JESENJIN

First topic message reminder :

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Sve sto zivi,oziljak ima"-sergej jesenjin


SERGEJ JESENJIN

Rodjen je septembra 1895. godine u selu Konstantinovu, u Rusiji. Kako je sam govorio, djetinstvo mu je proteklo: 'Kao i kod svih seoskih derana". Zaista, djetinstvo je proveo na selu, uz stari ruski sat, i blistavi samovar u "niskom domu sa plavim oknima". Za njegov dalji rad najzasluznije je skolovanje na univerzitetu gdje je upoznao mnoge pjesnike koji ce kasnije uticati na njega. Uvijek je govorio da njegovim pjesmama ne treba predgovor, jer poslije citanja svaki ce citalac vec sam sve shvatiti, mada su se mnogi trudili da ga proprate kritikom. Sergej nikoga nije ostavljao ravnodusnim. Ljudi su ga ili voljeli ili mrzili. Cesto je sjedio sam i zamisljen, uz casu zestokog pica i "safo" cigaretu, pa su ga mnogi proglasaval cudakom ili cak alkoholicarem. Neki su cak i zazirali od njega jer je bio prilicno preke naravi. Neshvacen i progonjen sa mnogih strana, nemogavsi vise da se bori, i ne vidjevsi izlaza iz otuzne svakodnevice, Sergej Aleksandrovic Jesenjin, izvrsio je samoubistvo 28. decembra 1925. godine u hotelu "Angleterre" u Lenjingradu. Pred samoubistvo, sopstvenom je krvlju napisao jednu od svojih najljepsih pjesama:Dovidjenja druze moj

Jesenjinove prve ljubavi su iz Konstantinova. Nadahnule su njegove
mladićke pjesme, slavio ih je i u pismima, pričao o njima do kraja
života…
Jednog ljeta, zaljubio se u Anu Sardanovsku. Ta priča završila se
tužno. Ona nije voljela njega, udala se za drugog, rodila sina Borisa i
umrla rano, u 26. godini. Njena smrt je potresla Sergeja. Jadao se
pjesniku Ivanu Gruzinovu, pričao mu o velikoj ljubavi: „Odavno je
volim. Teško mi je. Žalosno. Ona je umrla. Nikoga tako nijesam
volio...“
Anjuta je čuvala Jesenjinova pisma, a porodica nastavila da ih čuva i
poslije smrti sina Borisa na frontu 1941. godine. Ne zna se koliko ih
je bilo, koliko ih je sačuvano, šta u njima piše – nikada nijesu
objavljena. Nije se saznalo ni za Sergejevu pjesmu Zašto zoveš,
posvećenu svojoj prvoj ljubavi u zavičaju, Ani Sardanovskoj.Mnogi
smatraju da je, mnogo kasnije, 1924.godine,Jesenjin Anjutu pomenuo i u
pjesmi Pasji sin.


PASJI SIN

Opet prošlost iz mraka mi leti,
Šušti kao bele rade lug.
Ja se danas svog starog psa setih
Što mi beše u mladosti drug.

Danas mladost šumela mi telom
Ko natruli pod prozorom klen
Pa se setih devojke u belom –
Taj pas beše nekad poštar njen.

Nema uvek svoga bliskog svako,
Al’ je ona ko pesma mi bila,
Jer ta pisma i nije nikako
Kod psa vernog pod vratom otkrila.

Nikada ih nije ni čitala,
Iz daleka ja je gledah s tugom...
Al’ bi uvek kraj maline stala
I sanjala o nečemu dugo.

Ja tugovah... I ne mogah tada
Od nje pismo da dočekam svoje...
Otputovah... No, opet sam sada
Pred kapijom plavičaste boje.

Odavno je moj pas, znam to, crko,
Ali iste dlake, isto siv,
Lajanjem me ludim, besnim trkom,
Presreo sad njegov mladi sin.

Mila majko! Ah, a kako liče!
Opet jedva od bola da dišem,
S njim sam mlađi i gotov da kličem,
Čak bih mogo i pisma da pišem.

Staru pesmu da čujem, znaj, želim,
Ali ne laj! Ne laj, već mi daj,
Da te cmoknem sad usnama vrelim
Što u srcu mom probudi maj.

Pripiću se uz tebe svim telom,
Ko dva brata u dom ćemo pravo...
Da, ja gledah devojku u belom,
No sad volim, znaš, jednu u plavom.

Dvije godine poslije Sergejeve smrti pojavio se u Rusiji „Roman bez
laži“, knjiga koju je napisao Marijengof, pjesnik kojeg je Jesenjin
smatrao najboljim prijateljem. Okosnicu knjige su činile uspomene na
boemski život pisaca i umjetnika. Pojavu ove knjige, koja je Jesenjina
prikazivala u vrlo ružnom svijetlu, između ostalog i kao veoma grubog
prema svojoj porodici, među prvima je osudio Maksim Gorki, uvijek
privrženi prijatelj Sergejev. „Autor je javni nihilist. Jesenjinova
ličnost prikazana je zlonamjerno, drama nečuvena“, revoltirano je pisao
Gorki. Knjiga je nepovoljno ocijenjena i u ruskoj emigraciji u Parizu.
Pjesnik Vladislav Hodasevič, u recenziji s karakterističnim nazivom
„Ciganska vlast“, tvrdio je da se imažinistička škola (kojoj je jedno
vrijeme pripadao i Jesenjin) održavala tako što se prilijepila za
Jesenjina. Dovukla je sebi Jesenjina, kao što dovedu bogatog momka u
kafanu, da se na njegov račun ponapijaju. „Pravi heroj knjige nije
Jesenjin, nego ta banda kojom je bio okružen, i taj fon, taj opšti
poredak pri kome je ta banda mogla da živi i radi“, pisao je ogorčeni
Hodasevič. Pjesnik Vitalij Vdovin podsjeća na mučan utisak koji su ti
zapisi izazvali: „Svi Jesenjinovi prijatelji primili su te uspomene kao
paskvil na pokojnika“.
Profesor Miodrag Sibinović smatra da u Marijengofovoj knjizi ima
zavisti nalik na onu, poznatu, Salijerijevu prema Mocartu – „zavisti
prosečnog književnog poslenika prema talentu jednog velikog pesnika“.
Pjesnik Slobodan Marković, prevodilac i odličan poznavalac Jesenjinovog
djela i života, kaže: „Taj roman je bio i ostao zauvijek samo
jednostrana ogovaračka tvorevina iskompleksiranog Marijengofa, koga je
Sergej Jesenjin smatrao najboljim drugom“.
Marijengof je pred kraj života, 1962.godine, napisao novu knjigu
uspomena, đe je nastojao da pojedine stvari prikaže u drugačijem
svijetlu, ali ona nije ublažila već ustaljeni sud o pojedinim
poglavljima „Romana bez laži“. Treba samo napomenuti da su mnogi
smatrali da bi ovu knjigu trebalo označiti parafrazom: Laži bez romana!

ŽIVOT VAM JE

Život vam je – varka s toplom čamom.
Zato će nas uvek opčiniti s nova.
Jer nam svojom grubom rukom samo
Piše kobno sudbonosna slova.

I ja uvek kad zažmurim sada
Kažem: „Samo srce da oseti draž,
Život vara no i on nekada
Radostima ukrašava laž.

Lice svoje pred nebom obnaži
Pa, dok čitaš sudbu s noćnog neba,
Ti se smiri, smrti, i ne traži
Tu istinu koja ti ne treba“.

Dobro je u snegu tih cremuša
Da se misli da je život lug.
Nek’ obmane koja laka duša,
Neka izda i neverni drug.

Nek’ me maze nežnom rečju milom,
Nek’ je ko nož oštar jezik zao –
Ja sam davno spreman na sve živo,
Ja sam na sve, već grub, navikao.

Hladi dušu nebo polutavno,
Bez topline oganj zvezda plamti.
Voljeni mi ostaviše davno,
I najbliži više me ne pamti.

Ali ipak, progonjen i gažen,
Sa osmehom što ga zora dala,
Ja ne zemlji voljenoj, sav blažen,
Tom životu za sve kažem hvala.

Ko je ljubio taj ne ljubi vise

Ti me ne volis i ne zelis, zar
lep nisam nimalo, mala?
Ne gledajuci, od strasti uz zar
na rame mi je tvoja ruka pala.

Sa kezenjem, mlada, osecajnim
ja s tobom nisam ni nezan ni zao.
Koliko si ih milovala sjajnih?
Ko ti je sve dosad ruke, usne dao?

Znam, oni su prosli kao sanke, mila,
ne dodirnuvsi tvoj oganj u snima,
na kolenima mnogima si bila,
a sada, evo, sedis na mojima.

Neka ti oci trepavica rubi,
neka ti u misli dodje drugi neko.
Ta i ja te bas jako ne ljubim
tonuc u nesto drago i daleko.

Ovu vatru sudbinom ocajno
ne zovi, veza lakoumna to je.
Kao sto smo se susreli slucajno
rastacemo se uz smesak nas dvoje.

Svojim putem otici ces u smiraj
da prokockas dane i plac novi.
neljubljene samo ti ne diraj,
negorene nikako ne zovi.

U corsokaku s drugim ces se naci,
o ljubavi brbljajuc bez svesti.
Tad cu mozda u setnju izaci
i sa tobom ponova se sresti.

Blize pleca okrenuvsi drugom
i malo se pognuv ne misleci.
-Dobro vece!, reci ces mi s tugom.
-Dobro vece, i ja cu reci.

I nista nece dusu da zanjise.
Nit u drhtanje moze da je svali.
Ko je ljubio, taj ne ljubi vise.
Izgorelog niko ne zapali.

Jesenjin

Kurva

Pij, kurvo nocas iz moje caše,
nek’ žudnja oko ti zamuti
da osetim te svu
i miris tvoje, picem uprljane puti,
a vi cigani prokleti bili,
što me gledate tako?
kao da nikada niste videli
kako je neko kao malo dete plak’o.
A ti me gledaš, kurvo!
Misliš uzeceš mi pare
ne dam ti ništa, uzecu ti sve.
Da vidiš kurvo, kako se kurva vara.
A vi, cigani, tiho svirajte
ja placam vas i vašu pesmu
da vidiš kurvo, kakva je pesma
koja se o tebi peva -
ja propao covek, ti propala žena
mi više nikada necemo šetati,
niti deliti nežnost i smiraj sutona
ona je otišla vozom od jednog vagona
ona je otišla da se ne vrati
njen odlazak je otvorio flaše
pevam i ja tebi lepoto mojih
propalih dana
i možda nekad, a slutim
da ce biti kasno.
Za ženu priznajem samo kurvu,
poštene neka mi oproste,
pevam jer prošlost mi neka
i necija treba,
da zaboravim i prebolim
jer bio sam covek kafanski,
ne sanjiv kao grobar,
ja samo želim da me nocas neko voli.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sergej (Aleksadrovič) Jesenjin

Poema Ana Snjegina. Pjesma je autobiografska, više od drugih
Jesenjinovih pjesama. Govori o mladalačkoj ljubavi i burnim danima u
Konstantinovu. Jesenjin je tamo boravio u ljeto 1917. i 1918. i vidio
je i doživio kako "pogibe naša matuška stara". Pjesnikova starija
sestra Kaća, tada đevojčica od nepunih četrnaest godina, pamtila je
dramatične scene na ulicama sela.Sa svih strana čuli su se poklici
Oktobarske revolucije: "Dolje buržoazija! Dolje veleposjednici!"
Jesenjin je posmatrao takve demonstracije, odlazio na burne skupove
seljaka, naslušao se nadanja i zahtjeva, mnogih bukača i lovaca u
mutnom. Pisao je: "O, surovi, grozni dani ovi!"
U stihovima ove poeme prepliću se dvije pjesničke priče. Dramska - to
je Oktobar u selu, slika stihije podstaknuta revolucijom, koja je u
duše seljaka unijela nemir i nadu. Lirska - nježno sjećanje na voljenu
ženu i saosjećanje što strada u tim grubim zbivanjima.
Lirska junakinja poeme je Lidija Kašina. Njeno ime spominje se uz
Jesenjinovo još od njegovih mladalačkih godina, a u poemi - njoj su
posvećeni najljepši ljubavni stihovi. Lidija je imala veliko, bogato
imanje nu Konstantinovu, koje je naslijedila od svog pokojnog oca.
Lidija je bila majka dvoje đece, starija od Jesenjina devet godina.
Tatjani Fjodorovnoj, Sergejevoj majci, nije bilo pravo što joj sin
ljubavi sa Lidijom, što boravi u njenoj kući. Prekori Jesenjinove majke
pogađali su Kašinu i ona se u poemi sa sjetom sjeća te ljubavi: "do
jeseni, da sa mnom bi bili, i znala bih ja za sreću našu..."
Lenjinovi prvoborci su rasturili ljubavno gnijezdo spahinice i
pjesnika, opisano autentično u poemi: "kuća na sprat- divota..." Kašina
je morala, "plakala-ne-plakala", da im preda vilu i imanje 1917.godine
i odselila se iz Konstantinova na imanje svoga brata, na salašu u Belom
Jaru..

Uspomene na svoje mladalačke zanose u selu oživjele su kad je Jesenjin
ponovo tamo boravio 1924. To nijesu sjećanja samo na Kašinu već i na
pjesnikovu prvu ljubav - Anu Sardanovsku. Heroini svoje poeme dao je
ime te đevojke u koju je, kako je sam priznavao, bio silno zaljubljen -
ukazuje Ala Marčenko na to simbolično značenje njenog naslova. Sjetio
se nje - "devojke u belom" - kad je stigao u selo, kroz široku baštu s
jorgovanima i starom ogradom: "Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'/ima
šesnaest godina, pre.../ i devojka je - drug nerazdvojni,/ rekla mi
tiho i nežno: "Ne!."
Ali, lirsku okosnicu poeme i njene najljepše stranice čine zamišljeni
susreti s Kašinom - u liku Snjegine. Ponovo su zajedno tu u selu, na
tragu starih zanosa, i to dira njihove duše...Te Jesenjinove stihove,
najljepše u njegovoj nevelikoj ljubavnoj lirici, prožima strepnja pred
novo viđenje voljene žene, radost njihovih sjećanja, bolne ispovijesti
o neveselim životnim putevima, njeni prekori što on propada tako rano
("za vaše pijane skandale, cela zemlja to gotovo zna"), njegovo
saosjećanje što joj je revolucija uzela gotovo sve što je imala. I
njihov rastanak je u zanosu ljubavi kad je "dodirivao i rukavice i šal
njen..."

