ZEN priče

First topic message reminder :

Proslost, sadasnjost i buducnost
Jednog dana, neki se covek, dok je setao divljinom, namerio se na razjarenog tigra.

Bezao je pred njim, ali ubrzo je dosao do ruba provalije. Uhvatio se za neku puzavicu i poceo se spustati. Ali na dnu ga je vrebao drugi tigar.

Zatim pojavise se dva vredna glodavca i stadose grickati bas tu puzavicu.

Iznenada spazi jednu zanimljivu jagodu za oci... Ubere je i stavi u usta...

- Mmmm... Kako je dobra.

Ne zadrzavajte se na proslosti, ne brinite o buducnosti. Posvetite punu paznju trenutku! Iskusite ga!

Глас једне руке
Учитељ храма Кенин био је Мокураи, Тиха Грмљавина. Имао је малог штићеника по имену Тојо коме је било само дванаест година. Тојо је виђао старије ученике како свако јутро посећују учитеља у његовој соби како би се подучили санзену7 или личном вођењу, у оквиру којих су се обављали коани8 да би се зауставила лутања ума.
Тојо је такође желео да обави санзен.
"Сачекај још мало", рече му Мокураи. "Сувише си млад."
Али дечак је био упоран, и учитељ на крају пристаде.
Увече, у одређено време, мали тојо стаде на праг Мокураиеве собе за санзен. Удари о гонг да најави своје присуство, а у знак поштовања поклони се три пута пред вратима, уђе и седе испред учитеља у учтивој тишини.
"Чује се глас две руке када њима пљеснеш", рече Мокураи. "Ти ми покажи глас једне руке."
Тојо се поклони и отиђе у своју собу да размотри овај проблем. Са свог прозора чу музику гејши. "А, имам га!", изјави.
Следеће вече, када га је учитељ замолио да ослика глас једне руке, Тојо поче да свира музику гејши.
"Не, не", рече Мокураи. "Нећеш с тим успети. То није глас једне руке. Уопште ниси схватио."
Мислећи да би га таква музика могла омести, Тојо се премести на једно мирно место. Медитирао је поново. "Шта може бити глас једне руке?" Случајно зачу неко капање воде. "Имам га", помисли Тојо.
Када се следећи пут појави пред учитељем, Тојо поче да подражава капање воде.
"Шта је то?", запита Мокураи. "То је звук капања воде, а не глас једне руке. Покушај поново."
Узалуд је Тојо медитирао да чује глас једне руке. Чуо је уздисање ветра. Али звук је био одбачен.
Чуо је крик сове. Али и то је било одбијено.
Глас једне руке нису били ни скакавци.
Више од десет пута је Тојо посећивао Мокураиа са различитим звуцима. Сви су били погрешни. Скоро је годину дана размишљао шта би глас једне руке могао бити.
Најзад мали Тојо прође кроз праву медитацију и превазиђе све гласове. "Нисам више могао да нагомилавам", објаснио је доцније, "па сам досегао безгласни глас."
Тојо је појмио глас једне руке9
7 Санзен је разговор "у четири ока" између учитеља зена и ученика.
8 Коан је стручан назив за вежбе ума која обављају ученици зена под надзором својих учитеља. Оне имају за циљ да продру кроз интелектуалне границе ума и доведу до бљеска изненадног непосредног сазнања, без појмовног расуђивања.
Коан се састоји од питања (проблема) које учитељ поставља ученику, после чега се овај повлачи у самоћу медитирања покушавајући да нађе решење. Ученик је дужан да учитељу саопшти свој одговор, и ако он није исправан, процедура се наставља све док се до решења не дође. Уобичајено, ова дуготрајна вежба ума доводи до врхунског захтева зена - до просветљења (у јапанском језику сваног сатори).
9 Питање гласа једне руке је једно од три основна проблема у зену који се постављају ученицима, а позната су као "питања о природи Буде". Сва три носе само различита имена за једно те исто, и сва три на питање шта је то природа Буде, одговарају исто - ништа.

Mudri učitelj



Učenici su duboko raspravljali
o Lao Tzeovoj izreci:
“Oni koji znaju ne govore;
Oni koji govore ne znaju.”

Kad je k njima došao učitelj,
pitali su ga što točno znače te riječi.
Učitelj im reče: “Ko od vas poznaje miris ruže?”
Svi su ga znali.
Potom im reče: “Izrecite ga riječima.”
Svi su ćutali.

