POMEN HEROJU Srđanu Aleksiću

Godišnjica ubistva Srđana Aleksića

Beta | 26. 01. 2012. - 08:53h  
| Komentara: 24

Sutra se navršava 19 godina od ubistva
Trebinjca Srđana Aleksića koga su na smrt pretukli pripadnici Vojske
Republike Srpske dok je od batinjanja branio svog sugrađanina Bošnjaka
Alena Glavovića.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Srđan Aleksić ubijen dok je branio sugrđanina Bošnjaka

Aleksić je u januaru 1993. uspeo da odbrani Alena Glavovića koga su
četvorica naoružanih uniformisanih pripadnika Vojske Republike Srpske na
silu izveli iz kafića i počeli da ga tuku kundacima.


On je krenuo za njima i povikao da puste Alena, nakon čega su se
ubice usmerile ka njemu i kundacima ga pretukli. Od zadobijenih povreda
pao je u komu, a zatim, šest dana kasnije, 27. januara 1993. godine
podlegao povredama.


Srđanov otac, Rade Aleksić, u čitulji je napisao: "Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost".


Jedan od četvorice napadača poginuo je na ratištu, dok su ostala trojica osuđeni na po dve godine i četiri meseca zatvora.


Alen Glavović je preživeo rat i danas živi u Švedskoj, sa suprugom i
dvoje dece. Glavović svake godine obilazi grob Srđana Aleksića u
Trebinju i u kontaktu je sa Srđanovim ocem, Radetom Aleksićem.


U Novom Sadu i u Pančevu postoji prolaz koji nosi ime Srđana
Aleksića. U Trebinju ne postoji nikakvo obeležje sa njegovim imenom.

OTAC POGINULOG ALEKSIĆA POKLONIO ORDEN SRPSKOM NARODU




Sreda, 15. Februar, 2012.|

Autor: Agencija BETA


"To nije orden Srđanu, već srpskom narodu i svim
građanima Srbije koji prihvataju da je žrtva za druge veličanstven čin",
rekao je Rade Aleksić





[You must be registered and logged in to see this image.]

BEOGRAD - Rade Aleksić čiji je sin Srđan posthumno odlikovan za hrabrost jer je 1993, kao Srbin iz Trebinja, ustao u zaštitu komšije Bošnjaka koga su napala četiri pripadnika Vojske Republike Srpske, rekao je da orden daruje građanima Srbije i srpskom narodu.

"To
nije orden Srđanu, već srpskom narodu i svim građanima Srbije koji
prihvataju da je žrtva za druge veličanstven čin", rekao je Rade Aleksić
novinarima u Skupštini Srbije pošto je za sina primio zlatnu medalju "Miloš Obilić".

"Svim građanima čestitam orden i darujem ga njima", rekao je Rade.


Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik rekao
je da Srđanova žrtva "zaslužuje društvenu pažnju", kao i da je
"počastovovan činjenicom da je predsednik Srbije odlučio na ovaj način
da odlikuje" Srđana Aleksića.

"Naravno
da je to svetao primer, ali nažalost takvih primera sa druge strane
nije bilo", tvrdi Dodik. U januaru se navršilo 19 godina od ubistva
Trebinjca Srđana Aleksića koga su na smrt pretukli pripadnici Vojske
Republike Srpske dok je od batinjanja branio svog sugrađanina Bošnjaka
Alena Glavovića.

Aleksić
je u januaru 1993. uspeo da odbrani Alena Glavovića koga su cetvorica
naoružanih uniformisanih pripadnika Vojske Republike Srpske na silu
izveli iz kafića i počeli da ga tuku kundacima. On je krenuo za njima i
povikao da puste Alena, nakon čega su se ubice usmerile ka njemu i
kundacima ga pretukli. Od zadobijenih povreda umro je šest dana kasnije,
27. januara 1993. godine.

Srđanov
otac, Rade Aleksić, u čitulji je napisao: "Umro je vršeći svoju ljudsku
dužnost". Jedan od četvorice napadača poginuo je na ratištu, dok su
ostala trojica osuđeni na po dve godine i četiri meseca zatvora.

Spaseni Alen Glavović je
preživeo rat i danas živi u Švedskoj, sa suprugom i dvoje dece.
Glavović svake godine ode na grob Srđana Aleksića u Trebinju i u
kontaktu je sa Srđanovim ocem, Radetom Aleksićem.

U Novom Sadu i Pančevu postoje ulice nazvane po Srđanu Aleksiću. U Trebinju nema obeležja s njegovim imenom.

Da,ovo je svetao primer koga treba pozdraviti.Bilo ih je mnogo ali su zataškavani i tretirani kao izdaja.

Postoji i primer u Gospiću ili okolini,gde je pripadnik Giškine garde Hrvatsku trudnicu povezao do Splita ili već ne znam koga grada da se porodi.Ona je mislila da je nešto drugo u pitanju pa je žena pala u histeriju,počela da ga udara i psuje majku četničku verujući da je vode da je ubiju.On je smirivao i objašnjavao da bude bez brige,I predao je Hrvatskom sanitetu ili već ne znam kome.Ovaj čin je naveden kao veleizdajnički i spominjan od strane radikala sa podsmesima u trenucima kada je Giška likvidiran.