ANA SNJEGINA
1
— Selo je, dakle, naše — Radovo,
kuća, otprilike, dvesta.
Svakom, ko mu se pogledom radovo,
prijatna su naša mesta.
Bogati smo šumom i vodom,
imamo — pašnjaka, njiva.
Svu okolinu, pod svodom,
topola sama pokriva.
Od važnosti nam — niko nije bolovo,
pa, ipak, srećni smo bezumno.
Kuće nam pokriva pleh i olovo,
svak ima baštu i gumno.
Svak ima kapke šarene, ko jaja,
o praznicima — meso i kvas.
Nije zalud nekad pisar-policaja
voleo da malo posedi u nas.
Plaćasmo uredno zaduženja mnoga,
ali nadzornik, naduvena nosa,
uzimao je i preko toga
po mericu brašna i prosa.
A da bi izbegli napast: tu čast
i višak davasmo bez srca ledna.
Jer, naposletku, vlast je vlast,
a mi smo samo stoka jedna.
Al' ljudi su — sve grešne duše.
U mnogih oči su oštre — ko strele.
Seljaci susednog sela Krjuše
gledali su nas, ko vrane bele.
Življahu teško u veku dugom —
u selu ih je, više od pola,
oralo skupa jednim plugom
i s dva iznemogla vola.
Zar možeš tu da čekaš nešto —
tek kol'ko da se živet ume.
Oni su sekli i vrlo vešto
krali drva iz naše šume.
Jedanput smo ih zatekli tako ...
Drž za sekire i mi, i oni.
Ježili smo se podjednako:
čuo se čelik kako zvoni.
U tuči samrt nikog ne žali.
U opštoj gužvi, neko od grubi'
iz društva njinog tako raspali,
da nadzornika na mestu ubi.
Na glupom zboru našem bez sloge,
proširismo stvar, svedosmo zbir,
presudismo — okove na noge
i desetoricu — u Sibir.
Od tada u nas nastade pako.
Spade sa sreće dizgin mesni.
Već tri godine u nas kako
čas požar ili pomor besni.
***
Takve je tužne vesti čito
i pevao mi vozar uz put.
U krajeve radovske tad sam hito
da se odmorim koji minut.
Dušu mi pojede taj rat nago.
Za tuđ račun — nisam se stišo —
već sam pucao u telo drago
i grudima na brata išo.
Shvatih da sam — igračka svima,
sve sam gazda van fronta, tamo,
i rekav zbogom — topovima,
reših da stihom ratujem samo.
Prelomih pušku, kao na panju,
kupih "bukvicu" u jednom mestu,
eto, ja sam u takvom stanju,
dočekao — "sedamnaestu".
A sloboda grunu, ko klada.
U roze dimu smrdljivom celom,
u zemlji je vladao tada
Kerenski na konju belom.
Rat "do kraja!" "Pobednik biti!"
I istu raju, kao pre,
pokvarenjaci i paraziti
terali su na front da mre.
Ali ja im se nisam dao ...
Uz kanonadu smrti i krvi,
ja sam za drugu hrabrost znao —
bio sam u zemlji dezerter prvi.
***
Prilično dobar put, ja pratim
prijatan hladni tutanj, sred jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
— Tu je već i Radovo naše —
promrmlja vozar —
tu je, uz vrz!
Ne terah zalud konja na paše
kad je ovako ćudljiv i brz.
De, građanine, bakšiša malo.
Vi, k vodeničaru?
Tim pre! ...
Pogađali se nismo nimalo
za put koji do njega gre.
................
Dajem četrdeset.
— Ič ne pali.
Dajem još dvaest.
— Batali, bre.
Tako je gadan ovaj mali.
A malom je trideset dve.
— Šta ti je, bogati?
Zar nisi psina?
Da me odereš — to dobro znaš?
I meni odgovara tmina:
— Ponela je rđavo raž.
De, nek zvekne, neka poteku
i groševi — znaj, u slast,
popiću u krčmi rakiju neku
u vaše zdravlje i vašu čast...
***
Već sam na mlinu...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Mlinar od sreće da siđe s uma,
ne može, stari, ni da zine.
— Mili moj! Serguha!
Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
U aprilu se ne zebe tako,
još manje pred kraj, u času blagom.
Veče je bilo zanosno, lako,
kao osmejak na licu dragom.
Poljupci mlinara kakvi su da su,
od njih bi i medved mogo urlati,
pa, ipak, slatko je u teškom času
bar prijatelje dobre imati.
— Otkuda? Na kol'ko?
— Na celo leto.
— E, baš dobro, đavole mali!
Pečurki, jagoda, puno je ... eto,
pa ma kol'ko u Moskvu slali.
Al' šta je divljači! Prosto nadošla,
pa sama na pušku... ič se ne krije!
Zamisli, već je četvrta
prošla...
a kuća naša vid'la te nije ...
.................
***
Svrši se razgovor ...
Mi neimarski
ispismo samovar ceo, do dna.
Ko nekad, ogrnut u plast ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
ograda stara, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaeet godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli —
nikad da iščezne ta slika, glas ...
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su malo voleli nas.
2
— Ustaj, Serguša! Nije noć kratka!
Ni zora nije potekla,
a baka ti je, dušo slatka,
i pogačice ispekla.
A ja sad idem — baš izdangubih! —
k spahijki Snjeginoj...
Golube moj,
juče u podne ja za nju ubih
i divne šljuke, priličan broj.
Pozdravljam te, zoro života!
Dižem se, oblačim, izlazim ja.
U bašti s belih jabuka, s plota,
kao dim, rosa, diže se, sja.
I mislim u sebi:
kako je divna
slika
zemlje
i čovek, brat.
A kol'ko nakaza i mučenika
donese samo svetu rat!
I kol'ko ih je ubijeni'
i kol'ko će još pasti nji'!
Bride obrazi ispijeni
i u meni — sve drhti...
Ne, ne! Ne idem!
Ni u kom vidu!
Zato što vidim nekakvu svinju
kako vojniku-invalidu
u blato baca milostinju.
— O, dobro jutro i zdravo, stara!
Nešto si mi uvela, krine?
I čujem, kroz kašalj, odgovara:
— Brige me, bogme, satrle, sine.
I u nas ovde poredak puče.
Na žabokrečinu sve se svelo.
Nastaše opšte seljačke tuče —
sa selom, eto, bije se selo.
Svojim ušima čuh i tu bruku
od naših ljudi koji ne kriju:
čas Radovljani Krjušane tuku,
čas Krjušani Radovo biju.
A to sve znači da nema reda,
zbaciše cara, on ode ...
klet...
I, eto, poče da pljušti beda,
na ovaj naš šašavi svet.
Otvorili su apsane širom,
pustili hulje da mogu ići.
Sad ni na drum ne možeš s mirom,
nit možeš od njih glave dići.
Recimo, Krjušani... da bi l nijedni! ...
Treba ih stalno apsiti, brate,
a oni se, lopovi jedni,
eto, opet, kućama vrate.
Pron... neki... Oglobljin... u njih se vodi,
bukač, prznica... i šta još nije.
Uvek ljut na sve, svemu da škodi,
čitave nedelje samo pije.
Pre tri godine, kad ono brzo,
otpoče rat, taj nitkov grubi,
pred celim svetom, sam se navrzo
i nadzornika sekirom ubi.
Takvih se sada sijaset zbralo
da u slobodi gada nastvara.
Propade Rusija, sve je propalo ...
Pogibe naša matuška stara ...
Setih se priče vozara stroga!
drž kapu, štap, krenem na most,
da seljacima nazovem boga,
ko njihov stari znanac i gost.
Putanjom plavom grem u seti
i vidim, kako u susret k meni,
na čezama moj mlinar leti
po trošnoj zemlji, sav u peni.
— Serguha, mili! Oči jedine!
Pričekaj, hoću nešto... da ti!...
Stoj! Dok popravim samo dizgine,
pa ću te onda obradovati.
Zašto mi jutros ništa ne reče?
Banem ti k Snjeginim, ko balvan!
Stiže mi, velim, juče uveče
mlad i veseo — đavolan.
(Meni ta lica nisu strana,
znam ih, već ima deset leta.)
A kćer njihova udata, Ana,
upita:
— Da nije onaj poeta?
— Pa da — velim — ja ne znam druge...
— Je l' plav?
— Dabome, nije ini!
— I grgurave kose duge?
— I gospodin vrlo fini!
— A kad je došo?
— Tu, skoro, eto...
— Ah, mama, to je taj dečak mio!
Nekad je i on,
pamtiš li sve to,
u mene ludo zaljubljen bio.
Suštoj skromnosti bio je sličnost,
a sada!...
Gle ga...
Imo je sreće ...
Književnik...
Vrlo poznata ličnost...
Bez poziva nam on doći neće.
I mlinar kao u nekom slavlju,
žmirnu očima lukavije:
— Zbogom do ručka, i u zdravlju!...
Ostalo ostavljam za docnije.
Išo sam putem pravo u Krjušu
i štapom travu bio silnije.
Ništa mi nije ušlo u dušu,
i ništa me zbunilo nije.
Strujahu slatko dasi s branika,
mislima pjane magle mi teku...
Zgodno bi bilo s ženom vojnika
sad da otpočnem preljubu neku.
***
Tu je i Krjuša ...
Još od preklani
nisam video krovove znane.
Kao jorgovan, plavilom dani,
poprskali su tišine sane.
Ni psina neka da se bar čula,
zaista, našto ovde stražari —
u svakoga je koliba trula,
i u njoj peći, raklje, nogari.
Vidim, kod Prona, na akovima,
pred kućom — vreva strahovita.
Divane o novim zakonima,
o ceni stoke, raži i žita.
— Pomaže bog, braćo!
— O, naša diko!
— Zdravo, zdravo!
Uzmi tu krajnju....
Sedi! da čuješ i ti, sinko,
o našem seljačkom živovanju.
U Petrogradu, ima l' što novo?
Poznaješ valjda ministra kog?
Nije te seoski gazda skovo
onako tek, sveca ti tvog!
Ne grdimo te, de, ko bi mog'o.
Ti si — seljački, ti si, bre, naš,
ne razmećeš se ni slavom mnogo,
ti nećeš za pare — dušu da daš.
Uviđavnost tvoja s nama te zbrati,
izvuko si se iz naših rupa...
Reci:
Da l' će seljaku dati
gospodisku zemlju bez otkupa?
"Sad nije vreme
za tu rabotu!" —
viču nam i drže pridike duge.
A zašto smo onda na frontu
ubijali sebe i druge.
I svaki sa svojim zlovoljnim smeškom
gledao me je u oči pseći,
i ja, zauzet mišlju teškom,
ništa im nisam mogao reći.
Krckahu daske... i ja, Jesenjin,
pamtim —
nada mnom neko od nj i'
prozbori:
— Je-li,
ko je to Lenjin?
Rekoh im tiho:
To ste — vi.
3
Na sedeljkama je svak prepričavo,
tu se većalo uz šapat česti.
I ja sam od moje bake doznavo
u izobilju sve te vesti.
Jedanput kad se vratih iz lova,
legoh — na divan u mojoj sobi.
Oblak — provodnik vlage s ritova,
do kostiju me nekako probi.
Tresla me groznica, ko voda kladu,
čas vatra, jeza, od jutra rana.
I ja sam u tom kletom napadu
ležao oko četiri dana.
Moj mlinar, s uma siđe, zacelo.

