NOSITI SE SA EMOCIJAMA

Mnogi od nas imaju nešto zajedničko, a to je da mnogi od nas u sebi imaju prostor koji je ispunjen pritiskom. Taj prostor s visokim pritiskom čine naše emocije koje su duboko potisnute. Sve dok ih držimo pod kontrolom, niko ne zna što se ispod njih krije, pa ponekad čak ni mi. No međutim, uvek dođe trenutak kad u tom prostoru naiđemo na njegove slabe tačke te u tom trenutku eksplodiramo.

Da bismo mogli adekvatno funkcionisati, potrebno je znati usmeravati svoje emocije. Što više emocionalnog tereta držimo u sebi, to je veća mogućnost da ćemo pre eksplodirati. Kad dođe do trenutka eksplozije mnogi od nas smatraju da je do toga došlo zbog spoljnih okolnosti. Međutim, pravi uzrok leži u nama, u našoj sopstvenoj emotivnoj bombi.

Kad nismo svesni šta nosimo u sebi tj. kakve emocije u nama prevladavaju, uvek će nam se ono što nam se događa činiti kao slučajnost i nešto što nema veze s nama. Dokle god se pravimo slepi na naše emotivno stanje, dotle će se ono postepeno pogoršavati. Mnoge bolesti kojima smo podložni svoj uzrok imaju u našem emotivnom stanju. Upravo na takav način telo nam ukazuje na neravnotežu koja se nalazi u nama.

Osim putem bolesti, svoju emotivnu neravnotežu iskazujemo putem depresije, konstantnog žaljenja, kroz plakanje, kritikovanje, odbacivanje ili putem ljutnje, agresivnosti i nasilja. Telo je vrlo inteligentni mehanizam koji, ako nismo svesni neravnoteže koju nosimo u sebi, pokušava naći najbolje načine da nam ukaže na nju. Pritisak se na neki način mora ispoljiti, a telo zna pronaći najbolji ventil za to.

Česti razlog zašto nismo svesni emotivnog pritiska kojeg nosimo je zato što ne želimo da osetimo bol. Iz tog razloga i potiskujemo sve što u nama hukti. Mnogima od nas je mnogo lakše prebaciti fokus na neke druge stvari kako se ne bismo suočili s istinom, s našom pravom realnošću. Ponekad smo i svesni šta se u nama događa, ali činimo istu stvar kao da i nismo svesni samo da ne bismo patili.

Da bismo se zadržali naboj emocija u prostoru koji se nalazi u nama, potrebni su nam mehanizmi koji će nas u tom prostoru i zadržati. Takvih mehanizama je mnogo. Neki od nas beže od sebe tako što previše jedu, previše konzumiraju alkohol i cigarete ili čak i droge.

Najbolji način ne suočavanja s emotivnim pritiskom tj. sa samim sobom jeste da pobegnemo od sebe. U svetu ljudi beže od sebe na bezbroj načina, ali svima je osnova ista – prebaciti fokus na nešto drugo, na nešto izvan nas. Kad nam je um zaokupiran drugim stvarima, nemamo vremena razmišljati o sebi. I tada je sve jednostavno. Narocito ako je taj fokus takav da nam daje privid da nesto korisno radimo.

Da bismo mogli osloboditi impulse koje imamo u sebi, one koji nam ne donose nikakvu dobrobit, potrebno je hrabrosti i snage. Nije jednostavno pogledati sebi u oči i videti istinu koja se tamo krije. Mnogi zbog toga upravo to i ne čine. Svi smo mi sami sebi savršeni i najbolji, ali pitaJmo nekoga sa strane šta misli o tome, pa ćemo se iznenaditi. Svaka transformacija u životu, svaki pomak prema kvalitetu vodi preko katarze kroz koju moramo proći, a do katarze dolazimo kroz emocionalnu transformaciju.

Za početak najbolji način koji nam može poslužiti u osveštavanju onoga što se uopšte nalazi u nama, jeste da svakodnevno odvojimo minimalno 20 minuta za sebe. U tom periodu trebali bismo biti okrenuti prema sebi, tacnije, treba istraživati sve ono što se krije ispod naše površine. Ono što u ovom procesu možemo videti može nas iznenaditi i na pozitivan i na negativan način. Istina o nama samima je najteža istina koju ikada možemo primiti.