Ja i jesam nacionalista što mislim da Srbi u ovome prednjače.A ovako bi postupili svih onih 100-ak hiljada ljudi 9 marta,sa Vidovdanskog sabora i protesnih šetnji.I ti ljudi su većinom bili pod kokardama,a to je ta Srbija sa kojom se ponosim.Na žalost,vlast je poslala elitu puštenu iz zatvora i skupljenu iz podzemlja da širi istinu o Srbiji na terenu.

Ovo je jedini rat u Srpskoj istoriji,gde vojni sud nije osudio nikoga zbog neljudskog ponašanja prema civilima i zarobljenicima.Čak šta više, dobijana su odlikovanja.Zog toga to ne mogu priznati kao Srpski produkt jer nikada do toga ranije nije dolazilo.U vihoru II svetskog rata,u trenucima kad su se borili za goli život,Štab Ravnogorskog Pokreta je osudio Đurišića na smrt streljanjem zbog zločina počinjenih u Foči nad muslimanskim življem.Sve Dražine jedinice su imale naradbu da ga liše slobode i streljaju gde god da ga nađu.A da ironija bude veća. upravo su Dražu osudili pre svega zbog Foče na streljanje.

Dražine jedinice su streljale Kostu Pećanca,to je i zvanična verzija,upravo zbog zločina počinjenih nad nesrpskim življem.

Ima mnogo tih primera u Srpskoj istoriji,ali u autentično srpkim jedinicama, a ne komuno-fašističkim poput onih koje su nas predstavljale po Hrvatskoj i Bosni.

cojle ::

Danubius ::

"Naravno da je to svetao primer, ali nažalost takvih primera sa druge strane nije bilo"
tvrdi Dodik.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pre je on trebao biti čovek i odlikovati ga ,ako već zaista ceni [You must be registered and logged in to see this image.]
Bilo je ...i to na stotine . Pitaj malo ljude iz Vukovara ili Osijeka ,ko ih je spasio ,sklonio, izvukao,sačuvao im imovinu ? Poštene komšije, prijatelji . Moju sestru je izvukao iz Hrasnice prijatelj musliman . Stan im je sačuvao tokom celog rata prijatelj Hrvat.
Baš me zanima gde je Dodik bio u to vreme -sedeo u Banja Luci i Laktašima,na sigurnom ? Koliko je on ljudi spasio ,da ima pravo da se javi ?
A ova tema je poslednje mesto gde treba proturati teoriju "mi divni i jedini ispravni " svi ostali zli i zločinci . Iz poštovanja prema heroju Aleksiću ,ako zbog ničega drugog.

Danubius ::

"Naravno da je to svetao primer, ali nažalost takvih primera sa druge strane nije bilo"
tvrdi Dodik.

A ova tema je poslednje mesto gde treba proturati teoriju "mi divni i jedini ispravni " svi ostali zli i zločinci .
Iz poštovanja prema heroju Aleksiću ,ako zbog ničega drugog.

cojle ::

...ima li takvih primera sa druge strane? [You must be registered and logged in to see this image.]

Napisah ti gore -iz usta ljudi iz Vukovara i Osijeka . Treba samo pročitati .
Nije bilo ništa bolje od Trebinja za muslimane za Srbe tamo ,ista šema .
Samo je u Trebinje Vučurević pozvao četnike ,a ovde su došli HOS -ovci .
I jesu likvidirali ponekog Hrvata zbog pomaganja Srbima ,treba da nadjem tekstove da bi se ti uverio ? Nema problema .

Danubius ::

I jesu likvidirali ponekog Hrvata zbog pomaganja Srbima ,treba da nadjem tekstove da bi se ti uverio ? Nema problema .

Navedi primer iz zadnjih ratova da je bilo koji Bošnjak ili Hrvat javnim nastupom svesno žrtvovao svoj život za spas Srbina?

I da ga je za taj čin odlikovao predsednik Hrvatske ili BiH?

cojle ::

Navedi primer iz zadnjih ratova da je bilo koji Bošnjak ili Hrvat javnim nastupom svesno žrtvovao svoj život za spas Srbina?

I da ga je za taj čin odlikovao predsednik Hrvatske ili BiH? [You must be registered and logged in to see this image.]

Evo ti par ,ima koliko hoćeš .Ne znam samo hoćeš li biti zadovoljan ? Jer ih nisu ubili ,a ni odlikovali ? No možda se računa što su ovo potvrdili listom Srbi ?
Iskreno ,mrzi me da tražim -jer juče neko napisa da se "šef ubi da traži kilometre dokumenata da dokazuje" -a biće da činjenice nemaju uticaja na ljude koji ovako razmišljaju ,pa neću to da radim,nije vredno truda.

.Pokojnog Aleksića je odlikovao predsednik Tadić -u svom Trebinju ni ulicu nije dobio -tako da nema potrebe kititi se time .

Hrvatski oficir spasio Srbe u "Oluji"


Brigadir Hrvatske vojske Tihomir Budanko
posle akcije "Oluja" spasio od ubistva 14 starijih stanovnika srpskog
sela Čučevo u Dalmaciji.




[You must be registered and logged in to see this image.]


Meštani srpskog sela Čučevo u severnoj Dalmaciji odlučili su da
brigadira Hrvatske vojske Tihomira Budanka predlože za počasnog
građanina opštine Kistanje, u znak zahvalnosti što je posle akcija "Oluja" spasio od ubistva 14 starijih stanovnika tog sela, piše "Novi list".





Stanovnici Čučeva su ispričali da su, posle "Oluje", u selo došli
razni pripadnici HV i počeli pljačkati i paliti kuće, a jednog slepog
meštanina ubili su čim su došli u selo.





