Literatura, apstrakti, odlomci

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

EMPATIJA, ZANEMARENA DRAGOCENOST

Kada je čovek na nultom stepenu empatije rezultat je porazan. „U tom trenutku postajete sposobni da dehumanizujete ljude, da pretvarate druge u objekte, a to može imati tragične posledice”, opominje Baron-Koen

Problem zla koji je vekovima bio prevashodno filozofsko-religijski, Sajmon Baron-Koen u studiji „Psihologija zla” nastoji da redefiniše i prevede u oblast nauke, koja po njegovom mišljenju, pruža veće mogućnosti za plodnu raspravu o poreklu, suštini i prevenciji destruktivnosti u ljudskom svetu.

Religija uzima zlo kao objašnjenje rđavih dela, a ne kao ono što, zapravo, traži objašnjenje („Pojedinac A. opljačkao je, prevario, istukao ili ubio pojedinca B. zato što je zao”). Za nauku pak zlo je nešto što je problem, zagonetka koju tek treba objasniti nekim drugim pojmovima.

Spas od prividnog, cirkularnog objašnjenja, Baron-Koen nalazi u nedostatku empatije, trajnom ili samo privremenom. „U ovoj knjizi pokušavam da redefinišem ’zlo’ pomoću pojma empatičnost i da vidim zašto je neki ljudi imaju više ili manje od ostalih, ali i šta se dešava kada je izgubimo”.

Čovekova gotovo nepojmljiva sposobnost da bude brutalan može se uspešno objasniti odsustvom saosećanja za drugu osobu, koju on doživljava ne kao ličnost, već kao puko sredstvo ili prepreku na putu ostvarenja svojih želja i namera.

Umesto da se pitamo kako čovek može biti takav „monstrum”, toliko „zao”, surov i počiniti tako strašna „zverstva”, mnogo je plodnije postaviti drugačija pitanja: „Kako ljudi mogu da se ophode prema drugima kao prema objektima? Kako ljudi dođu do toga da isključe svoje prirodno saosećanje prema ljudskom biću koje pati?”
Postoji više načina da se čovek pretvori u bezosećajno i neempatično stvorenje spremno na najstrašnije surovosti (prebijanja, silovanja, mučenja, sakaćenja, ubistva, genocid), jer drugog ne doživljava kao ljudsko biće.

Empatija može biti isključena zato što je čovek previše zauzet sobom i svojim interesima ili da potpuno nestane zato što ga preplave destruktivne emocije, kao što su slepa mržnja, očajanje, dubok bol, patnja, gnev, želja za osvetom ili ozlojeđenost, zavist, pakost.
Problem postaje još ozbiljniji kada ovaj nedostatak empatije postane stalan u vidu stabilne crte ličnosti, odnosno kada je osoba neprestano okupirana sobom i kada i ne primećuje emocije drugih. Takve osobe se svrstavaju u nulti tip empatije.

Nulti stepen empatije podrazumeva da osoba ne zna kako da uspostavi kontakt i da komunicira s drugima, niti je u stanju da predviđa njihove namere, osećanja i postupke. Takva osoba nije zainteresovana i ne registruje misli, potrebe i osećanja drugih. Jednostavno, drugi su izvan njenog vidokruga. Osoba bez empatije sledi svoje želje i impulse bezobzirno, jer nema nikakvih kočnica i obzira prema osećanjima svoje okoline. Zato ona u najboljem slučaju deluje nepristojno, bezobrazno, a u ekstremnom slučaju nasilno, surovo.

A kada je čovek na nultom stepenu empatije (bilo privremeno ili trajno) rezultat je porazan. „U tom trenutku postajete sposobni da dehumanizujete ljude, da pretvarate druge u objekte, a to može imati tragične posledice”, opominje Baron-Koen.

Nulti tip empatije, kaže autor, predstavlja potpuno odsustvo empatije kod te osobe, koje dovodi do rđavih posledica ne samo po tu osobu već i po čitavu njenu okolinu. Ovom tipu pripadaju osobe sa poremećajem ličnosti, koje su asocijalne, narcističke i granične (nulti negativni tip), kao i osobe koje pripadaju autističkom spektru, gde se razlikuje Aspergerov sindrom i klasični autizam (nulti pozitivni tip).