Ode,
doveze nekog, sustalo...
Vido sam samo belo odelo
i nečji nosić priprćast malo.
A posle, kad mi odlaknu tako,
i drhtavica kada mi presta,
uveče, petog dana, nekako,
i moj nazeb, kao da nesta.
Ustadoh.
I čim sam na pod stao
drhtavom nogoni, obli me znoj —
začuh i glas, radostan kao:
— O!
Dobro veče, dragi moj!
Davno vas ne videh ... Iju, srama!..
Sad od deteta — došo je dan,
ja sam postala otmena dama,
a vi — pesnik, čuven i znan.
.........
Sednimo.
Prođe l' groznica? ... Sjajno!..
Niste ko pre. Mladost — izmakla.
A ja sam i uzdahnula tajno
kad sam se rukom do vas dotakla.
Da...
Nikad ljudi — prošlost da vrate.
U ponor teku dani opojni.
Nekad sam volela čitave sate
da sedim s vama kraj vrata dvojni'.
Zaj'dno sanjasmo o slavi mali...
Vi postigoste taj cilj uz rad,
da moja duša sve to batali
naterao je ... oficir mlad...
***
Slušao sam je, u času lednom,
i silom gledo viti stas dugi.
Zamalo ne rekoh:
Ućuti, jednom!
Nađimo neki razgovor drugi.
Al' ne znam zašto, tek joj odvratim
u nevreme, zbunjeno, blago.
— Da... Da...
Sećam se tek sad, pamtim.
Sedite, sedite.
Baš mi je drago.
Pročitaću vam poluglasno
o Rusiji
kafanskoj
stih istinski...
Obrađeno je tečno i jasno,
motiv — ciganski, sevdalijski.
— Sergej!
Vi niste dobri... Bez šale,
krivo mi je,
i žalim ja,
jer za vaše pjane skandale
cela zemlja gotovo zna.
Recite:
Otkud u vas ta mana?
— Ne znam.
— Pa ko će onda to znati?
— Zacelo, u jesen, mokrih dana,
rodila me je moja mati.
— Šaljivčina ste ...
— Ona pa nije ...
— Volite l' nekog?
— Ne, ne, Ano ...
— E, pa onda je još čudnije
što propadate tako rano:
Pred vama put se pruža živo ...
Tuštila se daljine sen...
Ne znam, zašto sam dodirivo
i rukavice i šal njen.
.....................
Smejo se mesec, ko klovn, sred pruća.
Iako duša osta bez cveta,
čudno bio sam pun nadahnuća,
kao da imam šesnaest leta.
Rastanak u zoru bi nam uz setu,
sa zagonetnim okom, rukama...
Ima nečega lepog u letu,
a s letom nečeg lepog u nama.
***
Moj mlinar ...
Eh, mlinar!... Nema vajde,
da izludim prosto bi hteo.
Udesio je opet gajde,
i ko poštar se razleteo.
I danas je s ceduljom bio,
ko da je zaljubljen neko, il' on:
"Dođite,
Vi ste mi prijatelj mio. S pozdravom —
Vaš Oglobljin Pron."
Idem,
Krjuša se približuje.
Vidim pred kućom Pronov stas:
on pijan oca i majku psuje
sirotom svetu na sav glas.
— Ej, ti, fukaro!
Počuj i znaj!
Svi k Snjeginoj...
Bup, što pre!
Imanje svoje ti nama daj
bez ikakve naknade, bre! —
I kad me opazi predupređen,
poče da spušta svoj lavež pseći,
i reče, iskreno uvređen:
— Još bi seljake trebalo peći.
— Šta ću ti, Proša? — otpočeh meko.
— Ni da oremo, ni da sporimo.
Odmah ću naći i konjče neko
pa zaj'dno... k Snjeginoj...
da zamolimo...
I spremiše nam drkelu neku.
Koža i kosti — usta — izdišu —
takve uz pride daju čoveku
da ih se samo kurtališu.
Kaskali smo u čase duge,
put nas zasmevo, zadavo brige,
na uzbrdici, uz sve jaruge,
sami smo, bogme, vukli taljige.
Stigosmo.
Kuća na sprat — divota,
doduše malo nagnuta spreda.
Dopirao je s pletena plota
uzbudljiv miris jasmina bleda.
Siđosmo.
Dođosmo već pred terasu
i, tresuć prašinu s ramena siva,
o nečijem poslednjem času
čujemo odozgo pričanja živa:
— Plakala — ne plakala — ič ne pomaže ...
On je sad leš ... Eh, moj ptiću!...
Neko u vrata lupa! Šta l' traže? ...
Napuderiši se...
Otvoriću...
Debela tužna dama diže
tešku polugu što vrata preči,
I moj ti Pron odjednom stiže
pa tras o zemlji, bez jedne reči.
— Da nam daš!...
ponovi tiho bez glume. —
Htela bi da ti ljubimo noge!
Ispade ko da ič ne razume,
bajagi brige je spopale mnoge.
Zatim kad dođe red na me, danu,
i procedi
uz pogled žešći:
— A vi, zacelo, tražite Anu?
Pričekajte...
Odmah ću reći...
Sad jasno vidim te dane kako
u sudbonosnom tekli su redu.
Al' meni nimalo ne beše lako
da vidim njeno lice i bedu.
Ja sam shvatio —
jadi se zbili,
htedoh pomoći u muku strogom.
— Borja je mrtav ... Borju ubili...
Ostavite me!
Idite zbogom!
Kukavica ste i bednik, nego!
On — umro ...
A ti — izvuče se ...
Ne, to je bilo preko jego.
Svak nije rođen da podnese.
Ko ošamaren, uz takvu bruku,
odvratih Pronu, dok hvata grč me:
— Imaju danas veliku muku...
Hajdemo, Prone, do neke krčme ...
4
Provedoh celo leto u lovu.
Ime i lik joj izbrisa bruka.
Uvredu moju
staru i novu
oplaka u ritu tužilja-šljuka.
O, zemljo naša sirota, slatka,
u doba cveta, soka i moći,
i leta su ti nekako kratka,
ko tople majske proletnje noći.
Zora hladnija, crvenija biva.
Oblak se spušta nekako nisko.
U okolnom lugu čuje se živa
pesma senica — pevanje blisko.
Moj mlinar od smeha prosto penuša,
neka ga radost golica, kolje.
— Na zečeve ćemo sada, Serguša,
pa da pucamo do mile volje!
Rad sam i lovu
kada se nema
čim da rastera čame ton.
Večeras nekako, dok sve drema,
k meni, ko mesec, upade Pron.
— Nek je sa srećom,
druže po lovu!
Došo je davno čekani čas!
Čestitam ti i vladu novu!
Sve ćemo sad — bup i tras!
Bez otkupa i bez nameti
bićemo zemlje gospodar slavni.
U Rusiji su sad Saveti
i Lenjin je — komesar glavni.
Druže!
Divota, sve se okreće!
Početak dobar baš je to bio.
Zamalo nisam umro od sreće.
Moj brat se u gaće umokrio.
Eh, babu li ti uz tarabu!
Pogledaj, golube, veselije!
Ja ću komunu kroz kasabu
prvi da krenem, što skorije.
Pron je Labuču, brata imao,
ko peti točak, seljak očajni:
pred teškoćama uvek je znao
da se pohvali, kukavac krajni.
Vidli ste takve junake vajne.
Na brbljanje ih sudba osudi.
Njemu su i dve bele kolajne
iz rata japanskog krasile grudi.
Muklo i glasa nekako pjana,
na pragu krčme nado bi dreknu:
— Slavnom junaku sa Laojana
pozajmite paricu neku ...
A posle, mrtav pjan bi uz buru,
i uzbudljivo, u ognju pravom,
o predatome Portarturu
slinio susedu svom nad glavom.
— Prijane! Peća! —
uz tugu kletu
drao se —
Teško mi... Ko pijan!... Ja?
Hrabrost moju na ovom svetu
samo Laojan jedini zna.
Takvi se vide, i u sve pletu.
Bez žuljeva im život je bio.
I eto, on je baš u Sovjetu,
a medalje je u sanduk skrio.
Al' ipak ista važna držanja,
ko neki sedi veteran,
pominjao je kraj čokanja
često Nerčinsk i Turuhan:
— Da, beše muka!
Al' mi — sve dalje!
Strah nas ipak ne moga da spreči, ...
............
I medalje, medalje, medalje
u svakoj su zvonile mu reči.
On je Prona jeo, kao crvi,
Pron mu majku psovo, ništa manje.
Pa ipak je on otišao prvi
da Snjeginim popiše imanje.
Otmicu brzina prati zjelo:
— Daj! Posle sud, pa kako mu drago!
Ceo majur dognaše u selo,
gazdarice čak, i njino blago.
A mlinar ...
Moj stari vodeničar!
Gazdarice uze k sebi, kud bi:
Natero me prosto, dokoličar,
da po tuđoj i ja brljam sudbi.
Opet prošlost dohrlila pusta ...
Tad sam svu noć gledao sustalo
njena divna, uzbudljiva usta,
i od briga — iskrivljena malo.
Pamtim — tiho ona se je klela:
— Oprostite ... Ne imadoh prava ...
Ja sam muža bezumno volela.
Čim se setim ... zaboli me glava ...
Uvredih vas —
uvreda slučajna...
Naglim sudom smatram grešku ovu ...
Tu je bila i žalosna tajna,
koju strašću prestupničkom zovu.
Do jeseni,
da, sa mnom bi bili,
i znala bi' ja za sreću našu...
Posle bi me prosto ostavili,
kao neku ispijenu flašu.
I susrete ... i ljubavnu hajku...
Morala sam sve da zanemarim ...
Nisam htela da uvredim majku
s njenim strogim pogledima starim.
Al' ja tada okretoh na drugo,
gledajuć je okom ustreptalo.
Ukočeno njeno telo dugo
unazad se malo zaljuljalo.
— Je l'te, Ana,
da li vam je žalno,
što se kuća vaša razorila?
Al' nekako čudno i pečalno
svoj je pogled ona oborila.

Gle...
Već sviće? belina je veća!
Sjaj, ko žar je na snegu, i glogu...
Mene sve to na nešto podseća...
Ali našta?...
Pojmiti ne mogu...
Ah!... Da...
To je u detinjstvu bilo ...
Druga zora ... Ne jesenja, kleta...
Sedeli smo uz vratnica krilo ...
Imali smo po šesnaest leta...
Zatim, kad me nežno, delikatno,
pogledala, dok joj ruke streme,
reče tobož nekako nehatno:
— E, pa dobro...
Hajd'mo, već je vreme ...
.................
A uveče — odvede ih staza.
Kuda?
Ne znam kuda — o, da bruke!
Kroz ravnicu punu putokaza,
put ćeš naći bez ikakve muke.
Događaje tadanje ne pamtiim,
nit Pron kako završi poslove.
Brzo se tad u Petrograd vratim
da razbijem i tugu i snove.
5
O, surovi, grozni dani ovi!
Ko će sve to i da opisuje!
Zar ne čuše i dvorski svodovi
kako vojnik gnusno majku psuje?
Eh, smelosti!
Cvet — u daljnjem viru!
Zar se zalud gejački gad ote,
da dvorištem grmi na klaviru
svim kravama tambovske fokstrote.
Za zob, krompir, i za hranu mnogu,
uzimo je seljak gramofon, —
balaveć cigare kozju nogu,
slušao je tango tamo on.
Grčeć novac zarađeni stari,
psujuć porez, sve što se nameće,
do ludila on misli o stvari
koja između nogu se okreće.
A vreme je —
bujno odmicalo ...
Bez sreće je bivo težak gnevni.
U flašama ne istrule malo
"Kerenki" i para svakodnevni.
Gegula! Hranilac! Naše lane!
Zemlje, stoke, gazda ponositi,
za dve "katarinke" izgužvane
i da ga premlatiš dao bi ti.
Dosta!
Našto smeh, reči, i zvona!
Al' ni plakat opet dužni nismo!
Danas mi je o sudbini Prona
vodeničar uputio pismo:
"Serguha moj! O, oči jedine!
Zdravo, dušo, i sad ko i prije!
Već šesta će godina da mine
a Krjuša te opet vidla nije.
Obraduj me!
De, tako ti boga!
Dopadni nam, čim proleće prođe!
Ovde ima premnogo novoga,
al' u pismu — nezgodno mu dođe!
Narod je sad miran, a i ceste,
stišala se bura, nigde zvona.
Javljam ti da godine dvaeste
streljaše i Oglobljina Prona.
"Zemljo...
Ječe tvoja čuda glupa.
Verovao il' ne — um da stane —
Kad Denjikin stade da nastupa,
jedanput na Krjušane napane.
Tad i poče šala, komešanje,
ali takvo, da umreš od jeze.
Uz psovanje, škrgut i smejanje
poče sablja kozačka da veze.
Eto, tad su i žacnuli Prona,
Labuća se u slamu uvuko
i iziđe
čim ode kolona,
čim se odred kozački povuko.
Sada pijan i u beloj peni,
neumorno priča, gladeć bradu:
— Trebalo bi i orden crveni
za tu moju hrabrost da mi dadu!...
Oblaci su sasvim prošli crni...
Mada ne živimo — ko u loju,
ipak dođi, golube, navrni,
da olakšaš ti sudbinu moju ..."
***
Opet na putu —
kroz dalji tmure.
Julsku noć je sumrak dotako.
Škripe promuklo čeze i jure,
kao nekada — isto onako.
Prilično dobar put, ja pratim
tiho tutnjanje, uz miris jela.
Mesec je svojim prahom zlatnim
prosto zasuo daljine sela.
Promiču crkve, vir zasvetluca,
krajevi sela i plot poneki.
I srce opet, ko nekad kuca,
ko što je kucalo dana daleki'.
Opet na mlinu ...
Jelova šuma
zasuta svicima usred tmine.
Moj mlinar, ko nekad, da siđe s uma,
ne može stari ni da zine.
— Mili moj! Serguha! Da nije varka?
Ozebe, bogme? Ti si se smrzo?
Da spremi samovar i pirog, starka,
pa da ih stavi na astal brzo?
Sergunj! Moj zlatni! Oči jedine!
...................
Ostario si već i sam ...
Imam za tebe jedan dar, sine,
i evo, odmah ću da ti dam.
— Kakav dar?
— Ne...
Pismo je došlo.
Ne žuri, sokole, pričekaj!... Da!
Dva meseca je gotovo prošlo
kako ga s pošte donesoh ja.
Otvaram... čitam ... Dabome, zna se!
Ko može drugi! Rukopis kriv ...
I nemarno on vijuga se ...
I žig londonski nekako siv ...
"Živi ste? Baš sam od srca rada...
Živa sam, ko vi, al' duša ječi.
Tako se često ja sećam sada
bašte, vratnica i vaših reči.
Ja sam od vas ... vrlo daleko ...
Rusiju sada april obleće.
I plavičasta koprena meko
pokriva breze, jele i cveće.
I sad, dok ja u svakom slovu,
izlivam svoju tugu i muke,
Vi i mlinar ste, možda, u lovu,
vrebate tetrebe il' neke šljuke.
Do pristaništa često odlazim
i, uz radost il' strah pakleni,
međ parobrodima katkad opazim,
i gledam sovjetski barjak crveni.
Tamo su čvrsto sad gnezdo svili.
Moj put je jasan, put moj znani...
Ali vi ste mi ko nekad mili,
ko otadžbina, i majski dani..."
................
Pismo, ko pismo.
Zalud, neimarski.
Nikad ne bih piso ja pisma ta.
Ko nekad ogrnut u plašt ovčarski,
k staji za seno koračam ja.
Idem kroz bujnu baštu široku,
pada na lice jorgovan bled.
Tako je draga mom vrelom oku
pognuta ograda, sav dugi red ...
Nekad sam kraj tih vratnica dvojni'
imao šesnaest godina, pre ...
I devojka je — drug nerazdvojni,
rekla mi tiho i nežno: "Ne!"
Daleki dragi dani nesveli!...
Nikad da mine ta slika i glas.
Tih godina smo mi svi voleli,
ali su, bogme,
voleli i nas.

