I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju

Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'

★ Prva Oklagija Foruma ★ Datum upisa : 17.02.2010

odgovorio mi :
Poštovana,
Nisam stigo onda da vam (jel se piše Vam ili vam mamumujebem sad ne znam) odgovorim kada ste mi pisali da hoćete da napustite zemlju, ali sad vidim da imate promociju znači niste ni otišli to onaj glupavi kurir sve okrenuo protiv mene. Naravno da ne treba da idete nigde, ovde će biti sve bolje i bolje, povećaćemo plate za hiljadu dinara uskoro a bogami i penzije pa ako ne možete sebi da kupite na primer tašnu, može vam majka pomoći ako je živa naravno i zdrava pa joj ne treba za lekove cela penzija. Shvatio sam ja vama ustvario nije valjao brak a ne zemlja, bili ste se loše udali, i sad kad ste se razveli, eto kako je sve drugačije, znam po sebi. Nema razloga da se ode iz zemlje pogotovo ne vi koji je eto, i sami ste rekli baš volite. Treba raditi dva tri posle, lepo, ne dangubiti, i da vidiš da mogu da se kupe i patike ako treba deci. Ne zameram vam ja što niste u stranci hahaha skoro da više nema ni mesta, mislim hoću da kažem..sve da se sad učlanite nemate ništa od toga, to navalilo svi hoće nešto, misle dovoljno je samo biti član. A mi..mi hoćemo da od naše ideje stvorimo religiju. hahaha sad ćete reći, siti smo mi religije popovi voze audije, nama ništa bolje ni od vere ni od crkve, ali nije to ta religija, ako me razumete. Meni je da završim, mada bih mogao još dosta toga da vam napišem, ali sad nemam vremena, baš bilo simpatično to što ste mi se kao obratili, i da znate da bih voleo da dođem na tu promociju, da se konačno i upoznamo ne samo da nam stavljaju slike malo malo, pa na nekom od onih glupavih portala tobož opozicionih. hahahah kakva opozicija to sve budale nesposobne. Eto, vidite kako ja nađem vremena za sve, pa i za vas, ipak ste zagolicali pažnju javnosti iako to nema veze sa mnom, normalno. Tako da ću gledati da dođem, volim ja kulturne događaje a i satiru i humor, što da ne, baš uživam. Da se slikamo kako dolikuje, a ne da nas montiraju bezveze, na onoj slici sam baš loše ispao.

Sa stranice PiSanje uz vetar

Gost

Žena napunila 50 godina i priznala: Za ovih 8 stvari sam prestara

"Više od pola svog života sam provela osvrćući se na mišljenje pogrešnih ljudi. Sada kada sam napunila 50 godina shvatila sam prave vrednosti života. Shvatila sam da sam prestara za ovih osam stvari koje su me sputavale ceo život:
Prestara sam da ćutim
Ne želim više da ćutim kada mi neko kaže nešto što mi ne odgovara. Ne želim da klimam glavom ili da se složim sa svakim glupim i samodovoljnim čovekom. Ne želim da ćutim na nepravdu. Kada vidim da nešto nije u redu, želim na glas da vičem jer je život postao prekratak da bi se o nepravdi ćutalo.
Prestara sam da brinem kako izgledam drugim ljudima
Već godinama zavidim muškarcima jer oni ne moraju svakih dvadeset dana da se farbaju da bi prekrili sede. Muškarci ne moraju ujutru da stavljaju kilograme pudera na lice, da se brinu što im se vide bore od brige i smeha.
Sada sam dovoljno stara da znam da sam najlepša takva kakvu me Bog stvorio. Imam bora ne zna im se broj, seda mi je svaka druga dlaka, ali sam tek sada zadovoljna sa tim kakva sam.
Ono pitanje „šta će komšiluk reći?“ ne dotiče me već neko vreme i hvala Bogu na tome, jer ti ljudi su postali toliko nebitni u mom životu da sam za njihove opaske razvila selektivni sluh.
Prestara sam da imam sitne male grehove
Sada sam dovoljno stara da imam samo grehove. Čaša vina svako veče, je postala moja molitva. Sladoled nedeljom sam preimenovala u greh: sladoled svaki dan. Tako da sada uživam u svojim grehovima koje više ne mogu svrstati u male jer su mi apetiti porasli.
Prestara sam za neudobnu obuću
Sada gledam da me ništa u životu ne ograničava. A moje kretanje je godinama ograničavala visoka potpetica.Nisam mogla da hodam tempom kojim sam htela da hodam. Uvek me nešto žuljalo, bolelo… Sada nosim samo ravno i to je to! Srećna sam kada potrefim dve iste čarape dok se obuvam…
Prestara sam da se izvinjavam za svinjac u kući
Svinjac mi je u kući jer imam nešto pametnije da radim osim što ću da čistim. Eto, zato ovako izgleda i da, kuća mi nikad nije čista „kao apoteka!“
Prestara sam za nagomilavanje stvari u kući
Ne sakupljam i ne čuvam više ništa. Da na vreme nisam počela da bacam neke stare papire, kutije, gardarobu, do sada u kući ne bi bilo mesta za mene. Uspomene čuvam isključivo u glavi.
Prestara sam da bih se družila sa ljudima koji mi ne odgovaraju
Zašto da trpim neke nadobudne seljačine koji mi vade živce. Daleko im lepa kuća. Imam dovoljno godina da znam ko mi prija a ko ne. Onaj ko mi ne prija više me nikada neće videti očima.
Prestara sam da nalazim dobro u svakom čoveku
Zašto gubiti vreme? Svi ljudi nisu dobri. To je tako jednostavno. Ako je neko uradio nešto loše, to je uradio iz loše namere, nema šanse da ga više opravdavam. Dela govore više nego reči. Sada sam dovoljno stara da samo kažem: „Dragi moj, ti nisi dobra osoba!“ i produžim dalje…"

ne znam ko je autor, ali mi se jako dopalo

Gost

Tamara Tamarrah

Tekst koji sledi nastao je otprilike prošle godine u ovo vreme, tokom mog odsustva sa Fejsbuka. Objavljen je na zidu jednog od mojih prijatelja. Nekolicina vas ga je, dakle, pročitala, pa ne mora da se zlopati ponovo :) Setih ga se danas, nakon razgovora sa jednom poznanicom...
Neoptimističan je (a kako drugačije!) jer ni najmanje ne izražava veru u ljude.
Ipak, nek ostane zapisano - ja zauvek verujem u vrlog Pojedinca.
P.S. Praštajte, nisam htela kraće ;)
Da je Sunovrat naše konačno odredište, čini se, dileme nema. Evo i zašto.
Pričam pre neki dan sa učiteljicom svog sina, koja mi se, onako usput, požali kako je jedanput isto tako sedela sa nekom majkom na „otvorenim vratima”, kad bez kucanja (jer šta ima i da kuca, samo ime lepo kaže − otvorena vrata) upada mama jedne devojčice iz odeljenja i s vrata ljutito kaže, evo, baš ovako: „Učiteljiceeee, trojka iz srpskog, aaaa?!” „Trojka”, potvrđuje pomalo zbunjeno učiteljica, ne shvatajući da je pitanje bilo više retoričko. E sad, možda je sirota učiteljica i htela da doda još nešto, na primer: „Bilo je to stvarno slabo” ili „Milici ne ide srpski, ali zato divno slika”, ali nažalost nije imala priliku jer je Miličina mama, sa bezumnom hrabrošću iskusnog pilota, odradila jedan (za)luping vratima, što je bio pouzdan znak da je dalji razgovor u potpunosti zamro.
A onomad kad smo sedeli na roditeljskom, ta ista učiteljica nam je ispričala kako je roditelji svakodnevno zovu i postavljaju joj najrazličitija pitanja: od onog, al’ to je već klasika, šta ima za domaći? (što bez veze dete da pamti kad možemo da sa'vatamo učiteljicu), pa kad Jovan može da popravi dvojku iz matiša?, preko neizostavnog – a šta će biti na kontrolnom?, i kad ne bude ništa, onda sledi – a je l’ možete posle kontrolnog da date popravni kontrolni? Čekajte, kako to mislite – nije po planu i programu?! Pa, uvrstite ga u plan! Da dete lepo, kako nalaže red, dobije čistu peticu, a ne tamo neke božemesačuvajisakloni ocene.
Roditeljski sastanci spadaju u red, za mene, najmrskijih zaduženja jer se neretko za reč jave oni kojima retoričke sposobnosti nisu na zavidnom nivou, a o tome imaju li šta pametno da kažu svedoči i primer jedne majke koja je smatrala da bi postojeću pesmu o Kraljeviću Marku u čitanci za drugi razred odmah trebalo zameniti nekom lakšom. „Ima bar deset lakših”, reče ona, sa sigurnošću eminentnog stručnjaka za ciklus pesama o velikom srpskom junaku (a ja tako saznah da se narodna poezija, umesto npr. na ciklus pesama o Kraljeviću Marku, pretkosovski, kosovski i pokosovski, deli zapravo na lakšu i težu. Te u to ime, od srca zahvaljujem gospođi).
E sad, razumno bi bilo zapitati se kako je došlo do toga da su ljudi u potpunosti pogubili kriterijume i dozvolili sebi da za pokazano neznanje prozivaju učiteljicu, a ne sopstveno dete, da odlučuju o tome šta i kako treba da se uči, da već u drugom razredu osnovne škole vrše pritisak na učitelje i da frustriraju svoju decu uporno zahtevajući od njih da budu najbolja (iako ona to realno nisu, barem ne sva) jer se više ne uči za znanje, nego samo za tu čudesnu „peticu”. Zašto odavno više niko ne brine za sadržaj, a formi se pridaje značaj koji joj ni izbliza ne pripada?
Kad ne znate koga da optužite za propast, najbolje je da za krivca odaberete one koji više ništa ne mogu da kažu u svoju odbranu :)
Zaista verujem da su Atinjani svojevremeno želeli samo najbolje kada su svi zajedno, demokratski, na trgovima, odlučivali o svim važnim pitanjima. Ni najmanje ne sumnjam u plemenitost namere tako začete demokratije. Ipak, dvadeset i kusur vekova nakon njenog nastanka, rekla bih da se ona ili suviše odrodilia od svog izvornog oblika ili pak ovde važi ona javanska - druga polja, drugi skakavci. Jer mora biti da je i ovdašnjim vrapcima jasno da „nešto smrdi u državi Danskoj”.
Ako pođemo od toga da demokratija podrazumeva „vladavinu naroda”, valjalo bi najpre utvrditi ko sve čini taj narod. Jer narod je i ova jedna što je u naletu rasplamsale mržnje metalnom šipkom polomila nogu svom svekru i naprskala mu suzavac u oči. Posle čovek godinu dana išao na štakama. Narod je i ovaj jedan što je uzeo kuhinjski nož i iskasapio psa u ulazu zgrade, tako da je sve plivalo u krvi. Kao razlog za počinjeni zločin naveo je da je pas baš glasno lajao, te da on to više nije mogao da podnese. Pa onda u narod spada i ova jedna što usred Beograda svoju bolesnu devojčicu ne vodi kod lekara nego kod neke babe na Bulevaru da joj „saliva stravu”. Potom, narod je i ova jedna što je zamalo gađala mortadelom kasirku u Maksiju jer je došavši kući posle kupovine ustanovila da ju je žena na kasi bezočno prevarila. Kad joj je kasirka ljubazno objasnila da je to što ona čita cena za jedan kilogram, a da je njoj zapravo naplaćeno 300 g, kako i piše, ljubiteljka mesnih preprađevina se, bez izvinjenja i naznake bilo kakve neprijatnosti, okrenula i napustila objekat. U narod spada i onaj matori nasilnik što je jednom istukao ženu na ulici, pa onda onaj što je, naočigled svih prisutnih, opsovao i gurnuo rođenu ženu s tek rođenim detetom u naručju, u holu jednog hotela, jer „to derište čitav dan urla”. Pa onda ona jedna što je skupljala novac po firmi prodajući robu preko sindikata, pri čemu nikakve robe nije bilo, te ona opravdano nikada nije ni stigla u ruke onih koji su za nju platili. I tako bi se ovo nabrajanje moglo nastaviti unedogled, uz napomenu da su to, izuzimajući nasilnike, tek „osrednji prestupnici”.
E sad, imajući u vidu gore pobrojane, reklo bi se da je dobro što je demokratija u današnje vreme pretrpela izvesne promene, pa narod ne vlada neposredno, nego bira svoje predstavnike. Ipak, razloga za optimizam nema jer ne postoje indicije koje bi ukazivale na to da su predstavnici makar i za pedalj bolji ljudi od onih koji ih biraju. Naprotiv, još su perfidniji.
Tako se predstavnici, koje narod uglavnom viđa samo na malim ekranima, želeći da zadrže svoje pozicije moći, koriste svakojakim lažima u pokušaju da se dodvore narodu. Često se može čuti gde kažu: „ovaj narod je mnogo propatio”, ili „naš narod nije glup”, ili „narod zna”, pa onda „naš narod zaslužuje”, „narod se pita”, „važno je da narod zna”, „nas je izabrao narod i samo on može da kaže treba li da ostanemo” itd. I onda taj narod, koji osim laži, guta i zastrašujuće glup televizijski program, a slobodno vreme strukturira tako što najčešće igra igrice ili citira Bukovskog na Fejsbuku, pored toga što misli da je načitan, počinje da veruje i u fantazmagorične predstave o sopstvenoj veličini i vrednosti. Jer reci budali dva puta da je važna i treći put će ti se obratiti s visine zahtevajući privilegije. Tako to biva s narodom.
Zbog toga verujem da je čudesna reč „demokratija”, pored ulizičke retorike vladajuće oligarhije svesrdno potpomognute sredstvima javnog informisanja, umnogome doprinela tome da glupi i osrednji pomisle da su važni, da im je mnogo toga dozvoljeno i da njihov glas i te kako treba da se čuje.
Može biti da ću zazvučati kao dalja Hitlerova rođaka, ali izuzimajući neke neosporno inteligentne i uspele primerke ljudi, najvećem delu naroda bi na jedan duži period trebalo uskratiti svaku slobodu govora i zabraniti televiziju u časovima dokolice. Ljude treba obrazovati, treba im pokazati kako. Naučiti ih da manje govore, a više slušaju. Objasniti im da nije nužno da nekome ko ti stane na nogu po automatizmu iskopaš oko. Postoji i bolji način. Ljude treba naučiti da rade za opšte dobro, a ne isključivo za lični interes.
I mada ne želim da širim defetizam, sledeći zaključak se nekako sam nameće: tek pošto Vlada odobri zančajna sredstva iz budžeta za investiranje u poboljšanje ljudskih karaktera, i to tako da se duhovni bruto proizvod uveća za oko milion i po puta, verovaću da je uspeh moguć.
Do tada, demokratija je tek puka demagogija.

★ Prva Oklagija Foruma ★ Datum upisa : 17.02.2010

Znao sam da je prava. Osjetiš. Mogao bi da ležiš sa njom danima. Samo ležiš, dišeš, ćutiš. Ne praviš ni jedan jednini pokret, osim onoga što spaja usne, ruke i duše. Taj pokret ne moraš ni napraviti. Napravi se sam. Diši i slušaj. Tišina odzvanja sve prećutane riječi. Pozivnica za raj, prije raja. Neka granica reklo bi se. Tamo na granici si čekao ovaj trenutak. Poseban, uz posebnu.

Magic Whisperer

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zvezda Foruma Datum upisa : 20.06.2008