Osobe koje odrastaju bez ro

diteljske ljubavi i empatije, lišene razumevanja i podrške, imaju oštećen emocionalni, socijalni i moralni razvoj ličnosti, te često postaju „bezosećajne psihopate”. Njihove veze s drugim ljudima su površne, utilitarne i slabe, socijalne veštine su nerazvijene, a međulični odnosi lišeni ljubavi i saosećanja. Za njih su karakteristični impulsivnost (napadi besa), netolerantnost, grubo, bezobzirno, asocijalno ponašanje i emocionalna ravnodušnost prema patnji bližnjih.

Baron-Koen upozorava: „Iščezavanje empatije predstavlja važno globalno pitanje koje je u vezi sa zdravljem naših zajednica, bilo da su male (kao porodica) ili velike (kao nacije)... Bez empatije rizikujemo da se veze raskinu, postajemo sposobni da povređujemo druge i možemo izazvati konflikt. S empatijom imamo resurse da rešimo konflikt, povećamo kohezivnost zajednice i rastvorimo bol druge osobe.”
Empatija je, opominje nas autor Psihologije zla, dragocenost koja je, nažalost, obezvređena, zanemarena i marginalizovana u zapadnoj kulturi.

Žarko Trebješanin
Izvor: Politika Kulturni dodatak, 27. april 2013.

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

Habitus maximus - najveće navike naše duše

"Deca se rađaju znajući i osećajući da roditelji treba da ih nauče najbitnijoj lekciji čovečanstva: kako da ne izdaju sebe same."

Ovo je deo iz teksta Karolajn Majs (Caroline Myss) u kojem se razmatra najvažniji aspekt čovekovog života - življenje u skladu sa celovitošću našeg bića i našeg postojanja u kontekstu celovitosti univerzuma čiji smo deo. Tekst je preveo Dražen Horvatić a za naš sajt ga je adaptirala Žana Borisavljević.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Teološke rasprave se često bave preispitivanjem razlike između uobičajenog shvatanja neke reči u intelektualnom smislu i shvatanja reči na duševnom nivou. Na primer, reč habitus na latinskom označava navike ponašanja i rutinu. Svaki pojedinac ima mnoštvo navika koje uređuju njegov fizički život. Svi imamo rutine koje povremeno menjamo, ali rutine – navike – naša su sidra. One drže haos na odstojanju, koliko god pojedinac može da pregovara sa silama haosa. Naše navike su takođe projekcije našeg stila življenja: neko trči, neko jede samo organsku hranu, neko ide na crkvene službe svake nedelje ili šeta svakog jutra, čita svako veče posle večere, drema svaki dan u 4 popodne, ne pije alkohol pre 5 popodne. Naše fizičke navike su stop znaci i znaci za kretanje za ljude oko nas koji moraju da nauče da se "kreću" oko naših čvrsto ustanovljenih i pažljivo regulisanih rutina.

Ono što je bitno u vezi sa našim fizičkim navikama su pitanja izbora i prilagođavanja. Možemo promeniti svoje navike svesno, iako prekidanje nekih od ovih navika iziskuje veliku podršku. Očigledno je da oslobađanje od navika poput drogiranja, kockanja, konzumiranja alkohola ili laganja nije nešto što bi čovek sam pokrenuo, ali i ove mračne navike mogu biti prekinute.

Ono što sve navike imaju zajedničko je to da su promenljive. One uređuju naš svet, a ipak mogu da se menjaju, izmenjuju ili izbacuju iz našeg života u potpunosti, po volji. Neke druge navike mogu biti uvedene u bilo kom trenutku.

Habitus Maximus se, s druge strane, odnosi na „velike navike naše duše“. Ovo su navike koje, onakve kakve su, ne biramo svesno, ali su probuđene iznutra pod okolnostima ili naučenim ponašanjem. Ovo su navike koje, ako se održavaju, vode do toga da ovladaju celim našim bićem. Dok fizičke navike uvode red u život, navike duše nas uređuju kao ljudska bića. One su obrasci ponašanja svojstveni prirodi naše duše koja se oblikuje kroz razgovore sa odraslima tokom detinjstva ili tako što smo svedoci u nekim situacijama koje prouzrokuju momenat poistovećenja, ili „buđenje“.

