I OVO JE NEKO NAPISAO (tekstovi koji su nam se svideli )

First topic message reminder :

--------------------------------------------------------------------------------
Jesen na Cetinju





Ovo je pismeni rad učenika šestog razreda škole na Cetinju koji je ocijenjen, hmm... vidjet ćete na kraju kako. Navodno su ocjena i sastav došli do ministra obrazovanja. Navodno živa istina. Velika greška nastavnice. Sastav je remek-djelo! Klik mu nudi posao!

Jesen? Pa o čemu drugom pisati nego da ti je žao?
Počela je jesen u našem gradu. Umrlo je više ljudi. Kao i u svakoj jeseni meni ih je žao, ali Živku Orlandiju baš i nije. On često kaže da tako mora i treba. A kad mu je brata majka gađala među rogove nije tako mislijo.

Domaćice spremaju zimnicu. Ja sam srećan. Grad je pun lišća a tata kaže da bi smećari trebali da idu u kurac jer ovo već treća jesen kako ništa ne rade. Od ove jeseni nam strašno faljiva struje u kuću, pa mama kaže za elektrodistributere to su jedna govna, a nije tako mislila na tom načinu kada nam je kuća bila puna struje.

Ove jeseni i ja sam kao i mnogi drugi smo se zaljubili u istu curu. To je mala od pasenoga - Vera. Ja je zovem Vjera jer me stid da se odvajam od društva. I ove jeseni ptice su pošle na jugu. Rode i vrapci i slavuji su ostali. Meni ih je žao jer su one male i nezaštićene, pa bi ih mnogi mangupi mogli ubiti namrtvo. Djed kaže da su one ptičiji proletarijat, a nije tako mislio kad nam se roda posrala na fiću, pa je tata jurio do Spadijerskog vrha. Djed je tada slomio nogu, a tu rodu je ubio ujak Vlado dva dana poslije golijama rukama.

Djed slomio nogu ili mu se samo neda pješačiti?

On kaže da se branila ka čovjek. Meni je bilo žao a žao mi je i djeda koji je slomio nogu. Ali mi je žalije rodu jer je djed živ a roda ne, a mislim da bi rodi bilo milije da je ujak Vlado slomio nogu, a da je ona ubila djeda pod Spadijerski vrh. Mada bi meni bilo mrznije. Ja isto mislim da bi najbolje da se ujak Vlado posra djedu na fiću i da ga je djed ubio sjekirom, ka što je htio babu jedan put, a da se roda ne miješa. To je radi toga što me ujak Vlado (rak ga izijo) slepio u glavu kad sam prnuo pred direktorom Oboda pa ga je bilo stid od mene. Od kad je ubio rodu još mi je mrzniji.

Brat od tetke mi Vojo, je ka svake jeseni kupio petarde kod Paljevica u Donje Polje. Oni nemaju para za ljeb pa prodaju petarde. Meni ih je žao. Baba kaže da su dobri ljudi, a nije tako mislila kad su joj zapalili garažu đe je djed i njegovi penzioneri igra fircik u pare. Jesen mi je još draga radi strika Velja što dolazi sa broda. On je bogat čovjek i dosta je zgodan. Svaki put s broda dovede novu strinu, pa ode na brod. Poslije ih mi teško izbacimo iz kuće. Neđo kaže da te žene šiljemo kod njega jer mu ih je žao da se svade s majkom po vas dan. A nije tako mislio kad mu na kocku u Pećinu pošle tri plate pa je ijo u našu kušu. Ne znam šta bi još pisa od jeseni. Još sem da je volim i njeni plodovi nama djeci daju vitamine da bi smo postali jaki.

Radenčević Slaven VI 3
Ocjena: jedan (1)
Komentar: 'Obrati pažnju na genitiv. Tema je promašena'

VIDIO SAM DA BAKICA U KONZUMU KRADE JAJA
Toni Volarić

Vani hladno. Tako hladno da sam iz auta doslovno uletio u veliki Konzum. Vukao sam onu crvenu plastičnu, kažu stručnjaci, bakterijama kontaminiranu posudu po vlažnom podu hangara. Sletio iz Dubrovnika, sav u mislima o planovima o gastarbajterskom životu, žurio sam nabaviti kalorije u šarenim omotima. Jer hrana je, kad si sam, umjesto seksa. Ostarjeli je mozak razgovarao sam sa sobom, pa sa želucem o tome što bi mu večeras odgovaralo natopit kiselinom. I onda sam ju spazio. Gospođu u demode kaputu. Sijede kose, niskog rasta, nagriženu osteoporozom i životom u predziđu Balkana. Ili usred njega. Stajala je nekako čudno u odnosu na frižider s kutijama jaja. Istim onakvim kakvima smo nekada oblagali studio za probe mog ne baš uspješnog benda, sredinom osamdesetih. Čudno mi je izgledala. Neprirodnog položaja tijela. Zastao sam, malo se povukao iza stalaže s onim stupidnim sprejevima šlaga, da me ne vidi. Vadila je, jadna žena, jedno po jedno jaje i stalno se okrećući, gurala ga kvrgavim prstima u staru crnu izlizanu torbu. Srce mi je stalo. Iznutra sam počeo drhtati. Zaboravio sam se kontrolirati vidjevši u njoj moju dragu mamu. Suze su mi navrle na oči, sve mi se zamaglilo. Žena krade jebeno jaje koje košta jednu kunu. Potpuno sam u bunilu napustio privremeno skroviše. I vidjela me. Vidjela je da ju vidim. I da znam da krade. Te oči! Nikada neću zaboraviti. Tu molbu bez riječi, taj sram koji joj se navukao na izborano lice. Tu nadu da ju neću otkucati.

Ovako, draga gospođo. Prvo, u mojoj se Dubravi ne otkucava. Drugo, ovo je nečija mama ili baka. Šta bih sada, kao biblijski pravednik trebao napraviti? Otići do nekog poslovođe koji je zaposlen preko zavičajnog kluba i sve mu cinkati? Da joj oduzme lovinu i izbaci osramoćenu staricu na zagrebačku zimu? A ja ću sjesti u svoj francuski auto s grijanjem i projuriti pokraj nje. Isti onaj poslovođa, koji sasvim sigurno vozi Mercedesa, projurit će pokraj nje par sati poslije i odvesti doma sav crni utržak, od robe koju je sam nabavio i postavio na police. Ili višak od rezanja šunke, ili kalo od voća i povrća, ili razliku od varanja na vagi.

Krenuo sam nekako instiktivno prema njoj. Stao kraj tog pognutog tijela u starim cipelama. Htio sam ju čvrsto zagrliti. Kao mamu. Kao majku svih dobrih ljudi koje sam ikada upoznao. Zaštititi ju i ugrijati. Dao sam joj u ruku 200 kuna. Pogledala me bez riječi. Oči su nam se srele. Njezine koje su gledale spomenik Jelačiću okrenut na pravu, a ne ovu novo-hrvatsku stranu, koje su nekoga ljubile dok je Zagreb još bio grad. I moje, umorne od brige za dvoje djece koju zbog rastave uzimam i vraćam, sjebane od hrvatske verzije kapitalizma. Stisnula mi je ruku kraj tog prokletog frižidera. Uzela je kune. Nismo progovorili niti riječ. A onda je počela plakati. Kao da su sa suzama koje su klizile niz lice koje dugo nije pomazila krema niti šminka, iz te gospođe izlazile sve tuge njezina života. Nisam znao šta da radim. Samo sam se na kraju okrenuo i otišao. Ostala je u zidovima svog života. U zidovima koje su joj odredili novi vladari. U zidovima u kojima će do samotne smrti morati krasti jaja. Ali, jedina mi je utjeha bila da par dana neće morati krasti. Dan ili dva, a možda i više, bit će sita. I nisam ja sad nešto posebno dobar čovjek. Ja sam njezin dužnik. Mi smo njezini dužnici, ona i njezina generacije stvarale su sve oko nas. A danas nemaju. Sjeo sam u auto i dugo nisam mogao krenuti. Kao da ju nisam htio ostaviti. Majku svih dobrih ljudi koje poznajem.

“Ulazim u porodilište.. Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se… Babica mi prilazi i kaže. Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca a beba je baš mala.
“Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi. “Milica”, kaže jedva čujno..”Odakle si”, nastavljam sa pitanjima.”Odavdje”, kaže, “tu sam se udala”.”Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam.”Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radii i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hljeba i ponešto skuhamo. Lijepo živim, ne žalim se” priča.Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.
“Milice, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam.”Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuhala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala”, kaže.”I je l ti lijep muž”, pokušavam da se našalim. “Dobar je”, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli.
Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni.Babica mi donosi njene analize krvi.. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu.Teška anemija, hipoproteinemija.”Znate, nastavlja.. Ovo je djevojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego. nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem.”Napni se Milice”, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli..Hajde Milice, najjače što možeš, napni . Milica sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu. i ona se porodi. Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa.

“Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže. Uzima je grli, ljubi i plače od sreće.”Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka”, pita. “Evo samo malo, Milice izmjerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice.”Lijepa je doktorka, stvarno je lijepa”.”Jeste Milice, lijepa…
“Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun.”Milice jesi li gladna, žedna?”
“Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Milica ima osmijeh.Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovjek. “Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?””Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocijepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je.”Molim vas, dajte ovo Milici”, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja cu doći sutra.. Eto krenulo mi ,imam da radim… Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže.”Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta.
Sokovi, napolitanke, čokolade. “Dale su mi, nisam uzela.. Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele”. Namještam osmijeh i gledam oko sebe. Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvrijedile… Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali..”Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.” “Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.” “Hvala , hvala…”A on ih čeka.. Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu.. ..Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko ti stvarno potrebno da budeš srećan ? Zaista ne znam…”

Klaustrofobična komedija

"MILICIONER: Šta radiš to, Savo?
SAVA: Skupljam stari hleb. Za svinje.
MILICIONER: Držiš svinje?
SAVA: Ne držim, izdržavam ih. Posle prodaje izdržavaju one mene... Tako, izdržavamo se.
MILICIONER: Hm... Mala ti plata, Savo?
SAVA: Mala... Pomažem sina, kćerku, sestru, brata i majku.
MILICIONER: Puno ih je.
SAVA: Nije njih puno, moj Vule, nego je mene malo. Da me ima više, bilo bi mi lakše. A njih hvala bogu, nikad previše.
...
MILICIONER: Da... a ja mislio da bacaš đubre, pa se baš obradovao što te vidim.
SAVA: Pre pola godine sam prestao da plaćam komunalno. Kad su me tužili, rekao sam sudiji: Neću da plaćam, jer ja nemam šta da bacim... A malopre se nešto mislim da sam, ipak, pogrešio. Morao bi da im plaćam, ali ne zato što ne bacam, već za ono što uzimam... A tebi je malo krivo što vidiš da skupljam hleb?
MILICIONER: Jeste... I da znaš, ima da ti pomognem... Ima da pređeš da radiš kod mene. Nećeš ti meni da prekopavaš tuđe đubre.
SAVA: Sve zavisi, moj Vule, šta je đubre... Jedan moj komšija, inače baš gospodin čovek, krenuo uoči Nove godine da baci đubre. Lift se zaglavio, a ovi što ga odglavljuju otišli na doček. Kad su ga oslobodili posle dva dana, čovek pojeo sve što je poneo da baci.
MILICIONER: Đubre?
SAVA: Bilo đubre dok nije ogladnio. Sutradan, po zaglavljivanju, počeo da prebira po kesama: ovo još može da se jede, ovo nije đubre, ovo jeste, ovo nije... Prvi dan. Drugi dan sve pojeo. Našli ga s praznim kesama. Još se izvikali na njega: Što si pošao da baciš kad nije bilo za bacanje! Vozaš se iz luksuza! Morao čovek da se izvinjava što je dva dana proveo u liftu i jeo đubre.
MILICIONER: Da... svega ima.
SAVA: A jedan moj komšija, pesnik, kad je čuo ovo, rekao mi je: Znaš, Savo, neko jede đubre u zaglavljenom lifrtu, a većina u zaglavljenoj državi. Veli, dok nam ne odglave državu, siti ćemo se najesti đubreta."