…Šetajući ulicom ugledah opet staru nenu, koja je sjedila na trotoaru i zamišljeno gledala u prolaznike. Nije ona prosila, nije čak ničim pokazivala da nešto od prolaznika očekuje. Samo je gledala bez riječi. Neki obični prolaznik bi mogao pomisliti da je nena sjela da se malo odmori, ali ja, ja sam slutila, da se iza njenog tužnog, pomalo praznog pogleda, krije mnogo više. Da se ispod njenog prilično zapuštenog vanjskog izgleda, ispod njene nepočešljane i zamršene kose, krije bogatstvo jedne ogromne ljudske duše. Čiste duše. Ja nisam mogla tek tako proći pored nje kao svi drugi što su prolazili, možda i godinama. Ja sam morala da saznam tu istinu, šta je to, što je tu dragu nenu navelo na to, da danima sjedi i posmatra prolaznike. Skupila sam hrabrosti i počela da se krećem prema njoj.
- Neno, jesi li ti možda žedna ili gladna?- upitah je tiho, lagano prilazeći bliže.
- I žedna i gladna- odgovori mi nena još tiše.
- Pošla sam do obližnje ćevabdžinice, a pošto mislim da je uvijek ljepše jesti u društvu voljela bih, ako bi ti pristala, da ideš sa mnom da zajedno jedemo - upitah je, pokušavajući na taj način da pozovem a da je ne uvrijedim.
- Eh sine, nema nena para za ćevabdžinice - odgovori mi ona pokunjeno.
- Pa eto neno prava prilika za nas dvije. Ti nemaš para a ja nemam s kim. Ako se udružimo, zajedno imamo sve - rekoh joj.
Nije ona pokazala neku veliku radost. Nije se na njoj mogao vidjeti čak ni neki mali osmijeh. Dok smo se kretale prema obližnjoj ćevabdžinici gledala me je ispod oka, kao da je željela da shvati, zašto sam je uopće i pozvala da idemo tamo. Došle smo u malu natkrivenu baštu ćevabdžinice i sjele za okrugli sto. Nisam uspjela ni da spustim svoju torbu, kada se pojavio konobar i reče:
- Ja se izvinjavam. Ti možes sjesti, a nena ne može. Ona može to što želi da jede dobiti u papir i mora otići. A ti, ti slobodno ostanii!
Na momenat sam pomislila da ga nisam baš najbolje razumjela, pa sam ga gledala molećivo, kao da sam željela da mi kaže nešto drugo. Nešto, što možda tome slično zvuči, ali što sam ja zbog buke koju su stvarale mašine na gradilištu u blizini, sasvim pogrešno razumjela. Ali konobar nije imao ništa više da mi kaže. Shvatila sam da je moja nena nepoželjna. U meni se javio otpor.
- A zašto ne može nena da sjedi sa mnom za stolom? - upitah ga sada već otresito.
- Gazda ne dozvoljava, žao mi je, nije do mene - odgovori mi on tiho.
- Pa šta to fali mojoj neni?- upitah ga ja. - Šta ce jadna, nije ona znala da će danas doći u vašu ekstravagantnu ćevabdžinicu, jer da je znala, garant bi se okupala i počešljala.
Ovaj put me je pogledao sa razumijevanjem, ali nažalost, gazda je gazda. Ima i on porodicu koju mora da izdržava, tako da mora raditi to što gazda od njega zahtijeva, inače ce ostati bez posla. A sam Bog zna, da je u Bosni lakše dobiti virus Ebole, nego posao. Da se njega pita, dozvolio bi on mojoj neni da sjedi za stolom. Pogledala sam u nju i primijetila, da je sve to hrabro podnijela. Nije čak djelovala ni iznenađeno zbog takvog postupka prema njoj. Mora da je ona to vec mnogo puta prije doživljavala. Hrabra je bila moja nena.
- Pa ništa - rekoh. - Naći ćemo nas dvije vec jedno mjesto pod ovim nebom, gdje ćemo moći zajedno sjediti.
Ustale smo kao po dogovoru, istovremeno. Nena nije ni riječ rekla, samo me i dalje gledala kao da pokušava da shvati, zašto se toliko borim za nju.
Okretala sam se oko sebe i tražila pogledom mjesto, gdje bi nas dvije neometano mogle da sjedimo. I tada ugledah na par koraka od ćevabdžinice, jednu staru, prilično urušenu fontanu.
- Evo ga neno, odlično mjesto za nas dvije da sjedimo, jedemo i pijemo, a da se ne nalazimo u blizini onih, koji nisu vrijedni našeg prisustva - rekoh joj nježno.
Po prvi put je nenino lice ozario jedan mali, ali velikog spomena vrijedan osmijeh.
Sjele smo na rub fontane i spustile svoje torbe. Ja svoju punu a nena njenu praznu. Dok sam je pažljivo posmatrala, vidjela sam kako se njena duša puni i istog momenta osjetila, kako se moja prazni.
Nena nije znala da mrzi ljude, iako su joj mnogo zla nanijeli, a ja, ja sam ih prezirala. Možda smo sjedile tako i nekih desetak minuta, nena posmatrajući sa zanimanjem ljude koji jedu u ćevabdžinici, a ja posmatrajući sa zanimanjem nju, kada ugledah konobara koji je upravo ponovo izašao u baštu.
- Konobar! - povikah glasno. - Mozeš li nam molim te donijeti ovdje da jedemo i pijemo. Evo našle smo neko pristojno mjesto, na distanci od svih vaših cijenjenih gostiju, tako da se nadam da ćemo sada biti i uslužene!
Pogledao me je iznenađeno, čak pomalo izgubljeno. Podigao je ruke u zrak i ponovo ih naglo spustio, kao da je želio reći: „Bože, šta da radim s njima dvjema?“
Nisam ja bila na konobara ljuta, čak sam se i smiješila dok sam mu to govorila. Bila sam sretna, jer nena i ja napokon imamo svoje mjesto pod nebom, malo, izolovano, možda za druge i malo neobično, ali ipak naše. Iako su te fontane napravljene od strane naših političara, vjerovatno u nekoj predizbornoj kampanji, iako je možda u njima potekla dvaput voda u proteklih deset godina, ipak su poslužile nekoj svrsi i ja sam im zahvalna na tome! Bez tih fontana ne bi moja nena i ja imale gdje sjesti i pojesti ćevape.
- Pa ne mogu vas ja tu uslužiti - reče mi konobar. - To je sad još gore nego da sjedite za stolom, mogu čak zbog tog i veće probleme imati. Šta ako naleti inspekcija?
Stajao je i gledao nemoćno minutu-dvije u našem pravcu. Onda nam je prišao i hrabro nam rekao:
- Znate šta vas dvije, očito je da se situacija prilično zakomplikovala! Ipak ću ja vama dati jedan mali sto u ćošku, pa ti i tvoja nena sjedite i pojedite vaše ćevape, onako kako to dolikuje velikim prijateljicama!
- Nemoj ti radi nas da rizikuješ svoj posao - rekoh mu ja.
- Imaš i ti svoju porodicu, valja ti je prehraniti. A gazda koji je spreman na diskriminaciju, spreman je i na mnogo više!
- Neka, nema veze. Samo vi sjedite i ne brinite se. Recite mi, šta želite da vam donesem?
Od tog momenta, konobar se prema nama ponašao kao prema kraljicama. Sjele smo i započele svoj razgovor, prvi put neometano i nesputano.
Nena Fazila (tako se zvala), dozvolila je meni da naručim sve za nju. Kad sam joj rekla da slobodno kaže konobaru šta želi jesti i piti, nasmiješila mi se sramežljivo a onda sam primijetila da pokušava rukom da sakrije to, da nije imala zuba. Zastala je u pola osmijeha i izvinula mi se zbog toga ozbiljno, iskreno i čisto, jer za nenu je to bila velika stvar. Bojala sam se da će to biti prepreka u našem razgovoru i pokušavala neni da objasnim, da ni ja nemam zube u donjoj vilici, a imam upola godina kao ona. Pa tako, po toj nekoj Einsteinovoj teoriji relativnosti, kada budem bila u njenim godinama, izgledaće isto tako kao kod nje. Nena nije znala šta znači Einsteinova teorija relativnosti, a nisam ni ja, međutim, bila je oduševljena time što sam joj ispričala, jer je zvučalo pametno! Naručile smo po porciju ćevapa i neke sokove i čekajuci da nam konobar donese, ponudim nenu jednom cigarom.
- Ne cvari nena - odgovori mi ona, ali ipak uze jednu cigaru, da mi pravi društvo.
Primijetila sam da moja nena Fazila, nije bila željna ćevapa. Moja nena Fazila je bila željna razgovora. Željna lijepih riječi, razumijevanja, emocija, ljubavi i svega onoga što joj je godinama nedostajalo, dok je neprimjetno sjedila na trotoaru ispred banke, i posmatrala prolaznike. Bio joj je potreban neko, ko će biti dobar sagovornik, jer danas ljudi samo znaju da slušaju ili da govore. Rijetki su oni koji znaju oboje.
- Gdje ti radiš?“- upita me nena, prekidajući slijed mojih buntovnih misli.
- Radim neno u bolnici, medicinska sestra sam - odgovorih joj ja.
- Hej moj sine, išla je nena neki dan onom hećimu za djecu, Ismetu, boli sve, svaka kost. Ismet mi kaže, da mi se desni bubreg gotov osušio i da sam negdje dobre sadake dala. Čudi se da sam jos uvijek živa, a da bogdom i nisam. Kad sve počne da boli, bolje je i umrijeti nego se patiti. A nema se para za lijekove. Sadik mi nigdje ne radi, a Aiša, ona se udala u Gračanicu i zaboravila na babu i mater. Ne dolazi nam više.
- Nikako ne dolazi neno?- upitah je zaprepašteno.
- Nikako sine. Kaznio je nju Bog, ima sina velikog. U zatvorrrru - reče mi nena tiše i naginjući se prema meni.
- Ma šta u zatvoru?- upitah je ja iznenađujuće visokim glasom.
- Ššššššš, nemoj tako glasno, može ko čuti. Sramota je to velika - reče mi ona i okrenu se dva puta oko sebe pa pogleda, da li u blizini sjedi možda neko, ko bi je mogao čuti. Onda se nage jos bliže meni i tihim glasom reče:
- Krrraaaade!
Tu riječ je popratila zaprepaštenim i neodobravajućim klimanjem glave.
Za nenu je to bilo nešto čega se treba jako stidjeti, pa sam pokušala da je utješim time, da treba biti sretna što joj nije unuk neko od naših političara, jer bi tada morala u zemlju propasti od stida.
- Ali nisam ja ljuta na Aišu i nije mi drago što je Bog kaznio. Kako ću bona zahatoriti svojoj šćeri? Voli se to više od svega - nastavi ona svoju priču.
Nisam ni ja bila ljuta na Aišu. Nije mene u tom momentu zaboljelo što je Aiša odbacila svoju mater. Mene je zaboljelo to, što smo je mi kao društvo odbacili. Djetetu se bolan može sve oprostiti, ali kako oprostiti čitavoj ljudskoj vrsti?
U međuvremenu je konobar donio ćevape i stavio ih na sto. Pošto nisam bila gotova sa cigarom, rekla sam neni Fazili, da ona može početi da jede. Pogledala me je zahvalno i polako prstima počela da istražuje ćevape koji su se krili ispod lepine. Nije nena jela halapljivo, otkidala je malene zalogaje i stavljala u usta, čula sam je povremeno kako guta, dok sam ja bila zaokupljena posmatranjem rupica na njenom džemperu, kojih je bilo mnogo. Pitala sam se:
„Da li nena ima moljce u svom ormaru?“ Posmatrala sam njene naborane ruke i naborano lice, koje se pretvaralo u grimase, dok je pokušavala vilicom da razgrize ćevape. Kada sam ispušila cigaru, uzela sam nož i viljušku i počela da jedem. Primijetila sam da nena svako malo uzima za nož, pa ga spušta na sto i nisam tome pridavala nekog značaja, sve dok jednom ne vidjeh, da je i nena pokušala viljuškom i nožem da jede. Gledala me je stidljivo, dok je nespretnim prstima pokušavala da odsiječe komadić lepine i meni je tada postalo jasno, da se nena mene stidi. U tom momentu sam se i sama sebe zastidjela, jer sam uvijek u životu ćevape jela viljuškom i prstima, a otkako sam napustila Bosnu, počela sam da gubim svoj identitet.
- Neno, ma de ti rukama, evo i ja ću- rekoh joj demonstrativno otkidajući komad lepine prstima, nabadajući ćevap na viljušku i poslije zagrizanja, skidoh ga prstima sa iste.
Nena, sva ozarena i sretna, odbaci nož i poče normalno da jede. Nije nena sve ni pojela. Pojela je jednu trećinu, izvadila neku staru izgužvanu kesu iz svoje prazne torbe i rukom u nju zgrnula ostatak.
- Ne mogu sve pojesti, nek' imam i za večeru, a može biti i Sadiku i meni.
Ko zna, možda se nena potajno nadala da ce i Aiša iznenada bahnuti, pa bi i nju nečim mogla ugostiti. Kako reče nena Fazila:
- Šta ćeš sine, volim ja svoju Aišu, pa makar bila i najgora. Ja sam je rodila i moja je. Nije nena imala para da popravi zube, ona je gledala da skupi od one svoje bijede i da svojoj Aiši, neka ih ona ima. Nije nena sebi ni nove „haljine“ kupovala, voljela je radije da Aiša šta novo obuče. Meni može bona i ovo staro ruku dati, ne vele mi se vala više udavat'.
Na te riječi se nena nasmiješila vragolasto.
- A moja Aiša mene brzo zaboravi, ali šta ceš sine, opet kažem, nemere se bona dijetu zahatoriti.
- Eh moja neno, šta ćes, mati k‘o mati - odgovorih joj, ni sama ne znajući ništa bolje od toga da kažem.
I zahvalila se meni moja nena, zagrlila me jako i poljubila u obraze, onako zvučno, da pukne.
Izvadila sam iz novčanika neki novac, sitniš, koji sam imala ni vrijedan spomena i rekla joj na kraju:
- Evo ti neno, kupi sebi makar hljeba da imate Sadik i ti, a ko zna, možda i Aiša bahne.
Gledala me je stidljivo i premišljala se, da li da ga uzme. Bilo joj je prilično neprijatno, kako sam mogla zaključiti. Pružala je ruku za novcem i ponovo je povlačila stidljivo nazad. Nije moja nena bila za sadake!
- Uzmi neno - rekoh. - Neće mene prevaliti a tebi će dobro doći.
I uzela je. Kada je krenula od stola, zastala je nakon neka dva metra, okrenula se i pogledala me zahvalnim pogledom.
- Neno Fazila - rekoh joj. - Sljedeći put kad dođem, kupiću ti nove „haljine“ i ići ćemo opet zajedno u ćevabdžinicu na ćevape. Javiću ti dva dana prije, da znaš, da se okupaš, najbolje ako možeš i abdest da uzmeš, jer u današnje vrijeme, najbolje je doći čist i bez ikakvih grijeha u naše ćevabdžinice. Poznato je da taj gazda svakog petka na Džumu ide, biće da je on neno bezgrjesan. Svuda u svijetu je bitno da gazda ostavi dobar utisak na mušteriju, kod nas je valjda obrnuto. Šta ćeš moja neno, kada smo neka čudna sorta, nekakav čudan narod, zavidan, pokvaren i bezosjećajan, draže nam je vidjeti komšijinu patnju nego sopstvenu sreću.
Što bi rekli neno, dabogda i komšijina krava crkla, kad već ni mi nemamo mlijeka! Neće ovo moja neno na dobro izaći, kako bi i moglo kad smo prestali da volimo i poštujemo jedni druge? Doći ću ja opet tebi bona da se ispričamo, uskoro, ako Bog da, a ako nam ni tada ne dozvole da sjednemo negdje za neki sto, sješćemo mi opet na neku fontanu, zajedno. Iste. A različite. Pokazaćemo ljudima, da nije sve u parama, da nije sve u materijalnom i da nije sve u izgledu. Ono što nas dvije nosimo u nama, to se broji, to vrijedi, to je istinska veličina ljudske duše. Pogledala me je zahvalno. Namignula sam joj jednom zavjerenički i posmatrala je kako odlazi svojim putem, svom Sadiku. Ja sam ostala još dugo da sjedim i razmisljam o tome što se desilo. Mnogo je nena i djedova koji sjede na trotoarima i sve nas posmatraju dok prolazimo. Možda sam prije mislila da sam previse cool, da bi samo na momenat sjela pored jedne oznojene nene i pitala je, kakav je njen život. Možda bih nešto mogla i da naučiti iz toga. Mislila sam da sam vrjednija od njih, jer govorim gramatički bolje, ne shvatajući da polupismenost nije opravdanje. Bila sam i onog mišljenja, da su stari ljudi kao djeca, da ništa ne znaju. Ali nisu! Svi smo mi Božija djeca, nebitno kojim imenom ga nazivamo. Svi ti ljudi imaju proživljene živote iza sebe, sjećanja, životna iskustva i doživljaje, vrijedne da se o njima čuje. A Aiša?
Nadam se da ce nekada čuti za ovu priču i sjetiti se, da negdje jedna stara nena Fazila čeka na nju. I da je voli. Ostaviće njoj mati njeno hise, svu onu sirotinju sve što je godinama stvarala, sve u amanet. Ja kome će ako neće njoj? Valja jednog dana materi mrijeti, a ne mere se ništa vala u mezar ponijeti. Jednog dana će zauvijek nestati i matere! Imaće njena Aiša malu urušenu kućicu, sa ispucalim duvarima i pendžerima, starim izlizanim namještajem, ali ko zna, možda ga nekad mogodne prodati kao antikvitete. Možda tada postane i bogata. Imaće ona i pored kuće jednu staru hudžeru i ambar, nisu nešto, ali mati i babo su to sami skovali. Svaki klin su svojom rukom zakovali. Hodala je Fazila danima sa oblogama na prstima. Boljeli su je, kaže, jer se puno puta udarila čekićom po njima. Nije ona tada imala ni noktiju, svi su joj pootpadali. A hranila je takvim prstima svoju malu Aišu. Igrala se aviona, da bi joj jela, bila je kaže „polopov“, a bogami i zakržljala nekakva. Puštala je ona i da je Aiša ujede kroz igru, samo da bi jela, slabašna joj bila. Smijala se nena, kada se Aiša smijala, okrećući glavu na drugu stranu, i kriveći lice od bolova, nije to bolan Aiša nikad vidjela. Ništa nije smjelo pokvariti njenu sreću. I ono u miraz, što ti je mati dala kad si se udala. Sve one zariće za vrata, silne stolnjake i miljejiće. Sve je to moja Aiša tvoja mati noćima vezla i heklala, bdijući nad tobom kad si joj imala temperaturu. Šta ćes, mati ko mati, nije smjela zaspati, morala ti obloge od sirćeta na čarape stavljati. Imaćeš Aiša i tri duluma zemlje, nisu babo i mati ni u najtežim vremenima i bolesti, htjeli da prodaju. Sve svojoj Aiši za ljubav, jer dijete je dijete. Kako ce jedna mati svom dijetu zahatoriti? Nije mati nikome rekla da ti ne dolaziš, neće da te ljudi osuđuju, kaže, valja tebi moja Aiša s narodom deverati. Nije bona mati nikada željela neku milost od tebe. Nema bona Aiša ni keksa ni kahve, ni soka ni šećera, koji je vrijedan jedne tvoje rečenice njoj upućene! Voli tebe ona i da joj ništa ne doneseš. Znam, rekla mi je! Posadila ti je kaže i jedan veliki orah, da imaš za Bajram, da napraviš sebi baklavu, da ne kupuješ , dvajest i dvije marke kila. Kaže: „Nek me se moja Aiša svakog Bajrama sjeti“, a prošlo je od tad samo trideset Bajrama, a ti Aiša, svoju mater već zaboravila? Posadila ti je i kruške i jabuke, šljive i dunje da imaš bona za hošafa da osušiš sebi. A možeš ako hoćeš i djeci prirodno slatko napraviti, ove današnje čokolade i marmelade sa njakim konzervansima kvare zube.
Ostavila je mati i pare za babinu i svoju dženazu. Ostavila ti ih je u kredencu u nekoj staroj činiji sa poklopcem. Stoji do onog limenog tanjirića u kojem ti je čimbur uvijek pekla. Ondje, odakle ti je mati uvijek vadila i davala kada ti je trebalo za šminku. Sjetićeš se ti već. Nemere se moja ti svako mati biti! I da ne zaboravim, u hamandžiku ispod leđena, odmah do duvara, mati je sakrila sve svoje zlato, nek ti se nađe. Da imaš od nje uspomenu. Neće kaže niko ispod leđena tražiti. Ima kaže dva para minđuša, jedne su sa pravim biserima i dva prstena, jedan od ćilibara, da ga daš sinu kad se oženi. Voli tvoja mati unuka svoga. Đe će ga bona ne voljeti, pa vole se od šćeri djeca! Neće mati, kaže, da ga nosi. Boji se oteće joj ko, teška su vremena dosla moja ti, a boji se da će ga i njaki kaže nakromani iz kuće ukrasti. Imaćeš ti moja Aiša onog dana, kada babu i mater na tabutu polože u mezar, sve u životu. Samo jedno nećeš Aiša imati! Neceš nikada više, imati babe i matere! A srešćete se na onom svijetu ako Bog da, kaže tvoja mati, raduje se ona tebi, a ti Aiša, raduješ li se i ti njoj? Hoćeš li smjeti bona, materi svojoj u oči pogledati?
Nikada više nisam nenu Fazilu vidjela. Pitala sam sve redom da li je iko poznaje, ali niko nije znao ko je ona. Svi su znali da postoji, svi su je viđali danima kako sjedi na trotoaru, nikome nikada nije na pamet palo da je upita, kakva je muka nju na to natjerala. Odjednom, poslije moje priče su se svi za nju zainteresovali, raspitivali su se o njoj. Neki su čuli da je svaki dan mlađi muškarac dovozi autom i ostavlja tu na trotoaru da sjedi po čitav dan. Nekada naveče ponovo dolazi po nju i odvozi je tamo, odakle je došla. Svima je to bilo zanimljivo, jer nena nije bila od onih koje tako dovoze i ostavljaju da prose. Samim tim, nije ničim izazivala našu pozornost.
A možda je nena Fazila mirno protestovala protiv režima u našoj zemlji. Možda je nena na taj način željela da nam pošalje neku poruku. Možda je željela da kaže da se od današnje penzije ne može u Bosni živjeti. Da nas upozori da ćemo i mi jednog dana u penziju doći! Ne znam, ne bih se mogla zakleti da je tako, a ne bih se mogla zakleti ni da je drugačije. Čovjek u Bosni može danima mirno da protestuje, niko ga neće ni primijetiti. Međutim, dovoljno je samo jednom da pokaže na drugačiji način svoje nezadovoljstvo i više ga ne nazivaju čovjekom, nego huliganom. A moje nene Fazile više nema, niti će je iko više ikada sresti. Ljudi tek onda kada nekoga izgube, shvate da ga nikada nisu ni imali, jer im u tom momentu ta neka osoba nije bila dovoljno vrijedna, da postane dio njihovog života.
Možda je ljudima potrebna samo poneka riječ, da im probudi svijest, jer većinom nesvjesno hodaju po ovom pustom dunjaluku. Možda su previše zaokupljeni sadašnjicom, da bi razmišljali o budućnosti…
Amela Seiler

Stela Polaris Datum upisa : 13.01.2013

POZIV SAVESTI

Juče, u popodnevnim satima, prošetah gradom. Pretpraznična atmosfera, gužva, užurbanost... Na sve strane neko nešto nudi, prodaje, reklamira i zove... Kupuju se pokloni, priprema doček, a ja po profesionalnom deformitetu, pratim kupoholičarske navike običnog sveta sa prosečnim primanjima. Pratim i čudim se!
Na Starom Merkatoru, "kod Kineza" u velikoj radnji, gužva i ludilo, na štandovima ručnih radova ispred zgrade, tek se poneko zaustavi i pazari. Rekli bi ste da su Kinezi jeftiniji, možda "kvalitetniji", ali posle kratkog upoređivanja, zaključujem da su cene iste ili približne, a ponegde čak i veće ( te kineske ).
Dakle, nije mi jasno, odakle taj poriv da umesto originalnog, kvalitetnog i unikatnog poklona kupljenog od nekog našeg zanatlije, hobiste ili malog preduzetnika, ljudi "trče" i troše novac na robu sumnjivog kvaliteta, štancovanu "bez duše" i ljubavi ? !!! Svi kukamo kako hoćemo bolji život, državu, uslove, a sami ne radimo na sopstvenom prosperitetu. Od jutros sam više ljuta, nego inspirativna, pa je i ovaj post takav. Pred očima su mi slike ljudi skupljenih od zime, za svojim štandovima, koji pokušavaju da istovremeno vole svoj rad i od njega žive, plaćajući enormne kotizacije po danu za to malo kvadratnog metra prodaje. Danas kada se budete šetali po gradu, prisetite se ovog posta i podržite svoje ljude i svoju malu privredu. Time ćete stvoriti mnogo koristi za sve! Srećna Vam Nova Godina!
( Naš divni štand i dalje se drži u nešto humanijim uslovima foajea Doma Sindikata. Tamo smo do 18. januara. Pozvani ste da pazarite od nas)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Moja prijateljica Darinka Ilić

Gost

Zašto u siromašnom društvu najsiromašniji moraju biti profesori, lekari, naučnici, umetnici? Zašto se baš njima, koji su spremni da i u ovim nesrećnim okolnostima rade i kreiraju mikrosvet koji bi generaciji moje ćerke dao nadu i podstrek, šalje poruka da nam ne trebaju? Znam da MMF to ne interesuje kada odobrava budžet. Ali moralo bi da zanima naše ministre i Vladu kada određuje onako bedne novce za zdravstvo, prosvetu, nauku i kulturu
Dragan Bjelogrlić

בנו של ישראל Datum upisa : 07.02.2012

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

el_vibrador ::: [You must be registered and logged in to see this image.]