Kad odlučimo početi sa suočavanjem sa svojim emotivnim nabojem, potrebno je paziti da ne preteramo. Sadržaj koji istražujemo taložio se u nama godinama, pa ako odjednom pokrenemo lavinu emocija to može ostaviti nepoželjne posledice i za nas i za okolinu. Zato je potrebno ići korak po korak. Znaćemo kad je dosta jer osetićemo koliki deo možemo izdržati. Nigde nam se ne žuri. Bitno je samo započeti emocionalnu transformaciju.

Budući da smo vrlo vešti u odbrambenim mehanizmima, potrebno je napomenuti koji mehanizmi još postoje, jer nam oni mogu biti vodilja do naših emocija:

- pušenje cigareta jedne za drugom
- laganje
- intelektualiziranje
- gledanje filmova
- neprestano čitanje knjiga
- ne ostavljanje vremena za sebe
- maštanje
- radoholija
- ćutnja
- preterana potreba za snom…

Lista je velika i raznovrsna koliko su veliki i raznovrsni naši potisnuti emotivni sadržaji.

Ono što je svakom od navedenih i ne navedenih mehanizama zajedničko je to da nas udaljavaju od nas samih, da čine beg od realnosti. Taj beg se ogleda u preterivanju. Sve činimo previše i preterano te u ničemu od toga nismo uravnoteženi. Kako otkriti svoje mehanizme? Pa tako da pogledamo u čemu preterujemo, šta činimo više nego što je potrebno. Sve što nam odvlači pažnju od nas samih možemo odmah povezati s tim da nešto nije u redu, da od nečega bežimo te da nešto izbegavamo.

S obzirom da velika većina nas živi sa velikim emotivnim nabojem u sebi, pitanje je koliko kvalitetan život možemo imati? Odgovor ne može nikako biti zadovoljavajući. Budući da su emocije pokretači i motivatori u životu, naše životno blagostanje je u ovakvoj situaciji jako ugroženo. Zašto? Zato što, kako možemo biti sretni u životu ako smo kao kipuća voda koja se svakog trena može preliti preko rubova posude u kojoj vri? Nikako.

Problem većine je što očekuje trenutke kad će im se život poboljšati sam od sebe. Takodje je problem, sto svi ocekuju da promena bude trenutna i odmah vidljiva. Ali realnost pokazuje da se za kvalitetan način življenja treba potruditi, da on ne dolazi sam od sebe i ne odmah. Ispunjen život dolazi iz emocija entuzijazma i zadovoljstva, a ako smo emotivna bomba koja samo što ne eksplodira teško da ćemo iskusiti te emocije. Ako smo emotivna bomba, tada iskušavamo samo frustraciju, ne uživamo u životu niti smo s njim motivisani.

Život je prekratak da ga živimo neispunjeno ili da čekamo trenutak ispunjenja. Zato treba preuzeti stvar u svoje ruke.

«Uživaj u poziciji u kojoj si sada jer kad dođeš u poziciju gde želiš biti opet ćeš biti gde si i sada.»

Kako se vi nosite sa svojim emocijama?

cojle ::

Bože ,

daj mi snage da promijenim stvari koje mogu promijeniti,

daj mi mirnoću da prihvatim stvari koje ne mogu promijeniti i

daj mi mudrosti da razlikujem jedno od drugog.

Sve receno:)

drdoktor ::

Da bismo mogli adekvatno funkcionisati, potrebno je znati usmeravati svoje emocije. Što više emocionalnog tereta držimo u sebi, to je veća mogućnost da ćemo pre eksplodirati. Kad dođe do trenutka eksplozije mnogi od nas smatraju da je do toga došlo zbog spoljnih okolnosti. Međutim, pravi uzrok leži u nama, u našoj sopstvenoj emotivnoj bombi.
.................................................

Kako se vi nosite sa svojim emocijama?

Ja k'o Bosko Buha! [You must be registered and logged in to see this image.]

drdoktor ::

Kako se vi nosite sa svojim emocijama?