Jedna od Jesenjinovih poznatih pjesama je „Ne dozivam, ne žalim, ne
plačem“. Pjesma odzvanja sjetom za izgubljenim i smirenom pomirenošću
sa prolaznim. Stihovi su inspirisani lirskim intermecom u „Mrtvim
dušama“ Nikolaja Gogolja. Jesenjin je znao napamet cijele stranice tog
znamenitog djela. „Mene hvale za tu pjesmu, a ne znaju da to nijesam ja
nego Gogolj“ – pričao je supruzi Sonji.


NE DOZIVAM, NE ŽALIM, NE PLAČEM

Ne dozivam, ne žalim, ne plačem,
Sve će proći ko behara kad.
Suvim zlatom venjenja označen,
Nikad više neću biti mlad.

Nećeš više treptati ko ptica,
Srce ludo, oprljeno mrazom.
Ni zemlja me brezinoga cica
Bosog neće namamiti stazom.

Duše skitnje! Sve je manje mena,
Sve mi ređe plamen usta rudi.
O, svežino moja izgubljena,
Oči bujne, preplavljene grudi.

Želje štedim ko tvrdica zlato.
Moj živote, beše li tek san?
Ko na rujnom da projurih atu
U proleće, kada sviće dan.

Lišća bakar tiho kaplje s klena.
Sve je trošno, plot u prah nam gre...
Navek nek’ je tvar blagoslovena
Koja dođe da cvate i mre.

Jesenjinova životna želja je bila da posjeti Persiju. Žudio je da ode u
postojbinu drevnih persijskih pjesnika Hajama, Sadija, Hafiza, ali do
nje nije nikada stigao. U zbirci „Persijski motivi“ opjevao je čežnju
za tom čarobnom zemljom, zanose ljubavi, svjetlosti duše poslije „davne
rane“ od ljudi, filozofska razmišljanja o sudbini pjesnika i
prolaznosti života.
Nije uspio da ode u Persiju. U pismu Galji, poraz svoje nade označio je riječima: “Persija je izgorela“.

NE PITAJ ME O BOSFORU VIŠE

Ne pitaj me o Bosforu više,
Ja ti ne znam odgovor da dam.
Tvoje oči more mi otkriše
Kao plavi razbuktali plam.

Nikad nisam s karavanom svile
Putovao u bagdadski kraj.
Prigni k meni svoje grudi mile,
Daj da kleknem, odmora mi daj.

Zalud molbe i žar moj - pred njime
Tebi uvek svejedno će biti
Što Rusija – to daleko ime –
Kaže da sam pesnik znameniti.

Mojom dušom harmonika guče,
Mesečina sija i psi laju.
Persijanko, zar ništa ne vuče
Tebe plavom dalekome kraju?

Ne dođoh ti zbog čame i muke,
Kroz maglu sam zov tvoj čuo ja,
I labuđe ti si svila ruke
Oko mene, kao krila dva.

Mir odavno od sudbine tražim,
Ali prošlost prokleti ne želim.
O svojoj mi domovini kaži
Nešto lepo, da se razveselim.

Nadjačaj mi harmonike jeku,
Nek’ čarima novim se omamim,
Da, žaleći devojku – severku,
Ne uzdišem, ne snatrim, ne čamim.

Pa nek nisam bio na Bosforu,
Opis njegov mogu da ti dam,
Jer se oči tvoje, slične moru,
Talasaju kao plavi plam.

MENJAJUĆI RUBLJU ZA TUMANE

Menjajući rublju za tumane,
Svog menjača danas ja zamolih
Da mi kaže kako ću da šanem
Lepoj Lali na persijskom volim.

Rekoh tiše nego vanski vali,
Upitah ga od lahora blaže
Da mi šapne kako lepoj Lali
Reč "poljubac" nežno ja da kažem.

I upitah još, a prepun srama,
Duše pune neodlučnog boja,
Kada sa mnom Lala bude sama
Kako da joj kažem da je "moja".

Odgovori kratko menjač meni.
O ljubavi reči tu ne zbore,
O njoj tek su uzdasi skriveni,
O njoj oči ko dragulji gore.

Poljupci su strasti bezimene
A ne reči u grob urezane,
Poljupci su ruže raspršene,
Latice na usni rastapane.

Suvišne su za ljubav poruke,
Od nje same gori se i zebe.
"Ti si moja" - neka kažu ruke
Što skidahu crni zar sa tebe.

SMIRILA SE MOJA DAVNA RANA

Smirila se moja davna rana,
Neće srce bunilo da hrani.
Bojama ih plavog Teherana
Lečim sada u ovoj čajhani.

Čajhandžija, okruglih ramena,
Da čajhana dopadne se Rusu,
Mesto votke i vina rumena
U čašu mi čaj crveni usu.

Gosti, gazdo, al’ mnogo ne toči.
Bašta ti je prepuna behara.
Znam zašto mi namignuše oči
Iza crnog pridignutog zara.

U Rusiji lance ne stavljamo
Devojkama našim, kao psima.
Bez tuča se i kindžala tamo
I bez novca uči poljupcima.

A toj koja na svitanje dana
Liči licem, za taj pokret stasa
Poklonići šal iz Horosana
I daću joj ćilim iz Širasa.

Sipaj, gazdo, i gosti me čajem.
Nikad tebe neću ja da slažem.
Ja za sebe sada jemstvo dajem,
Al’ to za te ne mogu da kažem

Zalud gledaš da li ću da kročim
Kroz kapidžik do tvoga behara...
Znam zašto mi nemignuše oči
Iza crnog pridignutog zara.

Pjesma o psu Džimiju ima veselu istoriju. Pred dolazak na Kavkaz, u
martu 1925, Jesenjin je zajedno sa piscem Borisom Piljnjakom posjetio
Vasilija Kačalova, čuvenog glumca Hudožestvenog teatra. Glumac je
pamtio scenu: psić, star svega četiri mjeseca, radosno je lajao na
pjesnika. On mu je rukom milovao glavu, a drugom držao šape i promuklim
glasom govorio: "Vidi kakva šapa, nijesam vidio takvu!" Živahni Džimi
se otimao, zvonko lajao, a kad bi ugrabio - liznuo bi Jesenjinu nos i
on bi se branio: "Džimi je kao pijanac, stalno hoće da se ljubi".
Veče je proteklo u prijateljskom ćaskanju. Glumcu se neobično sviđelo
kako Jesenjin govori stihove: majstorski i iskreno, bez grimasa,
naprezanja, a na spokojnom licu viđela su se osjećanja. Nekoliko dana
kasnije, Kačalovu su njegovi ukućani rekli da su dolazili Jesenjin i
Piljnjak. Pjesnik je nosio cilindar, a rekao je da ga je stavio zbog
svečanosti: donio je pjesmu posvećenu Džimiju. Ali, pošto predaji
pjesme treba da prisustvuje i domaćin, obećao je da će doći drugi put.
Nije došao, a pjesmom se oglasio mjesec dana kasnije, u Bakuu.


KAČALOVLJEVOM PSU

Džimi, na sreću pruži šapu ti,
Ne videh takvu šapu od rodjenja.
De, na lunu da lajemo mi
I na vreme tišine i bdenja.
Džimi, na sreću pruži šapu ti.

Mili moj, ne liži, jezik posustaje.
Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu.
Ta ti i ne znaš ovaj život šta je,
Niti šta znači živeti na svetu.

Gospodar je tvoj i mio i znan,
I mnogi mu gosti u pohode dodju,
I uz osmeh svi su oni baš kontan
Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju.

Na svoj način ti si vragolasto lep,
S tako milom, prisnom njuškicom u krug
Ne pitajuć nikog ništa, prosto slep,
Trčiš da se ljubiš, ko pijani drug.

Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje
Prošlo je sijaset gostiju od prije.
Al ona međ svima najsetnija što je,
Da slučajno ona dolazila nije?

Doći će, zapamti i s uma ne sklizni
Bez mene, kad upreš u nju pogled živ,
Ti joj nežno ruku mesto mene lizni
Za sve što sam bio i što nisam kriv.


I drugačiji prevod...

KACALOVLJEVOM PSU

Za srecu, Dzimi, daj mi sapu ti.
Takve sape niko nece naci…
Hajde da lajemo na tisinu mi
bas kada ce plav mesec izaci.
Za srecu, Dzimi, daj mi sapu ti.

Oprosti, mili, ne lizi se tako.
Shvati bar ono sto je najprostije.
Ne znas ti da zivet nije lako
i da na svetu cesto dobro nije.

Tvoj je gospodar i slavan i mio.
Dom mu je prepun na priliku svaku.
I svaki gost bi rado pogladio
tvoju sjajnu i mekanu dlaku.

Bas djavolski ti si lepo pseto.
Svakom u susret trcis lakoverno.
I ne pitajuc, ko drug pijan,
eto, grlis ga i ljubis bezmerno.

Mili moj Dzimi, kod tebe, znam, ima
gostiju mnogo, skoro prava sila,
al najtuznija, reci, medju njima
da slucajno nije kada dolazila?

Doci ce Ona, kunem ti se, prisan,
i kada upres u nju svoje zene,
za sve sto sam kriv i za sta nisam
lizni joj ruku ti umesto mene.

Fantastični život Jesenjinovih pjesama otkrio je u svojim „Pričama sa
Kolime“ pisac i robijaš Varlam Šalamov, koji je živio preko dvadeset
godina u progonstvu. U to vrijeme progonstva, piše on, Jesenjinove
knjige su bile najomiljenije u logorima u Sibiru. Kad su, ubrzo poslije
Jesenjinove sahrane, bile zvanično zabranjene, njegove pjesme su
vaskrsle u usmenim izdanjima osuđenika. On je bio jedini pjesnik koga
su osuđenici prihvatili i blagoslovili, a zna se da oni uopšte ne mare
za stihove, piše Šalamov. Duši besprizornih najviše je bio prisan
prizvuk prkosa i protesta, a naročito tuge u Jesenjinovim pjesmama.
Našli su to u stihovima „Kafanske Moskve“ i o životinjama – keruši,
kravi i lisici, koje su logoraši posebno voljeli. Kriminalcima nije do
duboke čovječnosti , do uzvišene lirike u Jesenjinovim pjesmama, već u
njima traže drugo – „ton čovjeka koji se uvrijedio na svijet, koga je
svijet ojadio“. Kriminalac prezire ženu, ali gaji kult majke – ona mu
je svetica, i zato Jesenjinovo „Pismo majci“ zna svaki.
U mračnom stradanju logora, Jesenjinovo stradanje nije uticalo na
popularnost njegovih stihova, jer „profesionalni kriminalci ne znaju za
samoubistvo“. Jesenjinovi tragičnu smrt, pisao je Šalamov,
„najpismeniji lopovi objašnjavali su činjenicom da pjesnik ipak nije
bio pravi lopov, da je bio nešto kao ’diletant’, ’polufrajer’, od koga
se, što kažu, svašta može očekivati. Ali će vam svaki kriminalac,
pismen ili nepismen, reći da je Jesenjin imao kap ’lupeške krvi’“


Sve to živi neki ožiljak ima,
Belegu detinjstva, nezarasto čir.
Da nisam pesnik među pesnicima,
Bio bih zacelo lopov il' žbir.

Suvonjav, mali, s grudma nerazvijenim,
Međ decom bio sam uvek junak,
Često, često s nosem razbijenim
Vraćo sam se kući pred sami mrak.

Uplašenoj majci, krvav kao znamen,
Cedio sam kroz krv reči detinjaste:
Ništa, more! spotakoh se o kamen,
A već sutra sve će da zaraste.

Pa i sada, kada se bez traga
Onih dana krv vrela smirila,
Nespokojna neka drska snaga
Na poeme moje se izlila,

Na već zlatne literarne hrpe,
I u svakom retku što se vije
Ogledaju se nekadanje crte
Kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku,
Al' nov korak moj se drukče sluša...
Dok mi nekad razbijahu njušku,
Sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
Već gomili tuđoj koja raste:
Ništa, more! spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste!

I drugačiji prevod...

Svakom stvoru još od ranih leta
Znak je svojstven na znamenje dat.
Ja bih bio, da nisam poeta,
Po prilici protuva i tat.

Niskog rasta, tanak kao grana,
Među decom junak ljut ko osa,
Često, često ja se sa megdana
Vraćah kući razbijenog nosa.

Cedio bi reči brižnoj mami
Kroz krvave zube borac smeli:
"Ništa! Ja se spotakoh o kamen,
A do sutra sve će da zaceli".

Pa i sada, iz krhkog krčaga,
Mada vrenja minulo je vreme,
Ona drska, nespokojna snaga
Izlila se na moje poeme.

Zlatni grumen od reči se blista,
A u svakom otisku mog znaka
Ogleda se luda smelost ista
Kavgadžije i obešenjaka.

Gord, ko nekad nosim hrabrost mušku,
Al' moj korak novo polje kuša.
Nekad su mi razbijali njušku
A sad mi je sva u krvi duša.

Sada više ne govorim mami,
Nego šljamu što se zlu veseli:
"Ništa! Ja se spotakoh o kamen,
A do sutra sve će da zaceli".