„Jebi se, Nina.
Jebi se ti i tvoje zelene oči i tvoj Beograd i sve u što se mogu zaljubiti.
Neka se jebu tvoje ruke i trbuh i kosa.
Jebo te tvoj fakultet. Samo 30 slova, a tolike knjige.
Jebo nas oboje smisao za kombiniranje.
Jebala te košava i ekipa iz kraja koja misli da je uhvatila boga za muda, a nikad nije bila ni do Pančeva.
Jebo te tvoj dečko, vjerojatno neki hipster koji misli da je maslačak najbolja salata na svijetu i obožava prirodu.
Jebalo te svako slovo koje si napisala.
Bilo bi pošteno da boli.
Jebo te ormar u koji se sakrivaš kako bismo razgovarali.
Jebo te tvoj mazni glas.
Jebala te nova godina na vikendici.
Jebo te način na koji se krećeš između kafanskih stolova.
Jebalo te izluđivanje koje to izaziva.
Jebala te zahvalnost koju nikad nećeš iskazati jer nemaš petlje da potpuno poludiš.
Pravi, jebi se, salatu od maslačka na vikendici.
Jebo te tvoj broj telefona.
Jebalo mene što pomislim da je ključ od raja.
Jebale te tvoje poruke koje zvuče kao dahtanje pod prstima.
Jebali te ranojutarnji razgovori s muškarcima koje ne poznaješ.
Jebo želju da budemo sretni.
Jebo nesposobnost i kukavičluk da to pokušamo.
Jebo opet novu godinu.
Jebem svaku misao o tebi i to što znam nešto o rasparenim čarapama u kojima stojiš dok režeš meso za večeru.
Jebi se, Nina, jer nikad se nećemo voljeti dok nas ne zaboli.
Jebale te električne instalacije u tvom stanu i prošli životi koji nas plaše.
Jebo Lisabon, treba ga bombardirati da vidimo hoće li tada biti romantičan. Jebeš mene, jer mogu biti lud toliko da mi nedostaješ, a da te nikad nisam dodirnuo, da čak ne znam ni kako izgledaš na dnevnoj svjetlosti.
I jebeš dnevnu svjetlost. Tad su ljudi budni a ja želim da nema nikoga.
Jebeš i to što ipak želim da si ti ovdje.
Jebeš to što si moguća iznimka.
I, opet, jebeš mene jer mogu vjerovati u sve to“.
Iz „Crnog molitvenika“ autora Marka Tomaša

Dolazim iz naroda kojem su svi drugi krivi za nešto, samo mi nismo krivi za ništa.
Naravno i naroda koji tvrdi da je bolji od svih drugih, pametniji i lepši.
I sad kad odrasteš u takvom okruženju, kao dete to prihvatiš i vodiš se time sve do trenutka kad prestaneš da veruješ u bajke.
Kad ti koeficijent inteligencije postane veći od broja cipela, kad vidiš svojim očima ono što si do tad samo slušao svojim ušima, i uveriš se da to baš i nije tako.
Kada je krivica u pitanju, krivica za ovo kako nam je zadnje dve-tri decenije, nema koga nismo krivili.
Od trulog zapada do komunističkog istoka.
Masone, špijune, sekte, razne centre moći, HARP, jedino još ostaje da okrivimo gremline.
Svi su drugi krivi, samo mi ne, a krivi smo zapravo mi i samo mi.
Što bi rekao Đole Balašević, krivi smo što smo ćutali, što smo se sklanjali pred najezdom prostačina, što smo gledali iz prikrajka šta nam rade i kako nas vuku na dno.
Krivi smo što smo dozvolili da se ludilo ozvaniči, što su nam kompletan sistem vrednosti okrenuli naopačke, krivi smo za sve to samo mi i niko više.
Državu smo pretvorili u rijaliti bede i očaja, rijaliti gladi i straha.
Farme i Parovi su postali nacionalni simbol.
Kriminalci, starlete, ratni zločinci su odjednom postali uzor mladima, deca im hrle ne bili dobili autograme i slikala se kraj takvih.
Pa, nemojte mi reći da je HARP kriv zbog toga?
Kućno vaspitanje i obrazovanje su tu zakazali, roditeljstvo je palo na ispitu.
Jasno je meni da je stanje u državi takvo da se ljudi očajnički bore da prežive i da nemaju puno vremena za druge stvari, ali te druge stvari su nešto žto je smisao života.
Pa, za koga imati vremena ako ne za decu?
Prepuštanjem dece tim čudovištima iz rijaliti programa, od vlastite dece pravite ništa drugo nego takva ista čudovišta.
Ako je država zakazala i dozvolila iz nekih svojih interesa da razni mediji i kvazi-novinari truju i zaglupljuju narod,
pre svega decu, pa nemojte vi dozvoliti da to čine vašoj deci.
Pogledajte oko sebe koliko je tih zombija koji hodaju, glasaju i žive ovde, pogledajte na šta im se sveo život.
Na to koja starleta ima lepše dupe, koji kriminalac je ubio više ljudi i koji političar ima bolji auto i veću kuću.
Nemojte da im uzor budu ovi koji su pokupovali diplome i doktorate, pa sad ovo sve dozvoljavaju sa vrha vlasti.
Nemojte decu učiti da tako treba i da je to u redu.
Nemojte ni glasati za takve jer tako deci šaljete poruku kako je to ispravno.
Ne, to nije ni u redu niti je ispravno.
Kad tad će oni morati odgovarati za to, sad im je lako jer se bahate na vlasti i vladaju kako im se hoće, strah naroda im samo ide na ruku.
I nemojte se bojati takvih, pa vi imate oružje kojeg se oni najviše plaše.
Imate olovku i imate pravo glasa!
Svi zajedno možemo da učinimo da ova zemlja postane puno bolje mesto za život, samo treba malo više pameti i volje da sutra ako ne nama,
onda bar našoj deci bude i lepše i bolje.
Nije nam potrebna revolucija da menjamo stvari, nama treba evolucija kompletnog društva i sistema vrednosti.
Igor Čobanović

Ugovor s đavlom
Boris Dežulović

Ilustrirani priručnik za kastriranje zahtjevnog klera
Nakon skandaloznog objašnjenja u Glasu koncila što je to obrezivanje djevojčica, valja uvesti i zgodan običaj obrezivanja klera.
Postupak je jednostavan...

Postupak je jednostavan. Djevojčici između tri i osam godina najprije se u usta se ugura komad tkanine: par čarapa, recimo, izvrsno može poslužiti svrsi. Kako se ne bi otimala, jedan joj snažniji muškarac čvrsto drži glavu i ruke vezane iza leđa, dok joj druga dvojica drže raširene noge. Nije nužno, ali jest poželjno da tu bude još jedan, koji će djevojčicu ošamariti ako pruža otpor. Važno je da šamari ne budu prejaki, jer ne želimo da se djevojčica onesvijesti. Dobro je stoga imati pri ruci i koju kantu vode.

Sada je red na doktora: on će djevojčici, onesposobljenoj za otpor, rastvoriti male usne na vaginalnom otvoru, a onda brzim zahvatom rasjeći ovojnicu klitorisa. Za to je, jasno, najbolji oštar kuhinjski nož, iako će odlično poslužiti i oštar lim, primjerice od upotrijebljene konzerve, komad stakla ili dobri, stari žilet. Iznimno je važno da se alat, ako je već upotrijebljen u tu svrhu, prije toga obriše o kakvu krpu. Kako je razrezivanje ovojnice klitorisa razmjerno bolan zahvat, vrlo je izvjesno da ćete tu potrošiti prvu kantu vode.

Nakon što joj je razrezao ovojnicu, a pomoćnik je osvijestio šamarima i vodom, doktor će istim nožem – ili komadom stakla, limom, žiletom, svejedno – djevojčici odstraniti vrh klitorisa ili, još poželjnije, cijeli klitoris zajedno s malom i velikom usnicom, a imate li let-lampu, stvar se može jednostavno obaviti i paljenjem. Kako je rezanje ili paljenje klitorisa i usana razmjerno bolan zahvat, izvjesno je da ni to neće ići bez nekoliko šamara i kanti vode.

Kad se djevojčica osvijesti, doktor će preostalo vaginalno tkivo vezati koncem - mada će sasvim dobra biti i nekakva žica, ili obično trnje - pažljivo pri tom ostavivši mali otvor kako bi djevojčica sutra mogla mokriti i ispuštati menstrualnu krv. Kako pak i šivanje vagine žicom i brisanje rane krpom spadaju u razmjerno bolne zahvate, izvjesno je da će i tu ići još pokoji šamar i kanta vode.

Svakako, šamari će pomoći još mjesec-dva nakon zahvata, koliko će djevojčica morati imati čvrsto zavezane noge, kako bi rana što bolje zarasla.

Hoće li joj, međutim, tako ušivena ženskost biti prepreka za zdrav bračni život? Naravno da neće, jer kad joj roditelji za koju godinu nađu prikladnog muža, on će prije prve bračne noći zašivenu vaginu vrlo jednostavno otvoriti pomoću kuhinjskog noža – ili komadom stakla, limom, žiletom, svejedno – kao što će je nakon obavljenog posla doktor opet zašiti koncem, žicom ili trnjem. Cijeli postupak – zajedno sa šamarima i vodom –ponovit će se kod svakog spolnog odnosa i, još jasnije, kod svakog porođaja.

Tako u nekim dijelovima svijeta i danas izgleda obred obrezivanja djevojčica. Procjenjuje se da je na taj način osakaćeno stotinu i trideset milijuna žena, a ako se pitate zašto, objasnit će vam Glas koncila. “Riječ je o čupanju dražice djevojčicama prije puberteta, da se budućoj ženi onemogući doživljaj spolne naslade”, odgovara tako redakcija jednom svom ljubopitljivom čitatelju: “Žena tako ostaje manje zahtjevna, samo vrijedna i vjerna supruga i majka.”

Znate uostalom i sami kakve su žene s klitorisom. U početku hoće seks kad je njih volja, i dok muškarac podrigne, već hoće i stroj za pranje suđa, pilule za kontracepciju, vibrator i pravo glasa.

Ženska “spolna naslada”, najzad, i ne služi ničemu osim nabijanju osjećaja krivnje kod mužjaka.

Kad se proširio skandalozan glas koncila o obrezivanju djevojčica, redakcija je odgovorila kako su imputacije da se Crkva u Hrvata slaže s tim “običajem” - neistinite. Kao jedan od zlonamjernih, rado ću složiti s neslaganjem Crkve – i još se javno ispovijediti, pokajati i pričestiti – čim se Koncil i njegov Glas javno izjasne je li to dobro ili nije: to, naime, da je žena “manje zahtjevna”, odnosno “samo vrijedna i vjerna supruga i majka”. Ako je pak njima nezgodno, nudim se osobno iz Glasa koncila i svećeničkih propovijedi povaditi svih onih nekoliko hiljada točnih citata o tome kako je uloga žene da bude “samo vrijedna i vjerna supruga i majka”.

Sad kad smo se složili oko slaganja Crkve, preostaje još samo “čupanje dražica djevojčicama” uvesti u katolički zdravstveni odgoj, isti onaj po kojemu se Glas koncila nedavno javno usprotivio mamografiji, vrlo eksplicitno – za razliku od “običaja” čupanja dražice – proglasivši običaj dijagnosticiranja raka dojke štetnim za žene. Jer žena s rakom dojke je, shvatili ste, “manje zahtjevna”.