Kerov kurac! Omašio si temu. rasta

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 18.01.2008

MILOŠ VASIĆ: VUČIĆ, NIKOLIĆ I ŠEŠELJ – NISU U PITANJU DVA ILI TRI VEĆ JEDNO ZLO!

Studija slučaja: Manje i veće zlo
[You must be registered and logged in to see this image.]

Ta krajnje neprijatna i iritantna dilema – izbor između manjeg i većeg zla, a treće opcije nema – stalna je tema filozofije i, kasnije, ostataka oglodane etike, kakva je danas. Tu su se vekovima destilisale dve škole mišljenja: moralistička i pragmatička ili realistička; nije razumno davati a priori prednost jednoj ili drugoj, jer obe imaju jaku argumentaciju. Moralisti, naime, održavaju na površini i na snazi principijelnost i doslednost moralnog opredeljenja, neskloni kompromisu koji (s pravom) smatraju „trulim“: ili si pošten i moralan ili nisi, kažu oni, pak – prema tome – odbijaš da se opredeliš između dva zla, pa makar jedno bilo manje od drugog, ipak je zlo. Pritom percepcija Zla ostaje donekle uopštena, kako da vam kažem; nije svako zlo isto, kazaće pragmatisti ili realisti; dobro smo pretekli i ovako, ima u svakom zlu i nešto dobro, itd.
Dalje, pragmatisti ili realisti ističu da ovde nije reč o apstraktnim ili nebeskim kategorijama platonskog tipa; reč je o svakodnevnom životu i opstanku, najčešće opstanku, što stvar čini jako ozbiljnom. Lako je vama popovati o moralu i etici, o doslednosti i principima, kažu realisti, kad sedite na svojim guzicama u toplom i bezbedni; itd. Primera takvog neprijatnog izbora imamo u literaturi, kao filozofskoj, tako i lepoj, na stotine; nijedan nije zadovoljavajući po ishodu. Po definiciji ne može ni da bude: manje ili veće – Zlo je Zlo, na kraju krajeva. Moglo je da bude i gore, kažu realisti; neka je, ali za Zlo se ne opredeljujem, pa šta bude; fiat iustitita pereat mundus. Neka se zbude pravda, pa makar i svet propao, kažu oni i misle da ostaju čiste savesti, pravednici pred Bogom. Jedna se takva debata odvijala odvijala 2004. u Vremenu, ako se neko seća; i završila je – poput svih takvih debata – nerešeno i nigde; bila je, ako mene pitate, suvišna.
Pojavi se ponekad Zlo koje je – manje ili veće – odvratno i neprihvatljivo u svakoj verziji. To je bio nacizam od 1933. do 1945: tu „manjeg“ zla, pa makar i Nedićevog, nije moglo biti niti ga je bilo, pa su pokušaji revizije i relativizacije kvislinških režima bilo gde nekako jevtini, nakiseli i neslani; ukratko – odvratni. Nacizam je bio planetarno Zlo i sa njim nikakve nagodbe ili kompromisa nije moglo ni smelo biti i – tačka. Oko toga su se složili i moralisti i realisti; svi osim oportunista i karijerista, beskarakternih dripaca i ološa, ukratko.
Dobro: zašto ja sada raspredam ove filozofske priče? Imam jedan konkretni neprijatan povod, koji me svrbi i ne da mi mira. Najavljeni su, naime, izbori za predsednika Republike Srbije za 9. april. Nije to prvi put. Tada, 24. septembra 2000. začepili smo nos i glasali za Koštunicu; fakat je bio mnogo manje zlo od onog Nepomenika ispod lipe. Onda smo glasali i za Borisa Tadića (nisam bio „beli listić“, Teofile!), tako nam i treba, pa tako još jednom, opet nam tako i treba, jer smo dobili Tomu Nikolića. Na proleće, kako stvari stoje, ima samo tri realna kandidata, jer se opozicija očigledno u pamet uzeti neće, a i ne može, jer pameti nema.
Imamo li mi 9. aprila 2017. izbor imeđu bilo čega? Ako već stvari tako stoje, a stoje, plašim se da ćemo imati da biramo između Ace Vučića (samog ili predstavljenog nekim drugim), Tome Nikolića i Voje Šešelja. Bio bih blagodaran ako je neko u stanju da mi objasni ko je tu „manje zlo“, pa da pojedem govno i glasam za nekog od njih protiv svoje volje i uverenja, jer da ima i „veće zlo“. Ima li tu „manjeg“ i „većeg“ Zla? Uz puno razumevanje za „analitičarska“ razmatranja i mužu jarca u rešeto, ja ne mogu da se razaberem u tim razlikama. Pustite me sa Vukom Jeremićem i Sašom Jankovićem; sa Boškom Obradovićem i Nikolom Šećerovskim: niko od njih nema nikakvu šansu protiv ove pomenute trojice, koliko god ja cenio Sašu Jankovića ili bio ravnodušan prema ostalima i onima koji se možda pojave. Bogoljub se Karić, poučen gorkim iskustvom, odjavio iz igre odmah
Ovo se na nesreću svodi na pomenutu trojicu: Vučića (ili koga on odredi), Nikolića (ako ga Vučić ne odredi) i Šešelja, koji ide svakako (to najviše voli). To što Vulin i ostatak podguznih muva zuje da je Vučić prirodni kandidat koji bi ih sve sjebao – ne znači ništa osim zujanja. A u njihove se odnose u SNS mešao ne bih, jer zna Toma zašto je svoje očitovanje o kandidaturi za još jedan mandat odložio od Božića do Sretenja.
Suština ove priče je u tome što tu nema „manjeg zla“; ima samo Zla. Sva tri kandidata izlegla su se iz istog nasada „zmijskih jaja“ (Bulgakov; Bergman) na kome se rakoljio Voja Šešelj, jedan od njih, glavna kvočka svim ovim današnjim pilićima. Nema tu „manjeg“ Zla: ima samo jedno Zlo, koga kod ovaj guravi narod izabrao od te trojice. Između čega ćemo birati? Između istog, hvala lepo.
I šta sada da radim (vi vidite šta ćete)? Da biram između potomaka iz istog nasada (ili nakota)? Sa moralne tačke gledišta svi mi se podjednako gade. Sa realističke tačke gledišta (ja sam ipak nekako više realista i pun sam razumevanja za ljudske grehe – do izvesne mere) taj izbor mi se čini besmislenim i beskorisnim, štaviše suvišnim. Zašto bih ja prelazio ulicu do Šeste beogradske gimnazije i tamo zaokruživao neki listić, da biram između ničega ili između istog, što ispada isto?
Jedini logični zaključak iz gornjih razmatranja glasi: ako se to desi, ja neću izaći na te predsedničke izbore iz navedenih razloga. Na parlamentarne – ako se Vučić blagoizvoli odlučiti – ipak izlazim; tu bar ima nekih razlika.
Ne bih da se ovo shvati kao neki poziv na bojkot itd. To je samo moje lično razmišljanje; vama ostavljam da razmislite sami.
(Autonomija)

[You must be registered and logged in to see this image.]

★ Prva Oklagija Foruma ★ Godina : 42 Datum upisa : 17.02.2010

I večeras si sama. I ne samo večeras.
Videh te u gradu, danas, u prolazu, kako šetaš.

Ljudi napolju žive svoje živote, po dvoje, znaš već kako to ide
A ti nekako po strani, u svom filmu.

Primetio sam smešak na tvom licu, pitam se samo da li je pravi.

Volim da te gledam dok hodaš, prija mi lagana igra tvojih koraka.
Ni da imam sto života ne bih mogao da pogodim šta misliš.

Uvek si nekako sama, i odsutna, i kada si sa drugima.
To te čini privlačnijom i drugačijom.
Kao da je samoća tvoje zanimanje.

Jedino tada si sva nekako svoja.
Dok ostali naklapaju naširoko, ti kao da gledaš k’o te sve gleda…

Često se srećemo i nikako da se stvarno sretnemo.
Neko mora da zastane i prvi progovori

Ti uvek negde žuriš, navodno, a ja uvek besposlen.
Posebno večeras kada mi posebno nedostaješ.

Mladi smo i dalje, to me raduje.
Više sanjamo nego što živimo.
Na tvojoj ruci, srećom, još uvek nema onog zlatnog kruga koga se plašim.
Nisi još sigurna sa kim ćeš da deliš sobu, krevet, život.
Iskreno, ne znam ni ja.

Možda je tako najlepše.
Za oboje.
Mladost je zato i najslađa jer ne znaš šta te sve čeka…

Volim da te zamišljam kakva ćeš sve da budeš.
I čija, naravno.

Kome ćeš da poveruješ i ko će tebi da poveruje.

Možda bismo mogli u nedeljim večerima poput ove
Da probamo ono nešto što se zove ljubav, zajedno.

Znam da znaš na šta mislim.

Možda mi tada budu jasnije tvoje tišine
I tvoji koraci kada se jednom smire i progovore

Kako li bi to izgledalo?
O čemu li bismo?
Nakon koliko dana bismo se poljubili,
I ne samo poljubili?

Vidiš dokle dopiru moje misli
Dovoljno je samo da se mimoiđemo, u prolazu
I da poželim čitav život da provedem sa tobom

Zamisli šta bih sve smislio, u međuvremenu
Da se među nama, kojim slučajem, nešto stvarno desi

A šta ako me uopšte nisi primetila
I onaj osmeh namenila nekom drugom?

Da, uvek je neko drugi, večito neko drugi
Dok oni pravi dolaze i odlaze

A ti nikako da primetiš
Staneš i zastaneš
Nego ideš, ideš i ideš
A nikako da stvarno odeš

Stani, za početak
Možda dobiješ svoje odgovore

A možda dobiješ i nekog svog.

Stefan Simić

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Gost

Derviš Sušić: Nigdje mržnja nije poganija nego u Bosni

Nigdje mržnja nije poganija nego u Bosni
U Bosni ona se vidi u znaku suprotne vjere, čuje u pjesmi, sluti u pogledu prolaznika. Svuda se ljudi bore za sličnosti da bi bar oponašali jedinstvo koje je podloga snošljivosti.

Bosna nije ono što čula odmah prime s njenih boja i oblika. Bosna je najdublji kazan pakla. Ona je lošim putem, tvrdom navikom i neizlječivom sumnjom zatvorena za rijeke ljepota koje su drugi ljudi stvorili, a svojim položajem otvorena je najezdama sa sve četiri strane.

Svuda opasnost od drugog obično reži sa granicom. U Bosni ona se vidi u znaku suprotne vjere, čuje u pjesmi, sluti u pogledu prolaznika.

Svuda se ljudi bore za sličnosti da bi bar oponašali jedinstvo koje je podloga snošljivosti. U Bosni se sve upelo da podvuče razliku. Ja znam da to njeni žitelji nisu donijeli sa sobom na ovaj svijet. Gdje su uzročne tajne opredjeljenja slojeva, žestine, isključivosti i upornosti trajanja tih opredjeljenja, ja ne znam...

Svaku zemlju sile rastočnice razvlače najviše na dvije strane, a Bosnu na sve strane. U takvoj zemlji ne može biti sreće i obilja. Nigdje siromah nije jadniji , ni zima teža, ni glad ljuća, ni razlika uočljivija , ni mržnja poganija ni tamnija nego u Bosni.

....U Bosni je imati - opasno kao i nemati.

Gorjeće Bosna i plakaće i krv će mnoga i mnogo godina proticati dok dozrije doba mijene.

...zalud je Bosni sijati i rađati, gavranovi joj crni sjeme zoblju...

...čist obraz i čvrsta sloga održe ljude i u najtežem nevremenu. Goloruka sloga jača je od naoružanih nesuglasica. A sitan račun i velika pohlepa sebičnih prerezali su grkljane mnogim carstvima, starim, moćnim, golemim, a mi svoje još ni smislili nismo. Samo slutim, zakuhaće se po Bosni i biće krvi konjima do trbuha...

...Bosna svoj debeli defter mrtvih glava mora popuniti, defter je debeo, a posljednja stranica daleko, a na njoj pišu razlozi i ovoga i svega prethodnog i onog što slije poslije ovog, ali šta piše, ne zna se, daleko je, listove mogu samo godine polako prelistati....

...živ čovjek zamršeniji je od svemira. I dragocjeniji od bilo čega.

Čovjek je od rođenja utamničen. Sila nad njim, običaj oko njega, navika u njemu, tijelo slabo...sve se urotilo protiv njega. I njegova misao čak.

...sva ljepota i jeste u tome što nam se čini. Nema lijepog. Postojimo mi kojima je lijepo ili ružno.

Žena je sasvim iskrena samo u gnjevu ljubomore, u žudnji za nakitom i u tuzi za izgubljenim djetetom...

...Gost je dimio i ravnodušno zurio mimo, razmišljajući o nečem važnijem i od čimbura i od Muhtara. I ćutao, valjda pridržavajući se mudrog iskustva da za velikim riječima posežu sitni ili neiskreni, da krupne gestove čine samo površni, da sitno i dugo drobe govor uglavnom priglupi, a da samo umni poznaju tajnu rječite šutnje...

Citati iz knjige Derviša Sušića "Hodža strah"

Gost

SUBOTNJE BESJEDE 13./14.01.2017.

STARA NOVA GODINA

Sam uvod je oksimoron i malo će onih koji prate moje pisanje uistinu shavtiti o čemu je riječ.
Opet,po nekim starim kalendarima se na današnji dan slavi Pravoslavna nova godina...
Ona koja kasni za "regularnom" Novom godinom 13 dana...jebi ga,opet tu treba puno objašnjavati...ali to mi nije poenta....
Poenta susreta je u tome da slavimo....bilo šta...
Da se okupimo,popijemo,poslušmo staru,dobru muziku i da se radujemo...pa makar čemu...
Kao što komšinici koja živi odmah do mene(vrata do vrata) idem čestitati Bajram ili prijatelju idem na krsnu slavu ili pak drugu na prvi maj...
Dajte ljudi...aman…. da već jednom prestanemo praviti razlike jedni među drugima...i da nađemo način da ponovo budemo isti....da nas više ne dijele ni po vjeri ,nacija niti po boji kože...
A kako nam je bilo lijepo bilo kad nas nisu razdvajali po tim osnovama i kad smo se družli samo jer smo se htjeli družiti....
I na kraju samo želim postaviti pitanje:
"Kako je moguće da mi...koji govorimo isti jezik,izgledamo isto,imamo isti način življenja nismo mogli ili htjeli živjeti u istoj državi...a sada svi,kao ,težimo nekoj uniji u kojoj niko nikoga ne razumije,gdje trebaju prevodioci,gdje svi lažu i muljaju...jedni izlaze,drugi hoće unutra,a opet kao što rekoh,niko nikoga ne razumije.”
A večeras sam vidio druga i prijatelja koji je "puk’o" skroz...ali skroz…
Jesmo li stvarno toliko otišli u kurac........do tol’ko
Izgleda da jesmo...

R. Bukšić

Gost

Jutros nađem košulju sa džepovima...ma onu plavu...volim da je nosim iako je na jednom rukavu malo pocepana, u stvari...lepo mi stoji, ponekad...
Kad, imam šta da vidim, u jednom džepu iljadarka. Dakle, suficit u januaru. Pa to nije bilo u Srbiji od kad je istorije. Dobar je ovo znak, biće nešto od nas...a tako nekako reče i premijer, nema 15 minuta.
Za premijera ne znam gde će potrošiti njegov suficit u državnoj kasi. Ja sam moju iljadarku potrošio na buket ruža i još neke lepe sitnice. Još samo da usisam i pristavim ručak...
Danas je mojoj suprugi Jasmini rođendan. Želim joj sve najlepše. I molim Predsedničku kancelariju da joj da orden što je proživela ovoliko godina sa ovakvom barabom.

By Gruja

Gost

Mačak
Ima tamo jedan mačak, boy ili manjina ...
Dečačke duše, vazda neku lepu nađe da atmosferu digne, nikad robom, vazda s tobom ...
Dosta smo toga pregazili, popili i izeli ...
Ponekad i zapevali, nije bilo ni toliko strašno za poslušat ...
Goveđi gulaš sa svinjskim nogicama, pasulj eksteritorijalac i brdo životinjskih delova na žaru činili su samo deo slagalice koja je dane u nezaborav odvela ...
Fakat i noći, mora se priznat ...
Neka su mu srećne staze kojima po ovom trošnom dunjaluku hodi ...
Da ga tambura služi i osmeh drži ...

Vronsky
[You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

Grujica Nikolic

Milutin Džikić Džika, poljoprivredni proizvođač iz Džigolja, opština Prokuplje, na pitanje našeg reportera kako se danas oseća odgovorio je:
-Mislite zbog ovog ministra zdravlja čiju je sliku Velja čuvao u novčaniku? Ne pitate za to? Nego? Aaaa, za ono što će princ Vilijam da preuzme kraljevske dužnosti od njegove babe. Pa dobro se osećamo. Kako bi drukče sinovče, još kad sam pročitao da je on do sada vozio neki kelikopter-hitnu pomoć meni srce ovol'ko. A na slici pored njega njegova princeza, baš onakva kakva mi se danima ukazivala. Srce mi zaigra kad vidim da je "glamurozna i pored sve svoje jednostavnosti".Tako se mi seljaci ispod Jastrebac radujemo sreći vladara sveta, k'o deca da prostiš. A jel će bidne u novine i to da je narod ostao bez ogrev i da može lako da udari grom na Svetoga Savu?