Zbirka pjesama „Kafanska Moskva“ u Rusiji je dočekana na nož. Ni jedna
Jesenjinova zbirka nije praćena sa toliko buke dogmatskih pera.
Zastrašujuće ocjene pojedinaca nanosile su Jesenjinu mnogo bola.
Optužen je da piše zlokobne, pijane pjesme, trule. Optuživan je da je
ovom zbirkom atakovao na vjeru u revoluciju, u njen smisao, u njenu
pobjedu, životnost, stvaralaštvo.
Hor hajke toliko je zaslijepio kritičare, a većinu su činili oni koji
su od poezije tražili optimistički stih u korist revolucije, da nije
mogla da ih dirne lirika pjesama „Ljubav huligana“. Ljepotu tih pjesama
nije vidio ni jedan kritičar – ističe Aleksandar Kozlovski. Usamljeni
su bili oni koji su uočili da to nije samo knjiga krize i bolesti, nego
i preloma u pjesniku, a on se vidi u tih sedam ljubavnih pjesama. Iza
onih o kafanskoj Moskvi, kriju se lirske pjesme pune ljubavne sreće i
sjete ljubavi. „Jesenjin se kaje prije nego što zgriješi“, pisao je A.
Ležnov o niski „Ljubav huligana“. Kafanski dim se razišao i u tim
ispovijestima, i pored elegičnosti, sve snažnije zvuči radost i ljubav
prema životu. I u samim „kafanskim“ stihovima, Jesenjin je nježni
liričar, a u „Ljubavi huligana“ – njegova ljubav je divno nježna.

Jesenjin nije htio, ni kad je najviše napadan, da ustukne. Branio je
svoju pjesničku samostalnost, pravo na svoje lirsko Ja, i na javnim
pozornicama u Moskvi. Odgovarao je pred mnogim posjetiocima: pjesme
’Kafanske Moskve’ preživljavao je u sebi i ne može da se njih odrekne,
a na to ga obavezuju i zvanje i čast pjesnika.

„Vječna sudbina nepotkupivog, nepokornog pjesnika u Rusiji. Vlasti
takvog ne vole“ – ovako bi se mogla, prema ocjeni pisca Ivana Žukova,
označiti Jesenjinovo stradanje zbog ’Kafanske Moskve’. A pokazalo se da
je u tim pjesmama bilo mnogo proročkog o novom životu poslije
revolucije, životu bez obećavane pravde i s mnogo licemjerja.

PJEVAJ, PJEVAJ

Pjevaj, pjevaj! Na kletoj gitari
Prsti tvoji igraju i kruže.
Zagrcnuh se u dimu i jari,
Moj posljednji i jedini druže.

Nek ti oči na grivnu ne slijeću,
Nit na svilu što blista beskrajno.
Tražio sam u toj ženi sreću,
A propast sam našao slučajno.

Nisam znao da ljubav duboka -
Zaraza je, da je kuga… strijela.
Prišla je i zaklopljena oka
Banditu je pamet oduzela.

Pjevaj, druže, nek se vrate dani
I negdašnje naše zore plam.
Nek poljupcem ona druge hrani,
Preživjelo đubre, divni šljam.

Ah, zastani! Neću da je diram.
Ah, zastani! Ne kunem je ja.
Daj mi da ti o sebi zasviram
Na debeloj žici koja sja…

Blista mojih dana kube jasno,
U duši je još zlato starinsko.
Mnoge cure štipao sam strasno,
Mnoge žene u uglu sam stisk'o.

Na zemlji je još istina živa,
Opazih je i ja dječ’jim okom:
Ližu kučku dok joj se sok sliva
Svi psi redom, na juriš i skokom.

Ljubomoran - zar da sam na tebe?
Zar ovakvog da me snađe jad?
Naš život je - postelja i ćebe
Naš je život - poljubac i pad.

Pjevaj, pjevaj! Ruke neka mašu:
Kobni zamah - kobi će donijeti …
Čuj … nek idu svi u … pivsku flašu …
Nikad, druže, ja neću umrijeti.

ISPOVEST HULIGANA

Ne ume svako pesme plesti,
Ne može svako da pada s grana
Pred tuđe noge, ko jabuka rana.

Ovo je najveća ispovest,
Ispovest jednog huligana.

Ja namerno idem razbarušen,
S glavom na plećima, ko lampom u tmini.
Ogolela jesen vaših duša
Volim da obasjavam u pomrčini.
Volim psovku, kad ko kamen zvizne,
Pogodi me, ko grad kad umlati,
Tad rukama samo jače stisnem
Mojih vlasi klobuk sto se klati.

Tako mi je lepo tada zamišljati
Jezerce u cesti, šum jasike lesne,
Da tamo negde žive otac i mati,
Koji bi pljunuli na sve moje pesme,
Kojima sam mio, ko polje i voda,
Ko proletnja kiša na mladoj zeleni.
Oni bi vilama došli da vas probodu
Za svaku grdnju upućenu meni.

Siroti, siroti seljaci!
Sigurno ste i vi poružnjeli,
Još vas plaše bog i rog đavolji.
O, kad biste samo znali,
Da je sin vaš u Rusiji
Pesnik ponajbolji!

Zar niste za život njegov okapali,
Kad je bos tapkao po jesenjoj rosi?
A sad s cilindrom šeta taj mali
I lakovane cipele nosi.

Ali u njemu tinjaju varnice
Seoskog šaljivčine.
Svakoj kravi na firmi mesarnice
Pokloni se iz daljine.
I kad sretne kočijaša na ulici,
Zapahnut znanim s rodnih polja vonjem,
Spreman je da nosi rep za svakim konjem,
Ko slep na vencanici.

Volim domovinu.
Mnogo volim domovinu!
I ako su njene vrbe tuga sinja.
Reski kreket žaba u nocnoj tišini.
Spomenom detinjstva bolno sam raznežen,
Aprilskih večeri snevam vlagu onu.
Vidim, naš klen tamo, zguren i naježen,
Greje se na vatri neba u sutonu.
Koliko sam jaja tu iz vranjih gnezda,
Znao da ukradem sa njegovih grana!
Je li onaj isti, sa krošnjom do zvezda?
Da li odoleva kora naborana?

A ti, moj varni,
Pegavi psu mili?!
Otupela njuha, sad si star i slep,
Zalud trazis vrata i žalosno cviliš,
Dok dvorištem lunjaš obesivši rep.
Bile su mi mile ludorije tvoje,
Kad bismo od majke zdipili okrajku
I grickali slatko na smenu udvoje,
Podelivsi bratski negde u prikrajku.

Ja sam onaj isti.
Srcem, istog kova.
Na licu cvatu oči ko različak u raži.
Prostirući zlatnu rogozu stihova,
Hteo bih nesto nežno da vam kažem.

Laku noć svima!
Svima lake noći!
Sutona zvonka kosa u travi se utiša.
Dans mi se tako silno hoće
S prozora mesec da prepišam.

Svetlost plava, tako plava, bleda!
U toj plaveti mreti je sitnica.
Pa šta, neka ko cinik izgledam,
Zakačivši fenjer na zadnjicu!
Stari, dobri, Pegaze bezrepi,
Šta ce meni tvoj umorni kas!
Došao sam, ko meštar svirepi,
Da pacove slavim, dignem glas.
Moja glava, kao avgust štedro,
Lije vina kosu razuzdanu.

Hteo bih da budem žuto jedro
Na putu u zemlju obećanu.

CVILI HARMONIKO

Cvili, harmoniko. Puca glava...
Naviru zvuci vodoplavni.
Pij sa mnom, kučko šugava,
Pij sa mnom.

Obljubili te, opoganili-
Pripadaš ulici.
Zašto mokriš tim plavim pogledom?
Hoćeš po gubici?

U baštu bolje idi, strašilo,
Da plašiš vrane.
Do bola si me zajašila
Na sve strane.

Cvili, harmoniko. Cvili, stradijo.
Pij, mešino šuplja.
Ja bih onu sisatu radije-
Još je i gluplja.

Među ženama nisi mi prvina.
Ja sam vas mnogo.....
Ali sa takvom, kao ti, strvinom,
Prvi put smogoh.

Što bolnije, to bučnije,
Čas tu, čas tamo, bez traga.
Ja neću da se ubijem,
Idi do vraga.

Sa vašom psećom skućnicom
Vreme je da se oprostim.
Draga, ja plačem, mučim se,
Oprosti....Oprosti....
i drugačiji prevod...

Vezi, harmoniko. Čama mori... Čama...
S pristiju se lije zvuk u valu tamnom
Lumpuj sa mnom, ti mešino sramna.
Lumpuj sa mnom

Obljubiše te, uprljaše sasvim
Ta stiskanja muška.
Zašto gledaš tako tim izbljuvkom plavim?
Zar te svrbi njuška?

U vrt tebe treba, da poput strašila
Tamo plašiš vrane.
Do jetre si same mene domašila,
Muka s obe strane.

Vezi, harmoniko. Zvuk nek usitni se.
Lumpuj, vrećo šuplja.
Ja bih rađe onu, gle kakve joj sise-
A još je i gluplja

Nisam tebe prvu od žena oprob`o,
Znam žene ko groš:
Ali sa strvinom poput tebe, s tobom,
Nisam nikad još.

Čas tu, a čas tamo, čuj dreku sve veću
Što je više bola...
Ne, svoj život prekratiti neću
Idi do đavola.

TI ME SVOJOM HLADNOĆOM NE KUŠAJ


Ti me svojom hladnoćom ne kušaj
I ne pitaj koliko sam star.
Žuti kostur postala mi duša,
To je meni od bolesti dar.

Nekada sam u predgrađu ludo
Kao dete sanjao u dim,
Da ću bogat i slavan da budem,
Da ću biti drag ljudima svim.

Baš sam bogat! Da l' drugi i slute...
Nemam više ni cilindar star.
Samo plastron od paname krute
I cipela starih imam par.

A i slavan nisam ništa manje -
Od Pariza do Moskve se zna,
Moje ime sluša se s gnušanjem
Kao psovka sa uličnog dna.

Pa i ljubav ... Nije li zabavno?
Ti me ljubiš, a usne ko lim.
Osećanje moje uzre davno
I ne možeš da procvetaš s njim.

No sa tugom da pričekam bolje,
Nije strašno bude l' malo sete,
Zlatnije od tvoje kose poljem
Svud loboda pletenice plete.

Ja bih hteo sada opet tamo,
Da se navek oprostim sa svim,
Da ne budem više slavan, samo
I da sanjam ko dete u dim.

Al' da sanjam o drugom, o novom,
Nepoznatom i zemlji i travi,
Što se srce ne da reći slovom,
Za šta covek nema izraz pravi.

KO SAM? ŠTO SAM?

Ko sam? Što sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I svoj život uzgred, tužna lica,
Ja proživeh uz ostali svet.

I s tobom se ljubim po navici-
Mnogo puta već se ljubih s drugom,
Ko da krešem vatru po šibici,
Nežne reči šapućem ti dugo.

"Draga moja", "mila", "znaj, doveka" -
Duša hladna ostaje u svemu
Kad se darnu strasti kod čoveka,
Nema više istine u njemu.

Zato moja duša i ne preza
Od ljubavi ledom zalivene,
Ti si moja lutalica breza
Sazdana za druge i za mene.

Ali uvek, tražeć srodnu sebi,
Mučeći se bez nežnosti pune,
Nimalo se ne ljutim na tebe,
Nimalo te i nikad ne kunem.

Ko sam? Što sam? Samo sanjalica
Kome oko ispi magle let,
I voleh te uzgred, tužna lica,
Isto tako ko ostali svet.

i drugačiji prevod...

Ko sam? Sta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,
Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapćem zaljubljene reči.

"Draga moja","mila","znaj, doveka"
A u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
Istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
Odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u seti,
Nikad necu da te ljubomorom gušim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Sta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.

TI NE GLEDAJ PREKORNO U MENE

Ti ne gledaj prekorno u mene,
Ja od tebe ne krijem prezrenje,
Ali volim tvoje oči snene
I u njima lukavo iskrenje.

Činiš mi se tako tiha sada
Kao neko ko se plenu krade.
Volim liju kada se prikrada
Vrebajući gavranove mlade.

E, pa vrebaj, ja te se ne bojim.
Samo, da ti ne utrne žar?
Još ni jedna s hladnim srcem mojim
Nije mogla da postane par.

Čuj, ne volim ja to tebe, mila,
Ti si samo odsjaj one prave,
Jer sa mnom je uvek ona bila
Čije oči ko nebo su plave.

Neka ona na tebe ne liči,
I na izgled nek je hladna sva,
Ali hodom svojim neobičnim
Dušu meni potrese do dna.

Takva neće da bude u seni,
Ona uvek svu dušu nam traži,
Ti čak ni bol ne nanese meni
Svojom nežnom i lukavom laži.

Ali ipak, preziruć te sada,
Ja ću jedno priznanje da dam:
I da nema tog raja i ada -
Njih bi čovek izmislio sam.

HAJD, LJUBI ME, MAKAR KRADOM

Hajd, ljubi me, makar kradom,
Sve do krvi, de, da grcam.
Ne slaže se s voljom hladnom
Vreli nemir moga srca.

Prevrnute čaše, redom,
Sred veselih nisu za nas.
Jer, znaj draga, samo jednom
Na zemlji se živi danas!

Gledaj mirno, kao u dan,
S maglom sivom pogled združi -
Mesec, kao žuti gavran,
Ponad zemlje sada kruži.

Hajd, ljubi me! Hoću tako.
Trula je sad moja sreća.
Gledaj tog što kruži kako
I smrt moju već oseća.

Malaksava snaga pusta!
Umreti - i korak gubim!
Sve do kraja draga usta
Ja bih hteo, eh, da ljubim.

I san plavi nek me sretne,
Smutnje moje nek prohuje,
U šapatu trešnje cvetne
"Ja sam tvoja" - nek se čuje.

I nek čaša piće sveto
Prospe preko dana sivih...
Pij i pevaj, mila: eto,
Samo jednom sad se živi!

i drugačiji prevod...

Hajd', ljubi me, ljubi samo,
I do krvi i do boli.
Led ledeni, dobro znamo,
Vrelo srce ne preboli.

Prevrnuta čaša s krila
Nije ista u čas sivi.
Ti zapamti, moja mila:
Na zemlji se jednom živi!

Gledaj mirno vrh okana:
Sve pritisle sive memle.
Mesec kao žuta vrana
Vije, kruži, iznad zemlje.

Hajde, ljubi! Posred cveća
Trulež pesme peva fini.
Ko da moju smrt oseća
Taj što kruži u visini.

Uvenuše stare sile,
Mirim se sa krajem grubim.
Sve do smrti, usne mile,
Ja bih hteo još da ljubim.

