. Aktivacija, okupiranje necim, skretanje paznje i misli...

A sto prasetinu?