Gost

U vezi reforme školstva, davne 1955, Borislav Pekić je napisao:
"Reforma školske nastave: ne samo u tehničkom pogledu i opštem sistemu obrazovanja, nego osobito u pogledu gradiva. Savremeni sistem stupnjevitosti bez selekcije pogoduje jedino mediokritetima. Pamet je zapostavljena za račun strpljenja.
Hvale se i nagrađuju osobine robova. Škola postaje ogromna vežbaonica poslušnosti. Znanje koje se u njoj stiče je savršeno beskorisno, ne toliko po svojoj vrsti, koliko po svojoj nekoherentnosti i odsustvu celine.
Mozak jednog maturanta liči na komisionu radnju u koju duhovne veličine prošlosti, spale na prosjački štap, ostavljaju na prodaju dragocenosti svog privatnog života. Svedena na brojeve ili što je još gore posvećena sebi samoj a ne budućnosti, istorija ostavlja isti onaj mučni utisak, koga čovek dobija čitajući dnevnik neke usedelice.
Gimnazijalac uči istoriju, to je tačno – ali se nimalo ne uči na istoriji. Zato je ona savršeno beskorisna, u obliku u kome se opisuje. Istorija, međutim, nije poznavanje prošlosti, nego pre svega prolegomena budućnosti i primenjena etika. Istorija zato mora biti samo pomoćna disciplina "POLITIKE" (u grčkom smislu) i SLIKOVNICA ETIKE.
Što se tiče maternjeg jezike, niko imalo pametan ne sumnja da njegovo školsko učenje zanemaruje ono što je bitno: njegovu praktičnu upotrebu. Maternji bi jezik, osim jedne kratke i bitne gramatičke prolegomene, morao da bude spoj: modernog oratorstva, a to znači SEMANTIKE, vežbanja u LOGICI, DIJALEKTICI (u pozitivnom smislu) i VASPITANJA UMETNIČKOG UKUSA.
Ja se pitam, međutim, u kakvom savremenom i uopšte u kakvom ukusu mogu jednog čoveka XX veka da vaspitavaju izvesni pisci tipa Janka Veselinovića, Bogoboja Atanackovića, Joakima Vujića, izvesne hagiografije ili žitija?
Književnost uopšte morala bi se izuzeti iz maternjeg jezika, najpre radi uklanjanja štetnog patriotizma, a zatim da bi vaspitavala – sklopu čitave umetnosti čovečanstva – jedan UMETNIČKI OSEĆAJ, a ne bibliografsku enciklopedičnost. U svim školskim udžbenicima srpskog jezika koje sam pregledao, svetskoj književnosti dato je kurzivno mesto, mesto najgeneralnijeg uvoda u nacionalne baljezgarije.
Jedan Balzak se tako pojavljuje samo kao lakej koji nam otvara put do Jakova Ignjatovića! Potrebno je uzimati najbolje, a ne naše.
Potrebno je jednom za svagda – a to se odnosi i na toliko prepotentne komunističke internacionaliste, koji su uzjahali Šarca, da objavljuju jugoslovenski rizorđimento i vreme strasburške Evropske skupštine – potrebno je jednom za svagda shvatiti da smo deo, a ne celina, da ne postoji nikakva nacionalna budućnost, nego samo nacionalna prošlost - koja neka bude poštovana, ali neka bude već jednom mrtva – i da najzad postoji samo jedna Umetnost, a ne Njegoš na jednoj, a Milton na drugoj strani sveta.
Najzad, da razlika između Betovena i Rodena, između Kafke i Rubensa, razlika jednaka između obućara i krojača, nije tolika da dopušta dezintegraciju duha...
Postoji samo jedan predmet, a to je ZANATSTVO. On bi morao da obuhvati sve vidove umetnosti ne u istorijskom smislu (do đavola, vrlo važno da se zna da se Šekspir rodio u Ejvonu) nego u delatnom smislu. Slušajte Vagnera, pa makar nikad ne čuli za Bajrojt, gledajte Renoara, pa makar mislili da je bio Sulin savremenik, čitajte Dostojevskog, pa ma ne znali da je njegova literatura izašla iz jame za streljanje!
Vremenom će to znanje doći samo od sebe i taj OSEĆAJ će dobiti svoj sopstveni red. Ako bi istorija obuhvatala sociologiju, ekonomiju i doktrine i sve to u okviru POLITIKE, sve umetnosti ušle u ZANATSTVO, maternji jezik postao SEMANTIKA – prva i ishodna nauka od svih nauka, da bi se kasnije preobrazila u svoj viši oblik FILOSOFIJU. (Jednu praktičnu filosofiju, a ne pogrebno pojanje u visokom registru.)
Onda bi preostala još samo tri predmeta od interesa: MATEMATIKA, PSIHOLOGIJA i GIMNASTIKA. Svaki od njih obuhvatio bi preostale oblasti buduće ljudske delatnosti. Škola jednom mora prestati da bude nekrofil na groblju prošlosti.
Psihologija kao nauka o iskustvu, gimnastika kao nauka o snazi, i matematika kao jedina odista radna nauka.
Naše pred-fakultetsko obrazovanje traje danas ravno 12 godina. Prosečna starost maturanata ne prelazi 20 godina. Danas deca, dvadesetogodišnjaci, još su pre trista godina bili ljudi. Oni su voleli kao ljudi, tukli se kao ljudi, govorili u parlamentu kao ljudi, vladali kao ljudi, bili poslušni kao ljudi i najzad kao ljudi umirali.
Izašavši iz te dvadesetogodišnje španske čizme savremene kulture, jedan maturant jedva ako ume da izabere novu špansku čizmu – fakultet. Na njemu ostaje prosečno pet godina. U 26-toj on je jednako čovečanski nezreo, kao dečačić koji svoju igru piljaka pretpostavlja igranju klisa. Jedan grčki petnaestogodišnjak u vreme Sokrata bio je nesravnjeno više muškarac nego jedan tridesetogodišnjak našeg veka!
Demokratija je smatrala da je dovoljno staviti čovečanstvo u skamije, pa da ljudi glasaju za kasapina koji se kandidovao za predsednika republike. Opšte pravo glasa i jednako obrazovanje za sve – te magične formule parlamentarizma postale su danas isto tako neukusne i demodirane kao šlageri Moris Ševaljea.
Bez selekcije, metodično izvedene, nećemo nikad dobiti intelektualce. Samo večite đake!"

Gost

A sad malo o analizi erockih disčardžabilnih vantazija MIR JAM. Red je , sad kad se na tevejcu završio cikus serija rađenih po njenim romanima.Pođimo redom...
Naime, u seriji Ranjeni orao dramski zaplet nastaje kada muž, u prvoj bračnoj noći posumnja da nešto nije u redu. On zaorao junački a nevesta nije zavapila: OFleeeeleeeee...pošto je on k'o što Bog zapoveda obavio svoju supružničku dužnost prve bračne noći...svati da se malada već "onodila"...i tako kreće radnja, sve do srećnog svršetka sa mladim i obdarenim pilotom...koji nije ništa zaitkivao i manisao...čak nije ni pitao "može li miš u flašu"...kako i treba da je u životu.
Međutim, u seriji Nepobedivo srce, pomenutom problemu, da li devojka sme da se pre braka "najede zelenih jabuka" nije se uopšte posvetila pažnja. Ko da tu nije niko nikog, a svakom gledaocu je jasno da jeste...i to dibidus. Ukratko, tamo u Milanu su glavni lik, Miroslav mu je ime, i mlada, lepa i bogata Milena boravili zajedno u nekom hotelu nekol'ko dana. I jesmo ih videli zajedno u krevet-jesmo! Milena se sve nešto smeška i proteže po krevetu...mazno. Dakle, jel bilo ONO, bilo je.
I gde je sad tu problem? Ima, ima, evo gde je, što se sad glavni lik nije zapitao kako je sve "išlo glatko i ko po loju"...pa da bar ona spomenu-ja sam se čuvala za tebe, ali znaš, krivo je more, Zlatiborske zore il Vranjska Banja...Ili da on upita-jel to beše sa onim bivšim verenikom ili instruktorom jahanja?...pa da se i mi obavestimo. Ma jok, ništa.
A nepažljivi gledaoci ko ja su dodatno upali u potpunu zabunu, jer su glavni likovi u obe serije isti. I otud dileme, otkud sad pilot peva operu u Milanu, kako od majke nastade tetka...i uopšte ko kog tu, da prostote onodi?
Ali na svu sreću počeo Šurda...

By Gruja

Gost

“Gledam, al’ oči su mi sklopljene. Osećam miris sveže lakiranog drveta. Pomislih kako je moj mrtvački sanduk prilično dobar za pare koje sam dao. Da, konačno sam umro.
Slušam popa koji nariče i decu koja se deru: “Kuku! Strikooo!” Odlučih da se malo prošetam, da vidim je l’ mi baba Bosa došla na sahranu. Začudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krećem. Moram priznati da sam zadovoljan. Sahrana je prilično dobro urađena. Mile, prvi gučevački trubač sa svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju, dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Počeh da vičem: “Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim”, ali se setih da ne može da me čuje. Pogledah jos jednom moje sirote unučiće i pomislih: “E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu neće teško pasti.”
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuče na gore: “E pa dodje vreme da se rastajemo”. Putovao sam, mogu vam reći, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar. “Zdravo Petre, pa dođe vreme da se i mi ispričamo”.
Petar me je mrko gledao, ali konačno prozbori: “Ne piše ti se dobro, Omoljice, puno si grešio. Bog te čeka.” Priznajem, malo sam se uplašio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar. Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo mi jedno pola sata i konačno se odvažih pa rekoh: “Dobar dan, Bože!”. Opet ćutimo, a mene već počele i noge da izdaju. Znate, ne umire čovek svaki dan.
Konačno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: “Kaži Omoljice.” Ovaj govor sam prilično dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reči:
“O Bože, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem…”
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite – Bog tako veliki, ja tako mali, pa se zbunio preda mnom. Međutim, našao je nekako prave reči, pa reče:
– Jesi li ti Omoljice pročitao “Koštanu”?
– Nisam – velim ja.
– A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
– Nisam – opet ću ja zbunjeno.
– Da li te tuga obli, Omoljice?
– Ne Gospode – rekoh – a zašto?
– Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promašio temu.
Bog je moćan – pomislih u sebi…”

Godina : 58 Location : Beograd Humor : volim Datum upisa : 08.08.2016

Он је луд!
Народ најчешће препозна блажено стање. О њему се не говори. Клима се главом потврдно, осмехује прећутно и заташкава се пред децом. Са неким вишим силама у дослуху, лудило је стање које у зависности од контекста, средина и епоха означава губљење здравог разума, супротност од мудрости, кршење социјалних норми, неадекватно, девијантно и маргинално понашање, нагле промене расположења, одређену форму идиотизма, опсесију итд.
Данас је лудило као добар дан. Чикам те да га препознаш! Луд си, каже се ако урадиш или нешто не урадиш што би други. Луд си ако прећутиш, а луд и ако прозбориш. Луд си што трпиш и луд што се буниш. Луд си што си сам и луд си кад ниси. Ајде пробај да не будеш луд. Није ни то лако. Распространило се лудило, разапело ко шатор на Мироч планини, раширило под сводом небеским и покрива нас и греје понекад. Бежимо од њега, а не ретко га и призивамо јер само луди можемо да опстанемо у овом вилајету. А ти сад просуди, ко је од лудака луђи!
Лудака је било и биће на свим просторима. Нека се други позабаве својима, нама су некако дражи ови наши. Било их је, стварних и набеђених. Са пролазним, хроничним и наслеђеним лудилом. Било их је међу краљевима, војсковођама, сликарима и писцима, знаним и незнанима. А ово наше време изнедри највећег до сада. Лудака над лудацима. Круна му недостаје. Круна самозадовољства и прегора коју сам себи набија на главурду. Ипак се толики труд треба крунисати. Без миропомазања. Круном од неиспуњених обећања и лажи, круном намета и пореза, пораза и срамота, круном бесчашћа и издаје.
А заједно са њим и сву војску малих лудака крунисати. И њих је. Сваком по круницу. Као за мисице, пратиље. Има их свугде, од владајуће до опозиционих странака, од невладиних до интересних групација. Да, на све стране се проширило лудило услед осеке здравог разума, услед плиме греха и простоте, услед неумерености и несклада, те и посве нормални људи, ради опстанка у земљи нарастајућег лудила, огрнуше се истим. Многе сам чуо и да се поносе на своје лудило. Кад им са стране добаце: Крејзи Пипл!, а они то препричавају као дечју догодовштину и све им је нешто мило и драго. Заволели своје лудило и никако да га се ману. Разумите их. Има лудило својих предности. Људи вас обилазе. Благонаклоно се односе према вама. Лудаке не повређују!
А он је луд. И његовом лудилу краја нема. Може он још. И више и горе. А који лудак па има мере те ће стати? Срж лудила и лежи у неограниченој способности да се исто доказује, сваким даном, сваким гестом, сваком речју и намером. Од лудака се све може очекивати. Буквално све и то често заборављамо. То је стање у које не може да се уђе и из истог изађе без последица. То је пећина у коју воде сви трагови, а из које не води ни један. То је сећање једног народа, будућност нараштаја, дневно стање свих нас.
Лудило је стање које је повело коло, а хармоникаш одлепио и не посустаје. Сви цупкају у месту, прави се илузија померања и покретања, динамика устајалости и учмалости, коло, коло наоколо. Нема два напред, један назад. Само у месту, стопом и с’топом, из колена, без покрета, раменом подигни, руком замахни, нек се види нек се зна, што нас је више, луђи смо.
Нема више посматрања из прикрајка. Рок трајања је ризичан и може опасно да делује на људску околину. Нема потребе за лудачким кошуљама. Препознатљивост није у одори, већ у намери. Сви који су уз њега и њих су луди. И велики део оних који су против, али само зато што је он на том месту, а не они. Иначе би сличним методама уводили лудило. Пустимо ли их наметнуће га као обавезно школско градиво. Лудаци нам се већ кезе са ТВ екрана и билборда, препознајемо их у ходу на блатњавим улицама по испегланим лицима и угланцаним ципелама, по лудачком сјају у оку, по пљувачкама које се не бришу већ разливају до безличности.
А ко је луд не буди му друг. Одјеби га брате. Дај му ногу!

Neuilly-Plaisance
City in Ile-de-France, France
Драган Пајовић

Gost

Данас по други пут ухватим себе како дајем жени мању половину поморанџе. У десетој смо години брака. Гризла ме савест после, па ољуштим још једну и дам јој две кришке више, да надокнадим. Дугујем јој још једну кришкицу, и то ћу да надокнадим, ал' нисам сигуран да ћу савест да умирим. Срамота ме од Бановић Страхиње и осталих витезова српских. Јебежга, био сам црномањаст, локнаст и нисам имао плаве очи, а 500 година подугачак период.Мора да је била нека моја баба аскурђелка која је била позната турским органима. Гоњења.
Златко је Тучрин! Немој бити као Златко!

Klinac

Gost

Plan
Rešiti se suvišnih stvari
Starih monitora, iznošenih majica
Rešiti se fotografija falsifikovane sreće
Svaka ta sreća đavo i po je koštala
Rešiti se cedeova na kojima nisu ispisani nazivi filmova
rešiti se rastopljenih sveća
Predstava o romantici
Izmenjenih slika iz detinjstva
Rešiti se gorčine u korist oproštaja
Svih onih cipela posle kojih pete krvare
Pokvarenih fotoaparata koje niko neće popraviti nikad
Rešiti se praznih bočica parfema, bajatog pudera, crvenog karmina
Rešiti se očekivanja
Nema toga što u jedan dobar kontejner ne može da stane

Nina

Gost

„Jer gledam vas idiote

i umirem od sramote.

Zbog djece i dece koja su gladna bonbona

a vi se natječete u kupnji aviona.

Još ne uspostavismo ni veze što su se srušile

još nam se nisu ni ratne suze posušile

a vi se kao nešto riječima ćuškate

i opet nas jedne protiv drugih huškate?

Ma jebem vam majku i kevu i svima starog

koji napraviše vas - najodvratniji ljudski talog.

Pred velikima puzite

a svoje narode guzite,

njima dupe natrčite

a nas prčite.

Ma kako se nitko od vas ne zajebe

pa makar i slučajno učini nešto dobro?

Zalud sjedite u bogomoljama i molite se Bogu

jer od njega nitko od vas ništa nije pobro.

Doduše, tamo propovijedaju vaši rođe

lažljive i pohlepne vjerske vođe

kojima samo služi Bog

da s vama pušu u isti rog

koji u rat poziva jer vi tako želite.

A opet bi i Bosnu da dijelite.

Ma jebem vam sve živo

što vam je to predivno parče svijeta krivo.

A ja bih da svi zajedno zinemo

i kažemo – nećemo za vas više da ginemo

pa da zakopamo zajedno zauvijek čakije

okupimo se oko meze i rakije

a s još uvijek neprodane česme

napijemo se pjesme i pesme

Vama izgleda kao neki moj hir

što ja želim da potpišemo vječni mir

a vas da nam opet ne bi stvarali nemir

pošaljemo da se potamanite daleko u svemir.

Tako da budete iz povijesti i istorije izbrisani

vi što ste zlom cijepljeni i vakcinisani.

Ma mrš.“

A stihom se zahvali i stomišljenici iz celog regiona:

"Djeca mi kažu da je ovo puno šeriranja i lajkiranja.

Što se tiče komentiranja bilo je točno 11 brisanja i blokiranja.

Od navale dobrote valjda su i trolovi pocrkali od sramote...

Hvala svima koji ste mi vratili vjeru u ljude.

A govnari neka se čude.“

Kao i:“Kada se toliko lajkova dobije

iz Hrvatske, BiH, C. Gore i Srbije

pa i s raznih drugih strana

a ne samo s Balkana

onda je jasno - da nema tih praznoglavaca

živjeli bismo mirnije i od Skandinavaca."

Šta više reći?

T. Nježić

Gost

PISMO SOJE CUBRILOVE
Soja je taman namotavala nekakvu predju na rasak kad knez kucnu sljakom o crvotocan dovratak i promoli brkove na poluotvorena vrata.
-- O, Sojo, imali te idje u zivotu. Izidji de, da ti nesto pokazem.
Soju cisto nesta strecnu [moze biti da je pismo od sina], pa zurno prisloni rasak uza zid, pometnu klupko na klupu i uputi se k vratima.
iza nje strugnu rasak klizuci se niza zid i lupnu u ugao, klupko se otkotrlja pod krevet.
-- E, jesi ti to, kneze. Da nema sto od mog Bore, odavno mi nepse.
-- Ma jest od Bore, Sojo, nije pismo ne nesto drugo. Evo, bas mi sad ovo dadose u opcini. Evo, veli, ovo joj sin socinio i u novine nadrukovo. Eto, ti si pismena pa procitaj. Ima ti tu, piso je tvoj Boro, kako se Djuro Jerkovic zlopati i muci sjekuci i cjepajuci po Grmecu jelike da koricu kruva zaradi, ima sve i kako je Djuro tamo poginuo, i sta jesve pred smrt mislio. Ama sve, kazem ti, ko da je on to sve svoijem rodjenijem ocima gledao. Ma kako li ga nako sroci i napisa, da mi je samo znati. E, Sojo, vjere mi, valjan ti je i pametan djecak, mora se priznati. Na, drzi ove novine zurim se gore na Kvoginovac, imam da razdjelim jos nekakve pozivnice za kuluk. Zbogom ostaj.
-- Soja popriceka dok knez sasvim ne zamace iza okuke, a onda tek prisjede na prag i puna uzbudjenja stade da pregleda novine. Godilo joj je tako da ostane sama sa svojom radoscu, da niko ne bude svjedok tim njenim toplim razgovorima sa sinom koji je tamo negdje daleko. Tako je ona cinila uvjek kad bi joj od Bore stiglo pismo; popricekala bi dok joj mladji sin i ostala celjad odu na posao pa bi izvadila pismo i po nekoliko ga puta procitavala.
Prelistavala je list po list i u radosnoj tremi zaustavila se pred krupnim naslovom ,,U planini,, ispod koga je nesto sitnijim slovima stajao potpis ,,Boro Cubrilo,,. Boro Cubrilo, jeste bas stoji razgovjetno odstanpano; Bora Cubrilo. Boze moj, kako li to nekoliko stanpanih slova mnogo ukazuje.Eto, stoji tu njegovo ime, on je tu pred njom i, eto, on govori iz tih novina. Gleda ona onaj potpis, dugo ga gleda, a onda otpocinje da cita i sve joj se nesto cini, ne cita to ona, nego to Bora sjedi tu pored nje i prica joj. Prica on cas tiho i lagano, a cas opet pada u vatru, sijeva ocima i ljuti se zbog zbog nekakve goleme nepravde...
Nad zelenim poljima razljeva se topla suncana rijeka, pjeva ispod kuce njiva mladih perjatih kukuruza, pjeva nesto siroko i veliko sto ispunjava modre suncane prostore, cuje se odnekle zvonce praporca i necije dozivanje, a Bora govori. Govori i kazuje kako je tesko zivjeti gore pod tom njihovom planinom, kazuje kako se Djuro Jerkovic mucio i onako star i slab posrtao po planini pribavljajuci gradju, kako su iznad razgradjena groblja pod planinom cobani pjevali; ,,Planino moja, planino tugo'', pa kako se Djuro prisjetio svoga grkog i cemernog zivota, i svoga i svojih seljana, i sve tako sto je s njim bilo dok jadnik nije najzad zaglavio i pogino u Grmecu.
Cita sve to Soja, cita i osjeca kako se pred njom otvaraju ponori ljudskih nevolja i tajnih, malopoznatih tugovanja nad zivotom. Eto, tu je nesto kazano o tim patnjama, o seljacima i njihovim nevoljama, a koliko je toga jos sto bi trebalo iznijeti i nekom pokazati, kazati negdje zapisati da se to jednom znade i cuje.
Polozila je novine na krilo i sjetno zaklimala glavom.
-- Dobro si sve to kazao, sine. Sve je to tako. Ali ima jos dosta toga, dosta toga za sto ti mozda i ne znas ili si vec poboravio. Ej, ej, da si ti ovdje medju nami...
I u Soji se radjala plamena zelja da tom svom dalekom sinu iskaze sve bole i nevolje sto ih je znala u njihovu selu; i kako je Petar Djokin izgubio svoje zdravlje potucajuci se po radovima u tudjem svijetu, i kako se zito daje u bescjenje, i kako su u pola sela krmci od neceg pokrepali pa dosta ljudi nece zimus imati ni posjeka ni omrsa, sve to treba da zna taj njezin sin pa da i to kaze i objavi tamo u svijetu.
I, ponesena tim vatrama, Soja je sa dna svoga kovcega izvadila hartiju i kovertu i posto je podjarila vatru na ognjistu, da se poslenicima vari rucak, sjela je za mali stolic i uzela da pise sinu.
... ,,I sine moj rodjeni, pisem ja svijem nasijem tezacima pisma kad im dje treba, svi se oni preda mnom izdaju, pa ja dobro znam sav njiov cemer i kuburaciju. Ej, neuka sam ja i prosta zena da bi sve to umjela iskazati, tu bi trebale necije teske i krupne rijeci. A ti dobro znas, rodjeno moje, da si ti nase dijete i red je da ti ispred nas tamo progovoris. Sjeti se nas i nase tezacke patnje i reci im sve to. Nemoj zaboraviti da kazes i kako su Micunovu kravu promuntali i prodali mesaru, i kako je Djuka zimus isla u sumu da tovari drva pa poslije rodila mrtvo dijete, i kako se stari Pekisa ni na Bozic nije imo cim da omrsi pa vazda plakao kod kuce u zapecku i kako...
Sve to napisi i kazi, sine, i prokleto ti od nas sviju bilo ako zatajio i ne reko onako kako jest. Eto, to ti kaze tvoja majka.

