Istina o 27. martu

[You must be registered and logged in to see this image.]

A onda...

У новијој српској историји се много тога десило у марту. Нажалост, све годишњице су трагичне. Највећи значај има 27. март 1941., који је неправедно гурнут у други план због новијих дешавања. Двадесет и седми март је дан у којем је кулминирало све оно што се дешавало годинама пре тога. Пропаганда након Другог светског рата је обојила овај датум црвеном бојом, дала му тотално другачији тон у циљу оправдавања илегалног рушења монархије и доласка на власт нове групе. Демонстрације су биле усмерене против приступања Тројном пакту и углавном против кнеза Павла, на улицама су се носили транспаренти подршке младом краљу Петру. Не случајно, у самом центру града, у кругу од свега пар стотина метара су биле туристичке агенције Велике Вританије, СССР, Немачке и Италије. Наравно, туристичка делатност је била само параван за оно чиме су се они стварно бавили.

Несумњиво, са временске дистанце и хладне главе, пуч је био једна велика глупост неодговорних људи, који су више веровали страним „пријатељима“, него сопственом кнезу. Суштина је да је тај пуч донео несагледиву штету Србији, а за интересе страних сила и домаћих политиканата.

Но, да кренем од почетка....


by Ђорђе Шекуларац

sonia ::

Но, да кренем од почетка....

Опет султан и Енглези.

Trojni pakt je potpisan 25. marta 1941, a vojni puc je bio 27. marta.Tesko da mozes organizovati puc za dva dana, a da svi vojni garnizoni, i zandarmerijske stanice u celoj drzavi ne reaguju protiv pucista...sto bi govorilo u prilog da je puc vec bio pripremljen , a da je potpisivanje Pakta bio samo iskoristeni povod

cojle ::

sonia ::

Но, да кренем од почетка....

Опет султан и Енглези.

videcemo vec odkud vetar duva...

.........

Убиство наде



Прва српска жртва југословенске идеје је баш онај човек који је спровео у стварност. Деветог октобра 1934. године је у Марсеју убијен краљ Александар. Пуцањ у њега није био само пуцањ у једног владара, обичан атентат. Краљ је у Србији био отелотворење државе. Краљ осликава национално јединство, његова реч је последња. У међународној политици је био значајан јер је био творац „Мале Антанте“, савеза Чехословачке, Румуније и Југославије. Само име савеза је асоцирало на Први светски рат и јасно је откривало циљ постојања. У почетку, савез је постојао да би спречио евентуалне покушаје Мађарске и Аустрије да поврати изгубљене територије. Пред убиство краља, Мала Антанта је прерастала у прву антихитлеровску коалицију у Европи. Посебна ставка је била могућност да се савезу прикључе и нове чланице. Сматрана је за пету силу у Европи, велику територију, стајаћу војску и број становника. Југославија, Чехословачка и Румунија су донеле одлуку да убудуће наступају заједнички, „јер су се умориле од тога да буду играчке у рукама великих сила“. Јасно је да би у случају прикључења Пољске овом савезу био створен нови блок, који би с једне стране био брана од германског утицаја, а с друге од продора комунизма. Наравно, старим силама на континенту је ово сметало. Наивно је веровати да је убиство краља било дело једне мале хрватске и једне македонске организације. Ово убиство је било дело велике међународне завере, у којој су учествовале многе тајне службе и неки сепаратистички покрети, чији је заједнички интерес био убиство Александра Карађорђевића. Без харизматичног вође, Мала Антанта је била осуђена на пропаст. На иницијативу краља, створен је и Балкански пакт 1934. Године, који су чинили Југославија, Грчка, Румунија и Турска, којим се гарантује безбедност граница, а са могућношћу да прерасте у политичку и економску заједницу. Убиством у Марсеју је убијена и нада да ће се спречити или бар одложити нови велики рат.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Од атентата до рата