A onda valja uvesti i zgodan običaj obrezivanja klera. Postupak je jednostavan: župniku, biskupu ili kardinalu između osamnaest i osamdeset najprije se u usta se ugura komad tkanine – par čarapa, recimo, izvrsno može poslužiti svrsi. Kako se ne bi otimao, treba mu čvrsto držati glavu, ruke i raširene noge, a poželjno ga je i ošamariti ako pruža otpor. Važno je da šamari ne bude prejaki, jer ne želimo da se onesvijesti. Dobro je stoga imati pri ruci i koju kantu svete vodice.

Potom valja brzim i preciznim zahvatom biskupu rasjeći mošnje i izvaditi testise, a onda i odsjeći penis. Za to su, jasno, najbolja kliješta, mada će odlično poslužiti i oštar lim, primjerice od upotrijebljene konzerve, komad stakla ili dobri, stari žilet, a imate li let-lampu, stvar se može jednostavno obaviti i paljenjem. Kako pak rezanje mošnji i odsijecanje penisa spadaju u razmjerno bolne zahvate, izvjesno je da će tu trebati pokoji šamar i blagoslov svetom vodicom. Konačno, kad se svećenik osvijesti, preostalo tkivo valja vezati koncem, žicom ili običnim trnjem, pažljivo pri tom ostavivši mali otvor kako bi sutra mogao mokriti.

Zašto? Da se župniku, biskupu ili kardinalu onemogući doživljaj spolne naslade: svećenik tako, shvatili ste, ostaje manje zahtjevan, samo vrijedan i vjeran sluga Božji.

Evo, ovako da ja vama to lepo objasnim.....
Inspirisan nekim komentarima na pesmi ispod i razgovorom sa jednom prijateljicom doslo je krajnje vreme da vam objasnim neke stvari. Glavni sukob izmedju muskaraca i zena se oddvija zbog cinjenice koja datira jos iz vremena kamenog doba. Zenama je u cipu tj u fabrickim podesavanjima shodno bioloskom zadatku da su pecinarke, a mi naravno lovci. E, sad lista prioriteta i sistem vrednovanja po tom pitanju nam je skroz suprotan. Vama je vazno da sredjujete kucu ...ono krecenja, ormani, cipelarnici pogotovu, duseci, sporeti, masine za ves i sudove,...i gomila slicnih...pizdarija. Nama obratno ! Nama je vazan...KONJ..tj automobil i sredstva za lov tj rad. Evo u mom slucaju klavijature i slucaju mojih kolega takodje..tu su i gitare i ostalo...studijska oprema i to. Sirote moje ozenjene kolege ! Masovno kriju od zena sta su kupili, koliko platili...inace bi odmah dobili pedalu...a bilo bi im zvocano do smrti, naravno njihove.
. Zenskom mozgu je nepojmljivo da kupujem 30 tu klavijaturu a da mi iz duseka vire federi...dobro..sredio sam i to posle godinu i po fakirisanja na istom. Vi bre zene ne mozete da ukapirate da su tri tanjira dovoljna, a da je dva automobila malo !!! Iz tri tanjira (ne moraju biti isti) moze da se jede, a sta ako jedan auto crkne ? Mora drugi odmah...da ne govorimo o trecem.
Sve u svemu...Zene su ok, mada malo ..bica poremecene logike i cudne liste prioriteta.
Nemoj da mi ovde kacite svakojake komentare , kako nisam u pravu i ostale vase fore. Ako je ukinuta toljaga onda ne vaze vise ni vase pecinarske fore. Aj cao. Dosta je bilo vaseg tucanja..u glavu i van Uskrsa
Svoj MK ( necu da napisem vas MK)

Ono što jest jest, fizička aktivnost u zrelim godinama je važna, kako ne bi bila važna. Samo neka mi neko objasni kako i kada da idem u salu sa tegovima, loptama, strunjačama ako radim do osam uveče i ako mi sala nije ispred kuće nego moram da palim auto da idem do nje. Ako idem odmah posle posla, znači u pola devet, nisam ni za šta, a ne još da razvlačim opruge ili skačem uz aerobik ritmove tupc-tupc-tupc. Kod kuće me čeka danenabrajam posla koje tek nema šanse da uradim posle opruga jer ću dođem mrtva.
Da se razumemo, na vežbe mogu da idu one kojima ima neko ko:
kuva, pere sudove, pere veš, širi veš, skuplja veš, slaže veš, pegla veš, briše prašinu, 'vata paukove, radi s decom domaći, moli decu da rade domaći, riba kuhinju, riba patose, riba kupatilo (znači pločice, kada, lavabo, toaletna školjka, iza školjke, slavine, držač za sapun, čisti dvorište, kosi travnjak, skuplja travu, skuplja lišće, čisti sneg, hrani pse, ide u nabavku, gura se po bezvazdušnim supermarketima na odloženo, brine o roditeljima, o svekrvama...pa organizuje, osmišljava, ugovara torte i plaća dečje rođendane, maskenbale, godišnjice, slave..pa gleda da ne zapostavi prijatelje, rodbinu, komšije, kolege, bankare, neguje odnose sa dečjim lekarom, pohađa roditeljske sastanke, drži jezik za zubima da ne bi sasuo u lice šefu, direktoru, nedojebanim kolegama i koleginicama, trudi se da pije lekove na vreme da ne bi bilo kasno, kontroliše se da nekog ne ubije, bar od batina, i da se ne ubije, tako reći da preživi svaki jebeni dan u Majci Srbiji od 1991!
Hvala kursadžijkama pilatesa, aerobika, zumbe, sambe, labambe, ja nemam taj luksuz-slobodno vreme, ja nemam te sate za zatezanje gluteusa i verujte da me baš boli rupa na svirali da l’ mi stomak preliva.
Sve što mi treba je odmor od rekreacije mozga - šta ćemo, kako i od čega jesti sutra!!

Sa stranice PiSanje uz vetar

REKONSTRUKTIVNO DRNDANJE VUNE

Kako se moglo i pretpostaviti, ministri ne bi da govore o svojim greškama, pa je ideja da im se ’’meri prolazno vreme’’, po mom mišljenju, sasvim obesmišljena.
Očekivalo se da će samo A.V. kao zagovornik ’’samoprovaljivanja’’ priznati neke greške, što je sinoć i učinio pred ostalim čelnim vojnicima svoje partije, a drugi jok. ’’Neka me ocene drugi’’ govore ili će govoriti drugi. Pa naravno, a i čemu pokajanje u politici?
Meni cela stvar liči na pokušaj lustracije posle 2000-te, od koje, koliko znam, ne bi ništa.
Uostalom videćemo, da sam ja svevideći već bi me Marić pozvao u goste u emisiju Ćirilica, ne bi me mnogo slušao i vazda bi upadao u reč kao da smo burazeri. Ovako, mogu da mrsim do mile volje.

Ponovo mi se javlja da će uskoro izbori, a zna se koliko je ko dobar kod naroda. Za sada... Odnosno dok celo pučanstvo na sopstvenoj koži ne bude videlo da je đavo odneo šalu.

Izbori su malo skupi i u načalu malo bez veze jer je ova Vlada proglašavana za dobitnu kombinaciju, 1.000 puta bolju u odnosu na One Bivše, pa ako treba da se nešto u njoj promeni, teško je da se može menjati iznutra, posipanjem pepelom ili bar ne može ozbiljno. Recimo od trojice ’’nepogrešivih i zaslužnih’’, a to je takozvani ’’vrh izvršne vlasti’’, ima najmanje jedan, onaj zadužen za finansije, koji je zreo bar za rokadu ako ne za prugastu majicu, ali taj nikada nije dao na sebe... nego su mu uvek drugi bili krivi.
Za tu vrstu promena mora da postoji neko spolja ili neko iznad. Dakle izbori, ipak.
Ako se to ne dogodi onda će eventualna rekonstrukcija biti privremeni mekani kompromis i čista kozmetika – onako radi reda, jer su u pitanju sistem, ciljevi i plan, a manje ljudi. Dakle izbora će svakako biti ali što se dogode kasnije ishod će biti sve neizvesniji.

A možda je sve to ipak zvečka za narod pred jesenja poskupljenja sa kojima se već krenulo, nova otpuštanja i još veće siromaštvo.

by O2

Naučio sam...
Najbolji školski čas je sedeti na podu ispred nogu starije osobe.
Naučio sam...
Kada si zaljubljen, to se vidi.
Naučio sam...
Kada mi samo jedna osoba kaže "ulepšao si mi dan... ", onda je moj dan sasvim drugačiji.
Naučio sam...
Da je najmirniji osećaj na svetu, kada ti dete zaspi u naručju.
Naučio sam...
Da je važnije biti ljubazan nego biti u pravu.
Naučio sam...
Da nikada od deteta ne smeš odbiti poklon.
Naučio sam...
Da se uvek možeš za nekoga moliti, ukoliko sam nema snage da može sebi pomoći na drugi način.
Naučio sam...
Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti život od tebe zahteva, uvek potreban prijatelj s kojim se možeš glupirati.
Naučio sam...
Da je ponekad sve što je nekome potrebno, nečija ruka za držanje i srce za razumevanje.
Naučio sam...
Da je život kao rolna toaletnog papira. Što je bliže kraju, brže ide.
Naučio sam...
Da treba da budemo zahvalni što nam Bog ne daje uvek ono što tražimo. Da se novcem ne mogu kupiti čast i stalež.
Naučio sam...
Da mali svakodnevni događaji čine život spektakularnim.
Naučio sam...
Da je ispod svačijeg tvrdog oklopa neko ko želi da je cenjen i voljen.
Naučio sam...
Da Bog nije sve učinio u jednom danu. Zašto ja mislim da mogu?
Naučio sam...
Da činjenice, ako ih ignorišem ili izbegavam, ne menjam.
Naučio sam...
Kada planiraš osvetiti se nekome, time samo dozvoljavaš sebi da te ta osoba nastavi vređati.
Naučio sam...
Da ljubav, a ne vreme, leči sve rane.
Naučio sam...
Najlakši način da kao ličnost rastem je da se okružim ljudima koji su pametniji od mene.
Naučio sam...
Da svako koga sretneš zaslužuje da ga pozdraviš s osmehom.
Naučio sam...
Da niko nije savršen, dok se ne zaljubiš u njega.
Naučio sam...
Da je život tvrd i zahtevan, ali da sam ja žilaviji i izdržljiviji.
Naučio sam...
Da dobre prilike nikada nisu izgubljene; neko će se uvek poslužiti onima koje ti propustiš.
Naučio sam...
Kada naučis da živiš u luci gorčine, sreća će se uvek sidriti negde drugde.
Naučio sam...
Da bih voleo da sam svom dedi, pre nego što je umro, još jednom rekao da ga volim.
Naučio sam...
Da treba podeliti reči koje su nežne i mekane, jer ćeš ih sutra možda morati pojesti.
Naučio sam...
Da je osmeh jedan jeftin način da popraviš svoj izgled.
Naučio sam...
Da ne mogu da biram kako ću da se osećam, ali da mogu odlučiti šta ću da uradim sa tim.
Naučio sam...
Da, kad ti jednom novorođeno unuče uhvati mali prst svojom šačicom, ti si zarobljen doživotno.
Naučio sam...
Da svi žele da žive na planini, ali da se sva sreća i rast događaju dok se penješ.
Naučio sam...
Da je dobro davati savet samo u dva slučaja: kada ga neko traži ili kada je pitanje života i smrti.
Naučio sam...
Što imam manje vremena, više stvari mogu uraditi.
Naučio sam...
Ujed psa neće proći ako psa ubiješ.