Branko Ćopić

Gost

Milan Kamponeski

U vreme kad sam bio tinejdžer, nije bilo "Youtube", "Deezer-a", bilo je muzike na radiju i na TV-u, malo na MTV (tad je ta stanica bila normalna), malo na Super Channel-u, al nije kao sad sve bilo na dohvat ruke. Bilo je dana kad presediš čitavo popodne uz TV da sačekaš pesmu za kojom si odlepio, a ploča još nije stigla čak ni do Berze kod SKC-a po nekoj nenormalnoj ceni.
Pa kad pesma na TV-u dođe i prođe, možeš da ideš u grad, a ona ti sve vreme zvoni u ušima, a tebi srce puno kao da si je lično snimio, odsvirao gitare i snimio pozadinske glasove.
E onda kad na Berzu ili u Beograđanku stigne novi album omiljenog benda koji od najave mesecima čekaš da snime, da izbace tizere, spotove i konačno i nosač zvuka, prorediš provod, izlaske, postaneš bolji sin, uštediš mesec dana novca da kupiš ploču, a kad je kupiš zavališ se na kauč pored gramofna i slušaš je od korice do korice, iznova i iznova dok je ne naučiš napamet. Na kraju tačno znaš koliko otkucaja srca imaš u razmacima između pesama.
A ploče su se tad tako i pravile, nije bilo mesta za osrednje pesme, za pesme van koncepta, bila su to prava mala muzička remek dela.
Aerosmith je za svoj čuveni Pump snimio čak 27 pesama, a na albumu se na kraju našlo samo 10 komada.
Onda tako jednog prepodneva skapiraš prateći TV Super, da je Bon Jovi izbacio spot za "Born to be my baby", izmenio potpuno aranžman pesme, ceo spot snimio u studiju, a to je za nas bio totalni "Behind te scenes", jer rekoh vam već, nije bilo Jutjuba, pa šansa da vidiš kako izgleda njihov studio, kako izgleda Riči bez gitare, Džon u trenerci su za nas bila otkrića čitavog novog sveta. Ako ništa drugo, lakše je bilo skinuti pesmu dok im gledaš u ruke na spotu.
Bio je to jedan od tih spotova koje smo čekali da se okrenu na TV-u, kao i Metalikinog Sendmena, Aerosmithov What it Takes (Directors cut) bilo šta od Gansa . . .
Svaka pesma je bila blago za sebe, svaka je imala posebnu vrednost u našim životima, čekali smo ih, voleli i poštovali kao što se malo šta poštuje u ovom današnjem rijaliti svakogčudazatridanadosta vremenu.
Naučili smo da cenimo umetnost, neprestano iščekujući te pesme . .
Nekad treba stati na trenutak, odvojiti se nekako od ovog celodnevnog bombardovanja svakavim informacijama, sranjima i oslušnuti postoje li danas ovakva remek delca, kao što je to bila i ostala Bon Jovijeva "Born to be my baby" u aranžmanu za MTV..
Mada opet moram da priznam, da danas nije ovog weba, verovatno nikad ne bih saznao da je ono slavlje na kraju video spota bio trenutak kad su saznali da su sa albumom New Jersey izbili na čelo Američke top liste.
Na kraju ostaje da kažem da je lep taj rijaliti Behind the scenes što nam je internet doneo, ali ipak je najlepše kad zvezde ostanu na nebu među bogovima gde im je i mesto .

Gost

Milan Kamponeski

Kad umete da čitate zvezde, nema prijatelja koji vam se neće obratiti za pomoć
- Druže igra mi levo oko danima, puca me glavobolja, sumnjam na najgore, bi li mi pogledao malo u one tvoje karte da vidiš u čemu je stvar?
- A da odeš do lekara? Malo odmakneš taj ekran od glave, legneš ranije?
- Ne, moraš ti da mi kažeš, video se nešto je l da? Da pišem testament? Znaš i sam kakvi su naši lekari, kažu ti da ti nije ništa, puste te kući i bap! treću noć odatle te nema. Video si i kriješ od mene, znam te? Šta mi je?
- Nisam video ništa, je-bo-te vidiš da pričamo, nisam ni otvorio kartu . .
- Ma ti sve znaš napamet te zvezde, šta si mi video? Neću da idem kod lekara ako mi nema spasa . .
Veliki Mile Dupor je svojevremeno napisao da najveću bedu koju sebi astrolog može navući na glavu jeste da ljudi počnu bezuslovno da mu veruju.
A ja bih dodao da to kad pitate svog prijatelja šta je video što neće da vam kaže, verujte mi video je sve najgore. O da, dobar astrolog stalno tumara mračnim hodnicima četvrte, osme, dvanaeste kuće, teških aspekata, pa je do sad video gomilu nesreća, ludnica, groznice, teških bolesti i slomljenih kostiju, proživeo je sve bolesti svojih prijatelja i oprostio se sa njima noću dok gleda u plafon, toliko puta je namestio smešak na lice razmišljajući o tome što su zvezde ukazale na ovo ili ono, da vi niste ni svesni. Astrologija je magična, pokreće um na velika razmišljanja, ali i veliki okov za astrologa, jer je potrebno pobediti svoje slabosti i strahove da ne biste iznova i iznova proživljavali sve šanse za neke mračne događaje oko vas.
Poslednji put kad je Mars išao preko mog Sunca, spremio sam voće, supe, vitamine i Fervakse, legao sam u krevet i čekao da me sastavi Svinjski ili Ptičiji grip kako je radio pod tim aspektom protekla tri puta u poslednjih 9 godina i ništa se nije dogodilo.
Takav je život, iza svakog ćoška vreba klavir koji vam sa trećeg sprata pada na glavu kao i ljubav vašeg života.
Nema ništa od toga da se spremite za to, samo živite . . šta bude biće, slušajte dobru muziku, i ako vas boli glava idite kod lekara, a ne astrologa.
Kad kažem dobru muziku, mislim ovakvu muziku . .
U Italiji je uvek veća šansa da vas vreba ljubav nego klavir, jer oni stalno pevaju o ljubavi . .

Gost

Dal što izedomo sve iz turšiju il što sam se dao na predprolećnu dijetu(ili kombinovano), tek svaki čas mi na jelovnik karfiol. A jel znate šta je to karfiol?
Karfiol je cenjeni publikume nastavno sredstvo, udžbenik, radni listić iz kog učiš. Jedeš ga i učiš. Učiš pre svega da istrpiš, da kažeš sam sebi na ogledalo"jebiga moram"...da ga jedeš i onda kada ti stomak cvili. I tu naučiš da budeš tolerantan. I kad izedeš celo kače, na kraju primetiš da apsolutno ignorišeš taj ukus gumirabike i poliuretana. I samo se zajebavaš na svoj račun, onako da to zeljasto povrće potpuno izgubi svoju nameru da ti pokvari dan, da te provocira i da ti se gadi. Ma jok, samo mu se nasmeješ i zaebavaš ga...i svet ti bude lepši.
Jebežga, u životu nije sve biftek, bela vešalica, brizla i čvarci. Mora i neki karfiol, brokoli i prokelj da naiđe. A onda prc-znam ja kako se sa njima postupa. Naučio još u onoj hiper-inflaciji. Imam iskustva kol'ko nećeš...

By Gruja

Gost

Milan Kamponeski

Prosečan Srbin koji realno više očima ne može da gleda Vučića, medijsku šizofreniju i plejadu kompletnih ludaka i SNS dilteanata na pomen opozicionih kandidata za predsednika ima milion zamerki.
Koliko sam ja shvatio, kandidat za predsednika Srbije koji bi trebalo da pokrene promenu Vučićeve vlasti u očima prosečnog Srbina, trebalo bi da bude:
- lep, visok, jako inteligentan, da je iz naroda, al da ima bar dva svojeručno napisana doktorata, da ume da pojede, popije i zagalami na ženu, ali da mnogo voli tu svoju ženu, da je poštuje, ceni i bude joj podrška u svemu, da ima petoro dece, da je ateista i pravoslavac, da ume da zapeva u kafani sa društvom, ali i da uživa u operi, da je služio vojsku, ali da se gnuša rata, da je u svetu priznat, da je politički vispren kao Vinston Čerčil, da je vizionar kao Elon Mask, da je pošten kao patrijarh Pavle, da ima 45 godina i 40 godina radnog staža, da je prepun svog novca i da je taj novac podelio sirotinji, da je brz na delima, a da sporo priča da ga svi razumeju, da ga vole penzioneri i krezubi, kao i svi u Krugu Dvojke, da ima 300.000 pratilaca na Tviteru, da zna da kuva, da ima psa, u stvari da ima pet pasa i pet mačaka, kornjaču, ježa, srndaća, vikendicu u Slankamenu, stan na Novom Beogradu do 65 kvadrata, da je skroman, da je vredan, da nije nikad bio u politici i da nikad nije imao kontakt ni sa kim ko nervira ovu javnost, bilo da je u pitanju političar, estradna ličnosti, novinar, strani plaćenik, domaći izdajnik. Jasno mora da se zalaže i za EU i za Rusiju i NATO i NE U NATO i da ima politički program kakav niko do sad nije imao i da ga ne podržava ni jedna partija, ni politička ili nevladina organzacija, sindikat, kao ni bilo koja strana zemlja. Treba da sprovede predsedničku kampanju bez novca, al da pošteno plati sve koji rade u toj kampanji, i da to sve budu neki novi genijalni ljudi, i da devojka u noći punog meseca stegne jastuk između butina, niz kolena joj procuri požuda, toplim snažnim prstima niz kičmu, oseti topao dah kako tiho šapuće ". . u mraku čujem tvoj glas, na jastuku stiskam tvoj dlan, orkestar svira za nas, Lutko ja sam rešen da večno s tobom plešem . . "
Jer prosto prosečni Srbin, to kosmičko savršenstvo, ni na šta manje ne može da pristane . .
. . pa makar doveka lečio Vučića državnom funkciojom i nastupom na Pinku.
"LUTKO JA SAM REŠEN DA VEČNO S TOBOM PLEŠEM . . "
(valcer igra s kartom Srbije, viče negde iz ćoška aktuelni premijer)

Ivana Stojanov

Noizz Maker

Nemoguće je zamisliti život bez roditelja kada su oni još tu. Dok sam ih imala, gurala sam ideju o njihovoj smrtnosti u neku kutiju podsvesti.
A bila sam zaštićena i ušuškana. Nisam kuvala do 36. Kvarove po kući su otklanjali samo tata i deda, majstori su bili nepoznata kategorija. Račune su plaćali oni, kad ostanem bez kinte, dodavali su mi da preživim mesec. Ja sam prototip najomraženije osobe u Srbiji - one koja živi s matorcima i kada klinci počnu da joj persiraju. Nisam to planirala, tako se desilo.
Onda su za nekoliko godina umrli svi - deda, baba, deda, baba, tata, mama. Probudim se ujutru, preživim. Da ne poveruješ. Prolaze dani, nisam gladna, skuvam prvu pravu supu ko maminu, kuća nije u haosu. Prođe mesec, platim račune. Krene čarobni niz kvarova, uvek više od tri. Za neko vreme uspem da napravim bazu majstora koji dobro rade, a ne deru. Rešavam neku birokratiju koja na početku izgleda kao lov na veštice. Nemam utisak da sam sve te stvari učila iz početka, jer sam njih gledala ceo život kako ih rade. Možda samo nijanse.
Na primer kada majstor za cenu kaže "ma lako ćemo za pare", učim da to znači "odraću te na kraju". Zato uvek unapred insistiram da mi kažu cifru.
Kada ne mogu da dođem do lekara i pregleda za sebe i svoje dete, ne pribegavam više sistemu "ko i svi regularno, pa me zajebu", već pronađem način da to bude sutra.
Ukratko, operativne stvari od kojih je život sastavljen bez mame i tate me nisu ubile. Ojačale jesu. Možda me pomalo ogrubele. Idemo dalje.
Sećam se da sam jednom prilikom ostala zapanjena maminom rečenicom: "Kad ti umru i mama i tata, više nisi isti." Ona je iz svog malog grada otišla da se školuje u veliki kada je imala 16 godina. Od tada nije živela sa svojima. Udala se u 21. Viđala ih je kad ode do njih ili oni dođu u posetu nama. Umrli su kada je bila na pragu 50. Nisu joj pomagali, nije osećala njihovo prisustvo, mirise, nisu zajednički donosili odluke niti bili upućeni u njene borbe. Razmišljala sam tada zašto je izgovorila tu rečenicu.
Sada znam.
Nešto u vasioni se promeni. Ne znam kako to da objasnim. Kao da kada zalazi sunce, zađe samo polovina. Kao da ukus lazanje ima samo ukus kora. I miris kuće postaje nov. Znaš da je tvoj i lep, ali nije onako spokojan. Polovina svega što ti donosi mir i sreću, onaj osećaj da će sve biti u redu...to nestane. Učiš da živiš tako polovičan, to je u redu. Učiš da kada ti je teško i neko te napada ili boli, nemaš gde da se skloniš. Učiš se da živiš bez jedinog istinskog zagrljaja u kojem možeš da odahneš, u kom nestaju svi problemi. Tu, gde zaspiš ko dete.
I još nešto. Važna stvar koju naučiš je da kada procveta prvo drvo na proleće staneš ispod njega i udahneš duboko. Da budeš srećan, jak, pravičan, pametan, lep. To su oni u tebi. Miris proleća i novog početka.

Nekad tako komplikovana,a tako jednostavna,ali uvek jedinstvena ღ.

Every girl can be a Princess and a Warrior. 👑

Gost

Ако бих отишао мечки на рупу и поклонио јој грејалицу, би ли се умилостивила и дозвала пролеће? Или би ми пала у наручје и загрлила до Ђурђевдана?
Снег ми затрпао висибабе, само им се главице виде. Комшија Бане јутрос правио Снешка. Убеђивао га ја да му и испод појаса стави шаргарепу, јок, неће да квари децу. Зато ћу ноћас да направим диверзију на васитање и владање. Кад сви буду заспали, ушуњаћу се у комшијино двориште и учинити Снешка мушкарцем. Али немам шаргарепу у кући, а срамота ме да позајмим негде једну шаргарепу, одмах ће сутра да ме провале и да воде аброве како сам луд. Међутим опрем, имам цвеклу! Шта има везе, ионако се зове Црвен Бан...

By Klinac

Gost

Спасем јуче живот пчели која је упала у Бибину посуду за воду. Била је полумртва, мислио сам да се неће извући. Ставио сам је на сунце, на један комад висећег дела кухиње који привремено стоји напољу под хладњаком. Било јој је залепљено лево крилце, па сам га пажљиво одвојио дрвцетом од њеног тела. Оно, баш сам се око ње потрудио. Погледам јутрос и видим да је нема. Погледам около, нема је. То ми је дало наду да је можда преживела.
Малопре одем под хладњак и седнем на столицу да комшији мало дрпам вајрлес. И дође пчела. Два минута се вртела око мене и тог комада намештаја. И врло често надлетала оно место на њему на којем сам јуче радио реанимацију дављеници. "Ово је Милица, дошла да ми захвали", оптимистички помислим и кажем јој:
- Добро, Милице, нема на чему, пичи у кошницу.
И она одлете...
Занима ме шта ви мислите, да ли је то била Милица?