Kako drugi procenjuju, ne nosim se nikako!
Haha, pa oni nisu svesni koliko puta sam, pre nego eksplodiram, odbrojala do 100 i unazad.

Biti bez emocije uopste,mnogoje teze nego nositi se i ne nositi se snjom,meni bar?

Nikada nisam savladao tu veštinu (ako je veština ) Kao i svi, trudim se da kontrolišem -naročito negativne , no.....
Možda je i neprirodno uopšte i potiskivati emocije . Imaju ih i životinje , mi smo ipak ljudi ,a oni koji ih nemaju...zna se kakvi su .

- EMOCIONALNA GENIJALNOST
Sposobnost smirivanja uzrujanih emocija u drugima.
Jednog poslijepodneva vraćao se,Theri koji je naučio borilačku vještinu iz Japana AIKIDO,kući,kada je u vagon ušao ratoborni,vrlo pijani radnik.Teturajući,taj je muškarac počeo tiranizirati putnike.Izvikujući psovke,najprije je zamahnuo prema jednoj ženi koja je u krilu držala jedno dijete,zbog čega je ona gotovo pala na postariji par,koji je potom ustao i pridružio se masovnom bijegu na drugi kraj vagona.Pijanac je nekoliko puta zamahnuo šakama,potom je uz urlik ščepao metalni stup u sredini vagona i pokušao ga iščupati.
U tom trenutku,Theri koji je vježbao aikido,osjetio se pozvanim da se umiješa,kao neko ne bi ozbiljno nastradao.
Ali tada se prisjetio riječi svog učitelja: aikido je umijeće pomirenja
Tko god je spreman na borbu prekinuo je svoju vezu sa svemirom..Pokušaš li dominirati ljudima oko sebe već si poražen.
Proučavamo načine razrješavanja sukoba a ne njihova započinjanja.i tako je Theri dok su ostali putnici nepomično sjedili,ustao polagano i promišljeno.Ugledavši ga,pijanac je zaurlao.Aha,stranac.Dobro ću te podučiti japanskom bon-tonu i počeo se spremati za napad.
Upravo u tom trenutku kad se pijanac pripremao načiniti prvi korak,netko je iz sve snage radosnim glasom gotovo kriknuo: - Hej !
U tom poviku bilo je vedrog prizvuka,pa je izgledalo da je taj netko upravo prepoznao dragog prijatelja.Pijanac se iznenađeno okrenuo i ugledao sićušnog Japanca,otprilike 70-godišnjaka koji je sjedio odjeven u kimono.Starac je razdragano i radosno promatrao pijanca,pozivajući ga laganim pokretom ruke i vedrim: - Dođi.
Pijanac mu je prišao uz svadljivo: - Zašto bi trebao razgovarati s tobom?
- Šta si pio,upita starac,s puno radosti promatrajući pijanog radnika.
- Pio sam sake,a tebe se to ne tiče.
- O,pa to je divno,odgovori starac.Znaš i ja volim sake.Svake večeri
Moja supruga i ja zagrijemo bočicu sakea,iznesemo je u vrt i ondje sjedimo na staroj drvenoj klupi… i tako je nastavio pričati o jabuci u svom dvorištu.
Dok je slušao starca,pijančevo lice postajalo je sve blaže,šake mu nisu bile više onako stisnute… - Da,i ja volim jabuke,rekao je.
-Da,reče starac živahnim glasom,uvjeren sam da imaš divnu suprugu.
-Ne,reče radnik,žena mi je umrla,jecajući počeo je pričati tužnu priču kako je izgubio suprugu,dom,posao,o tome kako se stidi samog sebe.
Vlak se zaustavio na Terijevoj postaji.U trenutku kada je izlazio,osvrnuo se i začuo starca kako poziva pijanca da mu se pridruži i potanko mu ispriča sve o sebi.
Tada je ugledao pijanca kako se ispružio na sjedalu,držeči glavu u starčevu krilu.

Divna priča rasime45, ali ljudi obično nemaju ni vremena ni volje ni strpljenja a ni znanja da tako nešto urade. Kad bi nas od malena neko naučio kako da se ponašamo mi bi se verovatno tako i ponašali, ali kod nas uglavnom može da se nauči bahatosti, nekulturi, bezobrazluku, nasilištvu, licemerstvu, pa se posle čudimo zašto su nam takva deca?