Dostojanstveno umrijeti

Majstora chada (chado – Put ceremonije čaja), Tajima Kozo-a, izazove na dvoboj bespoštedni ronin uvjeren u pobjedu s lakoćom. Kako nije mogao odbiti dvoboj bez da izgubi čast, majstor se pripremi na smrt.
Uputio se do susjeda, majstora Kenjutsua, i pitao da ga nauči kako dostojanstveno umrijeti.
“Tvoje namjere su hvale vrijedna”, kaže majstor, ” i rado ću ti pomoći, ali prvo te ljubazno molim da mi pripremiš šalicu čaja.”
Tajima je bio oduševljen što ima šansu da vježba svoju vještinu, vjerojatno posljednji put, te se posve zaokupio u ceremoniju pripreme čaja, zaboravivši što ga čeka. Kenjutsu majstora se vrlo dojmila smirenost u takvom teškom trenutku.
“Nema potrebe da te podučim kako ćeš umrijeti”, rekao mu je.
“Tvoja moć koncentracije je tolika da se možeš suočiti s bilo kojim majstorom mačevanja. Kada dođeš pred ronina, prvo zamisli da se pripremaš spremiti čaj svom gostu. Uljudno ga pozdravi. Skini ogrtač, pažljivo ga složi i stavi lepezu na vrh, baš kako i sada napravio. Tada izvuci svoju katanu i podigni je iznad glave, spreman da zamahneš kada protivnik napadne, i koncentriraj se samo na to.”
Tajima mu zahvali i uputi se na dogovoreno mjesto za borbu. Slijedio je upute majstora i potpuno se udubio u misao da se sprema pripremiti čaj prijatelju. Kada je podigao mač poviše svoje glave, ronin osjeti da pred njim stoji potpuno osoba potpuno drugačijeg karaktera; nije vidio kako da ga zaobiđe; Tajima je djelovao čvrst poput stijene, u potpunosti bez straha i slabosti.
Tada ronin, demoraliziran tim stavom, baci svoju katanu i prostre se pred Tajimu, ponizno tražeći oprost za svoje nečuveno ponašanje.

Hodati pravo

Čuvenog samuraja Musasija jedan učenik je zapitao što treba znati da bi da bi se pobjedilo u dvoboju?

"To je jednostavno", rece Musasi.
"Da li si sposoban da bez okljevanja i skretanja hodaš linijom koja postoji između dva tatamija ?
"Jesam, sposoban sam", odgovori učenik.

"Možeš li bez greške da hodaš linijom pored puta dugog nekoliko stotina metara?", pitao je dalje Musasi.

"Mogu i to!"

"Možeš li bez skretanja da hodaš pravom linijom duž opkopa velikog zamka, koji je dugačak nekoliko kilometara?"

Učenik je ušutio. nesiguran može li to učiniti i samo je pognuo glavu.

"Ti si sam dao odgovor na svoje pitanje. Ja ne mogu da se borim u dvoboju umjesto tebe.
Moraš da se boriš sam", reče mu Musasi.

Kudo učitelj zena

Kudo je bio carev učitelj. I pored toga, običavao je da putuje sam kao lutajući prosjak. Jednom kada je bio na putu za Edo, stiže pred malo selo zvano Takenaka. Bilo je veče i padala je kiša. Kudo je bio sasvim mokar.
Slamnate sandale su mu se raspale. U prozoru jedne seljačke kuće blizu sela primjeti četiri-pet pari sandala i odluči da jedne kupi.
Žena koja mu je ponudila sandale, vidjevši koliko je mokar, pozva ga da preko noći ostane u njenom domu.
Kudo prihvati, zahvalivši joj. Uđe i izgovori sutru pred obiteljskim oltarom. Onda bi predstavljen ženinoj majci i njenoj djeci.
Vidjevši da je cijela obitelj utučena, Kudo upita što je posrijedi.
"Moj muž je kockar i pijanica", reče mu domaćica. "Kada se dogodi da pobijedi, pije i postaje grub. Kada izgubi, posuđuje novac od drugih. Ponekad, kada se sasvim opije, ne dođe uopće kući. Ne znam što da uradim?"
"Ja ću mu pomoći", reče Kudo. "Evo ti nešto novca. Daj mi krčag dobrog vina i nešto dobro za jelo. Onda možeš ići. Ja ću meditirati kraj oltara."
Kada se domaćin oko ponoći vratio, sasvim pijan, dreknu: "Hej ženo, kod kuće sam. Šta ima za jelo?"
"Imam ja nešto za tebe" reče Kudo. "Uhvatila me je kiša i tvoja žena me je ljubazno zamolila da ostanem ovdje preko noći. Zauzvrat, kupio sam nešto vina i ribe, pa možeš i ti da se poslužiš."
Čovjek se obradova. Odmah ispije vino i leže na pod. Kudo sjede kraj njega, meditirajući.
Ujutru, kada se probudio, muž je zaboravio na prethodno veče.
"Tko si ti? Odakle si došao?", zapita Kuda koji je još uvijek meditirao.
"Ja sam Kudo iz Kjota i idem za Edo", odgovori učitelj zena.Čovjek se posrami. Iskreno se izvini učitelju svoga cara.
Kudo se nasmješi : "Sve u ovom životu je nestalno", objasni. "Život je vrlo kratak. Ako nastaviš sa kockom i pićem,
neće ti ostati vremena za bilo šta drugo, a prouzrokovat ćeš svojoj obitelji patnje."
Svijest mu se probudi iz sna :"U pravu si", izjavi. "Kako ti se ikada mogu odužiti za ovo divno učenje!
Dozvoli mi da te malo ispratim i ponesem ti stvari."
"Ako želiš", složi se Kudo.
Krenuše obojica. Kada su prešli pet kilometara, Kudo mu reče da se vrati.
"Samo još deset kilometara", molio je Kuda. Nastaviše.
"Možeš sada da se vratiš", predloži Kudo.
"Poslije sljedećih petnaest kilometara", čovjek odgovori.
"Vrati se sada", reče Kudo kada su prešli i tih petnaest kilometara.
"Pratit ću te do kraja svog života", izjavi čovjek.