By Klinac

Location : BG Humor : da Datum upisa : 08.02.2017

Umberto Eko, "Fukoovo klatno" - lažni vs pravi Abulafija

// „I počni da premećeš to ime, odnosno IHVH sam od početka, da ispituješ sve moguće kombinacije, da ga vrtiš i okrećeš kao točak...“ Abulafia //

Božje ime... Pa da. Setio sam se prvog Belbovog i Diotalevijevog razgovora onoga dana kad su priključili Abulafiju u Belbovoj kancelariji.
Diotalevi je stajao na vratima svoje sobe i odisao nametljivom blagonaklonošću. Diotalevijeva naklonost uvek je bila uvredljiva, ali činilo se da je i Belbo blagonaklono prihvata.
„Čemu će ti služiti? Nećeš valjda tu da unosiš rukopise koje ne čitaš?“
„Poslužiće mi za razvrstavanje, sređivanje spiskova, obnavljanje kartoteke. Mogao bih i da zabeležim neki svoj tekst umesto tuđih.“
„Ali zakleo si se da nećeš nikada ništa sam da napišeš.“
„Zakleo sam se da neću da mučim ovaj svet nekim novim rukopisom. Rekao sam, pošto sam otkrio da nisam stvoren za glavnog junaka...“
„...onda ćeš da budeš pametan posmatrač. Znam. Pa šta?“
„Pa i pametan posmatrač, kad se vraća s nekog koncerta, pevuši drugi stav. To nikako ne znači da ima nameru da diriguje u Karnegi holu...“
„Znači da ćeš probati da otpevušiš neko pisanije da bi otkrio da ne smeš da pišeš.“
„To bi bila poštena odluka.“
„Kad vi kažete.“
I Diotalevi i Belbo su poreklom iz Pijemonta i često su mudrovali o toj sposobnosti otmenih Pijemonteza da te ljubazno saslušaju, da te gledaju pravo u oči i onda ti kažu to „Kad vi kažete“, naizgled učtivo i sa zanimanjem, a u stvari osećaš da si predmet dubokog negodovanja. Meni su govorili da sam neotesan i da nikad neću moći da primetim tako prefinjene nijanse.
„Ja neotesan?“, bunio sam se. „Rodio sam se u Milanu, ali moja porodica je iz Valdaoste...“
„Gluposti“, odgovarali su oni, „odmah se vidi kad je neko iz Pijemonta, po njegovoj sumnjičavosti.“
„I ja sam sumnjičav.“
„Niste. Vi ste samo nepoverljivi, to nije isto.“
Znao sam zašto je Diotalevi sumnjičav prema Abulafiji. Čuo je da pomoću njega može da se menja redosled slova, tako da bi neki tekst mogao da stvori sopstvenu suprotnost i da se preobrazi u mračna proročanstva. Belbo je pokušao da mu objasni. „To ti je igrarija s permutacijama“, govorio je, „zar se to ne zove Temura? Zar tako ne postupa i pobožni rabin da bi se uzdigao do dveri Večnog Sjaja?“
„Prijatelju moj“, odgovarao je Diotalevi, „nikad nećeš ništa razumeti. Tačno je da je Tora, mislim na vidljivu Toru, samo jedna od mogućih permutacija slova večne Tore, one koju je Bog stvorio i predao Adamu. Ako premećemo slova ove knjige vekovima, moglo bi da se dogodi da pronađemo izvornu Toru. Ali ishod nije bitan. Bitan je sam postupak, predanost sa kojom ćeš beskonačno dugo okretati vodenični točak molitve i svetih spisa i postupno otkrivati istinu. Kada bi ti ova mašina odmah pokazala istinu, ne bi je prepoznao, jer ti srce ne bi bilo pročišćeno dugim preispitivanjem. Osim toga, zar u kancelariji?! Svetu Knjigu moraš da mrmljaš u nekoj tesnoj izbi, u getu, gde iz dana u dan učiš da se povijaš i da ti ruke budu pripijene uz bokove i kad ih pomeraš, pa gotovo da nema razmaka između ruke u kojoj držiš Knjigu i ruke kojom okrećeš listove, a kad hoćeš da ovlažiš prste prinosiš ih pravo usnama, kao da žvaćeš beskvasni hleb i paziš da ti ne promakne nijedna mrvica. Reč moraš da prežvakavaš vrlo sporo, možeš da je razložiš i prespojiš samo ako je valjano otopiš jezikom i vodi računa da ti ne iscuri s pljuvačkom na kaftan, jer ako neko slovo ispari, prekinuće se nit koja treba da te spoji s višnjim sefirotima. Tome je Avram Abulafija posvetio život, dok se naš sveti Toma upinjao da pronađe Boga pomoću svojih pet puteljaka. Abulafijina Kokhmath ha-Zeruf bila je u isti mah i nauka o kombinovanju slova i nauka o pročišćenju srca. Mistična logika, svet slova i njihovog beskonačnog kovitlanja i premetanja jeste svet blaženstva, nauka o kombinovanju je muzika misli, ali moraš da paziš i da napreduješ polako i oprezno, jer bi ta tvoja mašina mogla da te odvede u bunilo, a ne u zanos. Mnogi Abulafijini učenici nisu umeli da zastanu na tananoj granici koja razmišljanje o Božjem imenu deli od bavljenja magijom, od zloupotrebe imena da bi od njih načinili amajliju, oruđe za gospodarenje prirodom. A nisu znali, kao što ne znate ni ti ni tvoja mašina, da je svako slovo povezano s nekim delom tela, pa ako izmeniš neki suglasnik, a ne poznaješ njegovu moć, neki od tvojih udova može da promeni položaj ili svojstvo i ostaćeš spolja doživotno a iznutra zauvek životinjski nakazan.

Razume se da Mašina postoji , ali ne proizvodi se u tvojoj silikonskoj dolini, to je sveta Kabala, odnosno Tradicija, a rabini već vekovima čine ono što nijedna mašina nikada neće moći, a nadajmo se da nikada neće ni učiniti. Jer, kad bi se kombinovanje okončalo, rezultat bi morao da ostane tajna, a univerzum bi i onako okončao svoj ciklus, pa bismo svi mi sagoreli u slavi velikog Metatrona.

Abu“ je svakako bio Belbov lični odgovor svima koji su ga kritikovali, urnebesna zabava koja dolikuje novajliji, ali je jasno svedočio s kakvom je strašću za kombinovanjem prišao računaru. Mada je oduvek tvrdio, sa svojim jedva primetnim osmehom, da je otkrio da ne može da igra ulogu glavnog junaka, pa je stoga odlučio da bude pametan posmatrač. Govorio je da pisanje bez ozbiljnog razloga nema smisla, da je onda bolje da iznova piše tuđe knjige, a to i jeste posao dobrog urednika u izdavačkoj kući. Za tog i takvog Belba ova mašina je bila kao halucinogena droga, počeo je da prebira prstima po tastaturi, kao da na starom kućnom klaviru izvodi varijacije na temu Petit Montanard, bez bojazni da ga iko sluša i procenjuje. Nije ni smatrao da je to neko stvaralaštvo, njega je pisanje užasavalo, znao je da to nije nikakvo delo, već samo dokaz delotvornosti elektronike, gimnastička vežba. Ali je zaboravljao na utvare koje su ga obično progonile i u tom poigravanju pronašao je način da se vrati u ranu mladost, što je san svakog pedesetogodišnjaka. Kako bilo, njegov urođeni pesimizam i nemoć da se obračuna s prošlošću na izvestan način su se ublažavali u dodiru sa tim neživim, nepristrasnim, podatnim, neodgovornim, tranzistorskim pamćenjem, koje je ljudski nehumano do te mere da je on prestajao da oseća tegobnost življenja.

Ovo je bolje od pravog pamćenja, jer ono, čak i napornim vežbanjem, može da nauči samo da pamti, ali ne i da zaboravlja. Diotalevi je poput Sefarda lud za zgradama sa velikim stepeništem i kipom ratnika koji vrši strašno zlodelo nad nedužnom ženom, a potom slede dugi hodnici sa stotinama soba, u svakoj se prikazuje po neko čudo, utvare koje iznenada iskrsavaju, užasni događaji, mumije koje oživljavaju, a ti za svaki takav upečatljiv prizor vezuješ određenu misao, kategoriju, komad kosmičkog nameštaja, možda baš neki silogizam, ogroman sorites, nizove apoftegmi, zbirke hiperbatona, ruže zeugmi, poigravanje histerona, proterona, apofantički logos, stoihejske hijerarhije, povorke ekvinocija, paralakse, herbarijume, genealogije gimnozofista – i tako u beskraj. O Ramone, o Kamilo, bilo je dovoljno da se vaš um drži sopstvenih vizija pa da odmah izgradite dugi lanac bića, in love and joy , jer sve što se u vaseljeni pokazuje u vašem umu već postoji kao jedinstvena knjiga, a Prust bi vam izmamio samo osmeh. Ali kad smo onomad Diotalevi i ja naumili da izgradimo ars oblivionalis , nismo uspeli da pronađemo pravila za zaborav. Ne vredi, možeš da kreneš u potragu za izgubljenim vremenom i da slediš varljive tragove kao Palčić po šumi, ali nikako ne možeš namerno da zaboraviš pronađeno vreme. Palčić se uvek vraća, kao fiks-ideja. Ne postoji tehnika zaboravljanja, još uvek smo osuđeni na slučajne prirodne procese – povrede mozga, amneziju, ili na uobičajene improvizacije, šta ja znam, putovanje, alkohol, san kao lek, samoubistvo.
A kad imaš Abua, možeš sebi da priuštiš i mala delimična samoubistva, privremene amnezije, možeš bezbolno da izgubiš moć govora.Gde si bila sinoć, L?
Eto vidiš, nametljivi čitaoče, ti to nećeš nikad saznati, ali ovaj prekinuti gornji red koji zjapi u praznini, bio je u stvari početak duge rečenice koju sam i napisao, ali onda sam poželeo da je nisam napisao (a ni smislio), jer sam poželeo da se to što sam zapisao nije ni dogodilo. Bilo je dovoljno da pritisnem određeni taster, neka beličasta sluz se raširila po kobnom nepoželjnom tekstu, onda sam pritisnuo „delete“ i puf, sve je nestalo...
I to nije sve. Tragedija samoubice je u tome što čim skoči s prozora, negde između sedmog i šestog sprata se predomisli: „Samo kad bih mogao da se vratim!“ Ništa. Nemoguće. Pljas. A Abu je milostiv, dozvoljava ti da se pokaješ, mogao bih da povratim svoj izbrisani tekst ako bih na vreme odlučio da pritisnem taster „undo“. Kakvo olakšanje. Dovoljno je da znam da bih mogao da se setim kad bih hteo, pa da odmah zaboravim.
Nikad više neću ići po kafićima da uništavam vanzemaljske svemirske brodove svojim svetlećim hicima sve dok čudovište ne uništi mene. Ovde je lepše, uništavam misli. To je čitava galaksija sa hiljadama i hiljadama asteroida, svi u nizu, beli ili zeleni i sam ih stvaraš. Fiat Lux, Big Bang, sedam dana, sedam minuta, sedam sekundi i pred tvojim očima rađa se univerzum koji se neprestano raspada, u njemu ni obrisi nebeskih tela nisu tačno određeni, nema ni vremenskih spona, ma kakav numerus Clausius, tu i vreme teče unazad, slova niču, pomaljaju se, nehajno izranjaju ni iz čega i pokorno iščezavaju, a kad ih ponovo pozoveš, povežeš, izbrišeš, istope se kao ektoplazma i nađu svoje prirodno mesto. To je simfonija na dnu mora mekih spajanja i razdvajanja, pihtijasti ples kometa koje proždiru same sebe, kao štuka u Žutoj podmornici, pritisneš prstom i ono što je nepopravljivo počinje da klizi unatrag prema nekoj proždrljivoj reči i nestaje u njenim čeljustima, a ona ga usisa, srrrk, mrak, ako se ne zaustaviš, poješće samu sebe i ugojiće se od svog ništavila, crna rupa iz Češira.

A ako napišeš nešto zbog čega te je sram, snimiš sve na disketu, daš neku šifru za tu disketu i to više niko ne može da pročita, kao stvoreno za tajne agente, napišeš poruku, zapamtiš, zatvoriš, i možeš u šetnju, ni Torkvemada nikad ne bi saznao šta si napisao, znate samo ti i onaj drugi (Onaj Gore?). Da zamislimo i da te stave na muke, pretvaraš se da ćeš da priznaš, ali umesto da otkucaš šifru, pritisneš neki tajni taster i poruke više nema.
Oh, nešto sam napisao, zakačio palcem, sve je nestalo. Šta je to bilo? Ne sećam se. Znam samo da nisam otkrio nikakvu Poruku. Ali ko zna, možda u budućnosti.

Gost

Draga Tess

... jeste, to je EKo ali pre postavljanja posta, proburlaj po temama i naći ćeš Eka ili mesto gde se prigodno može postaviti post ovakve vrste. Ako ćemo realno, mislim da je tema zamišljena da se postavljaju postovi u vidu tekstova koji su nam se svideli i na koje smo slučajno ili namerno naleteli. Zamisli da ovde postavim stopedeset strana iz "Zločin i kazna" jer se ekstremno ložim na Dostojevskog.

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

Postoji nešto što se zove blaženo neznanje
To je ono kada nešto ne znaš i dobro je što ne znaš jer da znaš ne bi mogao da budeš to što jesi
Slično je i sa ljudima
Kada bismo znali sve o nekome morali bismo da menjamo odnos prema njemu
Ovako je nekada dobro biti na površini jer preterano tumačenje
Neminovno vodi u izolaciju
Jedan veliki mislilac je govorio o svetom neznanju
Drugi o učenom neznanju
Tačnije o tome kako putem snage intuicije dolazimo do odgovora
I nevažno što nešto ne znamo mi unutar nas samih osećamo istinu
Za koju se duboko vezujemo i koja nas nosi
Sve više verujem u vlastito neznanje
Ono mi omogućava da pišem, nastupam, verujem
Jer dok sam se držao krutih formula od silne preciznosti kojoj sam težio
Osećao sam samo strah da ne pogrešim
A šta je uopšte greška?
Lav Šestov je govorio o spoju vere i razuma
I da samo jedno i drugo čine onu potpunost čovekovu
Sve to zvuči prosto ali nije
Što se dublje ulazi u sebe i probija kroz gustu mrežu konvencija
Oseća se raskošna sloboda koja nudi takav let
Koju malo šta i malo ko može da obuzda

Gost

Angels eye, napiši autora posta. rasta

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

John Doe ::: Angels eye, napiši autora posta.

Ne mogu, nije se saglasio sa tim.. Ostacete uskraceni imena, prezimena pa cak i inicijala..na zalost. cherry

Gost

Oci-ANDJELA ::

John Doe ::: Angels eye, napiši autora posta.

Ne mogu, nije se saglasio sa tim.. Ostacete uskraceni imena, prezimena pa cak i inicijala..na zalost. cherry

Nedostatak kulture nije opravdanje al' šta 'š. rasta

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

John Doe ::

Oci-ANDJELA ::

John Doe ::: Angels eye, napiši autora posta.

Ne mogu, nije se saglasio sa tim.. Ostacete uskraceni imena, prezimena pa cak i inicijala..na zalost. cherry

Nedostatak kulture nije opravdanje al' šta 'š. rasta

John Doe, nisi merodavan da propovedas o kulturi..kad delom pokazujes da ti ista manjka. Kad citam tvoje postove, susretnem se sa podsmehom, provokacijom i gomilom psovki i ruznih reci..koje jedan kulturni Gospodin ni ne pomisli a kamo li da ih izgovori ili pise. Molim te, ostavi se ti mene vec poradi na sebi, jer imas doosta posla. Uzmi za primer Ziku pa ga citaj i prati...jer Zika ti iz kulture moze casove odrzati. Zika je primer kako se ponasa i izrazava jedan kulturni Gospodin, koji drzi do sebe i uvazava i postuje nezniji pol. top88

U mom postu ne vidim nista nekulturno, ali svako posmatra iz svog ugla. ..pa i ti. cola

Gost

Oci-ANDJELA ::

John Doe ::

Oci-ANDJELA ::

John Doe ::: Angels eye, napiši autora posta.

Ne mogu, nije se saglasio sa tim.. Ostacete uskraceni imena, prezimena pa cak i inicijala..na zalost. cherry

Nedostatak kulture nije opravdanje al' šta 'š. rasta

John Doe, nisi merodavan da propovedas o kulturi..kad delom pokazujes da ti ista manjka. Kad citam tvoje postove, susretnem se sa podsmehom, provokacijom i gomilom psovki i ruznih reci..koje jedan kulturni Gospodin ni ne pomisli a kamo li da ih izgovori ili pise. Molim te, ostavi se ti mene vec poradi na sebi, jer imas doosta posla. Uzmi za primer Ziku pa ga citaj i prati...jer Zika ti iz kulture moze casove odrzati. Zika je primer kako se ponasa i izrazava jedan kulturni Gospodin, koji drzi do sebe i uvazava i postuje nezniji pol. top88

U mom postu ne vidim nista nekulturno, ali svako posmatra iz svog ugla. ..pa i ti. cola

Psovka je sastavni deo svakodnevnre upotrebe reči. Moja dela nisu književna, nego iz svakodnevnog života ljudi. Ako misliš da je ovo pravo mesto za raspravu, fulala si temu. Mesto se zove ""I ovo je neko napisao" a ne "Otvorena rasprava". Niko te ne tera da čitaš moje žvrljotine. Događaji koje sam opisao su doživljeni na način kako sam ih ja lično doživeo. To što se pema tim događajima odnosim na sarkastičan način, stvar je moje ličnosti, te prema tome, ne mogu se komentrisati. Pisanje autora teksta je izraz poštovanja prema prema toj osobi i zamolio bih pučanstvo da se drži pravila o autorskim radovima.
Tu bih završio obraćanje tvom liku i skrnavljenju ove teme. rasta

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

John Doe ::: Psovka je sastavni deo svakodnevnre upotrebe reči. Moja dela nisu književna, nego iz svakodnevnog života ljudi. Ako misliš da je ovo pravo mesto za raspravu, fulala si temu. Mesto se zove ""I ovo je neko napisao" a ne "Otvorena rasprava". Niko te ne tera da čitaš moje žvrljotine. Događaji koje sam opisao su doživljeni na način kako sam ih ja lično doživeo. To što se pema tim događajima odnosim na sarkastičan način, stvar je moje ličnosti, te prema tome, ne mogu se komentrisati. Pisanje autora teksta je izraz poštovanja prema prema toj osobi i zamolio bih pučanstvo da se drži pravila o autorskim radovima.
Tu bih završio obraćanje tvom liku i skrnavljenju ove teme.

Jesi li ti senilan, ili ti odgovara da se ponasas tako? gorepost

Raspravu na ovoj temi nisam zapocela ja, vec si je zapoceo ti i necu dozvoliti da krivicu pripisujes meni, kao sto necu dozvoliti da ti, koji si sam sebi dao za pravo izigravas moderatora tazeci mi propuste i greske. Nisam trazila tvoje misljenje i molim te prestani da me silujes svojim izlaganjem i propovedanjem. Budi spokojan, ne pratim te i ne citam..lepo sam napisala: "KAD CITAM tvoje postove" itd..
Meni je bilo dovoljno par prepiski sa tobom, da bih izvukla dosta toga o tebi kao coveku. Nacin na koji posmatramo svet, govori kakvi smo zapravo mi sami, sta nosimo u srcu i dusi. Opis dogadjaja, pokazuje osecanje koje u tom trenutku preovladava u nama. Sudeci po tvojim zvrljotinama.. (sam si napisao tako), prepun si cinizma, pakosti i sarkazma. Svemu tome polaziste je negativan stav koji imas, a negativan stav izrasta iz nezadovoljstva. Ponovo dodjoh do toga da prvenstveno moras da promenis sebe, kako bi promenio pogled na svet.

Toliko od mene, a ti slobodno nastavi da zvrljas..ali molim te, citaj nazive tema te prestani da ih spamujes i prljas. tesim te

Stela Polaris Godina : 56 Location : Plava Planeta Datum upisa : 13.01.2013

Danas nije Dan koji će biti obeležen darivanjem prigodnog poklona Ženi, danas nije Dan patetike i ironije, nije Dan femenističkih doktrina , nije Dan lepih manira , niti Dan čestitanja. Danas je Dan Spomena na sve one žene kroz vekove koje su bile potlačene i osuđivane samo zbog svog pola, žene simbole greha, pada Adamovog, žene za udariti, silovati, ćuškati, ućutkivati... Za svu onu žensku čeljad kojima se niko nije obradovao jer su samo ženske, još jedna usta za nahraniti i napojiti, za one "upišulje" što su se kroz mračnjaštvo srednjeg veka odmah po rođenju bacala u jamu jer ničemu ne vrede. Za majke i supruge bez prava glasa i prava na žalbu, za sve žene kroz istoriju koje su smatrane vlasništvom pravno i legalno, za "veštice" sa lomača i za "Pravo prve bračne noći" i za "Pravo Đevera". I konačno, ovo je Dan sećanja i zahvalnosti svim onim ženama koje su se izborile za pravo na život i dostojanstvo, školovanje i slobodu. Neka je srećan ovaj Dan, svim Ženama !

Darinka Ilić

Došla je tiho i ušla u legendu [You must be registered and logged in to see this image.]

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

Kako me samo privlaci zdravlje, radost, cistina misli, bistrina
Kako me samo ispunjava doslednost, otvorenost, spontanost, bekrajnost
Kako me samo raduje lakoca, neuhvatljivost, nezadrzivost
Kako me samo motivise celovitost, cvrstina, polet
Kako me samo uzbudjuje lepota, posvecenost, mir, stabilnost
Kako me samo nosi poverenje, hrabrost, pozrtvovanost
Kako mi samo uliva snagu postovanje, dostojanstvo, vedrina
I jos toliko toga me nosi
I uvek iznova otvara nove puteve dobra u meni
U potrazi za smislom i energijom
Novom snagom da se bude bolji, pametniji, lepsi, korisniji, inspirativniji, dublji
Da se bude bolji covek
Ne samo za sebe
Nego za citav svet
Svet koji zivi u nama samimima
I mi sami koji zivimo u svetu
Toliko toga nam je dato u nasledje sto samo treba da otkrijemo
I na njemu da gradimo, razvijamo, dopunjujemo
Toliko toga
Toliko toga
U tom predivnom beskraju svega
Koji se zove zivot.