Andy Rooney

Žali/hvali mi se mnogo dobra drugarica:
- Znaš, konačno sam srela onog za kog mislim da je pravi. Sva sam ustreptala. Videćemo se sutra, onako znaš, zvanično. A opet, imam tremu. I znaš šta, pa ja uopšte ne umem da se ljubim. I ono što sam znala, zaboravila sam!
- Odlično. Onda ljubi kao da ti je prvi put. Ništa lepše od toga...

- Bojiš se ljubavi.
- Ne bojim se ljubavi. Bojim se rizika. I zavisnosti. I mogućeg bola. Podržavam u sebi spremnost na odstupanje. Da ne bude gore.
- Uvijek si jednom nogom u bjekstvu.
- Uvijek polovinom sebe u ljubavi. Drugu polovinu ostavljam u pripravnosti da izvuče ludaka. Ali ta moja necinična polovina mnogo te voli. Toliko da me prevari cijelog. Večeras ti se nudim sav. Reci da me voliš, šta te staje?

(Tišine)

Muslimanski roditelji tražili su ukidanje svinjetine u svim školskim kantinama jednog predgrađa Montreala. Gradonačelnik Montreala u predgrađu Dorval je odbio, a gradskim službenicima poslao poruku da svim roditeljima objasne i zašto:

"Muslimani moraju shvatiti da se moraju prilagoditi Kvebeku i kanadskim običajima, tradicijama, načinu života, jer je to država u koju su odlučili useliti. Oni moraju shvatiti da se moraju integrisati i učiti živeti u Kvebeku. Moraju shvatiti da ONI moraju promeniti svoj stil života, a ne Kanađani koji su ih tako velikodušno primili. Moraju shvatiti da Kanađani nisu ni rasisti ni ksenofobični, prihvatili su mnoge migrante i pre muslimana (dok obrnuto ne vredi, u tim muslimanskim državama ne prihvataju nemuslimanske migrante). Činjenica da ovde ima više naroda ne znači da su Kanađani spremni da se odreknu svoga identiteta i svoje kulture. A Kanada je zemlja dobrodošlice. Na kraju, oni moraju shvatiti da i u Kanadi sa svojim jevrejsko-hrišćanskim korenima, božićnim drvcima, crkvama i verskim festivalima - religija mora ostati u privatnom domenu. Opština ima pravo da odbije bilo kakve ustupke za islam i šerijat. Za muslimane koji se ne slažu sa sekularizmom i ne osećaju ugodno u Kanadi, postoji 57 lepih muslimanskih zemalja u svetu, većina njih spremna je da ih primi raširenih ruku u skladu sa šerijatom. Ako si izabrao svoju zemlju za Kanadu, a ne ostale muslimanske zemlje, to je zato što si smatrao da je život bolji u Kanadi nego drugde. Zapitaj se samo jednim pitanjem: ” Zašto ti je bolje ovde u Kanadi nego tamo odakle si došao?” Kantina sa svinjetinom jeste i ostaće deo naše kulture."

Pametnome dosta i za nauk svima koji su zaboravili na dobru staru "Kad si u Rimu - ponašaj se kao Rimljanin."

TUŽNA PESMA O PSU (Čekaj me, ja ću doći)

Još jedna noć je prošla, otvaram umorne oči,
novi dan, nova nada.. možda će danas doći..
Malo sam gladan i žedan, odavno nisam jeo..
i puno drugara takvih, još usput ja sam sreo.
Al' neka.. nema veze.. još ima snage i moći..
još pamtim tvoje reči, čekaj me... ja ću doći..
I tako od onog dana, prošetam, pa se vratim
i čekam na istom mjestu i nikako da shvatim..
Prolaze tako ljudi, svak' ide putem svojim,
ja tražim poznato lice i mašem repićem svojim.
Neko me pomazi malo, neko i udari nogom,
al' neka, sve će to proći i opet biću sa tobom.
Setim se onda tako, kada mi teško bude,
dolaska u tvoju kuću, među te sve nove ljude.
Svi ste se smejali jako, na dlan ruke sam stao,
rek'o si da me voliš, da nikom ne bi me dao.
A ja sam bio sretan i već tada sam znao,
da ako zatreba nekad, za tebe život bih dao.
Svud sam te pratio stalno, delili sreću i tugu
i nikom verovao nisam, kao svom najboljem drugu.
Zato mi jako čudno, bejaše onog dana,
gledao si me dugo, pa izveo iz stana.
krenusmo u vožnju i to baš podužu neku,
puno smo ulica prošli.. i most.. i neku reku.
Tada smo odjednom stali, krio si od mene oči,
rek'o si da te čekam i da ćeš sigurno doći.
A ja sam ostao zbunjen, gledao dugo za tobom,
sam u nepoznatom kraju, ne znajuć' kud bi sa sobom.
I prolazili su dani teški, al' hrabrio sam sebe,
u svakom čoveku što prodje, ja sam tražio tebe.
Mnogo je od tada prošlo, smenjivala se leta, zime,
kad mi je najteže bilo, dozivao sam ti ime.
Dodji..molim te,dodji.. sve biće kako treba,
ništa ti tražiti neću, čak ni koricu hleba.
Al' tebe nema, pa nema, ja više snage nemam,
polako sklapam oči, na put se poslednji spremam.
A ako nekada i dodješ.. možda i nećeš.. al' ako..
znaj, čekao sam te dugo i voleo sam te jako..
Dok zora polako sviće, ja zadnjim dahom dišem..
za oproštaj te molim, nisam mogao više..
Ljiljana Vukosavljević

Evolucija 18 tih rođendana 


Posted on 04. Sep, 2012 by Zapata in Ženke


[You must be registered and logged in to see this link.]

Super tekst (kao da išta sa "Tarzanije" može da ne bude "super" )

Okrenuo se i ugledao je u masi;bila je kao neka vila,neko uzvišeno biće u toj masi čudaka,kretala se uz ritam muzike kao da je to najjednostavnija i najdivnija stvar na svetu. Nimalo se nije promenila fizički,ali mu je idalje delovala nekako drugačije,nešto u njenom osmehu i sjaju u njenim očima mu je bilo strano. Kroz glavu mu je prošla misao koja mu je izazvala blagu jezu: "Šta ako tako izgleda kada je srećna?" Ako je to istina,polako je shvatao,to znači da sa njim nikada nije bila istinski srećna. A i kako je mogla biti? Jedino što joj je on ikada dao je bila nesigurnost,suze, stres i osećaj odbačenosti,a ona je vredela daleko više od toga. Gledajući je počeo je da se priseća; setio se njene kratke roze majce koju je nosila prvi put kada ju je video,njenog tela pribijenog uz njegovo,njenih nežnih,nevinih poljubaca zaljubljene devojčice, razočaranja na njenom licu kada joj namerno nije čestitao rodjendan,tuge u njenom glasu pre nego što joj je spustio slušalicu tokom njihovog poslednjeg razgovora. Ali ona više nije bila naiva devojčica koja bi preplakala noć zbog njega i ujutru mu se izvinjavala,iako ni za šta nije bil kriva;nije je više bilo briga za njega i njegovo mišljenje. Pogled mu je još uvek lutao njenim telom,ponovo upijajući svaki delić. Smršala je,primetio je,ne mnogo,ali dovoljno da joj uzak struk i široki kukovi dodju još više do izražaja,dovoljno da izmami bar po jedan pohotni pogled svake muške osoba na žurci; čak se i ofarbala,nije dobro video ali mu se činilo da je ljubičasto. Sve u vezi sa njom sada mu je provlačilo žmarce kroz kičmu,a najviše od svega njen osmeh,širi nego ikada,toliko prirodan i opušten da je izgledao gotovo magično. Iz misli ga je prenuo njen pogled kada je konačno shvatila da bulji u nju. Takvu mešavinu ravnodušnosti i podsmeha nikada nije video u tim prelepim tamnim očima,kao da je znala tačno o čemu razmišlja i davala mu do znanja da više nikada neće biti njegova,da ga više nikada neće voleti,niti da će joj ikada više išta značiti. I u tom trenutku on je shvatio koliko je pogrešio što ju je ikada pustio od sebe.
N N

Najljepša zemlja na čitavom svijetu, u njoj sve ima boju očiju. Polje na sjeveru ima boju očiju. Šume u sredini imaju boju očiju. I Neretva ima boju očiju.
Najljepša zemlja na svijetu, najružnija država na svijetu.
I nikada ti neću oprostiti, državo u najljepšoj zemlji na svijetu, što si istjerala mene od sebe. Nikada ti neću oprostiti što si istjerala VELIKI BROJ mladih, obrazovanih i sposobnih ljudi.
Nikada ti neću oprostiti,najgora državo u najljepšoj zemlji na svijetu, što te za gušu drže najgori od nas, dok se znojne potkošulje suše na bauštelama diljem zapada.
Nikada ti neću oprostiti,državo, što je kupljen VELIK BROJ karata u jednom smjeru samo prošle godine.
Nikada ti neću oprostiti, državo u najljepšoj zemlji na svijetu, što posljednjih sto godina ništa nisi naučila, a jedna se kuća tri puta rušila i gradila.
Nikad ti neću oprostiti, državo, što si otjerala mene i još VELIK BROJ ljudi koji ne žele i neće da žive od sisanja tvog proračuna kojeg pune radnice na kasama žuljavim rukama.
Nikad ti neću oprostiti, državo, što si ti baš tu, u najljepšoj zemlji na svijetui što tu gdje sve ima boju očiju, nikad neće moći živjeti hrabri, učeni, vrijedni.
Ni što te kao paraziti sisaju najgori od nas.
Tebe, još uvijek volim. I doći ću ti, ponekad, kao bolesnoj tetki u bolnicu. U tebi, ipak, sve ima boju najljepših očiju.
Pitat ćeš me: Kako ti je?
Reći ću ti: Meni je lijepo. Ništa ti neću slagati.
I nadati se da sam zaslužila da mi bude lijepo.

(Marina Radoš)

Martina Mlinarević Sopta: Pa sve vam jebem, ovaj put zadužite svojoj familiji oružje i pošaljite ih da brane vaše bolesne ideje

[You must be registered and logged in to see this image.]

Piše: Buka / Objavljeno: 18.09.2016. u 18:45h


Kad te sinoćnji naslovi na portalima slude, naježe, dovedu do nesnosne mučnine u trbuhu i insomnije.

Kad svakodnevna ružnoća stvarnosti ove zemlje pređe kritičnu točku, kao izmoreni riječni nasip, gdje gađenje naspram životarenja u ovom kaosu po prvi put prelazi u nelagodnu i tešku neizvjesnost, nalik nečemu što smo mislili da se nikad više u našim životima ponoviti neće.

Kad kolosalne stvari izjavljuju licemjerni miševi, lafo pozivajući da ne eskalira sranje, miševi koji sranje kuhaju svaki novi dan jer ih samo sranje održava na površini, miševi koji su ono sranje devedesetih gledali iz sigurnih utočišta, dobro zaštićenih vlastitih guzica, dok su ljudi krvarili da bi danas oni mogli bezočno srati. I po životu, i po ljudima. Koji su devedesetih sakrili i sebe i svoju djecu, pa danas u rat huškaju iste budale što su onomad ostali i bez djece, i bez uma, i bez udova.

A mirom dobili ovaj jad što ga ponekad i državom zovemo. Mirom dobili korupciju, nepotizam, siromaštvo, lopovluk, rodijačenje i prosjačenje. Pa sve vam jebem, ovaj put zadužite svojoj familiji oružje i pošaljite ih da brane vaše bolesne ideje.