Власт у Југославији је преузело трочлано намесништво под изразитом доминацијом кнеза Павла. Павле је био другачија личност. Александар је био франкофил, Павле англофил. Енглеску је доживљавао као своју другу отаџбину. То ће се показати и као грешка, можда и због лоше комуникације. Југославија је после убиства краља била рањена. Павле је био приморан да чини уступке који су разбијали јединство државе, али су је бар одржавали. Влада Милана Стојадиновића је донела економски процват Југославији, углавном због преоријентације ка Немачкој у спољнотрговинској размени. Послератна историја је поприлично оцрнила Милана Стојадиновића због његових немачких веза, упорно игноришући да су се тада све државе Европе трудиле да имају што боље односе са Немцима, укључујући и саму Енглеску која је допустила Аншлус Аустрије и окупацију Чехословачке без икакве гриже савести. СССР је такође кокетирао са Немачком у овом периоду. Иначе, као англофил, кнез Павле је у условима велике финансијске кризе молио Енглеску да повећа увоз пољопривредних производа из Југославије, не би ли се бар мало олакшао положај тешко опорезованих српских сељака, а у стилу енглеског хумора, најбољег на свету, обавезали су се за повећан увоз ћурака из Југославије, за читавих 60 комада годишње. Није било друге него да се преоријентишу на Немачку, која се обавезала да откупљује сав производни вишак и уложи у рударство.


Кнез Павле, неправедно запостављен и оклеветан

Кнез Павле је био човек који је потпуно одударао од простора на којем је живео. Био је страствени колекционар уметничких дела. Веома интелигентан, са истанчаним укусом за културу, у неким другим околностима би остао упамћен као оснивач великог музеја (који су после рата комунисти срушили). Елитистички оријентисан, помало лош у комуникацији са домаћим политичарима, али изузетно цењен у иностранству. Лични пријатељ британског краља.
Иначе, кнез Павле је требало да буде упамћен по музеју који је основао и уметничкој галерији, првој у Србији. За две године је добио на поклон око 50 слика. Музеј се налазио у данашњем Пионирском парку, а данас нема ни спомен плоче да подсети на тај понос Београда.
Нека од познатијих дела која су била у његовом власништву су „Глава светог Јеронима“ од Мантење, „Адонис и Венера“ (Никола Пусен), „Три монаха“ ( Симон Вуе), као и дела Ежена Делакрое, Веронезеа, Ђованија Каријанија, Гаспара Диега, Монеа, Реноара, Иље Рјепина... Најпознатије дело које је поседовао је био Ел Греков „Лаокон“, који би данас вредео око 200 000 000 долара, а био је приморан да га прода после рата због егзистенцијалних проблема.

Чини се да је боље комуницирао са уметницима, него са политичарима, а највеће разочарење му је приредио Иван Мештровић, који је написао многе лажи у својим мемоарима, иако је пре рата захваљујући кнезу Павлу добио многе послове.

Колико су га Немци поштовали, говори податак да су само за украшавање Берлина приликом његовог доласка потрошено 30 000 000 марака. Приређена је и војна парада која је трајала три сата. За безбедност и шпалир је било мобилисано 30 000 припадника СА одреда. И поред поздравних говора испуњених великим речима поштовања, Југославија се војно није приближила Немачкој. Хитлер је за Павла рекао да је „клизав као јегуља, кад год човек помисли да ће од њега извући неки конкретан одговор, он се сакрије иза свог парламента“. Ни Павле није имао много боље коментаре о Хитлеру; рекао је за њега да има нешто хладно у његовом погледу и стиску руке. Међутим, није допустио да уђе у сукоб са њим. Лично свако од нас има право да буде храбар и смео, али као представник државе мора бити мудар и промишљен. Одмах после посете Берлину, кнез Павле је отишао у Лондон, што је изазвало разочарење у Немачкој, о томе је сведочио Хајнц Гудеријан, отац модерне тактике тенковског ратовања и један од најбитнијих немачких војсковођа.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Тројни пакт

Заправо, то и није био пакт. Немцима није одговарао фронт на Балкану, који би био трећи у Европи. Желели су мир на овој линији по сваку цену. Хитлерови сарадници су се чудили његовој попустљивости према Србима и дужином преговора. Југославија је била изузета од војне клаузуле. Није била обавезана да учествује у рату, а ни да трпи прелаз немачких трупа преко њене територије ка Грчкој, већ само санитетског материјала. Кнез Павле је после рата тврдио да је обећање Солуна најобичнија лаж и да у преговорима тај град никада није споменут. Истина је да је кнез Павле намерно одуговлачио преговоре, да би што дуже одложио напад на Совјетски савез. Постоји чак и тврдња да је желео да са војском упадне у Немачку док Немци ратују у СССР (Ваухник). Било је очигледно да се спрема напад на Совјетски савез, јер је број дивизија немачких дивизија повећан на 240. Ваухник (југословенски обавештајац у Берлину) тврди да је био план да, док Немци буду заузети на Волги, Југославија, Турска и евентуално Румунија, продру у Немачку са 40 до 60 дивизија и тиме окончају рат. Наравно, о овом свом плану никако није смео да прича домаћим политичарима, који су већ били у дубокој вези са страним дипломатама, док је кнез био окарактерисан као издајник. Атмосферу је још више потпалио британски министар за Индију, Леополд Емери, својом изјавом да “југословенска влада не може полагати право на то да једним својим потписом „отпише част и независност 16 милиона Југословена.“