Stefan

Gothic Datum upisa : 21.04.2012

Mašta – to je glas naših sposobnosti. Tako ja ne maštam da pevam u operi. Nemam ni glas, ni sluh. A ako bih maštao, u skladu s tim mašta bi podgrevala moje sposobnosti. Zbog toga bih se trudio da dospem u operu. Samo treba razmišljati kako taj san ostvariti. Ovde je glavno ne žuriti, tada se snovi ostvaruju relativno brzo. Dobro je kada čovek može da kaže o sebi sledeće: “Ja se bavim samo pokušajima da ostvarim svoje snove.”

(Dr. Litvak)

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

Pre nego što me ostaviš
Znaj da možda nisam bio najbolji prema tebi
I da sam možda mogao više da ti dam
Verovatno jesam
Ali u noćima kao što je ova
Kada preispitujem smisao svega
Znam da nije bilo bolje od tebe
Možda sam neke više voleo
Možda sam neke više želeo
Možda sam nekoj više dao
Ali sve to dok nisam znao da postojiš
Ti
Tvoj život
Tvoje navike i ludosti
Ono tvoje što je toliko puta bilo moje
Što smo delili zajedno
I ako nekad želiš da odeš
A živimo u vremenima kada se mnogo lakše odlazi nego vraća
Znaj da sve prolazi
Menja svoju boju, sjaj
Ali ono što sam osetio prema tebi
Jednom
I toliko puta posle
Nikada neće da se promeni
Bićemo stariji, drugačiji
Ali ono što sam video u tebi
I što sam osetio sa tobom
Teško da ću ikada više da doživim
Ako odeš
Idi
Neću ti reći da se vratiš
Neću ti reći ništa
Samo znaj da se muškarac postaje tek sa ženom
A ja sam to postao tek sa tobom
Zato što si probudila najbolje u meni
Najboljeg mene

Stefan

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

OVO JE PJESMA KOJA ĆE TE ČEKATI

Ovo je pjesma koja će te čekati
iza svakog kuta
iza svakog osmijeha
pjesma koja ne zna prestati biti draga
i samo će te ona prenijeti
preko zvjezdanog praga
i kad mene ne bude
i kad ti oči nekako posive
kad na usne padne list jeseni
kad se raduješ recimo nečem
a u stvari misliš o meni
ova pjesma ima stotinu zadaća
stotinu razloga da se od tebe ne odvaja
ona je tvoj stražar u noći
ja sam joj naredio da te čuva
kad se miris marelica spusti niz ramena
jer znam da je najteže
kad nekoga nema
a znaš da bi morao biti
i kad mene ne bude
tamo gdje me tražiš
a bit ću tamo gdje ne možeš do mene
ova pjesma će ti biti moje ime
jer ne želim da ti u očima stanuju zime
i da te hladno nešto uvijek boli
ovoj pjesmi
ja sam naredio da te samo voli.

ŽELJKO KRZNARIĆ

★ Prva Oklagija Foruma ★ Godina : 42 Datum upisa : 17.02.2010

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mašta nas održava...Mašta nas i lomi...

Gost

Nađem jutros novčanik na ulici, I to, što bi rekla ona protuva Vuk Drašković dva-deset I sedmo-ga u mesecu...kad unutra, pa tačno da se ubiješ, poništena autobuska karta Žitni potok - Prokuplje, hanzaplast (kom. 1), vizit karta "Polovna garderoba Kadrija & Co", dva komada Andola sečenog, tiket iz kladionice koji nije proš'o, sliku Sv. Petke I jednu bankotu od 10 dinara. Ali onu sa Alijom Sirotanovićem, što se čuva protiv uroka I nostalgije radi.
...pazi da ne nađeš lovu na ovako visok datum na jugu Srbije. A kad bi I naš'o, to bi popovi upisali u crkvene knjige ko čudo

By Gruja

Gost

Za moralne nakaze uvek će biti posla u zemlji koja je postala sigurna kuća za lopove i kriminalce. I zato ne čudi da se iz belog sveta vraćaju oni koji su opljačkali građane Srbije. Juče Bogoljub Karić, sutra Mira Marković. Ovde su od sada, ipak, najsigurniji.

Aveti devedesetih u punom sastavu, ojačane petokolonaškim otpadom demokratskih stranaka, ponovo su došle na vlast zahvaljujući i katastrofalnoj zabludi belih listića. Jer, beli listići nakon izbora nisu ostali beli. Postali su jedna od nebrojenih nijansi ljudske gluposti. Zalud danas javno pokajanje nekih zagovornika tog političkog samoubistva. Kako je naivno bilo verovanje da se belim listićima kažnjavaju demokrate, i da ni naprednjaci na vlasti ne mogu biti gori. Vreme je ubrzo pokazalo da dno nema dna.

Radikalski mutant zastrašen je izborima. Najviše demonizuje i vređa baš onog predsedničkog kandidata kojeg se najviše plaši. Najavljuje kristalnu noć po uzoru na svoje idole iz 1938. godine. Umesto sinagoga, naći će se već nešto da se zapali, i da onda premijer-predsednik zavede vanredno stanje.

Njihovi mediji već su otkrili navodni plan opozicije da izazove nerede na dan izbora. Osvanula je reč RAT na naslovnici metastaze srpskog novinarstva. Uvek sam se pitao ko su te kreature čija se egzistencija zasniva na fabrikovanju laži, blaćenju čestitih ljudi, na širenju straha među građanima? Od kakve su strukture? Kako spavaju? Da li imaju decu, prijatelje, komšije, rođake? Šta im kažu kada se sretnu?

By Dragan Velikić

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

Mnoge žene su mi rekle – blago tvojoj devojci
A moje devojke već godinama nema
I kao da je nikada nije ni bilo
Samoća je ispisala najlepše reči
I tek usputne avanture
Da popune prazninu
Divno je voleti
Pod uslovom da imaš koga
A kada nemaš onda smišljaš i izmišljaš
I deluješ svetu kao najveći ljubavnik
Dok si ti samo prolaznik u životima mnogih
Lako je biti neodoljiv na sceni
Kada su sve ženske oči okrenute ka tebi
Kada sve što kažeš i uradiš prolazi
Kada svaka misli da ih imaš na stotine
Zato te se toliko i plaše
A ti jedva i sebe da imaš
Lako je biti zavodljiv dok pišeš
Emocije su moj teren
Mogu od svega da napravim priču, pesmu
Ali život
Gde svako vuče na svoju stranu
Ne dozvoljava ti da se razmašeš krilima
A opet mislim da dobro razumem ženu
Zato što dobro razumem sebe
I kada dođeš do te tačke
Onda kvalitetno samuješ
Ne želeći da lažeš ni sebe
A ni druge
A lažeš
Zato što ti je to zanimanje
Ali bar za razliku od drugih slatko lažeš
I to na radost svih
Najlepše moguće
Pažljivo birajući reči
Kroz umetnost
Ako ne i u životu.

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

Bila je to nekada najlepša žena u gradu
A ja klinac koji je stidljivo stajao pred njom
Kao u onom filmu, Malena
Ako ste gledali
I nije razumeo ništa
Osim da mu se sviđa na neki poseban način
Nedavno sam je sreo
Ostala je crna kosa
Devojački hod i izgled
Trebalo je nositi tu lepotu
Posebno u provinciji
Gde pogledi skupo koštaju
A lepa žena više je kazna nego nagrada
Posebno za druge žene
- Vi ste nekad bili najlepši – rekoh joj
Dok smo se istovremeno zaustavili kraj jednog izloga
- Bila? – reče mi
- Za neke ste i dalje najlepši – odgovorih joj
Samo se onako damski nasmejala i nastavila dalje
Gledao sam je kako korača ulicom
Zabacuje kosu u stranu
Uživajući u tom neočekivanom komplimentu
Zatim je stala i okrenula se
- A kako vi to znate mladiću? –
- Pamtim vas – rekoh
- Drugi baš i ne pamte – reče
- Pustite druge… -
Koračali smo gradom kao stari poznanici
Ona, do juče, čežnja i požuda mnogih
A ja kolekcionar uspomena
Kome je ta crna žena davno zapala za oko
Kao nešto mnogo veće od grada u kome smo živeli
Znao sam, još tada, da je nešto posebno
I da se osećala neka posebna energija dok je prolazila
Javila mi se sinoć
I rekla mi da me je otkrila i počela da čita
Zahvalila mi se za moj iznenadni susret i kompliment
Značio joj je
I vratio je u dane kada je mislila da sve može
Ovo je tekst posvećen njoj
I svim lepim ženama kojima nema ko to da kaže
A zaslužile su

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

Treba čovek da gladuje jedno vreme u životu
Da bi naučio da poštuje hranu.
Treba čovek, bar malo, da živi sa povezom na očima
Da bi naučio da poštuje ono što vidi.
Treba čovek da živi sa tamponima u ušima, ponekad
Da bi naučio da poštuje ono što čuje.
Treba čovek, bar jednom, da se stvarno razboli
Da bi naučio da poštuje zdravlje koje ima.
Treba čovek da ne otvara prozore na nekoliko nedelja
Da bi naučio da poštuje vazduh koji udiše.
Treba čovek da veže ruke, ili noge, na nekoliko dana
Da vidi kako je invalidima koji moraju tako doživotno.
Treba čovek da radi, bar jednom, ono što nikada ne bi radio
Da vidi kako je onima koji moraju tako svakodnevno.
Treba čovek da dodirne dno, bar jednom, do kraja
Da bi video kako su privlačne staze kojima hoda.
Jedino što ne treba to je da nikada nikoga izgubi.
Sve može da se vrati, popravi i uradi.
Samo ne može da se vrati neko ko je zauvek otišao.
Samo ne može da se vrati izgubljeni život.
I zato, čovek, treba stvarno da živi dok je živ.
Svestan svih darova koji ga okružuju.
I svega onoga što vidi oko sebe.
I nosi u sebi, a da toga nije ni svestan.
Samo u nemanju nečega
Nauči se
Da se poštuje ono što se ima

Gost

"Pita me otac šta je svrha ovih protesta...a vidim i ostali se to pitaju i zašto nismo na izborima srušili vlast ako nam ne odgovara.. Krenuću redom... Čitaj stari, a čitajte i vi ostali... Predsednički izbori su samo uzrok onoga što u narodu tinja već godinama... Ljudi koji su na ulicama, ne žele više da nemaju posao samo zato što nisu SNS.

Nemaju nikakva prava samo zato što nisu SNS. Nemaju nikakvu budućnost u Srbiji ako SNS ne postanu. Studenti su na ulici jer ne žele više da im tamo neke Mali, Slinavi ljudi kupljenim diplomama i plagijatima uzimaju mesta, a da oni ostavljaju svoje porodice kako bi potražili život u drugim državama gde će im ta diploma služiti svrsi.
Ne želimo više da nam u Nemačku, Italiju, Švajcarsku, Austriju odlaze prijatelji, porodica, poznanici i drugi koji nam život upotpunjuju samim svojim postojanjem... Takođe, nećemo da se više deca leče SMS porukama i da sva umiru, dok se vlast razmeće svojim bilbordima, reklamicama po banderama i plakatima 365 dana u godini? Ne želimo više da nam otvaraju kontejnere, bandere, rukohvate, zaseoke, ograde i šahte. Razumete li to?

Ne želimo da sedimo i gledamo samo vas na televiziji, non stop i da manipulišete nama. Hoćemo da ljudi vide da postoji i neko drugi u ovoj državi ko nije samo Vučić! Ne želimo više da se sat rada plaća 130 dinara, da nas u rođenoj zemlji eksploatišu Korejanci, Japanci, Nemci, Amerikanci, Rusi, Šveđani nego da nas plaćaju isto kao i njihove radnike u njihovim zemljama. Ako ne žele, neka idu.

Ne želimo više da deca plaćaju udžbenike, da se u vrtiće upada preko veze. Ne želimo više da nas Informer plaši ratovima ni građanskim ni sa komšijama Hrvatima, Slovencima, Bosancima, Makedoncima, Crnogorcima i da nas svađa sa svima.
Da nam piše svakog dana o državnim udarima, atentatorima iz Jajinca i ostalim glupostima. Ne želimo više da nas prebijate na ulici, uzimate materijal, da nam ubijate decu, očeve, novinare, rušite kuće, pretite izvršiteljima, držite na poslovima po 3 meseca, da nas iskorišćavate dok radimo na crno, da nas malteretirate, ucenjujete poslom, egzistencijom, porodicom, životom dok tužilaštvo, policija i Sudovi okreću glavu.

Nećemo više da nam govorite da smo ološ, neradnici, narkomani, Soroševci dok oslobađate tajkune, kriminalce, mafijaše. Ne želimo više da nam par ljudi kreira ceo život i da nas biraju, dok nas dele na NJIHOVE I nas TUĐE po partijskoj knjizici! Neću, bre, da znam ni ko je predsednik, ni ko je premijer, ni ko je ministar, ni ko je gradonačelnik, ni ko je "građanin", ama ništa!

Nema ovo više nikakve veze sa politikom. Ima veze sa životom svih nas. Mladih, starih, svejedno je. To se brani na ulicama ovih dana, ne vlast, nego čast. Ništa više.Treba da vas je sramota sve što uopšte i pitate posle 27 godina mučenja u ovoj patetičnoj Srbiji, zašto smo na ulicama!

Sram vas bilo što ćutite, savijate glavu i glumite demokratsko društvo i što ste dozvolili da studenti i deca brane ovu jadnu državu koju ste nam VI stariji ostavili ovakvu kakva je danas! Sram vas bilo penzioneri što ste dozvolili da izdržavate svoju decu i unuke, što ne možemo da se zaposlimo, radimo, sagradimo kuće, kupimo stanove, napunimo frižider kako ste vi to nekada mogli!

Sram vas bilo svakog sendivča, deterdženta, brašna, soli, šećera, blokčića, upaljača i novca koje ste uzeli i kojim ste pristali da čitavih 27 godina imamo samo ratove, siromaštvo, urušene institucije i državu u rasulu! Sram vas bilo za sve bre! Deca vam na ulici jer vi niste imali muda da se borite za nas... Zato se mi sada borimo sami za sebe!I samo da ćutite jer ćutali ste i kada nije trebalo da ćutite! Nekome vlast, nekome čast! E, to je svrha...".

Vasil Hadžimanov

Gost

ok, ovaj put lizni prst, i podvlachi po ekranu, hehe ;p)))))
nikoga se ne mozhe spasiti od njegovih sopstvenih izbora.
ponekad je u pitanju nedostatak informacija.
ponekad nedostatak razumevanja prikupljenih informacija.
ponekad nedostatak implementacije shvacenog.
svako od nas je lichno slobodan i odgovoran za informisanje, razumevanje i implementaciju.
socijalna pravda je socijalna kategorija, a ne lichna.
lichni status ne zavisi od socijalne kategorije kojoj pripadamo.
socijalna pravda, kao apstraktan pojam, je svakako zasluzhena, izvlachenjem suvog proseka ovako-ili-onako, i nema korelacije (sem statistichke) sa lichnim statusom, ma koliko bi neki voleli da u socijalnoj (ne)pravdi nadju izgovor za sopstvenu situaciju.
dakle, pozivanje na socijalnu pravdu od strane onih koji na lichnom planu nisu uradili makar optimum moguceg, mi posebno ide na gedoru... kao izraz perfidnog licemerja :)
...
i kao i obichno, svako prepoznavanje je na sopstvenu odgovornost.
tj., ako ste se prepoznali, vama je i namenjeno

By Ugy

Zvezda Foruma Godina : 64 Location : podnozje Alpi Datum upisa : 20.06.2008

Cakulanje
Ostanem tako vodje sama k'o čam.Nidje nikoga,prekodana i progovorim sa kravom,ovcama , posvađam se sa kokos'ma,a uveče se uvucem u kuću nekad nesta pojdem a nekad legnem umorna od svega,najviše od sebe same.Legnem pa ugasim svjetlo, a ono me nesta pritisne pa oce da me uguši. Spavala bi' ja al' puste misli lete od jednog do drugog.Razmisljam o svima njima.Svako na svoju stranu otiš'o,nek su mi živi i zdravi.Da mi je ova pamet ne bi ig školovala. Šta sam muke podnijela i ja i moj jadnik dok su u školu išli. Trebalo je samo za opanke zaraditi.Njig petoro a muka i jadi,sirotinja pusta.Cestito ljeba nismo imali.Al' eto sad su svi dobri i na platama.Samo retko dolaze.Sta ćeš,pogotovo ovi sto su u Kanadi i Nemackoj.Oni dodju svake druge treće godine.Ne mogu od posla.Kazu :,,Majka kratak odmor ",pa jedne godine idu u neke još stranije zemlje nedje na more, a posle druge ili treće dodju vodje.Neka su samo živi i zdravi.Posalju mi i para i slike.Rek'o mi Djole donijece mi neku spravu,neki top, pa će da me nauči da uključim i da ig vidim.E to bi voljela.Pozelim ih se joooj .Pa plačem od neke želje i u grudima mi prazno;zaboravim i kako izgledaju.Mile mi nekako omrso ,pa postario,sikira se zbog Jelene neće da se uda a oce da rodi.,Budi Bog s nama ,kaže čo'ek joj ne treba.Ono doduše u neku ruku i u pravu je.Nego, njemu je zbog ljudi.A i to će proći. Malo pričaju pa nista.A meni zao Mila ali voljela bi da dobijem praunuce.Kaze rekli joj na taj zuk da će biti muško. Kakih ti sve čuda danas ima.Ja sam moje rađala i u njivi i u livadi ,niti sam znala šta će biti ni kad će biti samo se moliš da bidne kako treba.Ceo dan sam plastila uoči Pantelijevdana, žurili, zabacivala na sijeno da uvrsimo ,došla kući i kod jasala se porodila.Joj živote jebem li te...Muka od postanka do samog kraja.Al' neka su mi oni živi i zdravi sa mnom ću ja lako.Mislim, mislim a ništa da smislim.Onaj koji ig nema misli samo što ig nema,onaj koji ig ima ništa ne može da smisli.Najbolje je dok ig pod jedan guber pokrivas.Tad je najlakše, a misliš da nije.E muko moja kad uveče legnem ,a plafon ko da me pritisne ,da mi nema misli o njima pa kud bi...Sta bi mi zivot vako pogan vredio...

Mika Joksimovic
[You must be registered and logged in to see this image.]