Dovedite svoje klince s prestižnih svjetskih koledža i skinite ih iz fotelja nadzornih odbora državnih firmi, u ruke im poturite kalaše pa nek ginu za budalaštine koje sanjate. Odjebite od mog ćaće koji je tek dočekao penziju ispucalih ruku i izraubane duše jer nikad ništa nije dobio u životu osim svojim žuljevima, dok ste vi švercali u ime takozvanih nacionalnih interesa i svojih džepova.

Odjebite od svih drugih roditelja što rastežu život od prvog do prvog da im djeca ne osjete tegobu postojanja pod vašom kontrolom, dok vaša djeca u napucanim bolidima vozikaju napućene starlete.

Odjebite od omladine koja masovno upisuje medicinsku školu samo da bi mogli prati i masirati švapske starce, ostavljajući svoje babe i didove sa suzama u očima, dok vaše babe, punice, amidže, daidže i punčevi postaju na papirima vlasnici najluksuznijih zdanja jer ni vaši imovinski kartoni ne mogu podnijeti toliko kriminala. Neće ići, majmuni. Malo više pameti ovaj put, lako povodljivi narode. Neka naš jedini patriotizam bude ovaj krov iznad svačije glave.

Naš individualni mikrosvijet kao jedina bojišnica koja se treba braniti. Neka obitelj bude jedina domovina i zastava na koju se kunemo. Jedini rat onaj u kojem se borimo za što više poljubaca naše djece. I jedina eskalacija nereda nek se desi na krevetu s voljenom osobom.

A oni nek ginu. Možda ovaj drugi put stvarno budu imali više sreće.

"Putujem često u Mađarsku i primećujem, a ja po pravilu dobro primećujem, da Mađari napreduju, za razliku od većine zemalja i naroda. Pored toga na čemu možemo da im zavidimo, vidno je otopljavanje odnosa sa nama Srbima. Već neko vreme nas gledaju sa razumevanjem, pa skoro da se može govoriti o toplini, mada ne volim da takav odnos dižem na međunacionalni. Realno nismo mi ni bliži ni daljni rođaci, jezici su nam različiti, moglo bi se reći i još mnogo šta ali još je realnije da smo komšije i da manje više kroz istoriju nismo imali većih sukoba i problema, više smo sarađivali nego se tukli. Razmišljao sam šta nas je to odjednom povezalo da smo počeli jedni drugima da se osmehujemo i ne želimo da nam pocrkaju krave. Odgovor je evroskepticizam, odnosno shvatanje pre drugih da ovakva eu i ovakav svetski poredak ne služi nikom normalnom na korist. Sve u svemu osećaj nije loš i bilo bi lepo da ga neko ne kvari bar još koju deceniju."


[You must be registered and logged in to see this image.]

Kica/Praja ::

"Putujem često u Mađarsku i primećujem, a ja po pravilu dobro primećujem, da Mađari napreduju, za razliku od većine zemalja i naroda. Pored toga  na čemu možemo da im zavidimo, vidno je otopljavanje odnosa sa nama Srbima. Već neko vreme nas gledaju sa razumevanjem, pa skoro da se može govoriti o toplini, mada ne volim da takav odnos dižem na međunacionalni. Realno nismo mi ni bliži ni daljni rođaci, jezici su nam različiti, moglo bi se reći i još mnogo šta ali još je realnije da smo komšije i da manje više kroz istoriju nismo imali većih sukoba i problema, više smo sarađivali nego se tukli. Razmišljao sam  šta nas je to odjednom povezalo da smo počeli jedni drugima da se osmehujemo i ne želimo da nam pocrkaju krave. Odgovor je evroskepticizam, odnosno shvatanje pre drugih da ovakva eu i ovakav svetski poredak ne služi nikom normalnom na korist. Sve u svemu osećaj nije loš i bilo bi lepo da ga neko ne kvari  bar još koju deceniju."


[You must be registered and logged in to see this image.]

Dopada mi se izraz"Evroskepticizam".
Ne želim da ulazim u istoriju i rađanje Evropske unije ali mi se čini da je iole obrazovanom i pismenom čoveku jasno da IVReich ne funkcioniše baš najbolje.
Ovde još uvek prodavci magle dobro zarađuju.
Hajrá Magyarak

“Kada covek dublje zagleda u dusu sveta, lako shvati da na svetu uvek postoji jedna osoba koja ceka onu drugu, bilo to nasred neke pustinje ili nasred nekog velikog grada... I kada se te osobe sretnu i njihovi pogledi se ukrste, sva proslost i sva buducnost gube svaki znacaj... i samo postoji taj trenutak”

Paulo Coelho

SEKS ZA PAMĆENJE 
„Ne sećam se čoveka uopšte. Znam da smo se nešto kratko zabavljali kada sam bila na fakultetu. Čini mi se da je bio nešto malo niži od mene, ali čoveče, ne mogu da se setim face. Ma i ime sam mu zabravila dok me ova nije podsetila na njega. Ali sex je bio odličan. Toga se sećam. Kuku meni.“ Slušam i oduševljen sam šta žena priča totalno otvoreno, bez ustručavanja, dok svi za stolom padaju u nesvest od smeha. 
A onda standardna srpska pitanja na granici bezbraznog prostakluka u stilu: „A ne sećaš se kako je izgledao u faci? Pa dobro, ako je sećaš da je sex bio dobar sigurno, se sećaš najvažnijeg“, kaže momak od 5 banki oduševljen pravcem u kome se kreće tema.  
„Ma koga je briga kako je izgledao ako je dobro radio“, uz vrisak smeha komentarišu dve ženice u srednjim četrdesetim dok cirkaju radžu od prošle godine jer ovogodišnja nije sazrela. Odlično izgledaju za svoje godine, muževi pored njih, totalno opušteni i spremni za svaku vrstu šeretluka - za stolom. Odlično se zabavljaju. 
Deluje mi na početku kao okupljanje sfingera, i pomalo me radi urođen malograđanski duh koga bih najradije da spakujem na onaj svet zauvek. U stvari to je ekipa jako dobrih i prisnih prijatelja koji se ne ustručavaju da razgovaraju o svemu i svačemu. Kaže mi prijateljica koja me je dovela da je to uvek tako. Počnu da se okupljaju u dvorištu, pristižu jedan za drugim. Za to vreme počinje da se sprema klopa, pali se roštilj i žurka traje celu subotu do kasno u noć. Odličan, opuštajući vid zabave, ako mene pitate u ovim našim godinama. 
Bez opterećenja, kuda, sa kim, kako odeven, ko će još biti tamo? Ove subota kada sam i ja tu, razlog za okupljanje veoma ozbiljan. Peče se paprika za ajvar. Savršen povod, da se pored smedereca u dvorištu postavi i roštilj, a tu su i baloni sa tom famoznom rakijom, u ostavi gde stoji i posuđe za spremanje zimnice, ogromne šerpe, vangle zapremine 100 litara, tegle, neizbežno crevo sa česme i okolna uredno podšišana trava u koju se prosipa voda sa odbačenim semenkama i ljuspicama od pečenih paprika. Ma ceo ciklus „zdravog“ života zaokružen. Sve, skoro pa organiski.  
Elem, sedi pored mene junaknija sa početka priče. Pitam je o kome se zapravo radi. Poznajem je prilično dugo. Ona kaže: „Ma stvarno nemam pojma. Neki lik sa kojim sam se zabavljala na fakultetu. Bili smo nekoliko meseci zajedno. Toga se sećam. Ni ime mu ne bih zapamtila da me ova sada nije podsetila na njega, kad mi je rekla da me još pominje. Kada sam čula njegovo ime setila sam se kao kroz maglu. Sve čega se jasno sećam je dobar sex, ostalo je u magli.“     
Odem od stola za kojim svi sede da malo ja okrećem paprike na smederevcu. Dobra prilika da porazmislim. Jednom sam pokušao, zabave radi jer nisam imao preča posla, da sastavim spisak svih svojim seksualnih susreta. Negde posle par sati štikliranja „TO DO“ listi, odustao sam iznerviran, jer sam shvatio, da polovini ne mogu da se setim imena, a neke su totalno i zaboravljene. Setio sam se par njih sa kojima je sex bio odličan, ali kao i moja  junakinja, ni ja ničeg drugog nisam mogao da se setim; ni kako smo se muvali, ni kako smo se smuvali, ni kako smo završili u krevetu, ali se sećam da je poneki sex bio od onih ludih i nezaboravnih, kada u vrhuncu zanosa osećate golicanje u nožnim prstićima kada ubrzano i nekontrolisano rade na putu do klimaksa. Golicanje u nožnim prstima tokom vatrometnog orgazma je isto što i leptiri u stomaku kada sretnete osobu u koju ste vatrometno zaljubljeni. 
Nismo samo mi muškarci jedina ljudska bića koja suprotni pol posmatraju kao seksualne objetke. To rade i žene. Dobro, znali smo to oduvek. Otkrovenje je kada žene otvoreno govore o tome. 
Nikakvi feministički pokreti, drage moje čitteljke i poštovani čitatelji, nikakva politička korektnost, nikakvi zakoni o cenzusima koliko žena mora procentualno da bude zastupljeno u javnom i političkom životu, nikakva borba za izjednačavanje zarada nema takvu moć, kao izjednačavanje mogućnosti da se o sexu i sexualnim iskustvima priča otvoreno i ravnoprvno.
Ako smo mi muškarci dali sebi za pravo da merkamo obim grudi, struk i kuk, kao i visinu zadnjice žena i proždiremo ih sexualno, zašto nam žene ne bi vratile? 
Nisam siguran da neću izazvati prekor čitateljki, ali siguran sam da i drugima kao i meni nikada nije smetalo da budem sexualni objekat. Pa to je nama kompliment. Ženama je uvreda. Jasno je svima. Potrebno je još malo vremena da se dođe i do te vrste konsenzusa. 
Ipak, najvažnije je da se situacija polako izjednačava u ovom novom svetskom poretku zaraćenih polova, ali i sa dolaskom modernih vremena u napaćenu nam Srbiju. Ako ništa drugo, možemo da pričamo o sexu otvoreno i da se tome svi smejemo i dobro zabavlljamo, ali i ozbiljno razgovaramo. Pominjanje sexa i to sexa kao čistog svrsishodnog zadovoljstva, izvan konteksta uvijanja u oblandu malograđanskih normi, sada se odigrava bez rumenosti u obrazima i „padanje u nesvest“ od sramote.
Ljubiša Boretov


[You must be registered and logged in to see this image.]

Dan primirja 11.11.
Danas je veliki dan za naš narod pre svega za one najmlađe za koji su dobili veliki osnov za stvaranje sopstvenog karaktera ugledajući se na sve svoje pretke seljake, trgovce, činovnike, profesore, lekare koji su pre 100 godina položili svoje živote za slobodu svojih potomaka tj .nas. Veliku pobedu u tada Velikom ratu Srbija je platila sa 1 300 000 žrtava što je bila skoro trećina ukupnog stanovništva. Danas je dan kada naš narod mora biti ponosan i kada moramo shvatiti da u nama ima potencijala za velike poduhvate i velike stvari. Nažalost često ne umemo sebe da cenimo, ni kolektivno kao narod ni pojedinačno. U prilog tome govori i ime današnjeg praznika. 1 300 000  vojnika i civila nije dalo život za PRIMIRJE već za POBEDU. Što se mene tiče današnji dan je DAN POBEDE U PRVOM SVETSKOM RATU. Želim da podsetim sve koji nisu znali šta su o nama tada govorile svetske vojskovođe i neki od naših najvećih neprijatelja.