Onda je sa svojom jedinicom došao Budanko i postavio vojnike da čuvaju selo i preostale meštane.





Odbornik u opštini Kistanje Božo Šuša najavio je da će na
sledećoj sednici pokrenuti inicijativu da se Budanko imenuje počasnim
meštaninom, jer je to zaslužio, a stanovnici Čučeva su odlučili da to
učine nakon što su zbivanja u "Oluji" aktuelizovana presudom Haškog
tribunala.




Ili ovo -no kao što rekoh ,mrzi me da tražim -i odmah-ovo su članci iz srpskih novina -da ne bude "lažu"
Musliman odbio da strelja Srbe pa završio u logoru Silos | Vesti011 ...

Ima primera,ali i kod njih se prećutkuju.To ako Dani pokušavaš naći uzalud.I kod njih se takvi primeri i reklamiranje istih tretira kao defektizam.
A primera je milion,
Direktno u koloni koja je sizala za vreme Oluje,nekoliko ljudi mi je tu reklo na licu mesta.Hrvatski policajci javno ili tajno im doturali vodu,i to sa suzama u očima.
I nijh će izbaciti samo po potrebi,ako im taj gest odogovara,ali i kod njih se to krilo principijalno,jer traba prema neprijatelju izazvati mržnju a ne milosrđe.

Ipak,taj argunemt Dodika mi nije jasan.Voleo bih da nema primera takvih sa druge strane.To nije izgovor da toga ne bude kod nas.Ako bi bilo samo kod nas,mi bi sa tim postali nadnacija što bi meni kao nacionalisti bilo svakako drago.Ali svugde ima toga.

Na žalost,to su u Srpskom narodu samo izuzetci i svetli primeri.A do pojave komunizma se to smatralo srpskom tradicijom.Zato ljudi koji traže primere među drugima ne znaju ništa o Srbiji i Srpstvu,o maršu preko Albanije-

debilko ::

Direktno u koloni koja je sizala za vreme Oluje,nekoliko ljudi mi je tu reklo na licu mesta.Hrvatski policajci javno ili tajno im doturali vodu,i to sa suzama u očima.
I nijh će izbaciti samo po potrebi,ako im taj gest odogovara,ali i kod njih se to krilo principijalno,jer traba prema neprijatelju izazvati mržnju a ne milosrđe.

Ipak,taj argunemt Dodika mi nije jasan.Voleo bih da nema primera takvih sa druge strane.To nije izgovor da toga ne bude kod nas.Ako bi bilo samo kod nas,mi bi sa tim postali nadnacija što bi meni kao nacionalisti bilo svakako drago.Ali svugde ima toga.

U svemu se mora ostati čovek ,pa i stvari prljavoj kao rat . Ko je čovek -čovek je i kada nosi drugu uniformu . I ja nisam vadio iz malog prsta -nego ono što sam čuo od ljudi koji su došli odande ,i pre i sa "Olujom" a i od moje sestre .

Medicinar je obavezan da pomaže i ranjenom neprijatelju isto kao i svome .Vojnička čast diktira da se nikada ne puca po civilima a zarobljenik tretira kao čovek . Toga su se ljudi držali i sada -u svim nacijama . Neljudi nisu-i od njih se moglo čuti ono "izdaja" za takav čin .Takvi su na kraju i ubili Aleksića . Ćerka moje koleginice je dobila kundak u lice jer je nosila samo vodu zarobljenim muslimanima u logoru Omarska ,bilo joj žao ljudi da umiru od žedji na njene oči . To je devojka od 25 godina -i našao se junak da "udari kurvu izdajničku " . A "kurvin" muž je bio na ratištu u istoj toj uniformi u isto vreme .
A što se Dodika tiče...baš me zanima šta će otkriti "istraga" o tome ko stoji iza onog "osujećenog atentata" Nešto sumnjam da je on trebao biti "meta",on nekako ne smeta nekima ,koliko Tadić.

Da,a šta je posle tog kundaka preduzeo njen muž.Da li je bacio uniformu.
Tu je pre svega problem bio pre dvadesetak godina.
Ljudi se plašili da bace uniforume.Pa sad pričaju priče ovakve i onakve.
Meni je sitnica bila dovoljna da vidim kakav je rat.

Istog momenta sam shvatio,da se odazivanjem i učestvovanjem u Miloševićevim igrarijama samo odmaže Srpstvu.Logičkom eliminacijom sebe više nisam video na toj strani.Moglo je sve da se okrene, ali ja u toj vojsci nikada ne bi mogao biti.Da sam mobilisan,prebegao bih na protivničku stranu. To mi je dečački san još bio da se borim protiv JNA.

debilko ::

Da,a šta je posle tog kundaka preduzeo njen muž.Da li je bacio uniformu.
Tu je pre svega problem bio pre dvadesetak godina.
Ljudi se plašili da bace uniforume.Pa sad pričaju priče ovakve i onakve.
Meni je sitnica bila dovoljna da vidim kakav je rat.

Istog momenta sam shvatio,da se odazivanjem i učestvovanjem u Miloševićevim igrarijama samo odmaže Srpstvu.Logičkom eliminacijom sebe više nisam video na toj strani.Moglo je sve da se okrene, ali ja u toj vojsci nikada ne bi mogao biti.Da sam mobilisan,prebegao bih na protivničku stranu. To mi je dečački san još bio da se borim protiv JNA.

