Milutin Bojic

Милутин Бојић (1892-1917), српски песник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент
Рођен је 1892. године. у Београду. Похађао је основну школу “Вук Караџић” (тада се звала “Палилулска школа”, друга по старости у Београду).
Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог светског рата.
Драму “Урошева женидба” коју је пренео преко Албаније 1915. године
штампао је на Крфу, а збирку песама “Песме бола и поноса” објавио је у
Солуну. Из ове збирке је и песма “Плава гробница” посвећена страдању
српских ратника. И сам песник лично је гледао како савезнички бродови
одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.
Иако је живео само 25 година оставио је неизбрисив траг у српској
књижевности. У свом кратком животу, ипак је стигао да опева патње и
страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин је овековечио језиву визију плаве гробнице код острва Вида
– острва смрти. Али није дочекао да опева победе и ослобођење у које је
чврсто веровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног песничког
успона. По објави рата Милутин Бојић одлази у Ниш
где при Врховној команди обавља дужност цензора. је много поштовао иПриликом одступања
преко Албаније налази се у саставу једне телеграфске јединице са
специјалним задатком. По доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команди, да би нешто касније био прекомандован за Солун. Као сведок масовног умирања на острву Виду он пише своју најупечатљивију песму Плава гробница која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа. Преласком у Солун стигао је да објави збирку песама под насловом Песме бола и поноса
, у овој збирци се налази 34 песама које је написао на Крфу и Солуну,
за собом остављјући незаборавне стихове у једном трагичном делу српске
историје.

У Солуну је августа 1917.
године избио велики пожар који је уништио половину вароши. Приликом
овог пожара до темеља је изгорела и штампарија Акварионе у којој је
била штампана његова збирка Песме бола и поноса.
8. новембра 1917. године Милутин Бојић је преминуо у Солуну у болиници. Сахрањен је на војничком гробљу на Зејтинлик, опроштајни говор на сахрани је читао књижевник Иво Ћипико. Крајем лета 1922.
године пренешени су посмртни остаци Милутина Бојића у Београд где је
сахрањен у породичној гробници на Новом гробљу (парцела 29, гробница
39, трећег реда). Његово петогодишње посмртно присуство на Српском
војничком гробљу у Зејтинлику, међу ратницима које
волео остаће забележено као део историје овог нашег великог националног
споменика у туђини.

Plava grobnica

Stojte, galije carske! Sputajte krme moćne!

Gazite tihim hodom!

Opelo gordo držim u doba jeze noćne

Nad ovom svetom vodom.



Tu na dnu, gde školjke san umoran hvata

I na mrtve alge tresetnica pada,

Leži groblje hrabrih, leži brat do brata,

Prometeji nade, apostoli jada.



Zar ne osećate kako more mili,

Da ne ruši večni pokoj palih četa?

Iz dubokog jaza mirni dremež čili,

A umornim letom zrak meseca šeta.



To je hram tajanstva i grobnica tužna

Za ogromnog mrca, k’o naš um beskrajna,

Tiha kao ponoć vrh ostrvlja južna,

Mračna kao savest hladna i očajna.



Zar ne osećate iz modrih dubina

Da pobožnost raste vrh voda prosuta

I vazduhom igra čudna pantomina?

To velika duša pokojnika luta.



Stojte, galije carske! Na groblju braće moje

Zavite crnim trube.

Stražari u svečanom opelo nek otpoje

Tu, gde se vali ljube!



Jer proći će mnoga stoleća, k’o pena

Što prolazi morem i umre bez znaka,

I doći će nova i velika smena,

Da dom sjaja stvara na gomili raka.



Ali ovo groblje, gde je pogrebena

Ogromna i strašna tajna epopeje,

Kolevka će biti bajke za vremena,

Gde će duh da traži svoje korifeje,



Sahranjeni tu su nekadašnji venci

I prolazna radost celog jednog roda,

Zato grob taj leži u talasa senci

Izmeđ nedra zemlje i nebeskog svoda.



Stojte, galije carske! Buktinje nek utrnu,

Veslanje umre hujno,

A kad opelo svršim, klizite u noć crnu

Pobožno i nečujno.



Jer hoću da vlada beskrajna tišina

I da mrtvi čuju huk borbene lave,

Kako vrućim ključem krv penuša njina

U deci što klikću pod okriljem slave.