U poretku Prirode je da roditelji imaju želju za prenošenjem mudrosti i iskustva na decu. Deca isto tako imaju žarku potrebu za roditeljskim odobravanjem. Oni žele da ih roditelji vide i primete i oni su rođeni znajući i osećajući da roditelji treba da ih nauče najbitnijoj lekciji čovečanstva: kako da ne izdaju sebe same. Ovo je lekcija koja se uči tako što dete ima priliku da posmatra svoje roditelje u situacijama kada pobede strah i iskušenje dostojanstveno i hrabro. Možda će to biti roditelj koji se zauzeo za pravdu u društvu ili koji je podržao kolegu na poslu jer je to bilo ispravno, iako je to njegovog oca koštalo posla. Dete se ne može naučiti da postupa ispravno samo uz pomoć reči. Ono mora naslediti hrabrost od oca i majke. Detetu treba podariti živa sećanja na hrabrost i pravednost, koja se ulivaju u njegovo srce, pronalazeći svoj put poput tečnog zlata do kvaliteta njegove duše koja čeka da bude oblikovana. Osećanja i sećanja na to kako obećava sebi da će uvek u životu biti – kao njegov pravedni otac, kao njegova hrabra majka – postaju njegov habitus maximus.

To sada prelazi u navike njegovog srca i duše. Pravednost i hrabrost su stvarne za njega, nisu samo ideje i reči. To su žive psihičke i duševne energije koje može da oseti uz svoje roditelje na koje se ugleda. Da bi dete ostalo celo i da bi živelo sa integritetom, ono mora da kaže sebi da će održati unutarnju veru koju ne sme da ugrozi: Mora da živi hrabrim životom zbog primera svojih roditelja. Nosiće bojazan u sebi, unutarnji strah da bi mu duša usahla čak i zbog jednog čina samoizdaje.

Deca koja odrastu nikada ne spoznavši značaj ovog usmeravanja hodaju kroz život sa nekom prazninom i besom koji uvek pokušavaju da identifikuju. Znaju da imaju osećanje neispunjenosti iz detinjstva, ali od čega? Oni koji su imali brižne roditelje često govore: „Znam da su me moji voleli, ali...“. Neki kažu da ih nisu dovoljno voleli ili da ih roditelji možda naprosto nisu razumeli, ali znaju da samo izmišljaju razloge. Oni koji su imali traumatična detinjstva ukazuju na zlostavljanje i tu se zaustave.

Ono što osećaju je neispunjenost – čak i u slučajevima bez zlostavljanja, jer nisu iskusili ritual prenošenja mudrosti sa duše roditelja na njih. Nikada nisu iskusili kako se oblikovanje dešava kada se moć roditelja poveže sa detetom preko nekakve kosmičke srčane žice koja prenosi poruku: „Ti si deo nečega većeg od tebe. Ono što ti radiš i kažeš jeste bitno. Važan si ovome svetu i meni. Živi ispravno jer si važan.“

Drugi način na koji čovek prepoznaje svoj habitus maximus je prisustvovanjem nečemu što pokreće ličnu identifikaciju. Pojedinac kaže: „Nikada neću biti kao taj čovek.“ Na primer, mlada osoba prisustvuje tome kako siledžija maltretira slabije dete na igralištu. Slabije dete je preplašeno i dete-posmatrač, obuzeto besom, stidom i žaljenjem obećava sebi: „Nikada neću biti siledžija. Nikada se prema ljudskom biću neću poneti tako surovo. I nikada neću stajati po strani i pustiti drugog da nekoga tako ponizi.“

Suprotno tome, mlada osoba koja je svedok situacije kada neko uradi ili kaže nešto, može biti obuzeta istovremenim osećanjem poistovećenja. „Želim da budem kao on jednoga dana.“ Ne govorimo ovde o obožavanjima nekakvog atlete ili zaljubljenosti u poznate ličnosti koje su tu danas, pa ih sutra više nema. Govorimo o mladom čoveku koji je svedok situacije u kojoj neko ima hrabrost da kaže istinu nasuprot teškim posledicama ili postupi ispravno bez obzira na to koliko ljudi mu reklo da uradi drugačije. Jedna devojčica koja je bila svedok tome da je neka devojka „postupila ispravno“ nasuprot ozbiljnim posledicama je, kako mi je to ona opisala, osetila kako joj se srce slama za tu devojku. „Ništa nisam mogla da učinim kako bih joj pomogla. Išla je u zatvor. Znala sam da će je prebiti i da će možda čak umreti u zatvoru. Ona je to uradila kako bi mi ostali mogli da živimo u slobodnoj zemlji. Obećala sam sebi da neće umreti uzalud; da ću posvetiti svoj život kako bih pomogla da se stane na kraj ljudskoj patnji koliko god mogu.“ Put ove žene – njena posvećenost čovečanstvu – oblikovala je njen habitus maximus: saosećanje prema svim ljudima, nenasilje reči i misli i velikodušnost duše.