Nije . Čim je rat završen ,otišli su iz Bosne ,danas žive u Puli ,on radi u brodogradilištu tamo . Sin im ide u školu za pravoslavnog sveštenika -inače su oboje Srbi,on iz Bosne ,ona iz Vojvodine .
Bili su jedno vreme i ovde -ali nije bilo posla ,brodogradilište u Apatinu je propalo ,pa su otišli tamo . Dodju u posetu ,ali ne nameravaju da se vrate ni u Bosnu ni u Srbiju .Inače se radi o ljudima koje "politika" apsolutno ne zanima . A što se tiče"primera "sličnih Aleksiću -ali sa druge strane ,pa evo ,deo iz knjige "Tajna Dobrovoljačke ulice " Miladina Petrovića (izdanje "Svet knjige "Beograd )

......Prema svjedočenju kapetana bojnog broda Ratomira Maksimovića, njih
je kao taoce uzeo izvesni Fahro Kurtaj. Njega i gospođu Valentinu,
civilno lice na službi u JNA, držao je u hotelu "Evropa". Za to vreme
niko ih nije maltretirao. Njih dvoje su razmenjeni 11. maja 1992.
godine, sedam dana posle našeg oslobađanja.
Kasnije sam saznao da je tu bio i komandant teritorijalne odbrane,
Hasan Efendić. Posmatrao je kako nas pljačkaju, tuku i otimaju Valentinu
i Ratomira radi razmene. I, umesto da to spreči, on je to, kako sam
piše, odobrio.

"Vidio sam vojnike i starješine postrojene uza zid. Jedan od
policajaca uzeo je jednu ženu za razmjenu za svoju sestru koju su
četnici uzeli iz stana. Ja sam mu odobrio razmjenu. Osim žena, ostali
zarobljenici su odvedeni u salu zgrade DTV 'Partizan', popularni FIS",
piše Efendić u knjizi "Ko je branio Bosnu".

Upravo ta nekada popularna dvorana postala je naša tamnica i naše
mučilište. Kad su nas uveli unutra, naterali su nas da sedamo do zida,
na strunjače. U sredini dvorane bilo je mnoštvo vojnika Armije RBiH sa
cevima uperenim u nas, a svakog časa neki uniformisani i naoružani
tipovi upadali su unutra. S njima su ulazili i ratoborni civili, željni
da dele pravdu. Nisam mogao da procenim koliko nas je bilo. Moglo nas
je biti oko dvesta. Malo sam ljudi poznavao. Video sam nekoliko drugara
iz Informativne službe. Neki su tek pristizali. Potpukovnik Franjo
Patačko ušao je s krvavim zavojem oko glave. Ranjen je bio i pukovnik
Komnen Žarković i mnogi drugi vojnici i oficiri.

A onda se na vratima pojavio moj drug iz redakcije Nikola Ostojić:
skoro go, u kratkim gaćama i oficirskim čizmama, ogrnut vojničkim
šinjelom. Neko ga je tako jako udario kundakom u leđa da je, kako je
kasnije pričao, mislio da mu je odbijen bubreg. Iako je hramljući ušao u
dvoranu, učinilo mi se da moj drug Nikola ulazi nekako ponosno,
uzdignute glave. Ali taj ponos i ta njegova uzdignuta glava nisu se baš
slagali s njegovim tragikomičnim izgledom. Video me je i seo pored mene
žaleći se na bolove u leđima.

Jedan vojnik Armije RBiH, koji je mogao da ima oko dvadeset pet
godina, naredio mi je da ustanem. Merio me je neko vreme a zatim je
tražio da skinem pantalone. Dobio sam ih od jednog tenkiste početkom
rata u Sloveniji. Svidele su mu se, verovatno, što su imale više
džepova, kao one što nose ribolovci. Kasnije mi je doneo neki plavi
radnički kombinezon i staru policijsku bluzu, bez dugmadi i bez bilo
kakvih oznaka. Tražio je da skinem čizme, a dao mi je neke stare crne
cipele. Kakva slučajnost: sve mi je bilo taman: kao da je za mene
naručeno.

Razna spadala s oružjem, u uniformi ili bez nje, upadali su u dvoranu
i slobodno birali svoje žrtve. Jedan od njih ušao je noseći u ruci
svečanu generalsku blizu, rekavši nam da su uhapsili generala Kukanjca.
Ta vest me je u prvi mah potpuno obeshrabrila, ali, kako je vreme
prolazilo, sve više sam sumnjao u njenu istinitost. Potajno sam se nadao
da je general na slobodi. Znao sam da je njemu najteže i da će učiniti
sve da nam pomogne.

Kasnije, po izlasku iz zatvora, saznao sam pojedinosti o čoveku koji
nam je saopštio lažnu vest o generalovom hapšenju. To je bio Zoran
Čegar, onaj žestoki momak koji je Jovu Divjaka skinuo s transportera.
Ali, sticajem čudesnih okolnosti, pomogao je pukovnicima Katalini i
Beloševiću u presudnim trenucima.

"S obzirom da su svi znali da sam zamenik ministra odbrane i
obaveštajac", pričao je Belošević za "Pravdu", "moj život je prilikom
napada na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici bio u velikoj opasnosti.
Sačuvao sam živu glavu zahvaljujući isključivo jednom Hrvatu, Zoranu
Čegaru (prema nekim informacijama Čegar je Srbin porijeklom iz Glamoča,
čiji je otac bio policajac u Sarajevu, a oženjen je Hrvaticom, pr. a.),
zameniku komandanta specijalnih jedinica BiH, kojima je komandovao
takođe Hrvat (Dragan Vekić). Poznavali smo se dugo, bili smo komšije.
Kao siroče bez roditelja, zaposlio sam ga u Srednjoj vojnoj školi za
nastavnika fiskulture. Posljednji put videli smo se pred rat, možda u
februaru, kada smo otišli na piće...