Пуч

Сам пуч је био формалност. У Београду је тих дана боравио Вилијам Донован, главни амерички обавештајац, оснивач ЦИА. Наравно, није био ту туристички, као и Џорџ Тејлор, британски агент. Пуковник Донован је после рата и сам изјавио да се Срби не могу позивати на 27.3., јер су они тај пуч купили, а да Срби у њему имају само техничку улогу. Кнез је ухапшен на путу ка свом имању код Крања, доведен је у Београд пред генерале Симовића и Мирковића и професора Радоја Кнежевића. Предочено му је да ће бити стрељан уколико не потпише оставку. На радију је један капетан брода изимитирао глас младог краља којим се он проглашава пунолетним и преузима власт од непопуларног кнеза. Народ излази на улица са паролама „Боље рат, него пакт “ и „Боље гроб, него роб“, као и дуго сакриваним паролама подршке краљу Петру. Комунистичка пропаганда је тврдила да су пуч извели комунисти , који су у том тренутку били потпуно минорна политичка снага. Додуше, краљевина се здушно борила против доласка комунизма, рад КПЈ је забрањен после убиства министра Милорада Драшковића, а и из искуства одбеглих Руса је врло озбиљно схваћена опасност од идеологије „којој не требају песници, вајари, сликари, писци, лекари и професори“, који су чинили добар део избеглица после револуције. Додатна опасност од комунизма је представљало то што он долази баш из Русије. Југославија је последња признала Совјетску власт у Русији. „Совјетија за Запад постаје безопасна кад се каже да долази из Русије. За нас баш у томе лежи опасност“. Срби су увек прихватали новине из Русије лакше него са било које друге стране. Кнез Павле је до краја рата био затворен у Африци.

„Срби су нашли своју душу“

Да, то је била реакција Винстона Черчила. И то је коштало Србе скоро два милиона жртава. О томе он није бринуо. Иначе, пуч у Београду је после тога коштао и Енглеску, јер је морала да се више укључи у рат на Балкану, а да успори напредовање у Африци. Дакле, пуч је био грешка и са енглеске стране. Али, већ је било касно за исправљање грешака.


„Вјачеславе Михаиловичу, како се крсте ови овде?“

Пучисти су убрзо схватили своју грешку и да морају да прихвате све обавезе које је и сам кнез Павле преузео да би спречили пропаст државе. Било је касно. Хитлер је био бесан и већ је скован план за напад на Југославију. На брзину је делегација отишла у Москву да потпише споразум о пријатељству и ненападању са СССР, као очајнички покушај да се Хитлер натера да размисли још једном о нападу. Уговор је потписан рано ујутру, у недељу, 6. Априла. У тренутку потписивања споразума неко је шапнуо Стаљину о Хитлеровом говору којим је најавио напад на Југославију. Окренуо се ка Молотову и упитао га како се крсте његови саговорници. Молотов је скупио прсте и показао му. Стаљин се насмејао, прекрстио и одмахнуо десном руком. То је значило да је са Југославијом готово и да је потпис био акт чисте куртоазије.


Последице једне велике глупости

Југославија је прегажена за кратко време. Отпор је био спорадичан, никако организован. Практично без већих жртава немачке војске, Југославија је освојена, војска заробљена и послата у радне логоре широм Немачке. Територија је подељена између Немачке, Италије, Албаније и НДХ. Већ десетог априла је основана НДХ, највернија немачка савезница. Власт у скраћеној Србији је преузео Милан Недић, који је спасио колико је могао људи. Из Русије су пристигли агенти, међу којима је најпознатији Мустафа Голубић, који су омогућили јачање партизанског покрета, који на почетку рата није имао никакву подршку. Преко радио Лондона је свакодневно позивано на устанак међу Србима. Право је питање зашто РЛ није позивао на устанак других народа који нису имали претњу одмаздом 100 стрељања за једног убијеног немачког војника. ЈВуО је после почетног отпора решила да сачека бољи моменат за наставак борбе, због поменуте одмазде. Партизанско руководство за то није марило, а народ који је увек више веровао епским песмама него стварности је нестрпљиво прихватао борбу против окупатора под било којом заставом. Наступио је и крвав грађански рат, деценијска подељеност међу Србима, настале су бројне историјске контроверзе које ни до данас нису разјашњене.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Citat :

Територија је подељена између Немачке, Италије, Албаније и НДХ.