Jer tamo, daleko, poprište se zari

Ovom istom krvlju što ovde počiva:

Ovde iznad oca pokoj gospodari,

Tamo iznad sina povesnica biva.



Zato hoću mira, da opelo služim

Bez reči, bez suza i uzdaha mekih,

Da miris tamjana i dah praha združim

Uz tutnjavu muklu doboša dalekih.



Stojte, galije carske! U ime svesne pošte

Klizite tihim hodom.

Opelo držim kakvo ne vide nebo jošte

Nad ovom svetom vodom!

1917.

Bez uzvika

Ni čudnog ni novog za nas nema više,
Sve su zemlje nama i drage i srodne:
Sred sjaja, i vrh nas kad se bure sviše,
Besmo mirni, kao usred zemlje rodne.

Otadžbina naša sa patnje je znana,
Lutajući mi je nosimo u sebi;
Ona je u krvi naših večnih rana,
I, kušam te, sudbo, takvu je pogrebi!

Zato nama nisu okeani strani,
Ni grobovi starih umrlih stoleća;
Mirni smo na gozbi u svetskoj dvorani
I kad nebrat pije miris našeg cveća.

Mi, kao litija, lutamo s trubama
Od kuta do kuta, od grada do grada,
Čas sami, čas s decom, stadom i ljubama,
Noseći stegove i vlasti i pada.

Ponavljamo skalu što poznasmo rano,
Skalom sudbe kojom drugi jedva mili;
Zato nama danas ništa nije strano,
Čini nam se, svuda već smo jednom bili.

I kad razgrnemo pepelišta snova,
Stari će se dani uz reč da pomenu:
Slušaćemo vatru i veselost njenu,
Ko domaćin što se vratio iz lova

S pesmom s kojom jutros u planinu krenu.

Soneti

IV

Za mene noćas vaseljene nije,
Oči su tvoje sunca, zvezde, duge,
Usne skup slasti, osmeha i tuge,
Kose dah mora i šuštanja šuma.

Srce zvuk pesme što požudne bije
Reč čas zapovest, čas poniznost sluge
Cilj si kom vode svi puti, sve pruge
Pred kim se ništi gordost ljudskog uma.

Stvarajmo sobom vidike i boje,
Svetove nove, no svetove svoje!
Noćas za tebe samo želim znati.

Te noći to sam samo reći znao.
Pa ipak ja sam samo san ti dao
A, mislio sam celog sebe dati.

VERUJEM

Verujem sebi u dan iskusenja,
Kad rec se tuda ispred mene stavi;
Verujem sebi u dan razorenja,
Pobednom pesmom smrt kad demon slavi;
Verujem sebi u dane prezrenja,
Pogrdnih reci val kad me plavi;
Verujem sebi i snagom titana,
zaklapam groblja iznurenih dana.

Jer ne plasim se leseva sto vele:
I mi smo hteli to, sto ti bi hteo,
No zalud bozju Iskru ljudi zele:
Pasces pod jaram kao i svet ceo;
Duge su borbe taj zakon zavele,
A trnov venac sam je Gospod spleo.
Verujem sebi, ne plasim se reci:
Ja imam Boga, pred kim se ne kleci.

Verujem sebi u casove tame,
Kad jeci tartar i kad bakar bljuje;
Verujem u cas i pogrde same,
Kad mi u lice smeje se i pljuje;
Verujem sebi u casove came,
Molitvom, koju moj Bog samo cuje,
Dizem se iznad luciferskog besa,
Carobnih maga i satirskog plesa.

Милутин Бојић у Солуну у болесничкој постељи, непосредно пред смрт 1917. године

08. новембра 1917. године, умро је писац Милутин Бојић, аутор поеме "Плава гробница", трајног поетског споменика трагедије српске војске у Првом светском рату после трагичног повлачења преко албанских планинских врлети. Студирао је филозофију и педагогију у Београду. Учествовао је у балканским ратовима и у Првом светском рату. После повлачења преко Албаније радио је као државни службеник на Крфу и у Солуну. Умро је од туберкулозе у 25. години и сахрањен је на солунском гробљу Зејтинлик. Написао је четири књиге песама и више драма, укључујући "Краљеву јесен" и "Урошеву женидбу".