Kada me je, onako golog i poniženog, video na betonu u Dobrovoljačkoj
ulici, upitao je: Šta ćeš tu Beli? Naredio je da mi odmah vrate odeću.
Svom vozaču je rekao da me vozi kući. Zamolio sam ga da pomogne i
pukovniku Ratku Katalini, koji se gušio i borio za život. Poslušao me
je, tako da je i Katalina prebačen u bolnicu. Da nije bilo Čegara, nas
dvojica bi gotovo sigurno bili streljani u Dobrovoljačkoj..."

Drugi čovek spasao je pukovnika Ratka Katalinu u Koševskoj bolnici u Sarajevu.

"Čuvao me je", pričao je Katalina za ''Pravdu'', "jedan mlad vojnik
Armije RBiH. Pazio me je kao da je bolničar i uvek mi bio pri ruci.
Pošto mi je rekao da se zove Adnan, odmah mi je bilo jasno da nije neki
zalutali Srbin i prosto me je ganula pažnja koju je gajio prema meni.
Stalno mi je podizao glavu i rečima 'kašlji pukovniče, nemoj da se
udaviš', terao me da iskašljavam krv. Uveče je zaključavao vrata i
onemogućavao divljake da me ubiju, verovatno rizikujući i svoj život."

Dodik posthumno odlikovao Trebinjca Srđana Aleksića

Tanjug | 09. 01. 2013. - 15:38h  
| Komentara: 33


Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik
danas je u Banjaluci "Ordenom časti RS sa zlatnim zracima" posthumno
odlikovao Srđana Aleksića, hrabrog Trebinjca koji je 1993. godine smrtno
stradao spašavajući život sugrađaninu Alenu Glavoviću.


[You must be registered and logged in to see this image.]
Dao život da bi spasao sugrađanina Alena Glavovića: Srđan Aleksić


Rade Aleksić, Srđanov otac, vidno potresen, primio je priznanje u Palati
predsednika RS u Banjaluci, gde je povodom 9. januara, Dana i krsne
slave Republike Srpske, Dodik svečano uručio ordenje i medalje građanima
i institucijama, koji su delima i zaslugama posebno afirmisali Srpsku i
srpski narod.
Grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je 21. januara 1993. godine legitimisala osobe na trebinjskoj pijaci.



Nakon što su ustanovili da je jedna od legitimisanih osoba Alen
Glavović, Bošnjak, počeli su da ga maltretiraju i tuku. Srbin Srđan
Aleksić priskočio je u pomoć Glavoviću, a četvorica vojnika su, umesto
Glavovića, kundacima pušaka pretukli Srđana.


Od zadobijenih batina Srđan je pao u komu, i preminuo je 27. januara
1993. godine. Srđanov otac Rade, u čitulji je tada napisao "Umro je
vršeći svoju ljudsku dužnost".



Srđanu Aleksiću je posthumno dodeljena Povelja Helsinškog komiteta za
ljudska prava u Bosni i Hercegovini, Ulica Velikih drveta u Sarajevu je
15 godina nakon Srđanove smrti nazvana njegovim imenom, prolazu u
Zmaj-Jovinoj ulici u Novom Sadu je nazvan po Srđanu i tu je postavljena
spomen-ploča u njegovu čast, takođe i u Pančevu.



Na Dan državnosti Srbije, prošle godine, posthumno je odlikovan zlatnom
medaljom Miloš Obilić za ispoljenu hrabrost i delo ličnog herojstva.

Film "Krugovi": Tužna ratna priča o heroju

U Trebinju je pre nekoliko dana počelo snimanje filma “Krugovi” Srdana Golubovića, a u ostvarenju koje govori o herojstvu i tragičnoj sudbini Srbina Srđana Aleksića, pripadnika Vojske Republike Srpske koji je mučki ubijen 1993. u Trebinju braneći muslimanskog civila Alena Glavovića, glume Vuk Kostić, Leon Lučev, Nebojša Glogovac, Aleksandar Berček, Hristina Popović, Nikola Rakočević, Boris Isaković, Jasna Đuričić i Marko Janketić.
Glavni junak Vuk Kostić na prvoj klapi

- “Krugovi” su film o krivici, o posledicama jednog herojskog čina, o frustraciji herojstvom, o senci prošlosti i potrebi da se iz te senke izađe. Reč je i o kukavičluku i nemoći koja vodi ka osveti, o spoznaji besmisla osvete, i o oproštaju. Film prati živote ljudi koji su učestvovali u događaju koji im je promenio živote. Radnja se dešava 12 godina kasnije i bavi se pitanjem ima li herojstvo smisla. Ostavlja li herojski čin jednog čoveka ikakve posledice na druge ljude? Da li je biti heroj isto što i biti budala i da li je život izgubljen u odbrani drugog ljudskog života kao kamen bačen u bezdan - izjavio je Srdan Golubović.