1.Albanija je bila pod Italijom, pa nije mogla dobiti nikakve teritorije.Zaboravila si (odnosno autor teksta )spomenuti Bugare, i Madjare

2. Zvuci kao "cetnicka istina"

3. Građanski rat je naziv za rat u kome međusobno sukobljene strane okvirno pripadaju jednoj te istoj kulturi, društvu ili političkoj zajednici.

[You must be registered and logged in to see this link.]

Partizani i cetnici ne pripadaju istoj kulturi (rakije i cetnicke gibanice, te reza po kalabicu); ne pripadaju ni istom drustvu , a o politickoj zajednici nema sta da se kaze (monarhisticke oficircine...)
Istorija građanskih ratova, jos od Spartakovih vremena, ne zna da su takvi ratovi počinjali i vođeni u okupiranoj zemlji! Da li je građanski rat, ako se jedna od dve ratujuće strane - u našem slučaju partizanska - za čitavo vreme okupacije, odlučno i dosledno, bori protiv okupatora, a druga ratujuća strana - u ovom slučaju četnički pokret - povede borbu i vodi je, sve do sloma okupatora, protiv one prve, tj. partizanske? Odista, da li je to građanski rat ili je, pak, ta druga ratujuća strana bila u eklatantnoj saradnji i na svakovrsnoj pomoći okupatorima? Jasan dokaz da se nipošto nije radilo o građanskom ratu jesu i uporna nastojanja predstavnika partizanskog pokreta da privoli četnički pokret Draže Mihailovića na zajedničku borbu protiv okupatora
Kako je vođa Francuskog pokreta otpora Šari de Gol gledao na građanski rat u okupiranoj Francuskoj? Njemu je u avgustu 1944. godine, pošto je oslobođen Pariz, u zvaničnu posjetu i na službeni razgovor došao predstavnik maršala Petena. Imao je i ovlašćenje da sa de Golom pronađe način kako bi se izbegao građanski rat u Francuskoj. De Gol je odgovorio: Ja sam udaljio tog izaslanika. Gde je građanski rat?
Za razliku od onih prostora u doskorašnjoj Jugoslaviji, u kojima se čine pokušaji reafirmacije ravnogorskog pokreta i Mihailovića, u Francuskoj niko normalan ne pomišlja na rehabilitaciju kolaboracije i kvislinštva okupatoru. I tom Petenu, koji je osuđen na smrt, oduzeto je zvanje maršala dodijeljeno mu za njegove zasluge u Prvom svjetskom ratu.

“Glavna borba protiv Tita vodi se sada na području Nezavisne Države Hrvatske. Glavne snage, koje u toj borbi uzimaju učešća, bore se pod ustaškim amblemom... Tito, prema tome, ima mogućnost da tu borbu u inozemnim krugovima prikaže kao borbu sa Njemačkom i njenim saveznicima i da joj oduzme karakter građanskog rata, koji bi jedino mogao biti razlogom jedne angloameričke interencije”.( Memorandum delegacije Četničkog nacionalnog komiteta od 27- aprila 1945- Vladku Mačeku,predsjedniku HSS-a, o potrebi ujedinjavanja svih snaga radi borbe protiv NOP-n Arhiv VII,Ča, k. 15, reg. br. 5/3, VK-P-642/2.)

Vodstvo četničkog pokreta insistira da se oružani sukobi u Jugoslaviji predstave ne kao oslobodilački nego kao građanski rat. Smatralo je da se samo u tom slučaju Angloamerikancima pruža mogućnost da se umiješaju i uspješno intervenišu u korist nacionalističkih snaga.
I komandanti na terenu su smatrali da se može zatražiti intervencija saveznika s tim ciljem. Potpukovnici Zaharije Ostojić i Petar Baćović depešom od 12. IX 1944. upozoravaju Mihailovića: “Smatramo da je potrebno zatražiti od saveznika da nas okupiraju i spreče građanski rat, u protivnom mi smo izgubili bitku i vojnički i politički.”

El, I just love how matter of fact you are