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 18.01.2008

Prvi maj -Đorđe Balašević

Otkad ga znam, maj je započinjao Prvim Majem…
Ćale nam je davao uzbunu oko sedam, već obrijan i spreman, u izviksanim sandal-cipelama, sa zlatnom „doxom“ na ruci i sa upasanom buškastom atletskom majicom.
Košulju, belu ili u najgorem slučaju svetlo plavu, oblačio je tek pred polazak, ne rizikujući da je zaprlja u samom ćošku podruma, gde se zavlačio da natoči balon iz onog poslednjeg, naročitog bureta, iz kog se točilo samo za svečare i dečije rođendane, i tako, na neki od krupnijih Državnih Svetaca…
-Ako uhvatimo autobus u pola osam, stižemo na početak Parade…
Ne, nismo imali ni automobil ni televizor. Moj stari je svoju treću, najbolju deceniju života,ispucao na najgore moguće godine, na „one“ između hiljadu devetsto četrdesete i hiljadu devetsto pedesete, i dosledno je sprovodio svoju teoriju da „nikom ne treba baš suviše upadati u oči“…
-Skloni se od vrata. Drži se za štanglu. Ne turaj ruku kroz prozor…
Istrčavali smo iz busa na uglu Rusinske, i finiširali zapuštenom Turgenjevom ulicom, i mama je čuvajići štikle skakutala sa cigle na ciglu, ali je i kroz tu igru školice, balansirajući cegerom sa kiflicama, uspevala da mi još jednom ispriša priču o tipu sa bradicom i okruglim cvikerima, koji je slačući na hartiju tepajuće slovenske reči, lepljive kao gutljaji slatkog vina, zaradio da se i jedna uličica pod kestenima u tamo nekom dalekom Novom Sadu, na Dunavu, nazove njegovim prezimenom…
Pa dobro, gde ste vi?
Tito, Kardelj i Ranković su izgleda znali neku prečicu, jer su na Paradu uvek stizali pre nas. Čika-Laza bi prihvatao balon od ćaleta, tetka-Hajnalka se cmakala sa mojom majkom, a ja sam opčinjeno gledao u televizor „Tesla“, (koji se otvarao kao ormarić), i u pitomce vojne akademije od čijeg se odlučnog strojevog koraka drmala vaza sa đurđevkom na pomenutom TV prijemniku domaće proizvodnje…
Ali…
Ne kukam to ja za Praznikom Rada. A nemam ni pravo. Nisam se baš naradio u svom veku, a sem toga, čitav život sam organizovao po principu jednog velikog Praznika.
Ma ne, stvarno nije to u pitanju…
Ja jednostavno žalim za Majevima. Za muzikom. I za bojama…
Žalim za okrpljenom šarom cirkusa „Adrija“ preko puta Poljoprivrednog Sajma, i za paviljonom broj dvadeset i tri u kom su se folirale prepotentne holandske krave, šarene i čiste kao na omotima mlečnih čokolada. Žalim za belim lađama sa kojih su mahali neki, žalim za prebukiranim „korzom“ posle šestog časa, za grožđicom u sladoledu od vanile, i za jednim crveno-crnim plovkom koji se ljuljuškao kao lokvanj na žućkastoj površini kanala…
Dobro, predajem se…
Jasno mi je da ne možemo nazad u svoje Majeve…
Ali nije mi jasno zašto naši klinci ne mogu napred, u neke svoje…
Meni zaista nije neophodno još jedno sretno detinjstvo, ali znam neke male bistrooke stvorove kojima zaista jeste…
Uzeo sam svoje devojčice u kola, i pošao u potragu za Majem, ali nismo naišli ni na ringišpil, ni na vatromet, ni na cirkus.
Ako…
Ošamućeni smo i bez ringišpila. Vatromet nas obraduje kad ga nema. O cirkusu da i ne govorim…
Da, devedeset i druga je. I ovo danas je, navodno, Maj…
Odavno su Tito, Kardelj i Ranković stupili u svečanu nebesku ložu. Pravi sveci su na to ustali, i pomerili se malo u stranu…
Odavno teta-Hajnalka u velikim gradonosnim oblacima (koji priprete ponekad, onamo od Čeneja, komešajući se kao jastuci prebačeni preko prozora), hladi sodu za špricere svom razmaženom mužu…
Majku naslutim u tami, s vremena na vreme, sleti mi na rame kao maleni crni leptir, šapne mi stih koji me muči, ili me pokrije mekim cicanim snomkad se uznemirim sanjajući stvarnost, ali Ćaletu teško ulazim u trag.
Pa, večito je i bio na kojekakvim službenim putovanjima…
Ipak, u vedrim noćima, kad se zagledam u nebo iz nekih sasvim drugih razloga, otkrijem po provinciji svemira neke uredno složene zvezde, setim se sivog listerskog odela na ofingeru i kutijice sa dugmadima za manžetne, i znam, tamo je negde nedavno prošao moj preplašeni, pedantni otac…
I eto…
Od one davne prvomajske parade nije ostalo bog zna šta. Još jedino pitomci vojne akademije i ja…

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

Zvonici ili Minareti!
Ne postoji jasno uputsto za upotrebu zivota. Ne postoji, jer je zivot kontraindikovan svemu sto bi to uputstvo sadrzalo. Ko je razumeo Betovenovu 7. Simfoniju, 2. Stav Allegretto, razumece, uglavnom, i ove redove.

Putujem mnogo, putujem cesto.
Nekada moram, nekada zato shto zelim , nekada ne znam ni sam razlog, pa mi se desi da strana izlaska iz grada determinishe i pravac u kojem cu ici. Cilj nikada nije toliko vazan koliko poriv da se u tome shto radish osecash udobno i dobro, jednako osecaju nepatvorene slobode koji pruzaju kilometri ostavljeni iza mene.
Kada si u takvom modu stvari su ti uvek na pola spremne za put , a pasosh uvek u dzepu.
Da se razumemo, nije to bezanje jer ja, naprosto, nemam razloga da bezim. Nije ni neki neostvareni san, jer sam sve svoje snove odavno odsanjao. Nije ni nemir, onaj unutrashnji, jer ja sam miran i hladan kao shpricer u dugachkoj cashi sa koje se slivaju kapljice kondenzovane vode na karirani stolnjak. To je naprosto i najjednostavnije gen.
Kazu, ne mozesh zeznuti gen.
Moj je skitachki, nekoliko generacija u nazad.
Vodio nas je, taj gen, na sve cetiri strane putevima sa i bez imena , ljudima sa i bez prezimena. Vodio nas humanizmom i filantropijom jednako koliko i oruzjem i osvajanjem. Kroz veru i neveru koracima se gubio trag jer smo gen retko vracali na mesto polazishta. Retko, jer tamo nema nicheg novog sve je isprichano, sve vidjeno i dozivljeno, neka chudna i bajkovita nakana da ga ostavish, tamo, na poslednjem odredishtu i pokupish nazad vec na sledecem putovanju.
Kada je nestajalo puteva islo se rekama, kada su reke postajale mora ishlo se i njima.

Glad za horizontom je neutazna glad.

Postojala je mogucnost da se rodim negde izmedju Alzira, Francuske, Madjarske i SSSR-a prateci tok svih tih lutanja po meridijanima i longitudama.

Minaret ili Zvonik?

Sve jedno mi je, sve dok ne dele ljude.

Pogled ka nebu jednak je u svakom oku.

Ja, ja bash i nisam na ``ti`` sa nebom. Nekako mi je u ochekivanju sunca uvek davalo kishu, a ja kishu ne volim. Ne volim da mi bilo sta klizi niz vrat , osim ako to nije nechiji vreo dah. Ako me takav stav ne dovede pred ``ona vrata`` - neka, i onako ne volim da stojim u redu. Noc je podarila moj dah, jedna ce ga, mozda ista takva vrela i lepljiva, odneti. Bice to kao u Opusu No20 chika Shopena. Nece biti ni Zvonika ni Minareta.
A, moglo je biti.

Kada si poreklom predisponiran da se krstish sa tri spojena prsta ili da uchish do trece Hatme, i pri tom ti se dopusti da birash, moj vam je savet da ne izaberete, niti da dopustite da budete izabrani.
Najmudrija zena koju sam u svom, sada vec poprilichno dugom, zivotu upoznao je moja baka, sa majchine strane, koju sam od miloshte zvao Nena, pandam banatskom nazivu za baku ``nana`` .

Poreklo begovske kuce nalagalo je da izuchi trecu Hatmu i drzi se svih adeta stechenih dugim vekom. Gospodskog lika i drzanja sa kratkim ali premudrim savetima spakovanim u josh kracim sentencama poput kineskih fortune cookies. Sa njom je i cutanje bilo prenoshenje chiste mudrosti i tajne izbora. Njena molba, upucena mojim roditeljima, da me poshalju u Francusku na shkolovanje ostala je samo, na zalost, molba :``Dijete ce izuchiti shkole i upoznati razne kulture``. Ovo poslednje ``razne kulture`` je upravo to shto i danas smatram slobodom pravog izbora. Izbora koji vodi ka Zvoniku il` Minaretu il` negde sasvim trece.

Potpuno mi je nejasan koncept antagonizma prema kulturi koju ne poznajesh dovoljno da bi mogao da donosish ma kakav smisleni sud. Jednako toliko mi je nejasno negiranje nekih opshtih mesta samo zarad svakolikog vazdizanja svog suda.
Ja sam odluchio, za razliku od Joze Broza, da ne priznam sud ni jedne partije, da ne sudim ni po Zvoniku ni po Minaretu i da prihvatim razlozna opshta mesta.
Ne, to nije ono ``nemati stav``, chak naprotiv, to je imati veoma chvrst i utemeljen stav u poshtovanju svih pojedinachnih stavova drugih, ma koliko oni dijametralni bili medjusobno.
Kada prihvatish sebe takvog kakav jesi onda je najmanji napor prihvatiti druge onakve kakvim oni jesu. Zlo i iskljuchivost u choveku ima ulogu klice koje ima jednu jedinu zelju - da raste i da se razvija sa jasnim ciljem da se ugrozi svako dobro , po difoltu, oportuno tom zlu.
Video sam i osetio na tim mojim putovanjima kletvu rodjenu onim pogledom u nebo zapadnom il` istochnom i shvatio da kletva ima kratak zivotni vek , vek nedovoljno dug da kletva postane aksiom.
Zato predlazem da Minaret ljudi, kada naidju na zvonik, upitaju sluchajnog prolaznika :
- Chiji je zvonik?
- Kada je izgradjen?
- Zna li se ktitor?
- Kom pravcu pripada; secesija, neoromantizam , barok , neogotski , mavarski sa elementima modern plastike … ?
- Moze li se uci ?
Udjite, tamo se peva o zivotu i stradanju i poziva na mir.

Zvonik ljudi mogu da urade vrlo slichno, osim pitanja o stilu gradnje.

Udjite, tamo se ne peva vec uchi i poziva na mir.

Zvonici i Minareti su samo zgrade i ne razdvajaju ljude.

Neljudi razdvajaju ljude.

By Stormreader

Gost

Rat protiv evolucije, vakcinacije i higijenskih navika

Ne treba se podsmevati ljudima (njih, čujem, 160) koji su potpisali i – pazi sada! – uputili u Narodnu skupštinu apel u kojem protestuju protiv – ako sam dobro razumeo – nametanja Darvinove teorije evolucije vrsta u našem školstvu, osnovnom, srednjem, visokom i valjda dualnom. Takvo jedno nametanje bilo bi, kažu oni, nespojivo sa slobodom mišljenja itd, ne uspevam da pohvatam sve to.

Pošto, naime, živimo u doba postmoderne post-istine, sva su mišljenja ravnopravna, a kako kaže savremeni američki filozof Hari Kalahan – mišljenje je kao i dupe: svi ga imaju. Pa je li ovo društvo jednakosti ili nije? Svako dakle, ima pravo da svoje mišljenje iznese (čak i Pišta Kaić) u uverenju da će ono biti uvaženo kao ravnopravno i relevantno. Svaki pokušaj kritičkog razmatranja nečijeg iznesenog mišljenja ili postupanja samim tim je sumnjiv: eto, premijer Vučić i njegova kamarila svako malo žale se da im se osporava sloboda govora kritikama raznih vrsta; gradonačelnik Beograda Mali dr Siniša moraće da se povuče s tog mesta jer da mu je kampanjom raznih kritika onemogućeno obavljanje poslova i radnih zadataka. Razni zli ljudi protive se rehabilitacijama Draže Mihailovića, Milana Nedića i Dimitrija Ljotića, kao da ta trojica i još razni drugi (Marisav Petrović iz Kragujevca, na primer) nisu imali pravo da rade i misle štogod hoće; pa je li to ravnopravnost i demokratija?

Vratimo se konkretnom povodu: njih stošezdesetoro (u daljem tekstu kreacionisti) smatraju da je njihovo uverenje da je dobri Boga pre šest i nešto hiljada godina stvorio svet i sve u njemu, što smo mi zatekli u nađenom stanju, bez ikakvih promena, ključ u ruke – podjednako važno kao i celokupna istorija prirodnih nauka i njeni neosporeni nalazi koji govore drugačije. Pa bi stoga trebalo ukinuti nepravedni monopol evolucionista u obrazovanju i vaspitanju, i tu bezbožnu teoriju da svet postoji malo duže od šest i nešto hiljada godina i da je nađen u ovakvom zatečenom stanju. Pritom se kreacionisti pozivaju na svoju pravoslavnu veru koja da je dovoljan razlog za dopunsku gnjavažu javnosti i dece, kao da im je malo veronauke i mrakobjesnih popeskara. Očekujemo da organizuju i jednu odgovarajuću molebanciju suprotivu bezbožniku Darvinu i njegovim jeretičkim sledbenicima; možda i litiju, a?

Nisu ovi naši jedini: širom zatucanih američkih južnih država traje decenijama rat kreacionista, pokušaji da se zakonom zabrani evolucionizam u školama. Oni tamo barem drže veronauku u nedeljnim školama u crkvama, van svetovnih škola. Nije ni prvi put: još 2004. Hristova nevesta (kako ju je nazvala Ceca Lukić) gđa Ljilja Čolić i revnitelji iz DSS pokrenuli su bogougodnu inicijativu protiv tog Darvina, ali im nije uspelo, pa se gđa Čolić posle povukla.

E, sad: treba razumeti uverenje ovih naših (i ostalih) kreacionista. Oni misle da je dobri Boga to sve uredno obavio u šest dana, pa je posle sedmoga dana prilegao da se odmori. Kažem da SE odmori, a ne da odmori; odmara seljak zapregu od oranja i narednik vojsku od marša; Bog i čovek SE odmaraju, jer je to povratni glagol, bando nepismena! NO, gde smo stali pre nerviranja? Aha: postoji nova škola „inteligentnog dizajna“ koja uči da su svi naučni dokazi za tvrdnju da je svet nešto stariji od šest i nešto hiljada godina, štaviše mnogo stariji, već odmah, u trenutku kreacije (pre šest i nešto hiljada godina) bili fabrički ugrađeni u svet koji poznajemo i za koji nauka u svojoj umišljenosti misli da je stariji. Naime: sva areheološka, paleontološka, geološka, fizička i hemijska otkrića – o antropološkim i da ne govorimo! – bila su u trenutku Stvaranja (u onih šest dana) već fabrički ugrađeni u ovaj naš svet; sve je samo čekalo da bude otkriveno, pa valjda i ono što je Bifon naslutio, a Darvin vek kasnije dokazao. Sve: dobri Boga je u naš svet na vreme ugradio i Hiksov bozon, i neotkrivene planete i okolnost da je naš sistem nekako heliocentričan, a ne geocentričan, kako i danas misle razni revnitelji iz Crkve. Ugradio je i fosile i kosti neandertalaca, kromanjonaca i krapinskog človeka, njihove črčkarije po pećinama u Altamiri, Lepenski vir i vinčansku kulturu. Ugradio je čak i Aleksandra Vučića, pa vi vidite. Prema toj školi mišljenja dobroga Bogu ništa ne može da iznenadi, jer je sve već unapred smislio za onih šest dana. Ne smejte se: on je po definiciji svemoguć i šta sad?

Stvar je, dakle, jasna: ovaj svet i svemir stvoreni su pre šest i nešto hiljada godina u ovakvom stanju, sa ugrađenim svim mogućim fosilima, arheološkim nalazima i ostalim naučnim otkrićima do kojih su ljudi došli i do kojih će doći kad dođe vreme. Dobro sad: ima taj mali problem sa našim praocem Nojem, koji je jedini pretekao u velikom potopu sa svim životinjkama koje je spremio na svoju barku (osim jednoroga i drekavca, ali nije moglo baš sve). Ali, dobri Boga je – kao što znamo – svemoguć i nije mu bio problem da sve nas nakoti posle velikog potopa.

Zašto se, dakle, ljudi toliko potresaju od apela naših kreacionista? I zašto se kreacionisti potresaju od „nametanja“ darvinizma, kad postoji razumno objašnjenje koje je upravo izneto? Ne vidimo razloge. Donekle olakšava vest da je Srpska akademija nauka i umetnosti šturo saopštila da taj kreacionistički apel nije potpisalo 52 njena člana, nego čak dva. I to je nešto, u današnje vreme i na ovu skupoću.

Ovaj apel je – budimo sada ozbiljni – još jedna manifestacija regresije u mračno doba klerofašizma. Niko, naravno, ne veruje da će crkveni oci prihvatiti evolucionizam, čak ni „inteligentni dizajn“ američkih hipstera, mada bi ovo poslednje bilo pametno, jer je nedokazivo. Ali, navala ne slabi: vidimo da pokret protiv vakcinisanja dece, smrtonosan i verski obojen, raste. Deo Jehovinih svedoka dan-danas odbija transfuziju krvi i presađivanje organa – po cenu smrti pacijenta kojega se oni usuđuju da zastupaju; pogotovo kad je reč o deci. I Jehovini svedoci imaju pravo na svoje mišljenje, naravno, ali nemaju pravo da usmrćuju decu ili odrasle. Isto tako protivnici vakcinacije nemaju pravo da doprinose širenju zaraza; ako misle da imaju, neka se povuku u daleke planine i žive bez dodira sa ostalim svetom – ako znaju. Ima američkih sekti koje to rade, iako im je smrtnost dece dramatično visoka, itd.

Ne mislite da je ovo odvojeno od naše teme: verski fundamentalisti i drugi kreacionisti raznih boja podjednako će revnosno pobijati evolucionizam i potrebu za vakcinacijom, kao i običaj svakodnevnog kupanja, pa čak i kupanja subotom.

Miloš Vasić

Anđelina Datum upisa : 08.06.2008

Nekako je lakše kada shvatiš da svet može bez tebe.
Ko god da si…
Čime god da se baviš… Svet je zaboravio mnoge.
I velike, i najveće.
Zašto ne bi i tebe?
Lakše je kada shvatiš da svet može bez tebe.
Zato što prestaješ da se dokazuješ svima.
Zato što ne mariš da u svemu budeš prvi. Zato što priznaš da mnogo toga što je važno, Važno je samo tebi.
I jedino tebi…
Lakše postojiš, kada shvatiš da nećeš uvek da postojiš. Lakše dišeš, kada prihvatiš da nećeš uvek da dišeš. Lakše letiš, kada priznaš da je tvoj let ograničen. Kao i let svih onih oko tebe… Zato što počinješ da živiš za ovo sada… Zato što prilaziš svakom danu kao da ti je poslednji… Zato što starost ne može da te iznenadi… Kao ni ono što ide posle…
Ničije opelo ne traje doveka…
Neće ni tvoje…
I zato, dok ne zapeva,
Dok ne krenu suze i jadikovke,
Dok ne krenu uzdasi i lovorike, Dok ne počnu da pričaju kakav si bio, Budi ono što si sada.
Proživi to što imaš maksimalno… Jer to ne može niko osim tebe… I nikada neće moći.
A svet ima svoj pravac… I sa tobom, i bez tebe…
Imaj ga i ti…

Gost

Oci-ANDJELA ::: Nekako je lakše kada shvatiš da svet može bez tebe.
Ko god da si…
Čime god da se baviš… Svet je zaboravio mnoge.
I velike, i najveće.
Zašto ne bi i tebe?
Lakše je kada shvatiš da svet može bez tebe.
Zato što prestaješ da se dokazuješ svima.
Zato što ne mariš da u svemu budeš prvi. Zato što priznaš da mnogo toga što je važno, Važno je samo tebi.
I jedino tebi…
Lakše postojiš, kada shvatiš da nećeš uvek da postojiš. Lakše dišeš, kada prihvatiš da nećeš uvek da dišeš. Lakše letiš, kada priznaš da je tvoj let ograničen. Kao i let svih onih oko tebe… Zato što počinješ da živiš za ovo sada… Zato što prilaziš svakom danu kao da ti je poslednji… Zato što starost ne može da te iznenadi… Kao ni ono što ide posle…
Ničije opelo ne traje doveka…
Neće ni tvoje…
I zato, dok ne zapeva,
Dok ne krenu suze i jadikovke,
Dok ne krenu uzdasi i lovorike, Dok ne počnu da pričaju kakav si bio, Budi ono što si sada.
Proživi to što imaš maksimalno… Jer to ne može niko osim tebe… I nikada neće moći.
A svet ima svoj pravac… I sa tobom, i bez tebe…
Imaj ga i ti…
Stefan Simic
30. Oktobar 2015 ·

» Neko kao ja