Scenario „Krugova” napisali su Srđan Koljević i Melina Pota Koljević, a tri paralelne priče odvijaju se u Beogradu, Nemačkoj i Trebinju, prateći likove koji su, kao svedoci događaja iz prošlosti, motivisani da donesu odluke koje će im promeniti živote. Nebojša, svedok stradanja njegovog najboljeg prijatelja, prevazilazi grižu savesti suočavajući se sa ubicom, zatim Haris, koji život duguje junaku koji se žrtvovao za njega, dug vraća rizikujući sve, a sin ubice u susretu sa ocem stradalog heroja otvara put za prevazilaženje prošlosti.

Istiniti događaj koji je inspirisao autore „Krugova” dogodio se 21. januara 1993. godine. Pripadnik Vojske Republike Srpske Srđan Aleksić našao se u grupi srpskih rezervista koji su legitimisali ljude na trebinjskoj pijaci. Kada su naišli na muslimana Alena Glavovića, počeli su da ga tuku. Srđan je priskočio u pomoć Alenu koji je pobegao, a četvorica srpskih rezervista kundacima su pretukla Srđana koji je šest dana kasnije preminuo od zadobijenih rana.

Srđanov otac Rade u čitulji je napisao: “Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost”. Srđan Aleksić bio je juniorski rekorder u plivanju, bavio se amaterskim pozorištem, a imao je 26 godina kada je ubijen. Jedan od četvorice napadača poginuo je nekoliko meseci kasnije na ratištu, dok su ostala trojica bili osuđeni na po dve godine i četiri meseca zatvora.

Tokom suđenja za ubistvo njegovog sina, Rade Aleksić je doživljavao i razna poniženja koja nikada neće zaboraviti. Među njima je i rečenica jednog od advokata, branioca optuženih: “Tako mu i treba kada je branio muslimana”.

- A moj Aći, tako smo Alena svi odmila zvali, sada je u Švedskoj, oženio se, ima dvoje dece. Svakog me leta obiđe kada dođe u Trebinje. Prvo ode na Srđanov grob s velikom ikebanom, a onda kod mene. Eto, toliko sam uzbuđen da mu se ni prezimena ne mogu setiti. Nama, Trebinjcima, onoj staroj trebinjskoj raji, prezimena nisu ni značila ništa. Zvali smo se po nadimcima, prepoznavali po dobroti i u takvo Trebinje i danas verujem - ispričao je Rade Aleksić.

PETICIJA za ulicu Srđana Aleksića u Beogradu [You must be registered and logged in to see this image.]

Ja potpisao i nadam se da će isto učiniti i mnogi od vas .
Po savesti,naravno .
Imamo ulice sa imenima raznih "heroja" -ovaj momak je bio istinski HEROJ .

cojle ::

"Naravno da je to svetao primer, ali nažalost takvih primera sa druge strane nije bilo"
tvrdi Dodik.

[You must be registered and logged in to see this image.]

PODVIG: Kako je Hasan spasao Aca od maskra u Dobrovoljačkoj!

Planeta,
10:30, 17.03.2013.
Autor: EPK/Radio Slobodna Evropa,Foto: Screenshot (Youtube)


24 komentara

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prišao sam ja njemu pozadi, udario ga
nogom otpozadi, i on je mene vidio. Samo sam mu kazao: 'Ne brini, samo
šuti. Dok sam ja, ostaćeš živ', priča Hasan zvani Duša

[You must be registered and logged in to see this image.]

SARAJEVO - Kad je 3. maja 1992. godine kolona JNA iz tadašnje komande
na Bistriku izlazila iz Sarajeva i bila zaustavljena u Dobrovoljačkoj
ulici, paralelno uz događaje koji će kasnije biti predmetom sudskih
sporova odvijala se drugačija priča. Hasan Jusović, tada pripadnik
Teritorijalne odbrane, spasao je iz kolone vojnika Aca Nenadića. Odveo
ga je svojoj kući gde ga mesec dana čuvao, sve dok nije našao način da
bezbedno napusti grad. I danas su u kontaktu. Priča o Aci i Hasanu koga
zovu Duša, jedna je od onih koja govori o dobrim ljudima u lošim
vremenima.

Dok se u jednom dijelu kolone JNA koja je kroz
Dobrovoljačku ulicu u Sarajevu napuštala grad odvijala prava drama, u
drugom je za vojnika JNA Acu Nenadića počinjala drugačija priča, koja će
njemu i jednom pripadniku Teritorijalne odbrane BiH, Hasanu Jusoviću,
zauvek da promeni život.

Jusović je kao civil u službi, mesec
dana pre događaja koji će postati predmetom sudskih, pa i međudržavnih
sporova, bio vozač generala JNA Vojislava Đurđevca. Tamo je i upoznao
Acu koji je bio na odsluženju vojnog roka.

„Lepo smo se
slagali, pili kafu zajedno, pili sok zajedno, ne znajući za rat.
Normalno. On je bio pri kraju odsluženja vojnog roka kad je nas rat
obojicu zatekao u komandi. Ja sam osećao potrebu da ipak moram preći u
Armiju BiH, tad je to bila Teritorijalna odbrana. Ja sam se poverio tom
vojniku i rekao mu: 'Aco, ja bih morao da pobegnem'. On je rezonov'o
fino i rekao: 'Znam, Duša, ja moram da ostanem, ti mora da odeš. Čuvaj
se, pozdravi svoju porodicu, želim ti sve najbolje.'. I on mene isprati
nekim, jel', kanalom, kuda sam ja pobegao“, priča on.

4. aprila 1992. su se razišli, da bi se 3. maja sreli u posva drugačijim okolnostima.


[You must be registered and logged in to see this image.]