***

Suvremeni učitelji Zena u Japanu potiču iz reda jednog čuvenogučitelja koji je bio sljedbenik Kuda.
Njegovo ime je bilo Mu-nan ili
"Čovjek koji se nikada nije vratio".

Priroda škorpiona

Dva monaha peru u vodi svoje zdjelice, kad primijete škorpiona koji se utapa. Jedan od njih ga izvuče na suho, ali škorpion ga prilikom spašavanja ubode. Monah mirno nastavi prati svoju zdjelu, no nakon nekoliko minuta isti škorpion ponovno upadne u vodu. Monah ga opet spasi. Škorpion ga i prilikom ovog spašavanja ubode. - Pa, zašto ga nastavljaš spašavati iako znaš kako je u škorpionovoj naravi ubadati? - drugi monah upita prvog. - Zato što je u mojoj naravi spašavati, mirno odgovori prvi i nastavi prati svoju zdjelicu od hrane.

Kiša cvijeća


Subhuti bijaše Buddhin učenik. Bio je u stanju shvatiti moć praznine, gledište da ništa ne postoji, nego da je stvar nečije subjektivnosti ili objektivnosti.
Jednog je dana Subhuti, u duhovnom stanju apsolutne praznine, sjedio pod nekim stablom. Odjednom, posvuda oko njega počne padati cvijeće.
„Hvalimo te zbog tvojeg govora o praznini“ šaputahu mu bogovi.
„Ali ja nisam govorio o praznini“ reče Subhuti.
„Ti nisi govorio o praznini, mi nismo čuli prazninu“ odgovoriše bogovi „To je istinska praznina.“
I pupoljci se po njemu slijevahu poput kiše.

Čekaj

Došao jedan čovjek kod velikog učitelja Bohudina i zamolio za pomoć u rjesavanju njegovih problema, kao i za put učenja.

Bahudin je rekao da napusti duhovna učenja i da odmah izađe iz njegove kuće.
Jedan dobrodušni posetitelj počeo je da protestira.
-Čekaj! Postoje stvari koje se nemogu objasniti.
-Čekaj - i to će ti se pokazati" - rekao je učitelj.
U tom trenutku uleti u sobu ptica koja je letjela tamo - vamo, neznajući gdje da leti da pobjegne.
Učitelj pričeka pticu da se smiri, pokraj jedinog otvorenog prozora u prostoriji i nenadano pljesnu rukama.
Preplašena ptica je izletjela pravo kroz otvoreni prozor - na slobodu.
Bahudin je rekao: " Za nju je ovaj zvuk bio jedan vid šoka, pa i uvreda, zar ne?"
U jednoj fazi duhovnog puta, potrebna su vam učenja i treba da vas podučavaju za put, moraju vas uvjeravati na tom putu.
Potrebno vam je mnogo vježbanja, ali će doći trenutak kad morate sve to nadvladati.
Prvo morate mnogo naučiti, za da se poslje odučite od toga.

Postoje stvari koje se ne mogu objasniti, jer one postaju jasne samo u konkretnoj životnoj situaciji.