I neka bi kroz sve snove,
I bez stida, sred spokoja,
Nežnim šumom višnje ove
Odjeknulo: "Ja sam tvoja".

I neka se čaša pića
Ne prolije u čas sivi.
Pevaj, draga, moga bića:
Na zemlji se jednom živi!

DALEKA VESELA PESMA

Neko pesmu veselo pevuši,
Daleko je, daleko od mene.
Ja bih hteo da mu se pridružim,
Al' ne daju grudi razbijene.

Uzaludno duša za njom žudi,
U grudima traži slične zvuke,
Zato što su i snagu i grudi
Iznurile nevolja i muke.

Odveć rano misli mi poleću
Ka snovima zemlje ideala.
Rano počeh da ropćem na sreću
I mislim šta prošlost mi je dala.

Rano dušom, strasnom, uzavrelom,
Tražih sebe u dane sumorne,
Pa ne mogu da pevam veselo,
Nemam snage, grudi su umorne.

OBMANJIVAT SEBE NEĆU VIŠE

Obmanjivat sebe neću više,
U dušu se klete brige zbraše.
Šarlatanom zašto me krstiše?
Izgrednikom — zašto me nazvaše?

Nisam pljačkaš šumski, zlotvor adski,
Ne ubijah u apsi nesretne.
Ja sam samo obešenjak gradski
Koji uz smeh prolaznike sretne.

Lumparoš sam moskovski, lutalo.
U Tverskome kvartu, i u svakom
Sokačetu, svaki pas bezmalo,
Poznaje me po koraku lakom.

Svako kljuse glavom mi se javi
Pri susretu, kad put mi prepreči.
Životinja prijatelj sam pravi,
Svaki stih moj dušu zveri leči.

Ni cilinder moj zbog žena nije —
Ta strast glupa duši se ne mili —
Smanjiv jad svoj, mnogo je zgodnije,
Zlatnu zob u nj sipati kobili.

Međ ljudima nemam druga, brata,
Pokorih se drugog carstva volji.
Svakom psu sam tu za oko vrata
Gotov da dam i svoj kravat bolji

Neću više bolet boljku ovu.
Ambisi se duše provedriše.
Jer zato me šarlatanom zovu,
Izgrednikom — zato me krstiše.

U julu 1925. godine, Jesenjin bježi iz grada u svoje Konstantinovo. U
porodici su s radošću pamtili te dane kada su ponovo bili zajedno.
Jutrom je Sergej odlazio od kuće: do oca Sašenjke na sjenokos, do
seoske zadruge da s njihovim ribarima okuša sreću. I baš to ribarenje
močvarom s pticama, pamti sestra Šura, inspirisalo je njegovu pjesmu:
„U svakom radu nek bude sreća“.
A pjesma „Idem kroz dolinu“, sva u radosnoj zanesenosti na sjenokosu, jedna je od posljednjih koje je napisao o selu i zavičaju:

Dajte kosu meni, otkosi nek lete
Englesko odelo neka nosi vrag –
Zar ja nisam od vas, ja seosko dete,
Zar spomen na selo meni nije drag.

Šura je znala, u tim danaima sjenokosa napisao je pjesmu i o ženidbi sa
Sonjom Tolstoj. Zgoda s papagajem, pomenutim u strofi, istinita je:
ptica je zaista odnijela Jesenjinu prsten koji je dobio od Ciganke
vračare. Taj veliki prsten, gvozdeni, bez vrijednosti, u šali je
poklonio Sonji i ona ga je, između svoja dva, godinama nosila na ruci.
Ali, ta pjesma - potresna je, crna slutnja, proročka:


Izgleda da je od iskoni tako –
U tridestoj vešala predstoje,
Ko bogalji, svi smo odveć jako
Za živote privezani svoje.

Draga, meni – već triest odzvanja
Svakim danom zemlja mi je draža.
Zato valjda i duša mi sanja,
Da ja gorim ko purpur pejzaža.

Kad se gori, nek se goreć zgara,
Nisam zalud pod lipom u cvetu
Smako prsten s papagaja stara –
Znak da zaj’dno gorimo na svetu.

Taj mi prsten Ciganka natače,
Dadoh ti ga, oturih od sebe –
I čim vergl od sad pisne ječe.
Odmah moram da mislim na tebe.

Prljavštine vitlaju po glavi,
Inje, magla, na duši; od zala
Možda si ga ti nekom na javi,
Sa osmehom i prkosom dala.

Do svanuća ljubeći te žarko,
On te pito, možda, grešna tela:
Kako glupog pesnika tog, brajko,
Na vrele si stihove navela.

Sad, šta mogu, proć’ će i ta rana,
Al’ je gorko videti svoj kraj.
Prvi put je takvog vragolana,
Prevario kleti papagaj.

Ova pjesma, u susret novom vjenčanju, ječi kao predsmrtna elegija, s bolnom porukom: „Al’ je gorko videti svoj kraj“.
Ispratili su ga iz porodične brvnare, svi sjetni: ni roditelji, ni
sestre nijesu znali kada će ga opet viđeti, a viđeli su da je umoran
„od muka bez cilja“.

ŽENE JESENJINOVE

Sergej Jesenjin je, 1914. godine, kao devetnaestogodišnjak, dok je
radio u štampariji „Sitina“ u Moskvi, u „građanskom braku“ sa Anom
Izrjadnovom, koja je radila u istoj štampariji i đe su se i upoznali,
dobio sina Georgija, ili Jurija kako su ga svi zvali. Jurij je odrastao
uz majku Anu, plemenitu i skromnu ženu, koja je živjela povučeno
dostojanstvena u svome ponosu, ali s jarkim sjećanjem na dane ljubavi
sa Sergejom. Rukopis njenih „Uspomena“ sačuvala je Jesenjinova sestra
Kaća, a prvi put su objavljeni tek 1965. godine, gotovo dvije decenije
poslije Anine smrti.
Anin i Jesenjinov sin Jurij je, u namještenom procesu, kao „narodni
izdajnik i terorista“, strijeljan 1937. godine za vrijeme Staljinovih
čistki. Imao je tada samo 22.godine.
Svjedok tragičnog kraja Jurija Jesenjina bio je i jugoslovenski
komunista Karlo Štajner, tada zatvorenik u Lefortovu, kao žrtva
Staljinovih čistki.
„Neočekivano otvorila su se vrata naše ćelije“, svjedoči Štajner u
knjizi Povratak iz Gulaga, u kojoj daje sliku užasa u logorima u kojima
je uništeno na stotine hiljada ljudi. „Dežurni nadglednik je naprosto
bacio jednog mladića između nas... Došljak je, ne pogledavši po ćeliji,
počeo šakama udarati po vratima. Okance na vratima se otvorilo i čuvar
mu je, provirivši, naredio da ućuti. Mladić je odvratio najvulgarnijim
psovkama među kojima je ’job tvoju mat’ bila još najblaža. Tada se
vrata otvore, a tri nadglednika zgrabiše mladića za ruke i noge.
Uhvativši ga za kosu, počeli su ga vući na hodnik. Do nas su dopirali
samo tupi udarci i galama mladića koji se očigledno odupirao. Padale su
riječi koje još do tada nijesmo čuli, kao; ’Se.em ja na vašeg
hozjajina! (time je mislio na Staljina).’ Desetak minuta kasnije,
mladića su ponovo ugurali nazad u ćeliju. Rukavom svog kaputa brisao je
krv sa lica. U ruci je držao nekoliko zuba. Digao je poklopac od kante
i bacio ih tamo. Tad se osvrnuo i vičući upitao; ’Šta, svi 58-8? (Bio
je to u kaznenom zakonu paragraf za teroriste)’. Okrutno prebijanje
mladića uznemirilo je zatvorenike u ćeliji, pogotovo kada su saznali da
je to sin pjesnika Jesenjina. A veoma je ličio na oca. Onako pretučen,
kad se malo pribrao, bacio se na ležaj i zaplakao. Vikao je: ’Koliko
dugo će ruski narod trpjeti ovu bandu? Zašto dozvoljavate da vas jedan
Gruzijac istrebljuje?’ Na tako opasne riječi protiv Staljina,
zatvorenici su zaćutali, a jedan je upozorio: mladić je provokator! I
ćutali su sve do jutra, kada su čuli pojedinosti: mladić je uhapšen u
kasarni – vojnici su znali da je on Jesenjinov sin, da i sam piše
pjesme i rado su ga slušali kad im je recitovao svoje stihove,
zavoljeli su ga i uvažavali“.
Poslije mučnih saslušanja u Lefertovu (’nije ga bilo 36 sati’), u
ćeliji su saznali i zašto je uhapšen. Jurij Jesenjin je imao đevojku,
studentkinju prava, čiji otac je bio državni tužilac u sudu. Jednog
jutra, uzbuđena i uplašena, javila je Juriju da joj je oca te noći
odveo NKVD. Mladić i đevojka su otišli u stan prijatelja i tu se ubrzo
okupila grupa poznanika. Uz čaj i votku, bili su bučni, a Jurijeva
đevojka je povikala:“ Dokle će Rusi trpjeti ovu sramotu?“ „Nije teško
sve to završiti“, uzvratio je neko od prisutnih. „Dovoljno je baciti
bombu na Kremlj i ono čudovište staviti u lisice“.
Sve što je rečeno na toj sjedeljci, neko od prisutnih je dojavio
NKVD-u. Svi su pohapšeni. Njih četrnaestoro sa sjedeljke, tvrdi
Štajner, osuđeno je na smrt i strijeljano.
Juriju Jesenjinu je suđeno 13.avgusta 1937. Na tajnom suđenju je bilo
prisutno samo njih pet: trojica sudija, zapisničar i Jurij. Presuda:
strijeljanje i konfiskacija imovine! Presuda je konačna i izvršiće se
odmah! Suđenje je počelo u 10 časova i završeno u 10,20. Tada je Jurij
Jesenjin strijeljan u zatvoru, a ne zna se đe je sahranjen.
Njegova majka Ana Izrjadnova uzalud je čitavih deset godina, sve do
svoje smrti 1946, pokušala da sazna šta se dogodilo njenom i
Jesenjinovom sinu. Tek dvadeset godina poslije Jurijevog nestanka,
javno je saopštena istina o njemu kao žrtvi staljinizma: mladić je
uhapšen, osuđen i strijeljan na osnovu falsifikovanih optužbi doušnika,
policije i suda. Vojni kolegijum Vrhovnog suda SSSR, svojom odlukom iz
1956, rehabilitovao je Jurija Jesenjina – tada je i najšira javnost
saznala za taj zločin. Nikada se nije saznalo đe je sahranjen.

Nastavak...

Ime Zinaide Rajh veoma rijetko se sreće u Jesenjinovim rukopisima i u
knjigama o njemu, i pored toga što je s njom bio najduže u braku i imao
dvoje đece, a sve govori da mu je Zinaida značila mnogo više od drugih
žena u njegovom burnom i rastrzanom životu. Vjenčali su se iznenada, a
nijesu se ni upoznali, a rastali su se kada im je šćerka Tatjana imala
tri, a sin Konstantin tek godinu dana. Najbliži prijatelji svjedoče da
je i u Jesenjinu i u Zinaidi do kraja života ostala tuga zbog rastanka.
Zinaidina tragična smrt za vrijeme najvećih Staljinovih čistki, kada je
mučena i ubijena, najviše su uticali na to da njeno ime bude
prećutkivano.
Zinaidina ljepota bila je očaravajuća, podsjećaju njeni biografi.
„Apsolutna ženstvenost“, govorila je o njoj slikarka Sofija Višnjevska.
Biografi pominju fotografiju iz 1918: preobražena ljubavlju i
materinstvom, Zinaida na rukama drži tek rođenu šćerku Tanju i blista
od sreće, a u njenoj produhovljenoj ljepoti ima nešto što podjeća na
madone na platnima italijanskih majstora.

Ljubavna priča Jesenjina i Isidore Dankan, čiji je život bio ispunjen
brojnim ljubavnim avanturama, kao uostalom i Jesenjinov, prepričava se
već decenijama. Isidora je od Sergeja bila starija 18 godina.
Dva moćna duha poezije, igre i muzike, koliko slična toliko i
različita, dali su jedno drugom mnogo, ali su mnogo i oduzeli. Već
postoji čitava biblioteka o njima: knjige sjećanja, bezbroj zapisa u
štampi i časopisima pisali su njihovi savremenici i prijatelji –
pjesnici, istoričari umjetnosti, znalci baleta, a ovjekovječeni su i na
filmu.
Maksim Gorki je bio među onim Jesenjinovim prijateljima koji nijesu
blagonaklono gledali na Isidorinu umiješanost u pjesnikov život. U
svojim „Sjećanjima“ Gorki piše: „Postarija, otežala, s crvenim
nelijepim licem, utegnuta u haljinu boje cigle, ona se okretala,
izvijala u tijesnoj sobi, pritiskajući na grudi buket sparušenog uvelog
cvijeća, a na njenom gojaznom licu sledio se osmijeh koji ništa nije
kazivao. Ta čuvena žena, koju su proslavile hiljadu evropskih esteta,
prefinjenih poznavalaca baleta, pored ovog kao dječko malog, čudesnog
rjazanskog pjesnika, bila je savršeno oličenje svega onoga što njemu
nije potrebno. U mojim riječima nema predubjeđenja, ničeg što je
izmišljeno ovog časa, ne, govorim o utisku onog mučnog dana kada sam,
posmatrajući tu ženu, mislio: kako ona može osjetiti smisao lirskih
uzdaha pjesnikovih...“.
I M.M.Pešić, sa prostora ex-Jugoslavije najpoznatiji i najbolji
poznavalac Jesenjinovog života i djela, osuđivao je Isidoru: „Ova
perverzna glumica, koja na poziv sovjetske vlade dolazi u Rusiju kao
balet-majstor, somnabulistički se sreće sa pjesnikom, i bez znanja
ruskog jezika, svira na violini njegovih najsuptilnijih osjećanja.
Starija od njega 18 godina, Evropljanka, puna duha, ali na izmaku
ljepote i draži, ona mađijski vezuje za sebe popularnog pjesnika.
Jesenjin joj se opire, čak je i mrzi, ali neka nepojmljiva, možda i
sadistička snaga gura ga k njoj, i on se ženi... Po nekima, ova
perverzna strankinja bila je kobna za ruskog pjesnika, kao i ubica
Dantes za Puškina“.