„Kolona je presečena na Skenderiji, prišli iz kuća, raznoraznih, sa
raznoraznim naoružanjem. Zarobili nas. Onda sam Hasa video u koloni kad
su nas bili 'spakovali'. Prišao mi je polako i rekao: 'Ne boj se ništa
dok sam ja tu.'.“

Jusović, videvši tada 19-godišnjeg momka među zarobljenicima nije imao dilemu.

„Kad
sam ja njega ugledao da je on u koloni, sa njima, zarobljen, ja sam se
iznenadio. Samo mi je proletelo kroz glavu kako da ja njemu pomognem, da
mu uzvratim. Setio sam se da je i on meni pomogao kad sam ja bežao iz
Armije. Gledao sam da mu pomognem, da bi on preživeo, da bi ostao živ,
ne znajući šta se može desiti s njim. Prišao sam ja njemu pozadi, udario
ga nogom otpozadi, i on je mene vidio. Samo sam mu kazao: 'Ne brini,
samo šuti. Dok sam ja, ostaćeš živ'. Ja sam tu kolonu čitavu propratio
hodajući ispred njega, iza njega, gledajući slučajno da ga ko ne izvede,
da ne bude nešto sa njim. Tako sam s tom kolonom otišao do FIS-a, gde
su oni bili smešteni“, priseća se Jusović. U Sportskom centru FIS zatražio je da Acu povede sa sobom, što su mu i dozvolili.

„Čim
smo izašli iz FIS-a, pošto je on bio u uniformi, ne znam ni sam kako
to, spontano, da sam ja pokucao na neka vrata od stana, neka gospođa je
bila, i zamolio da mi da neku košulju i pantalone, da bih presvukao tog
vojnika. Žena mi je to odmah dala, ja sam njega presvukao i mi smo pošli
mojoj kući koja je na Sedreniku, udaljena negde oko dva i po kilometra.
U jednom momentu ja njemu kažem, pošto su barikade bile po putu 'Odsad
se ti zoveš Mirsad'. On je to prihvatio i došli smo mi u mene do kuće“,
kaže Jusović.

U Jusovićevoj kući u sarajevskom naselju Sedrenik
Aca je proveo mesec dana. Zajedno su jeli, pili, tik ispod prve linije
odbrane. Dok ljudi okolo ginu nije bilo jednostavno vojnika JNA sačuvati
živog i zdravog. I Aco je toga bio svestan.

[You must be registered and logged in to see this image.]


„Fenomenalno. Doveo me u kuću i dao mi pištolj i dva okvira
metaka i rekao: 'Ovo ti ne dajem radi tebe, nego radi moje žene i dece'.
Nijedno jutro nisu popili kafu dok ja nisam ustao iz kreveta. Hranili
su me. Svi su me poštovali, ceo kraj tu, mada je bilo jako teško kada je
Sarajevo tu bombardovano.“

No, i komšijama je ubrzo prirastao za srce, kaže Hilmo Kozica.

„Hasi
je najteže bilo, kad ga je doveo, obući ga, jer je on bio visočiji od
Haska, nije imao šta obući, pa sam mu ja dao kompletnu moju garderobu.
Taman je bila za njega, k'o skrojena. U to vreme on nije znao šta će s
njim biti uopšte, dal' će živ iz svoje kuće, tako da nam je najduži taj
period, a najdraži nam je period onaj kada je on već otišao odavde na
Mrkoviće, kad je to sve regulisano, s Mrkovića na Pale, u Beograd, kad
se on javio da je došao živ u Beograd i da je došao svojim roditeljima
živ.“

Tako je Dobrovoljačka ulica u Sarajevu zahvaljujući Hasanu i
Aci dobila novi prizvuk. Ljudski i prijateljski, koji je obojicu vezao
za čitav život.

Na današnjoj sednici Skupštine grada Beograda usvojen predlog da jedna ulica u Beogradu ponese ime Srđana Aleksića, koji je stradao braneći komšiju Bošnjaka.

Srđana Aleksića, vojnika Vojske Republike Srpske ubili su pripadnici te iste vojske pošto im se suprotstavio kada su na ulici htjeli da ubiju njegovog poznanika, Bošnjaka iz Trebinja. Oni su tada nasrnuli na Aleksića i pretukli ga kundacima. Predlog da jedna ulica na Novom Beogradu dobije njegovo ime podnela je odbornička grupa DS.
___________
Ovo ,pre nego što vlast u Beogradu preuzmu i formalno oni što su lepili "Bulevar Ratka Mladića " preko tabli Đinđićevog bulevara .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Postoji samo čovek, sve je drugo varka": Dan kad je preminuo heroj Srđan Aleksić

Tanjug | 27. 01. 2014. - 09:34h | Foto: D. Goll - Ilustracija |

Komentara: 190    


Na današnji dan 1993. godine u Trebinju, svom rodnom gradu, pognuo je Srđan Aleksić dok je od pripadnika Vojske Republike Srpske spašavao svog sugrađanina Bošnjaka Alana Glavovića. Srđan je postao heroj i taj njegov plemeniti cin nikada neće biti zaboravljen. Srđan je imao 27 godina kada je ubijen. Mladić je bio glumac amater i juniorski rekorder u plivanju.

 
Toga dana Srđan se sam suprotstavio četvorici naoružanih pripadnika Vojske Republike Srpske koji su tukli Glavovića, inače, Srđanovog komšiju. Srđan mu je priskočio u pomoć i tom prilikom je zadobio povrede od kojih je pao u komu, a potom i preiminu.