~ Francuski maršal Franše d’ Epere : „Ko su ti junaci koji mogu da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih odlikovanja na svetu? To su seljaci, skoro svi, to su Srbi tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi, to su ljudi slobodni, gordi na svoju rasu i gospodari svojih njiva.“

~ Norveški pukovnik Karsten Angel 1915: „Došli smo sa malo poštovanja za srpske vojnike, a vraćamo se puni divljenja. Videli smo narod miran, samopouzdan, rodoljubiv. Našli smo najbolje vojnike na svetu, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, voljne da žrtvuju život za zemlju i nacionalnu ideju.“

~ Japanski profesor medicinskog fakulteta u Tokiju, za vreme Prvog svetskog rata šef misije japanskog Crvenog krsta u Parizu, rekao je u svom govoru: „Do ovoga rata mi Japanci uživali smo glas vojnika sa najjačim ratničkim duhom. Ovoga puta moramo priznati da nam je srpski vojnik to prvenstvo oduzeo. Ne zamerite, gospodo Srbi, što smo na to malo i ljubomorni.“

~ Češki književnik Ervin Kiš, kaplar 11. puka 9. Austrougarske divizije i učesnik Kolubarske bitke: „Tek u Srbiji 1914. godine shvatio sam da je sloboda malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih“, piše on. „Tek sam ovde shvatio Šatobrijana da neumitna sila – volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje samo u silu.“

~ Nemački car Viljem, koji je u svoje vreme bio personifikacija tadašnjeg imperijalizma i protivnika Srbije, rekao je o srpskom narodu: „Šteta što taj mali narod nije moj saveznik.“

~ Bečki „Greie Presse“, list sa najizraženijom kampanjom protiv Srbije, pisao je 1918. godine o srpskom narodu: „Ostaće zagonetka kako su se ostaci Srpske vojske, koji su se spasli ispred Makenzenove armije, mogli docnije osposobiti za borbu. To je dokaz da srpski vojnik spada u najžilavije ratnike koje je video svetski požar.“

~ Kelnske novine od 1918. godine, u članku „Psihologija povlačenja“, pišu: „Malo vojnika se tuklo onako kako se tukao srpski vojnik. On je umirao tamo gde mu je bilo naređeno da se drži.“

~ Feldmaršal Makenzen: „Ja neobično cenim i volim vas iz Šumadije. Vi ste herojski narod, pun časti i ponosa, narod velike i sjajne budućnosti.“

~ Austrijski general Alfred Kraus takođe ima visoko mišljenje o Srbima, zbog čega se ne ustručava da kaže: „Ovom prilikom treba napomenuti da smo upoznali Srbe kao valjane neprijatelje. Ja sam ih smatrao i smatram ih i sada kao vojnički najjače od svih naših neprijatelja. Zadovoljni s malim, dovitljivi, lukavi, osobito pokretljivi, dobro naoružani, bogato snabdeveni municijom, vešti u korišćenju zemljišta, vrlo dobro vođeni, mržnjom i oduševljenjem zagrejani za borbu, oni su našim trupama zadavali mnogo više teškoća nego Rusi, Rumuni i Italijani.“

Iako su se vremena i način života mnogo promenili ali postoje stvari na koje i dan danas treba da se ugledamo. Pre svega mladi koji među svojim dedama i prededama imaju primer od kojih mogu da nauče šta je samopouzdanje, upornost, požrtvovanje i vera. Nadam se da Srbiji redstoje duge decenije mira i da više nikada neće biti rata. A da će naša inteligencija pre svega mladi moći u miru da stvaraju državu i društvo po svojoj meri ceneći slobodu.


Dr. Danica Grujičić



[You must be registered and logged in to see this image.]

Okice,ovo je bas lijepo.

odgovorio mi :
Poštovana,
Nisam stigo onda da vam (jel se piše Vam ili vam mamumujebem sad ne znam) odgovorim kada ste mi pisali da hoćete da napustite zemlju, ali sad vidim da imate promociju znači niste ni otišli to onaj glupavi kurir sve okrenuo protiv mene. Naravno da ne treba da idete nigde, ovde će biti sve bolje i bolje, povećaćemo plate za hiljadu dinara uskoro a bogami i penzije pa ako ne možete sebi da kupite na primer tašnu, može vam majka pomoći ako je živa naravno i zdrava pa joj ne treba za lekove cela penzija. Shvatio sam ja vama ustvario nije valjao brak a ne zemlja, bili ste se loše udali, i sad kad ste se razveli, eto kako je sve drugačije, znam po sebi. Nema razloga da se ode iz zemlje pogotovo ne vi koji je eto, i sami ste rekli baš volite. Treba raditi dva tri posle, lepo, ne dangubiti, i da vidiš da mogu da se kupe i patike ako treba deci. Ne zameram vam ja što niste u stranci hahaha skoro da više nema ni mesta, mislim hoću da kažem..sve da se sad učlanite nemate ništa od toga, to navalilo svi hoće nešto, misle dovoljno je samo biti član. A mi..mi hoćemo da od naše ideje stvorimo religiju. hahaha sad ćete reći, siti smo mi religije popovi voze audije, nama ništa bolje ni od vere ni od crkve, ali nije to ta religija, ako me razumete. Meni je da završim, mada bih mogao još dosta toga da vam napišem, ali sad nemam vremena, baš bilo simpatično to što ste mi se kao obratili, i da znate da bih voleo da dođem na tu promociju, da se konačno i upoznamo ne samo da nam stavljaju slike malo malo, pa na nekom od onih glupavih portala tobož opozicionih. hahahah kakva opozicija to sve budale nesposobne. Eto, vidite kako ja nađem vremena za sve, pa i za vas, ipak ste zagolicali pažnju javnosti iako to nema veze sa mnom, normalno. Tako da ću gledati da dođem, volim ja kulturne događaje a i satiru i humor, što da ne, baš uživam. Da se slikamo kako dolikuje, a ne da nas montiraju bezveze, na onoj slici sam baš loše ispao.  

Sa stranice  PiSanje uz vetar

Žena napunila 50 godina i priznala: Za ovih 8 stvari sam prestara


"Više od pola svog života sam provela osvrćući se na mišljenje pogrešnih ljudi. Sada kada sam napunila 50 godina shvatila sam prave vrednosti života. Shvatila sam da sam prestara za ovih osam stvari koje su me sputavale ceo život:
Prestara sam da ćutim
Ne želim više da ćutim kada mi neko kaže nešto što mi ne odgovara. Ne želim da klimam glavom ili da se složim sa svakim glupim i samodovoljnim čovekom. Ne želim da ćutim na nepravdu. Kada vidim da nešto nije u redu, želim na glas da vičem jer je život postao prekratak da bi se o nepravdi ćutalo.
Prestara sam da brinem kako izgledam drugim ljudima
Već godinama zavidim muškarcima jer oni ne moraju svakih dvadeset dana da se farbaju da bi prekrili sede. Muškarci ne moraju ujutru da stavljaju kilograme pudera na lice, da se brinu što im se vide bore od brige i smeha.
Sada sam dovoljno stara da znam da sam najlepša takva kakvu me Bog stvorio. Imam bora ne zna im se broj, seda mi je svaka druga dlaka, ali sam tek sada zadovoljna sa tim kakva sam.
Ono pitanje „šta će komšiluk reći?“ ne dotiče me već neko vreme i hvala Bogu na tome, jer ti ljudi su postali toliko nebitni u mom životu da sam za njihove opaske razvila selektivni sluh.
Prestara sam da imam sitne male grehove
Sada sam dovoljno stara da imam samo grehove. Čaša vina svako veče, je postala moja molitva. Sladoled nedeljom sam preimenovala u greh: sladoled svaki dan. Tako da sada uživam u svojim grehovima koje više ne mogu svrstati u male jer su mi apetiti porasli.
Prestara sam za neudobnu obuću
Sada gledam da me ništa u životu ne ograničava. A moje kretanje je godinama ograničavala visoka potpetica.Nisam mogla da hodam tempom kojim sam htela da hodam. Uvek me nešto žuljalo, bolelo… Sada nosim samo ravno i to je to! Srećna sam kada potrefim dve iste čarape dok se obuvam…
Prestara sam da se izvinjavam za svinjac u kući
Svinjac mi je u kući jer imam nešto pametnije da radim osim što ću da čistim. Eto, zato ovako izgleda i da, kuća mi nikad nije čista „kao apoteka!“
Prestara sam za nagomilavanje stvari u kući
Ne sakupljam i ne čuvam više ništa. Da na vreme nisam počela da bacam neke stare papire, kutije, gardarobu, do sada u kući ne bi bilo mesta za mene. Uspomene čuvam isključivo u glavi.
Prestara sam da bih se družila sa ljudima koji mi ne odgovaraju
Zašto da trpim neke nadobudne seljačine koji mi vade živce. Daleko im lepa kuća. Imam dovoljno godina da znam ko mi prija a ko ne. Onaj ko mi ne prija više me nikada neće videti očima.
Prestara sam da nalazim dobro u svakom čoveku
Zašto gubiti vreme? Svi ljudi nisu dobri. To je tako jednostavno. Ako je neko uradio nešto loše, to je uradio iz loše namere, nema šanse da ga više opravdavam. Dela govore više nego reči. Sada sam dovoljno stara da samo kažem: „Dragi moj, ti nisi dobra osoba!“ i produžim dalje…"