Ja emocije uglavnom rešavam na taj način što pustim da izađu iz mene istog momenta. Ljudima se to uglavnom ne sviđa jer ako je neko nešto loše uradio ja mu odmah kažem i pokažem da sam zbog toga ljuta.

Ako sam povređena ja se isplačem s tim što gledam da me ne vide a kad sam radosna toliko glasno se smejem da me čuju na kilometar. Ovo je ujedno i moja karakteristika jer baš volim da se smejem i svaku priliku koristim za to :eee:

Takođe svaki dan nađem malo vremena za sebe jer mislim da je to jako važno. Kad mi je bila puna kuća znala sam da se zatvorim u WC i priuštim sebi malo mira ali najviše sam volela trenutke kad svi polegaju i kad je u kući mir i tišina. Tada bi uživala u tome pa mi je i dan danas ostala navika da volim noć i verovatno bi legala tek ujutru da ne ustajem rano i idem na posao :girlcool:

Ceo naš život se sastoji od potiskivanja emocija i želja ,ceo naš život je korišćenje odbrambenih mehanizama i sublimacija a sve to radimo nesvesno iako mnogi od nas ako na trenutak zastanu i razmisle mogu sve ovo da shvate.
Od rodjenja nas obrazuju kroz razne institucije da bi stvorili društveno poželjne osobine a pošto smo mi ljudi u suštini divlja i slobodna bića ostaje nam samo potiskivanje i sublimacija ...nemože se glavom kroz zid sistem civilizacije je takav da je teško stvarno bilo šta učiniti ...šef me nervira i ali ne napuštam posao moram da kontrolišem emocije jer nemogu da nadjem drugi posao a i tamo može biti isto ...moraš se pokoriti civilizaciji .Sudbina svih ljudi je da budu robovi potiskivanja i to važi i za vladare i vodje i za one koji upravljaju i za one koji su upravljani.

1kvota1 ::

Sudbina svih ljudi je da budu robovi potiskivanja

Zato je potrebno da imamo neki emocionalni ventil . To može rasporediti pritisak kao u sistemu spojenih posuda .
Ako ga nemamo ,kad pritisak postane prevelik-eksplodiramo . Ili potiskujemo dalje u sebi -dok ne "puknemo" nervno, padnemo u depresiju sve do suicidalnih misli , i na kraju i čina .
Dešava se i ono drugo-da se u tom potiskivanju postane sasvim bezosećajan . Ne treba mešati samokontrolu sa potiskivanjem , ne znači da ako neko ima na oko dobru samokontrolu ,za "javnost" da u sebi ne "kuva" .
Imati nekoga koga volite ,i ko vas voli -to je ono što održava balans na pozitivi .

Da samo nam je ljubav potrebna!

Nikad ih nisam potiskivala, sada pogotovo ne..ali ..naučila sam konačno da ih kontrolišem i da mi razum radi 300 na sat....

strelica ::

Nikad ih nisam potiskivala, sada pogotovo ne..ali ..naučila sam konačno da ih kontrolišem i da mi razum radi 300 na sat....

,,,i onda dodje, jedan D mol........ :22w: (bar meni )

Danubius ::

strelica ::

Nikad ih nisam potiskivala, sada pogotovo ne..ali ..naučila sam konačno da ih kontrolišem i da mi razum radi 300 na sat....

,,,i onda dodje, jedan D mol........ :22w: (bar meni )

Eh...kad naidje D- moll...onda pišem pesme...Dani, Dani....one su moj emocionalni azil....

drdoktor ::

Kako se vi nosite sa svojim emocijama?

Vise nisam tako sigurna da mi uspeva kao sto sam mislila....

Teško.Čini mi se što sam "pametnija" da one "nose" mene,a ne ja njih...

Jakako... :sm4:

- išao sam jedan dan putem ... kad,pred mene izađe tuga ... pokušao sam desno,tuga preda me ... pokušao sam lijevo,tuga preda me...nisam mogao proći.Na kraju,uprtio sam tugu na leđa ...