Srđanov otac Rade Aleksić stalno poručuje da postupak njegovo sina nije bio herojski već ljudski čin i da bi tako trebalo da postupi svaki čovek.
U čitulji pre 21 godinu napisao je jednostavno:”Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost”.

“Nije Srđan junak, nego vi, koji to poštujete, koji ste Srđana usvojili i prigrlili”, kazao je Rade Aleksić juče u Podgorici gde je posađeno drvo u čast njegovom sinu.

Rade je istakao da želi da mladi ljudi prave Srđanove korake i da ne pričaju i ne razmišljaju o podelama.

“Za mene postoji samo čovek, sve je drugo varka”, kazao je Rade Aleksić.

Jedan od četvorice Srđanovih ubica poginuo je na ratištu, a ostala trojica osuđeni su na po dve godine i četiri meseca zatvora.
 



 
Alen Glavović, mladić kojeg je Srđan branio svojim životom, danas živi u Švedskoj. Alen je oženjen i ima dvoje dece. Svake godine poseti Trebinje, Srđanov grob i njegovog oca, jer, kako kaže, ne zaboravlja niti će ikada moći zaboraviti plemeniti čin svog prijatelja.

Odbornici Skupštine Beograda odlučili su da Srđanovo ime nosi jedna ulica u Novom Beogradu, a na inicijativu Suzane Milosavljević Ilić, koja je 11. februara poslala zahtev i peticiju Komisiji za imenovanja ulica i trgova.

U februaru 2012. godine tadašnji predsednik Republike Srbije, Boris Tadić, posthumno je Aleksića odlikovao Zlatnom medaljom “Miloš Obilić” za pokazanu hrabrost i delo posebnog junaštva.

Posthumno mu je dodeljena Povelja Helsinškog komiteta za ljudska prava u Bosni i Hercegovini.

Hrabri mladić plemenitog srca dobio je svoju ulicu u Sarajevu, a prolaz u Novom Sadu u Zmaj-Jovinoj ulici nazvan je po njemu. Takođe, tu je postavljena i spomen-ploča u njegovu čast. Prolaz koji nosi ime Srđana Aleksića postoji i u Pančevu.

Forum Bošnjaka Crne Gore je predložio , Vlada Crne Gore je dala pozitivno mišljenje, a Skupština Glavnog Grada je donela odluku da se novi bulevar nazove Srđanovim imenom. Tabla sa Srđanovim imenom postavljena je 11. jula prošle godine, na Dan sećanja na žrtve ratova vođenih na prostoru bivše SFRJ u periodu 1991 - 2001. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Danas je godišnica smrti heroja Srđana Aleksića . 
Srđan Golubović je snimio film "Krugovi" inspirisan ovim događajima ratne 1993 , a RTS 2007 dokumentarni film "Srđo" .

Srđan Aleksić je posle 23 godine dobio ulicu i u Beogradu . 

[You must be registered and logged in to see this image.]

Posle Beograda ,Srđan je dobio i Plato u Novom Pazaru .

[You must be registered and logged in to see this image.]

I treba ,da se nikada ne zaboravi ,ali se bojim da dobar deo ljudi sa ovih prostora  ništa nije naučio ,jer nacionalizam i bezumna politika (koji su doveli do toga da Srđan bude ubijen od "svojih" samo zato što se poneo kao čovek i prijatelj )nisu nestali -nego ih ima na hiljade koji i dalje isto to propovedaju ,truju ,mrze i priželjkuju i prizivaju zlo . 
Da nije tako -ne bismo imali "domoljube" što vole "U" u Hrvatskoj i četničke vojvode na vlasti i oko vlasti u Srbiji ,niti Bosnu kao bure baruta ,jer je i dalje vode isti ti "nacionalisti" svih boja .

Danas se navršava 30 godina od smrti Srđana Aleksića, hrabrog mladića koji je poginuo u centru Trebinja braneći svog prijatelja Bošnjaka Alena Glavovića, i svojim hrabrim činom postao sinonim za ljudsku humanost u regionu.
Grupa pripadnika Vojske Republike Srpske je u januaru 1993. godine legitimisala stanovništvo na pijaci u Trebinju.
Nakon što su saznali da je jedan od legitimisanih Alen Glavović bošnjačke nacionalnosti, pripadnici Vojske Republike Srpske su počeli da ga maltretiraju i tuku.
Srđan Aleksić priskočio je u pomoć svom sugrađaninu Alenu, a četvorica vojnika su zatim kundacima pretukla Srđana.
Srđan je od zadobijenih povreda pao u komu i preminuo 27. januara 1993. godine.
Srđanov otac Rade je u svojoj čitulji napisao „Umro je ispunjavajući svoju ljudsku dužnost“.
Srđanov otac Rade je košarkaški trener. Majka mu je rano umrla, a brat poginuo u nesreći sa motornim zmajem, iznad Petrovog polja kod Trebinja.
Srđan se bavio glumom u pozorištu, za šta je dobio više nagrada. Glumom je nastavio da se bavi i tokom rata, u predstavi „San jedne ratne noći“.
Bio je i pionirska plivačka nada bivše Jugoslavije.


Danas postoje ulice Srđana Aleksića u Sarajevu, Novom Sadu, Podgorici, Beogradu, Pančevu, ali nažalost ne i u Trebinju i Banjaluci.

[You must be registered and logged in to see this image.]