ne znam ko je autor, ali mi se jako dopalo

…Šetajući ulicom ugledah opet staru nenu, koja je sjedila na trotoaru i zamišljeno gledala u prolaznike. Nije ona prosila, nije čak ničim pokazivala da nešto od prolaznika očekuje. Samo je gledala bez riječi. Neki obični prolaznik bi mogao pomisliti da je nena sjela da se malo odmori, ali ja, ja sam slutila, da se iza njenog tužnog, pomalo praznog pogleda, krije mnogo više. Da se ispod njenog prilično zapuštenog vanjskog izgleda, ispod njene nepočešljane i zamršene kose, krije bogatstvo jedne ogromne ljudske duše. Čiste duše. Ja nisam mogla tek tako proći pored nje kao svi drugi što su prolazili, možda i godinama. Ja sam morala da saznam tu istinu, šta je to, što je tu dragu nenu navelo na to, da danima sjedi i posmatra prolaznike. Skupila sam hrabrosti i počela da se krećem prema njoj.
- Neno, jesi li ti možda žedna ili gladna?- upitah je tiho, lagano prilazeći bliže.
- I žedna i gladna- odgovori mi nena još tiše.
- Pošla sam do obližnje ćevabdžinice, a pošto mislim da je uvijek ljepše jesti u društvu voljela bih, ako bi ti pristala, da ideš sa mnom da zajedno jedemo - upitah je, pokušavajući na taj način da pozovem a da je ne uvrijedim.
- Eh sine, nema nena para za ćevabdžinice - odgovori mi ona pokunjeno.
- Pa eto neno prava prilika za nas dvije. Ti nemaš para a ja nemam s kim. Ako se udružimo, zajedno imamo sve - rekoh joj.
 Nije ona pokazala neku veliku radost. Nije se na njoj mogao vidjeti čak ni neki mali osmijeh. Dok smo se kretale prema obližnjoj ćevabdžinici gledala me je ispod oka, kao da je željela da shvati, zašto sam je uopće i pozvala da idemo tamo. Došle smo u malu natkrivenu baštu ćevabdžinice i sjele za okrugli sto. Nisam uspjela ni da spustim svoju torbu, kada se pojavio konobar i reče:
- Ja se izvinjavam. Ti možes sjesti, a nena ne može. Ona može to što želi da jede dobiti u papir i mora otići. A ti, ti slobodno ostanii!
 Na momenat sam pomislila da ga nisam baš najbolje razumjela, pa sam ga gledala molećivo, kao da sam željela da mi kaže nešto drugo. Nešto, što možda tome slično zvuči, ali što sam ja zbog buke koju su stvarale mašine na gradilištu u blizini, sasvim pogrešno razumjela. Ali konobar nije imao ništa više da mi kaže. Shvatila sam da je moja nena nepoželjna. U meni se javio otpor.
- A zašto ne može nena da sjedi sa mnom za stolom? - upitah ga sada već otresito.
- Gazda ne dozvoljava, žao mi je, nije do mene - odgovori mi on tiho.
- Pa šta to fali mojoj neni?- upitah ga ja. - Šta ce jadna, nije ona znala da će danas doći u vašu ekstravagantnu ćevabdžinicu, jer da je znala, garant bi se okupala i počešljala.
 Ovaj put me je pogledao sa razumijevanjem, ali nažalost, gazda je gazda. Ima i on porodicu koju mora da izdržava, tako da mora raditi to što gazda od njega zahtijeva, inače ce ostati bez posla. A sam Bog zna, da je u Bosni lakše dobiti virus Ebole, nego posao. Da se njega pita, dozvolio bi on mojoj neni da sjedi za stolom. Pogledala sam u nju i primijetila, da je sve to hrabro podnijela. Nije čak djelovala ni iznenađeno zbog takvog postupka prema njoj. Mora da je ona to vec mnogo puta prije doživljavala. Hrabra je bila moja nena.
- Pa ništa - rekoh. - Naći ćemo nas dvije vec jedno mjesto pod ovim nebom, gdje ćemo moći zajedno sjediti.
 Ustale smo kao po dogovoru, istovremeno. Nena nije ni riječ rekla, samo me i dalje gledala kao da pokušava da shvati, zašto se toliko borim za nju.
 Okretala sam se oko sebe i tražila pogledom mjesto, gdje bi nas dvije neometano mogle da sjedimo. I tada ugledah na par koraka od ćevabdžinice, jednu staru, prilično urušenu fontanu.
- Evo ga neno, odlično mjesto za nas dvije da sjedimo, jedemo i pijemo, a da se ne nalazimo u blizini onih, koji nisu vrijedni našeg prisustva - rekoh joj nježno.
 Po prvi put je nenino lice ozario jedan mali, ali velikog spomena vrijedan osmijeh.
 Sjele smo na rub fontane i spustile svoje torbe. Ja svoju punu a nena njenu praznu. Dok sam je pažljivo posmatrala, vidjela sam kako se njena duša puni i istog momenta osjetila, kako se moja prazni.
 Nena nije znala da mrzi ljude, iako su joj mnogo zla nanijeli, a ja, ja sam ih prezirala. Možda smo sjedile tako i nekih desetak minuta, nena posmatrajući sa zanimanjem ljude koji jedu u ćevabdžinici, a ja posmatrajući sa zanimanjem nju, kada ugledah konobara koji je upravo ponovo izašao u baštu.
- Konobar! - povikah glasno. - Mozeš li nam molim te donijeti ovdje da jedemo i pijemo. Evo našle smo neko pristojno mjesto, na distanci od svih vaših cijenjenih gostiju, tako da se nadam da ćemo sada biti i uslužene!
 Pogledao me je iznenađeno, čak pomalo izgubljeno. Podigao je ruke u zrak i ponovo ih naglo spustio, kao da je želio reći: „Bože, šta da radim s njima dvjema?“
Nisam ja bila na konobara ljuta, čak sam se i smiješila dok sam mu to govorila. Bila sam sretna, jer nena i ja napokon imamo svoje mjesto pod nebom, malo, izolovano, možda za druge i malo neobično, ali ipak naše. Iako su te fontane napravljene od strane naših političara, vjerovatno u nekoj predizbornoj kampanji, iako je možda u njima potekla dvaput voda u proteklih deset godina, ipak su poslužile nekoj svrsi i ja sam im zahvalna na tome! Bez tih fontana ne bi moja nena i ja imale gdje sjesti i pojesti ćevape.
- Pa ne mogu vas ja tu uslužiti - reče mi konobar. - To je sad još gore nego da sjedite za stolom, mogu čak zbog tog i veće probleme imati. Šta ako naleti inspekcija?
 Stajao je i gledao nemoćno minutu-dvije u našem pravcu. Onda nam je prišao i hrabro nam rekao: 
- Znate šta vas dvije, očito je da se situacija prilično zakomplikovala! Ipak ću ja vama dati jedan mali sto u ćošku, pa ti i tvoja nena sjedite i pojedite vaše ćevape, onako kako to dolikuje velikim prijateljicama!
- Nemoj ti radi nas da rizikuješ svoj posao - rekoh mu ja.
- Imaš i ti svoju porodicu, valja ti je prehraniti. A gazda koji je spreman na diskriminaciju, spreman je i na mnogo više!
- Neka, nema veze. Samo vi sjedite i ne brinite se. Recite mi, šta želite da vam donesem?
 Od tog momenta, konobar se prema nama ponašao kao prema kraljicama. Sjele smo i započele svoj razgovor, prvi put neometano i nesputano.
 Nena Fazila (tako se zvala), dozvolila je meni da naručim sve za nju. Kad sam joj rekla da slobodno kaže konobaru šta želi jesti i piti, nasmiješila mi se sramežljivo a onda sam primijetila da pokušava rukom da sakrije to, da nije imala zuba. Zastala je u pola osmijeha i izvinula mi se zbog toga ozbiljno, iskreno i čisto, jer za nenu je to bila velika stvar. Bojala sam se da će to biti prepreka u našem razgovoru i pokušavala neni da objasnim, da ni ja nemam zube u donjoj vilici, a imam upola godina kao ona. Pa tako, po toj nekoj Einsteinovoj teoriji relativnosti, kada budem bila u njenim godinama, izgledaće isto tako kao kod nje. Nena nije znala šta znači Einsteinova teorija relativnosti, a nisam ni ja, međutim, bila je oduševljena time što sam joj ispričala, jer je zvučalo pametno! Naručile smo po porciju ćevapa i neke sokove i čekajuci da nam konobar donese, ponudim nenu jednom cigarom. 
- Ne cvari nena - odgovori mi ona, ali ipak uze jednu cigaru, da mi pravi društvo.
 Primijetila sam da moja nena Fazila, nije bila željna ćevapa. Moja nena Fazila je bila željna razgovora. Željna lijepih riječi, razumijevanja, emocija, ljubavi i svega onoga što joj je godinama nedostajalo, dok je neprimjetno sjedila na trotoaru ispred banke, i posmatrala prolaznike. Bio joj je potreban neko, ko će biti dobar sagovornik, jer danas ljudi samo znaju da slušaju ili da govore. Rijetki su oni koji znaju oboje.
- Gdje ti radiš?“- upita me nena, prekidajući slijed mojih buntovnih misli.
 - Radim neno u bolnici, medicinska sestra sam - odgovorih joj ja.
- Hej moj sine, išla je nena neki dan onom hećimu za djecu, Ismetu, boli sve, svaka kost. Ismet mi kaže, da mi se desni bubreg gotov osušio i da sam negdje dobre sadake dala. Čudi se da sam jos uvijek živa, a da bogdom i nisam. Kad sve počne da boli, bolje je i umrijeti nego se patiti. A nema se para za lijekove. Sadik mi nigdje ne radi, a Aiša, ona se udala u Gračanicu i zaboravila na babu i mater. Ne dolazi nam više. 
- Nikako ne dolazi neno?- upitah je zaprepašteno.
- Nikako sine. Kaznio je nju Bog, ima sina velikog. U zatvorrrru - reče mi nena tiše i naginjući se prema meni.
- Ma šta u zatvoru?- upitah je ja iznenađujuće visokim glasom.
- Ššššššš, nemoj tako glasno, može ko čuti. Sramota je to velika - reče mi ona i okrenu se dva puta oko sebe pa pogleda, da li u blizini sjedi možda neko, ko bi je mogao čuti. Onda se nage jos bliže meni i tihim glasom reče: 
 - Krrraaaade! 
 Tu riječ je popratila zaprepaštenim i neodobravajućim klimanjem glave.
 Za nenu je to bilo nešto čega se treba jako stidjeti, pa sam pokušala da je utješim time, da treba biti sretna što joj nije unuk neko od naših političara, jer bi tada morala u zemlju propasti od stida.
- Ali nisam ja ljuta na Aišu i nije mi drago što je Bog kaznio. Kako ću bona zahatoriti svojoj šćeri? Voli se to više od svega - nastavi ona svoju priču.
 Nisam ni ja bila ljuta na Aišu. Nije mene u tom momentu zaboljelo što je Aiša odbacila svoju mater. Mene je zaboljelo to, što smo je mi kao društvo odbacili. Djetetu se bolan može sve oprostiti, ali kako oprostiti čitavoj ljudskoj vrsti?
 U međuvremenu je konobar donio ćevape i stavio ih na sto. Pošto nisam bila gotova sa cigarom, rekla sam neni Fazili, da ona može početi da jede. Pogledala me je zahvalno i polako prstima počela da istražuje ćevape koji su se krili ispod lepine. Nije nena jela halapljivo, otkidala je malene zalogaje i stavljala u usta, čula sam je povremeno kako guta, dok sam ja bila zaokupljena posmatranjem rupica na njenom džemperu, kojih je bilo mnogo. Pitala sam se:
„Da li nena ima moljce u svom ormaru?“ Posmatrala sam njene naborane ruke i naborano lice, koje se pretvaralo u grimase, dok je pokušavala vilicom da razgrize ćevape. Kada sam ispušila cigaru, uzela sam nož i viljušku i počela da jedem. Primijetila sam da nena svako malo uzima za nož, pa ga spušta na sto i nisam tome pridavala nekog značaja, sve dok jednom ne vidjeh, da je i nena pokušala viljuškom i nožem da jede. Gledala me je stidljivo, dok je nespretnim prstima pokušavala da odsiječe komadić lepine i meni je tada postalo jasno, da se nena mene stidi. U tom momentu sam se i sama sebe zastidjela, jer sam uvijek u životu ćevape jela viljuškom i prstima, a otkako sam napustila Bosnu, počela sam da gubim svoj identitet.
- Neno, ma de ti rukama, evo i ja ću- rekoh joj demonstrativno otkidajući komad lepine prstima, nabadajući ćevap na viljušku i poslije zagrizanja, skidoh ga prstima sa iste. 
 Nena, sva ozarena i sretna, odbaci nož i poče normalno da jede. Nije nena sve ni pojela. Pojela je jednu trećinu, izvadila neku staru izgužvanu kesu iz svoje prazne torbe i rukom u nju zgrnula ostatak. 
 - Ne mogu sve pojesti, nek' imam i za večeru, a može biti i Sadiku i meni.
 Ko zna, možda se nena potajno nadala da ce i Aiša iznenada bahnuti, pa bi i nju nečim mogla ugostiti. Kako reče nena Fazila: 
- Šta ćeš sine, volim ja svoju Aišu, pa makar bila i najgora. Ja sam je rodila i moja je. Nije nena imala para da popravi zube, ona je gledala da skupi od one svoje bijede i da svojoj Aiši, neka ih ona ima. Nije nena sebi ni nove „haljine“ kupovala, voljela je radije da Aiša šta novo obuče. Meni može bona i ovo staro ruku dati, ne vele mi se vala više udavat'. 
 Na te riječi se nena nasmiješila vragolasto.
- A moja Aiša mene brzo zaboravi, ali šta ceš sine, opet kažem, nemere se bona dijetu zahatoriti.
- Eh moja neno, šta ćes, mati k‘o mati - odgovorih joj, ni sama ne znajući ništa bolje od toga da kažem.
 I zahvalila se meni moja nena, zagrlila me jako i poljubila u obraze, onako zvučno, da pukne. 
 Izvadila sam iz novčanika neki novac, sitniš, koji sam imala ni vrijedan spomena i rekla joj na kraju:
- Evo ti neno, kupi sebi makar hljeba da imate Sadik i ti, a ko zna, možda i Aiša bahne.
 Gledala me je stidljivo i premišljala se, da li da ga uzme. Bilo joj je prilično neprijatno, kako sam mogla zaključiti. Pružala je ruku za novcem i ponovo je povlačila stidljivo nazad. Nije moja nena bila za sadake!
- Uzmi neno - rekoh. - Neće mene prevaliti a tebi će dobro doći.
 I uzela je. Kada je krenula od stola, zastala je nakon neka dva metra, okrenula se i pogledala me zahvalnim pogledom.
- Neno Fazila - rekoh joj. - Sljedeći put kad dođem, kupiću ti nove „haljine“ i ići ćemo opet zajedno u ćevabdžinicu na ćevape. Javiću ti dva dana prije, da znaš, da se okupaš, najbolje ako možeš i abdest da uzmeš, jer u današnje vrijeme, najbolje je doći čist i bez ikakvih grijeha u naše ćevabdžinice. Poznato je da taj gazda svakog petka na Džumu ide, biće da je on neno bezgrjesan. Svuda u svijetu je bitno da gazda ostavi dobar utisak na mušteriju, kod nas je valjda obrnuto. Šta ćeš moja neno, kada smo neka čudna sorta, nekakav čudan narod, zavidan, pokvaren i bezosjećajan, draže nam je vidjeti komšijinu patnju nego sopstvenu sreću.
Što bi rekli neno, dabogda i komšijina krava crkla, kad već ni mi nemamo mlijeka! Neće ovo moja neno na dobro izaći, kako bi i moglo kad smo prestali da volimo i poštujemo jedni druge? Doći ću ja opet tebi bona da se ispričamo, uskoro, ako Bog da, a ako nam ni tada ne dozvole da sjednemo negdje za neki sto, sješćemo mi opet na neku fontanu, zajedno. Iste. A različite. Pokazaćemo ljudima, da nije sve u parama, da nije sve u materijalnom i da nije sve u izgledu. Ono što nas dvije nosimo u nama, to se broji, to vrijedi, to je istinska veličina ljudske duše. Pogledala me je zahvalno. Namignula sam joj jednom zavjerenički i posmatrala je kako odlazi svojim putem, svom Sadiku. Ja sam ostala još dugo da sjedim i razmisljam o tome što se desilo. Mnogo je nena i djedova koji sjede na trotoarima i sve nas posmatraju dok prolazimo. Možda sam prije mislila da sam previse cool, da bi samo na momenat sjela pored jedne oznojene nene i pitala je, kakav je njen život. Možda bih nešto mogla i da naučiti iz toga. Mislila sam da sam vrjednija od njih, jer govorim gramatički bolje, ne shvatajući da polupismenost nije opravdanje. Bila sam i onog mišljenja, da su stari ljudi kao djeca, da ništa ne znaju. Ali nisu! Svi smo mi Božija djeca, nebitno kojim imenom ga nazivamo. Svi ti ljudi imaju proživljene živote iza sebe, sjećanja, životna iskustva i doživljaje, vrijedne da se o njima čuje. A Aiša?
 Nadam se da ce nekada čuti za ovu priču i sjetiti se, da negdje jedna stara nena Fazila čeka na nju. I da je voli. Ostaviće njoj mati njeno hise, svu onu sirotinju sve što je godinama stvarala, sve u amanet. Ja kome će ako neće njoj? Valja jednog dana materi mrijeti, a ne mere se ništa vala u mezar ponijeti. Jednog dana će zauvijek nestati i matere! Imaće njena Aiša malu urušenu kućicu, sa ispucalim duvarima i pendžerima, starim izlizanim namještajem, ali ko zna, možda ga nekad mogodne prodati kao antikvitete. Možda tada postane i bogata. Imaće ona i pored kuće jednu staru hudžeru i ambar, nisu nešto, ali mati i babo su to sami skovali. Svaki klin su svojom rukom zakovali. Hodala je Fazila danima sa oblogama na prstima. Boljeli su je, kaže, jer se puno puta udarila čekićom po njima. Nije ona tada imala ni noktiju, svi su joj pootpadali. A hranila je takvim prstima svoju malu Aišu. Igrala se aviona, da bi joj jela, bila je kaže „polopov“, a bogami i zakržljala nekakva. Puštala je ona i da je Aiša ujede kroz igru, samo da bi jela, slabašna joj bila. Smijala se nena, kada se Aiša smijala, okrećući glavu na drugu stranu, i kriveći lice od bolova, nije to bolan Aiša nikad vidjela. Ništa nije smjelo pokvariti njenu sreću. I ono u miraz, što ti je mati dala kad si se udala. Sve one zariće za vrata, silne stolnjake i miljejiće. Sve je to moja Aiša tvoja mati noćima vezla i heklala, bdijući nad tobom kad si joj imala temperaturu. Šta ćes, mati ko mati, nije smjela zaspati, morala ti obloge od sirćeta na čarape stavljati. Imaćeš Aiša i tri duluma zemlje, nisu babo i mati ni u najtežim vremenima i bolesti, htjeli da prodaju. Sve svojoj Aiši za ljubav, jer dijete je dijete. Kako ce jedna mati svom dijetu zahatoriti? Nije mati nikome rekla da ti ne dolaziš, neće da te ljudi osuđuju, kaže, valja tebi moja Aiša s narodom deverati. Nije bona mati nikada željela neku milost od tebe. Nema bona Aiša ni keksa ni kahve, ni soka ni šećera, koji je vrijedan jedne tvoje rečenice njoj upućene! Voli tebe ona i da joj ništa ne doneseš. Znam, rekla mi je! Posadila ti je kaže i jedan veliki orah, da imaš za Bajram, da napraviš sebi baklavu, da ne kupuješ , dvajest i dvije marke kila. Kaže: „Nek me se moja Aiša svakog Bajrama sjeti“, a prošlo je od tad samo trideset Bajrama, a ti Aiša, svoju mater već zaboravila? Posadila ti je i kruške i jabuke, šljive i dunje da imaš bona za hošafa da osušiš sebi. A možeš ako hoćeš i djeci prirodno slatko napraviti, ove današnje čokolade i marmelade sa njakim konzervansima kvare zube.
 Ostavila je mati i pare za babinu i svoju dženazu. Ostavila ti ih je u kredencu u nekoj staroj činiji sa poklopcem. Stoji do onog limenog tanjirića u kojem ti je čimbur uvijek pekla. Ondje, odakle ti je mati uvijek vadila i davala kada ti je trebalo za šminku. Sjetićeš se ti već. Nemere se moja ti svako mati biti! I da ne zaboravim, u hamandžiku ispod leđena, odmah do duvara, mati je sakrila sve svoje zlato, nek ti se nađe. Da imaš od nje uspomenu. Neće kaže niko ispod leđena tražiti. Ima kaže dva para minđuša, jedne su sa pravim biserima i dva prstena, jedan od ćilibara, da ga daš sinu kad se oženi. Voli tvoja mati unuka svoga. Đe će ga bona ne voljeti, pa vole se od šćeri djeca! Neće mati, kaže, da ga nosi. Boji se oteće joj ko, teška su vremena dosla moja ti, a boji se da će ga i njaki kaže nakromani iz kuće ukrasti. Imaćeš ti moja Aiša onog dana, kada babu i mater na tabutu polože u mezar, sve u životu. Samo jedno nećeš Aiša imati! Neceš nikada više, imati babe i matere! A srešćete se na onom svijetu ako Bog da, kaže tvoja mati, raduje se ona tebi, a ti Aiša, raduješ li se i ti njoj? Hoćeš li smjeti bona, materi svojoj u oči pogledati?
 Nikada više nisam nenu Fazilu vidjela. Pitala sam sve redom da li je iko poznaje, ali niko nije znao ko je ona. Svi su znali da postoji, svi su je viđali danima kako sjedi na trotoaru, nikome nikada nije na pamet palo da je upita, kakva je muka nju na to natjerala. Odjednom, poslije moje priče su se svi za nju zainteresovali, raspitivali su se o njoj. Neki su čuli da je svaki dan mlađi muškarac dovozi autom i ostavlja tu na trotoaru da sjedi po čitav dan. Nekada naveče ponovo dolazi po nju i odvozi je tamo, odakle je došla. Svima je to bilo zanimljivo, jer nena nije bila od onih koje tako dovoze i ostavljaju da prose. Samim tim, nije ničim izazivala našu pozornost. 
 A možda je nena Fazila mirno protestovala protiv režima u našoj zemlji. Možda je nena na taj način željela da nam pošalje neku poruku. Možda je željela da kaže da se od današnje penzije ne može u Bosni živjeti. Da nas upozori da ćemo i mi jednog dana u penziju doći! Ne znam, ne bih se mogla zakleti da je tako, a ne bih se mogla zakleti ni da je drugačije. Čovjek u Bosni može danima mirno da protestuje, niko ga neće ni primijetiti. Međutim, dovoljno je samo jednom da pokaže na drugačiji način svoje nezadovoljstvo i više ga ne nazivaju čovjekom, nego huliganom. A moje nene Fazile više nema, niti će je iko više ikada sresti. Ljudi tek onda kada nekoga izgube, shvate da ga nikada nisu ni imali, jer im u tom momentu ta neka osoba nije bila dovoljno vrijedna, da postane dio njihovog života.
 Možda je ljudima potrebna samo poneka riječ, da im probudi svijest, jer većinom nesvjesno hodaju po ovom pustom dunjaluku. Možda su previše zaokupljeni sadašnjicom, da bi razmišljali o budućnosti…
Amela Seiler