Treći način na koji čovek budi svoj habitus maximus je kroz direktno učešće. Direktno učešće je obično u vezi sa nečim što traje jedno popodne ili veče, kao što je školska igranka. Ali u ovom slučaju, takođe mislim na mnogo duža iskustva, kao što su određeni časovi tokom školske godine ili posebno prijateljstvo ili odnos koji je bio posebno težak i zbog toga veoma značajan. Godina sa posebnim profesorom ili leto sa bakom ili tetkom, na primer, često su upamćena kao magična vremena ne samo zbog prisne veze koja je nastala nego i zbog buđenja koje je usledilo. Čovek će se sećati tog vremena iz najrazličitijih posebnih razloga jer je to bilo „nešto što mu je promenilo život“.

Samoizdaja: Naša najslabija tačka

Izdaju je veoma lako počiniti – kao onoliko koliko nam inače treba da uključimo internet. Obećavamo da ćemo održati reč i ups... okolnosti su nas primorale da to uradimo. Krivimo druge za čin izdaje, a da se ne osvrnemo za onim što smo mi učinili. Ovo je zajedničko većini ljudi.

Izdaja je sama po sebi loša, a u nekim slučajevima još i gora. Dovodimo sebe u situacije za koje znamo da nisu dobre po nas. Radimo, govorimo ili jedemo nešto što znamo da je štetno, ostajemo u braku sa nekim koga ne voilmo. Ljudi ostaju na poslovima koji ih čine nesrećnim, a onda govore sebi jednu laž za drugom: „Daću otkaz čim deca porastu; čim se tržište promeni; čim ...“

A evo šta je istina: Bićemo skloni izdaji sebe i drugih sve dok smo nesigurni u vezi sa svojim habitusom maximusom. Naše navike srca su duhovno jezgro odakle odlučujemo o svojim vrednostima, karakteru i o načinu postojanja u ovom svetu sa samim sobom i sa drugima. Odsustvo toga ostavlja čoveka praznim i ranjivim da ga lako može poljuljati svaka prepreka koja mu se nađe na putu. Postajemo beskičmenjaci, ljudi koji se plaše životnih izazova jer su nesigurni kako ćemo se tada poneti – a ne jer se plašimo kako će se život poneti prema nama. Ako ne verujemo sebi, nemoguće je da verujemo drugima.

Ako tako živimo, preostalo nam je nekoliko mogućnosti, ali život, koji je ispunjen izdajama jer čovek kaže jedno u ponedeljak, a drugo u utorak i tako dalje, nema smisla. Izdaja postaje način života. Svakako jeste u političkoj borbi i u bankarstvu, finansijama i u mnogim odnosima sa ljudima. Činovi lične hrabrosti postaju sve ređi i ređi među vođama. Istina postaje neobična. Cele grupe unutar društava osećaju da ih je vođa izdao jer je izgubio hrabrost koja mu treba da ih predvodi. Čak i društvo mora imati svoj habitus maximus, svoje navike srca koje postaju simboličke jednoj populaciji. Mora označavati nešto u šta ljudi mogu da veruju. Niko ne veruje u finansijski sistem. Ljudi veruju u vrednosti poput istine, slobode i pravde. Ili živimo verujući u njih ili ne. Kada nacija ne uspeva da živi po svom habitusu maximusu, njeni ljudi gube srce u većem srcu nacije.

Hajde sada da se upitamo o navikama našeg srca!

Koje su navike tvog srca? Koje su neporecive vrednosti koje neguješ u svojoj duši? Koju vrstu hrabrosti poseduješ? Za šta se zalažeš u ovom svetu?

Koje su vrednosti koje su definisale tvoj život? Ako bi neko pitao tvoje prijatelje da ukažu na tvoje vrednosti, šta bi oni rekli?

Koja te je mudrost oblikovala u detinjstvu? A koja je to mudrost koju prenosiš na druge, pogotovo na svoju decu? Da li te tvoja deca vide kao mudru osobu?

Na koje načine si izdavao/izdavala sebe i druge? Da li smatraš da je realno da možeš da se oslobodiš tog obrasca ponašanja?

Ako neko od vas ima pitanje: „Kako da uopšte prepoznam navike svoga srca kada sam već odrastao čovek?“ ovo bih predložila:

Prvo, razgovaraj sa svojom savešću. Prepoznaj šta je za tebe suštinski ispravno i pogrešno i vrednuj svoja dela u okviru definicije te dve krajnosti.