Galina Benislavska... Od tolikih žena koje se pominju uz Jesenjina,
njeno je najčešće u danima pjesnikove usamljenosti i umora, „od muka
bez cilja“, od kraja 1923. do 1925. godine. U Galjinoj ljubavi našao je
oslonac: povjeravao joj je svoje književne poslove od kojih je živio,
izdržavao sestre Kaću i Šuru i pomagao roditeljima, a u mnogim pismima
upućenim Galji ispovijedao se o svom životu, pjesništvu, radostima,
rezignaciji. Bila mu je melem poslije burnih dana sa Isidorom po
svijetu. Gotovo svako pismo je počinjalo: „Mila Galja“, „Galja
rođena...“.
Dani sa Galjom – bio je to početak novog razdroblja u Jesenjinovom životu. Obožavala ga je, činila sve da mu obezbijedi mir.
Pjesnik Jevgenij Numov je pisao nadahnuto o Galji – čestita, strasna i
beskompromisna. On podjeća da je i glumica Avgusta Miklaševska imala za
Galju, iako su bile suparnice, najljepše riiječi: „Bila je lijepa,
pametna. Pri svakom susretu s Galjom bila sam ushićena njenom
unutrašnjom snagom, duševnom ljepotom“.
Galja je bila jedina koja je imala Jesenjinovu neograničenu punomoć za
sve njegove književne poslove u Moskvi dok je boravio na Kavkazu gotovo
devet mjeseci 1924-1925. Odlično je poznavala svjetsku književnost i
ovladala finim poetskim ukusom, što joj je i Jesenjin priznavao.
Rastanak sa Jesenjinom je teško preboljela, doživjela je nervni slom
poslije njegovog odlaska.
Galja je završila život na Jesenjinovom grobu. Godinu dana poslije
njegove sahrane, izvršila je samoubistvo na grobu čovjeka čiju smrt
nije mogla da preboli. Ostavila je i oproštajnu poruku: „’Ubila’ sam se
ovdje, iako i znam da će poslije toga još više pasa nasrtati na
Jesenjina. Ali i njemu i meni to će biti svejedno. U tom grobu je sve
moje najdrže“.
Sahranjena je pored Jesenjina.

Ime Sofije Tolstoj, unuke slavnog Lava Tolstoja, pojavilo se u danima
Jesenjinove usamljenosti i skitačkog života poslije povratka iz Bakua.
Njihov brak trajao je svega sedam mjeseci. Koliko su jedno drugom
donijeli sreću? Sestra Šura nije krila ono što se govorilo u porodici:
"Sergej je ubrzo uvidio da su oni potpuno različiti ljudi, s različitim
interesovanjima i različitim pogledima na život".
Sonja je ostala u lijepoj uspomeni Jesenjinovim prijateljima kao
"ozbiljna, pametna, obrazovana - žena širokog ruskog srca". Za Sergejev
skitački život, od jednog do drugog tuđeg stana, đe su mu bili i
rukopisi i prtljag, mogla je da bude spasenje: da ga udomi, smiri,
odvoji od lošeg kafanskog društva, da najzad počne to svoje drugo, kako
je govorio i želio. Ali, to nije moglo bez njegove odlučne volje i
upornosti, a one su već bile izranjavane.
Nervozni i nestrpljivi Jesenjin nije dugo izdržao: postalo mu je
tijesno u tome braku. U jednom pismu iz tih dana kaže: "Sve ono o čemu
sam maštao, čemu sam se nadao, odlazi u prah. Očigledno, u Moskvi
nijesam našao sebe. Od porodičnog života nemam ništa. Hoću da bježim.
Kuda? Na Kavkaz".

Jesenjinu nije bilo ništa važnije od poezije, živio je za nju i od nje,
rado je i neumorno govorio svoje stihove. Umio je to veličanstveno, na
najvećim pjesničkim pozornicama Rusije. Savremenici su pisali u svojim
uspomenama o divljenju koje je izazivao nezaboravnim moćnim glasom i
gestom, emocijom i ritmom pjesme.
Ilja Šnajder je bio oduševljen Jesenjinovim recitovanjem monologa
Hlopuše, iz poeme Pugačov. "Toliko često je govorio te stihove da ga i
sad vidim i čujem", pisao je Ilja Šnajder, četrdeset godina kasnije.
"Obrve mu se sastave, lice postane blijedo, a malo uvučene oči
zasvijetle".
I Maksim Gorki je bio ushićen Jesenjinovim recitovanjem monologa
Hlopuše. Gorki piše da ga je Jesenjinov glas toliko potresao da su mu
potekle suze, ali ne zbog toga što je to bilo umjetničko kazivanje:
"Glas pjesnikov zvučao je malo promuklo, kreštavo, potmulo, a to je, ne
može biti oštrije, podvlačilo Hlopušine teške riječi. Recitujući, on je
toliko poblijedio, da su mu čak uši postale pepeljave. Mahao je rukama,
ali ne po ritmu stihova, a tako je i trebalo. Njihov ritam nije bilo
moguće uhvatiti, težina kamenih riječi bila je ćudljivo različita.
Izgledalo je da ih baca, jedne pod noge, druge - daleko, treće - u
nečije lice koje mu je mrsko.I, uopšte, sve: promukli, isprekidani
glas, netačni pokreti, tijelo koje se ljuljalo, oči u kojima je gorela
tuga - sve je to bilo kako je i trebalo da bude, kako je odgovaralo
trenutnoj okolini pjesnika". Gorki priznaje: bio je tako uzbuđen da mu
se grlo steglo, oči ovlažile i umalo nije zaridao.I nije mogao da
progovori, nije mogao da kaže Jesenjinu ni riječ pohvale - a nije mu ni
bila potrebna.

Kako je nastalo i kome napisano "Pismo ženi", pouzdano se saznalo tek
četrdeset godina poslije objavljivanja te pjesme. Tada se otkrilo:
jedini svjedok scene iz prve strofe bio je Jesenjinov sin Konstantin,
dječak sa nepunih pet godina. U svojim uspomenama "O ocu", on je "iz
maglovitih sjećanja" izdvojio prepirku roditelja, Jesenjina i Zinaide
Rajh, u domu njenog drugog muža, poznatog glumca i reditelja Vsevoloda
Mejerholjda, đe su živjeli i on i sestra Tatjana: "U mislima mi je
jasno ostala scena kada su se u našoj trpezariji otac i majka energično
prepirali. Sadržaj ne pamtim, ali je stav bio karakterističan: Sergej
stoji u sobi, u kaputu, sa šeširom u ruci. Stizao je malo da govori.
Kad bi ga mati za nešto prekorijevala, on se branio. Mejerholjda nije
bilo. Mislim, majka je tako željela. Nekoliko godina kasnije, pročitao
sam redove:

Vi pamtite,
vi sve dobro pamtite, znamo,
kako sam stajao…

Ja sam naivno pitao majku: 'Šta je u tom slučaju napisano?' Mati se
nasmiješila. Najvjerovatnije, karakter razgovora, njegov ton, već su
bili tradicionalni pri sukobu dva tako reska temperamenta, kakvi su
bili moj otac i majka".
Ove uspomene Konstantina Jesenjina prvi put su oobjavljene u
Lenjingradu 1967. Od tada više nije bilo zagonetno kome je posvećeno
"Pismo ženi": u toj ispovijesti krije se Zinaida Rajh.


PISMO ŽENI

Vi pamtite,
vi sve dobro pamtite, znamo,
kako sam stajao
vama sučelice;
uzbuđeno ste hodali po sobi amo, tamo
i grube mi riječi
bacali u lice.

Govorili ste:
rastati se treba,
da vas je slomio,
ovaj život gadan,
da vam je služit koru hljeba,
a meni je -
da sve niže padam.

Ljubljena!
Srce niste dali meni.
I niste znali da sred toga drača
ja bijah kao konj, i sav u pjeni,
ošinut bičem smiona jahača.
Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura,
mučim se stoga što ne mogu znati
kamo nas sudba događanja gura.

Licem k licu
lica vidjet nije.
Vidi se bolje na rastojanju.
Kad more kipi i vrije -
brod je u bijednome stanju.
Zemlja je brod!
I naglo neko
u život novi, novu slavu
i pored bure, ravno prijeko,
uputio je lađu pravu.

Tko od nas nije na palubi tako
psovao, bljuvao, padao s nogu?
Malo je tih što sasvim lako
valjanje takvo podnijeti mogu.

Tada sam i ja,
uz huku voda,
no dobro znajući što radim,
sišao na dno ovog broda,
jer povraćanja tog se gadim.

To dno bješe -
ruska krčma neka
i ja uz čašu svakim danom,
znajuć da patnji nema lijeka,
ubijam sebe
u otrovu pjanom.

O ljubljena!
ja bijah zao
i oči su vaše
bolno sjale,
jer pred vama sam često znao
traćiti sebe na skandale.

Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura
mučim se stoga
što ne mogu znati
kamo nas sudba događanja gura.

Godine su prošle.
ja sam u dobu inom.
Ne osjećam i ne mislim po staru.
I govorim za praznike, uz vino:
hvala i slava kormilaru.
Danas me neka
tiha nježnost peče.
Sjetih se vašeg umora i jada.

I evo, žurim,
hoću da vam rečem
kakav sam bio
i kakav sam sada!

Ljubljena!
Mogu ponosno da pišem:
ja nisam pao umirući
i sad u ovoj zemlji, više
od sviju, saputnik sam ljući.

Ja nisam taj
što bijah tada.
Ne bih vas mučio
ko u ono vrijeme.
Za znamen slobode
i časnog rada
čak do Lamanša spreman sam da krenem.

Oprosti mi ...
ja znam: vi ste druga -
vi provodite s mužem život čedan
i ne treba vam prošli jad i tuga,
i ja sam vama
posve nepotreban.

Nek život vodi vas
zvijezda što plamti,
pod toplim dlanom obnovljene sjeni;
No s pozdravima
zauvjek vas pamti
poznanik dobri, vaš Sergije Jesenjin

Jesenjinov izlet na Kavkaz 1920.godine obogatio je njegovu liriku
jednom od poznatih pjesama. Ona je uzbudljiv dokaz o tome kako su
pjesnikove zagledanosti u svijet oko sebe izazivale neočekivane, za
njega šokantne senzacije.
Kroz prozor vagona-salona, dok je voz huktao stepama Kubana, vidio je
dramu: "Putovali smo od Tihorecke prema Pjatigorsku; odjednom čujemo
povike, provirimo kroz prozor i šta vidimo? Za lokomotivom juri iz sve
snage maleno ždrebe. Tako juri da nam je namah postalo jasno da je zbog
nečeg naumilo da je prestigne. Jurilo je tako veoma dugo, ali je pred
kraj počelo da posustaje, i na nekoj stanici su ga uhvatili. Epizoda za
nekog beznačajna, ali meni govori veoma mnogo. Čelični konj pobijedio
je konja živog. I to maleno ždrebe bilo je za mene očigledna slika
umirućeg dragoga sela..."

Da li ste videli
kako stepom juri -
jezerskim maglama uvijen skroz,
hukteć nozdrvom gvozdenom suri
na čeličnim nogama voz.

A za njime
kroz visoke trave,
kao svečanih trka na dan,
vite noge dižući do glave
skače ždrebac žutogrivi, vran.

Dragi, dragi, smešna ludo kriva,
našto, našto trka bezgranična?
Zar ti ne znaš da je konja živa
Pobedila konjica čelična?

Ne znaš da ti u poljane travne
o n o vreme ne vrati trk glupi,
kad je za dve lepotice slavne
znao konja Pečenjeg da kupi.

Sudba drukče na tržištu besa
našu igru ludačku zasniva,
tovarima konjske kože, mesa,
kupuje se sad lokomotiva.

(Pečenjeg - pripadnik nomadsko naroda turskog porijekla iz IXv.)

Ipak, ždrebence iz stepe je, barem u poeziji, pobijedilo. Odmah pošto
je pjesma objavljena, mnogi mladi pjesnici i ljubitelji poezije
recitovali su stihove o konjiću koji je, ispred seljačke Rusije,
galopirao protiv likomotive, simbola nove ere. I u novinama su počeli
da ih citiraju, a Jesenjinu su pripisali da je "pjesnik sela koje
odlazi". A on je među prvima "dušom osjetio" znakove preloma u životu
seljačke Rusije poslije Oktobra, kada je selo trpjelo ogromne promjene:
seoski tradicionalni način života, kultura, običaji, neminovno su
morali da ustuknu pred nezadrživim "čeličnim gostom". Jesenjin je
postao posljednji pjesnik sela i prvi pjesnik borbe protiv agresivnog
nastupa "gvozdenobetonske" industrijske kulture i nemilosrdnog
uništavanja prirode.

KRČMARSKA MOSKVA

Svršeno je. Nikad više oči
neće gledat polja koja vole.
I krilatim lišćem više nikad
neće šumit nada mnom topole.

Zgurit će se moja rodna kuća
stari pas moj uginuo je davno.
Na moskovskim ulicama krivim
Sudio mi Bog da umrem javno.

Podbuo je ovaj grad pun boja,
al uza nj me veže ljubav živa
Azija, sva dremljiva i zlatna,
na njegovim kupolama sniva.

A noću kad mjesec nad njim sija
silnim sjajem...odnio ga đavo!
Uličicom pognute ja glave
u poznatu krčmu idem pravo.

Život vri u jazbini toj strašnoj.
U galami do samog svanuća
tu droljama stihove ja čitam,
s banditima ločem do klonuća.