POZIV SAVESTI

Juče, u popodnevnim satima, prošetah gradom. Pretpraznična atmosfera, gužva, užurbanost... Na sve strane neko nešto nudi, prodaje, reklamira i zove... Kupuju se pokloni, priprema doček, a ja po profesionalnom deformitetu, pratim kupoholičarske navike običnog sveta sa prosečnim primanjima. Pratim i čudim se!
Na Starom Merkatoru, "kod Kineza" u velikoj radnji, gužva i ludilo, na štandovima ručnih radova ispred zgrade, tek se poneko zaustavi i pazari. Rekli bi ste da su Kinezi jeftiniji, možda "kvalitetniji", ali posle kratkog upoređivanja, zaključujem da su cene iste ili približne, a ponegde čak i veće ( te kineske ).
Dakle, nije mi jasno, odakle taj poriv da umesto originalnog, kvalitetnog i unikatnog poklona kupljenog od nekog našeg zanatlije, hobiste ili malog preduzetnika, ljudi "trče" i troše novac na robu sumnjivog kvaliteta, štancovanu "bez duše" i ljubavi ? !!! Svi kukamo kako hoćemo bolji život, državu, uslove, a sami ne radimo na sopstvenom prosperitetu. Od jutros sam više ljuta, nego inspirativna, pa je i ovaj post takav. Pred očima su mi slike ljudi skupljenih od zime, za svojim štandovima, koji pokušavaju da istovremeno vole svoj rad i od njega žive, plaćajući enormne kotizacije po danu za to malo kvadratnog metra prodaje. Danas kada se budete šetali po gradu, prisetite se ovog posta i podržite svoje ljude i svoju malu privredu. Time ćete stvoriti mnogo koristi za sve! Srećna Vam Nova Godina!
( Naš divni štand i dalje se drži u nešto humanijim uslovima foajea Doma Sindikata. Tamo smo do 18. januara. Pozvani ste da pazarite od nas)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Moja prijateljica Darinka Ilić

el_vibrador ::

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kerov kurac!  Omašio si temu.