Drugo, prepoznaj svoje životne vrednosti. Koje su to, osim porodice i prijatelja? Reći da je „porodica“ vrednost nije odgovor na pitanje, to je imenica. Šta u vezi sa porodicom ceniš? Primeti vrednosti u malim detaljima, kao što su: „Ja cenim porodicu i živim sa tom vrednošću kao prioritetom. Pomažem im finansijski, svojim vremenom i time što sam častan čovek.“ Imenuj svoje vrednosti. Stani iza onoga do čega ti je stalo.

Treće, identifikuj za šta se zalažeš u životu. Do čega ti je stalo i da li tebi lično znači kada kažeš da ti je stalo do određene stvari ili problema? Šta si sve lično spreman da žrtvuješ za ono u šta veruješ? Slanje imejlova nije nikakva posvećenost. Šta si zapravo spreman da uradiš kako bi promenio nešto u svetu? Ako je nešto zaista bitno tvom srcu, onda moraš da budeš spreman da učiniš neophodno kako bi nešto promenio.

Četvrto i poslednje: da li ti je važno da živiš ispunjen život sa integritetom? Da li ti je bitno da poznaješ i da žviš u harmoniji sa svojim habitusom maximusom?

Kada me ljudi ovih dana pitaju kako da zaleče ili reše svoje krize, kako da nastave dalje ili da okončaju svoju unutarnju patnju, zamislim se nad navikama njihovih srca. Zapitam se da li su kongruentna, cela ljudska bića i da li bi ikad mogli da razumeju moć rada na tome da se postane integrisana ličnost. Pitam se da li bi shvatili olakšanje koje bi osetili kada bi se oslobodili tereta da se plaše sopstvenog života.

Toliko mnogo ljudi želi samo jedan prost odgovor na pitanje zašto su u bolovima ili bolesni – samo jedan jednostavan odgovor. Kako bi takav odgovor mogao da postoji? Kako da nekome na prost način kažem: „Nemaš habitus maximus. Tvoje srce nije ispunjeno nijednom navikom sa kojom se duša poistovećuje i zbog toga nastavljaš svoju potragu za nečim na ovom svetu... tražiš i tražiš. Tražićeš sve dok konačno ne daš obećanje sebi. Ukazujem na „tvoje pravo ja“, moć koja je u tebi neporeciva. Tvoj život onda, kao neka vrsta divljeg, božanstvenog kosmičkog buđenja, dolazi na svoje mesto i to ne zato što je neki Bog van ove planete rekao: „Evo nagrade za tvoje dobro ponašanje.“ To je zato što ti sada znaš svoje mesto, a upravo tako funkcionišu kosmički zakoni Prirode.

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

Koja znanja mogu ublažiti bol

Mnoga nas učenja, filozofska kao i religiozna, uče da se patnja zaustavlja znanjem. Ova tvrdnja koju želimo barem donekle razumjeti vodi nas postavljanju nekih pitanja: koja znanja mogu ublažiti bol? Koje su granice ovih znanja? Očigledno je da svako znanje ne služi tome da donese ljudima sreću. Također je očigledno da ukoliko znanje ima granice i bol bi trebala biti ograničena...

Unatoč tome, život nam stalno pokazuje da bol nema kraja, i kad nam neko znanje donese olakšanje, odmah se pojavi nova bol koja nadmašuje prethodnu i traži drugi tip znanja koje će je stišati.

Tako je na naše pitanje koja znanja zaista pomažu u pobjeđivanju ljudske tjeskobe, odgovor jedino: samo ona koja uklanjaju nutarnje neznanje i unose neprolazno svjetlo, izvršavaju svoju pravu ulogu.

Nije dovoljno puniti glavu podacima koje zovemo “znanje”, već je potrebno da ovi podaci budu odgovor na naša pitanja i nemire. Znanja se također mogu mjeriti prema njihovom većem ili manjem trajanju, a filozofi svih epoha kažu da su ona koja najduže traju znanja koja su najbliža Istini. U tom slučaju trajanje je ekvivalentno postojanosti, nepromjenjivosti, savršenoj stabilnosti. Odatle proizlazi i stav Nove Akropole da je potrebno tragati za onim stalnim idejama koje su se uvijek ponavljale tijekom povijesti, na ovom ili onom jeziku, jer su ekvivalent istine po sebi, odjevene u različitu odjeću.

A koje su granice ovih znanja? Granice su određene samom ljudskom evolucijom. Obzor ima visinu očiju koje ga promatraju: što čovjek više raste, obzor postaje širi, a što mu se čovjek više približava, obzor se sve više udaljava poprimajući beskrajnu i nepoznatu širinu.

Međutim, suprotno tome, pred čovjekom koji puže i prepušta se poteškoćama, obzor je tek crta bez nade i bez svjetla. Ono što je danas misterij, sutra može biti znanje; ono što je danas tama, sutra može biti svjetlo; ono što je danas crta na obzoru, sutra može biti prostran put pun perspektive.

Ali, potrebni su hrabri ljudi, oni koji se mogu boriti na nogama, a ne posustati na putu bez obzira koliko je mnogo trnja koje im ranjava noge. Samo pred takvim ljudima Misterij otvara svoja vrata i rađa se znanje. Samo za takve ljude znanje je dovoljno široko da bi poništilo svu patnju, svo neznanje, svo nerazumijevanje kako bi, konačno, u ruže pretvorilo ono što je u početku bilo trnje.

GASITI VATRU VATROM?

Nelogični stavovi pojavljuju se svakodnevno i množe se do nevjerojatnih granica. Danas se susrećemo s mišljenjem da treba vikati kako bi se zaustavilo vikanje; treba biti nasilan kako bi se zaustavilo nasilje; trebamo koristiti grube riječi kako bi ono što govorimo razumjeli oni koji poznaju samo najgore riječi uličnog žargona...

Sigurno je da se jedna sila zaustavlja drugom silom istog tipa, ali suprotnog smjera. Upravo je u tome problem: koriste se iste sile, ali ne suprotnog smjera. Zbog toga se ne postižu željeni rezultati.

Dekadencija običaja postala je toliko snažna da je današnji čovjek koji misli suprotno od “mode” gotovo smiješan i sramoti se u očima drugih. Ako svi viču, ako svi napadaju, ako se svi tuku i ako svi prihvaćaju ovakvu situaciju, što možemo učiniti da bismo promijenili ovakvo stanje stvari?

Kao što smo ranije rekli, istom silom ali suprotnog smjera.

Analizirat ćemo sljedeće koncepcije:

Sila je snaga i uvjerenje. Kako bismo se oduprli onome što nam se ne sviđa, ne samo ne sviđa nego nas i odbija, onome što nam se čini suprotno od najosnovnijih normi suživota, potrebno je da duboko osjetimo realnost vlastite ideje. Potrebno je da je znamo braniti, da je znamo izložiti i osobno je provesti u praksi, makar time izašli iz okvira prihvaćene mode. Zbog prirodnog zakona, sve ono što se radi sa stvarnom snagom uvjerenja izaziva poštovanje, čak i kod onih koji razmišljaju, govore i rade potpuno suprotno od nas. U našem stavu treba postojati ista snaga kao i u onima koji povređuju, viču, napadaju.

Ista snaga, ali suprotnog smjera.

Ako padamo s onima koji padaju, ako plačemo s onima koji plaču, ne činimo ništa drugo osim što pridružujemo snagu u istom smjeru. Suprotno tome, radi se o inteligentnom suprotstavljanju energija. One koji padnu treba podići istom snagom kojom su pali, ali u vertikalnom smjeru, suprotnom od pada. One koji plaču treba utješiti, ali novom i snažnom vizijom života, kako sutra ne bi ponovno plakali.

Uobičajeno je čuti gorke pritužbe o vremenu u kojem živimo: o tome kako je sve dekadentno, nepravedno, nema suživota, vlada zloba, bratoubilački sukobi... A snaga ove potištenosti je toliko jaka da i najhrabriji padaju u očajanje.

Ali nije vrijeme za očajanje; to je nekoristan gubitak energije. Vrijeme je da upotrijebimo snagu suprotnog smjera. Vrijeme je za suradnju u civilizacijskom oživljavanju koje će se suprotstaviti dekadenciji. Vrijeme je za prakticiranje pravednosti prema sebi i drugima. Vrijeme je da omogućimo razumijevanje i toleranciju. Došao je trenutak za kreiranje, ne za destrukciju. Već je dovoljno uništeno, a posebno ako nitko ne može obnoviti srušene temelje. Zazvonio je trenutak za novog i boljeg čovjeka.

Delia Steinberg Guzmán

» Religijska literatura