Srce bije sve jače i jače,
ja bulaznim pa govorim zatim:
- Propalica i ja sam kao i vi,
ni ja već ne mogu da se vratim.

Zgurit će se moja rodna kuća,
stari pas moj uginuo je davno.
Na moskovskim ulicama krivim
sudio mi bog da umrem javno.

II

Opet plaču, urliču i piju
harmonika žutu tugu lije,
proklinjući nevolje što biju,
sjećajuć se moskovske Rusije.

I meni je otežala glava,
zalio sam oči vinom sada,
od tog lica da me prođe strava,
da pobjegnem od svojega jada.

Zauvijek je nešto izgubljeno.
Maju sinji! I junu moj plavi!
Zar se zato vonj lešine lijeno
nad propalom terevenkom javi.

Rusi danas ko da nešto slave!
Svuda teče špirit kao rijeka.
Harmonikaš prolupane glave
pjeva im o Volgi i o Če-ka.

Svaki pogled nešto zloga priča,
nepokorne preglasne su riječi.
Žao im je tih glupih mladića
što ubiše sebe ne misleći.

Žao im je što Oktobru ovom
dopustiše da ih sve obmane,
i oštri se već snagom novom
nož u čizmi skriven cijele dane.

Gdje ste vi što odoste iz vida?
Dal vam gore svjetla naše kobi?
Sa špiritom svirač triper skida
u kirgiskoj stepi što ga dobi.

Takve nećeš zgnječiti bez traga.
Besposlicu kao trulež znaju.
O Rusijo, ti Rusijo draga...
azijatski moj zavičaju!

SJEDNI DRAGA PORED MENE

Sjedni draga, pored mene
pogledaj me, da iz sjaja
tvoje tako krotke zjene
slušam buru osjećaja

Ovo predjesenje zlato,
ovaj pramen bijelih vlasi
sve se javi samo zato
da nestaška jednog spasi.

Ja ostavih davno selo
cvjetne česte pune ptica,
u gradskoj slavi mi se htjelo
živjeti ko propalica.

Htio sam da srce s glušom
tugom pamti vrt i ljeto,
kad sam glazbu žaba slušo
da se odgojim poetom.

I tamo je sad takva jesen...
U dvorištu lipa plamti,
klen nad prozor čak nadnesen,
traži one koje pamti.

A njih sad nema više.
Po priprostim križevima
groblja mjesečina piše
da i mi ćemo skoro k njima.

I mi ćemo nakon sviju
patnji pod te krošnje sive.
Svi neravni puti kriju
samo radosti za žive.

Daj, sjedni draga pored mene;
pogledaj me, da iz sjaja
tvoje tako krotke zjene
slušam buru osjećaja.

Isidora
Dankan je vjerovala da će duži boravak u nekoliko zemalja Evrope i
Americi, đe joj je bila zakazana turneja, blagotvorno uticati na
Jesenjina, koji je pratio na tim njenim nastupima. Prevarila se:
pokazalo se da je Sergej bio očaravajući recitator svojih stihova u
Berlinu, Parizu, Americi..., ali i vinovnik skandala o kojima je pisala
štampa u svijetu, a najviše od svega je bio tužni Rus u tuđini koja mu
se nikako nije dopadala. Putujući po zapadnim zemljema, Jesenjinu je
bio tuđ taj užurbani, bogati svijet okrenut poslu i novcu, svijet koji
je tada prvi put vidio. Njemačka mu se nije dopala. "Šta da vam pričam
o tome užasnom carstvu malograđanštine koja se graniči sa idiotizmom",
pisao je izdavaču Saharovu u julu 1922.godine iz Berlina . "Čovjeka za
sad još nijesam sreo i ne znam đe da ga tražim.U velikoj modi je Mister
Dolar, a vrhuncem umjetnosti smatra se mjuzik-hol. Čak nijesam htio ni
knjigu ođe da izdam, bez obzira na jeftinoću hartije i prevoda. To ođe
nikome nije potrebno". Ovaj buntovni sanjar je bio zbunjen prvim
viđenjem ovog novog, njemu nepoznatog svijeta đe je sve uglađeno,
začešljano i zalizano, pa i ptice "sjedaju tamo đe im je dozvoljeno".
Kao da je sebe hrabrio: "Neka smo mi siromašni, neka su kod nas glad,
hladnoća i ljudožderstvo, ali zato mi imamo dušu".
O tim svojim danima u tuđem svijetu, Jesenjin se ispovijedao kasnije u poznatoj pjesmi "Moj put":

Bolan od dosade
spisateljske, bez stanka
pođoh da skitam
po svetu, kroz draž,
bez vere u susret,
bez muke rastanka,
ubeđen da je ceo svet - laž.

I tada saznadoh,
šta je to Rusija.
I šta je slava, saznadoh tad.
I zato u dušu
uđe najstrašnija
tuga, gorka ko pelen i jad.

Amerika, sva u betonu, čeliku i staklu, sva u građenju novih pruga i
fabrika, sva u znaku dolara i biznisa, bila je tuđa Jesenjinu.
Poražavao ga je takav duh u "odvratnom Njujorku". "Tako je zlo da ti
dođe da se objesiš", pisao je Marijengofu. "Ranije mi je uza sva naša
ruska lišavanja podgrijavala misao o nekakvom 'inostranstvu', a sada,
kada sam to vidio, molim boga da ne umrem od ljubavi prema mojoj
umjetnosti. Nikome ona nije potrebna... I, stvarno, kog je đavola
ljudima potrebna ta duša koja se kod nas u Rusiji mjeri na kile... S
tugom, sa strahom, ali već počinjem da se učim da govorim sebi: sakrij,
Jesenjine, svoju dušu, to je isto tako neprijatno kao i otkopčane
pantalone". U svim tim pismima iz Amerike pominje sestru Kaću koju je
doveo u Moskvu da uči gimnaziju, moli prijatelje da joj pomognu, "da
joj se nađu, pripaze je". U Njujorku je bio učesnik tuče na jednoj
sjedeljci na kojoj je recitovao svoje stihove i od pojedinih slušalaca
bio pogrešno shvaćen, pa je na njihova dobacivanja i sve slobodnija
ponašanja prema Isidori, ustao da pesnicama brani svoje principe. Već
jutarnje novine su senzacionalistički pisale o skandalu ruskog pjesnika
- u tekstovima je bilo vrlo malo istine, što je ogorčilo Jesenjina.

Jesenjinov oproštaj od Amerike bio je moranje, ali ni oproštaj od
Evrope u Parizu nije bio slavan. Zazirao je od posljedica one noći u
Bronksu: skandal je dobio široko, preteće značenje. Bojao se da mu neće
dati da se vrati u Moskvu. Međutim, našao se na brodu "Džordž
Vašington", na putu za Pariz, a sa tog putovanja piše pismo svom
prijatelju pjesniku Aleksandru Kusikovu: "Tuga, smrtna, nesnosna.
Osjećam se tuđim i nepotrebnim. I kad pomislim na Rusiju, pomislim šta
mene tamo čeka, pa mi se i ne vraća. Kad bih bio sam, kad ne bi bilo
sestara, pljunuo bih na sve i otišao u Afriku ili bilo kuda drugo...
Zgadilo se meni, zakonitom sinu ruskom, da u svojoj državi budem
pastorak..." Pisao je: dojadila mu je snishodljivost vlasti prema
bogatima, a još veća muka mu je trpjeti ulizivanje svoje bratije njima.
Potišten, priznavao je da prestaje da razumije kojoj revoluciji
pripada. "Vidim samo, ni Francuskoj ni Oktobarskoj", a od same
revolucije "ostao je samo ..."(ođe je napisao ružnu riječ).
Ovo Jesenjinovo pismo Kusakovu bilo je nepoznato u javnosti gotovo pola
vijeka: prvi ga je objavio engleski slavista Gordon Makvej 1968, a u
Moskvi se pojavilo 1989. Izazvalo je podozrenje pojedinih autora u
Kusikova, s kojim se Jesenjin sreo u Parizu i Berlinu. Iznosi se
uvjerenje da je Kusikov bio saradnik tajne policije i da je ovo
Jesenjinovo pismo u kojem je govorio loše o revoluciji i sovjetskoj
vlasti, odmah pošto ga je dobio poslao u Moskvu. Za to ga optužuju i
Jesenjinove riječi u pismu iz Pariza: "Gospode! Čovjek bi se mogao
objesiti u ovoj samoći. Ah, kakvo pogano vrijeme, kad je čak i Kusikov
počeo da mi prijeti kako me neće puštiti u Rusiju".













 

U jesen 1924. Jesenjin, sa ožiljcima na duši, od policije bježi na
Kavkaz. Nanio je mnogo bola sebi i svojima, a najviše su ga boljeli oni
od "grubih ljudi". Prava je sreća što je Jesenjin tada otišao na
Kavkaz, đe je, neočekivano, ostao pola godine. Bilo je to zlatno
razdoblje njegove lirike: napisao je veliku knjigu pjesama i poema,
svoju antologiju u kojoj su i neka remek-djela. Samo što je stigao u
Baku, u krepkoj poemi "Stance", zazvučale su njegove istine o sebi i
poeziji. Ali, književna kritika ga u svemu tome ne vidi nikakvu
vrijednost: kao pjesnik je nipodaštavan, kao čovjek proganjan.
Iz kavkaskih daljina, u usamljeničkoj smirenosti, bolje su se viđela
zbivanja koja su ga uznemiravala. Odjek te zagledanosti u svoj udes
osjeća se i u poemi "Rusija koja odlazi". Jesenjinov stih je i
priznanje i prekor: osjeća da ne spada ni u mlade "vaspitanike
lenjinske pobjede", ni u stare (tek mu je 29.godina), ali sovjetsku
vladu smatra krivom što svoju mladost nije primijetio u borbi drugih. I
šta je vidio? Samo ljute bitke, a umjesto pjesama slušao je kanonadu.
Jesenjin ne krije: on nije nov čovjek - jednom nogom pripada prošlosti,
a drugom pokušava da prati novo vrijeme i u tome posrće i pada. Ali,
oko sebe vidi ljude koji su kao trice u rešetu događaja koje ne
razumiju i zato su već sami u sebi izumrli. Vidi i ljude koji vjeruju,
ali sa zebnjom upiru pogled u buduće. Skupile su se sve bezizlazne
prepreke, zato on želi da otrovne dane, "koji ne znaju za nježnost i
spokoj", zaboravi uz gitaru i pjesmu ciganke.
Jesenjinova urođena seljačka vezanost za "majčicu Rusiju" bila je
kobna, uz druge razloge, što nije mogao uočiti neka druga strujanja
svoga vremena i naći svoje mjesto u njima - ocjenjuje Nikola Bertolino.
Zato se u kulturnim metropolama Zapada osjećao potpuno stranim i
izgubljenim, bez interesovanja za ono što se do tada u njima događalo -
"reakcija na besmisleni rat, rušenje starih i stvaranje novih formi
izraza i življenja, rađanje umjetničkih avangardi, ogromni i po svojim
posljedicama nesagledivi preobražaj svih umjetnosti... Videći
neprivlačnu materijalnu ljušturu novog svijeta, on odbija da se
zainteresuje za njeno duhovno jezgro, smatrajući po svoj prilici da su
ti ljudi Zapada, ti 'crvi', duhovni srodnici onih istih novih
'crnorizaca' koji hoće da njegovu Rusiju odenu u čelik i beton".
Ali, prodor novog - i ljudi, i ideja, i života sa gigantskim
poduhvatima, bio je neminovan i u Rusiji, iako veoma drukčiji od onog
na Zapadu. Taj potres je razarao staru, gotovo idiličnu sliku seljačke
Rusije, tako bliske pjesnikovom srcu da je nije zaboravljao ni u
zahuktalom Parizu, Berlinu i Njujorku, ali je pogađao i njega. Nije se
protivio novom, već je priznavao, poražen, u poemi simboličnog naziva
"Rusija koja odlazi", đe se njegovo srce nalazi:

Mi ne shvatamo danas mnoge stvari,
Pitomci lenjinske pobede,
I pesme nove
Pevamo po starom,
Kako nas učiše babuške i dede.

Prijatelji dragi!
Ja se ne veselim:
U raskolu strašnom zemlje kipi bolom.
Zato da zasučem nogavice želim,
Da ukorak idem
I ja s Komsomolom.

One što odlaze ja za bol ne krivim -
Kud će uz mlade stari da se denu?
Kao raž prezrela na poljima sivim
Oni su ostali
Da trunu i venu.

I ja, ja sam,
Ni mlad, ni stari,
Ko đubre vremenu sam dan.
Valjda zbog toga kafanski zvuk gitare
Donosi slatki san.

Gitaro mila,
Zvoni, samo zvoni!
Ciganko pusta, daj, nešto mi sviraj,
Otrovane dane u zaborav goni,
Dane bez nežnosti, dane bez mira.

Sovjetsku vlast ja krivim sada,
Zato me ona tako draži,
Što svetla moja leta mlada
U borbi drugih zalud tražim.

Šta videh ja?
Videh samo rat,
A mesto pesme
Beše kanonada.
Nisam li zato s glavom kao vlat
Trčao našom planetom do pada?

Ipak sam srećan.
Iz košmara bede
Sećanja mnoga ostaju u biti.
Sudbinu moju vihor brižno prede
U raznobojne i zlaćane niti.

Nisam od novih.
Zašto da se krije?
Jenom nogom još sam gde sam bio juče.
Hitajući tragom čelične bratije
Posrćem i s mukom ovu drugu vučem.

Eto, postoje različiti ljudi.
Jedni -
Duboko ogrezli u ritu.
Zbunjeni, stranci na rođenoj grudi,
Oni su kao mekinje u situ.

Posmatram kradom
Sve te njuške znane:
Kao u krava oči su im tužne.
Jednolike svoje sad tavore dane,
Ustajale krvi, plesnive i kužne.

Ko baca kamen u to mrtvo more?
Nemojte, ljudi!
Biće smrada manje.
Oni polako sami sebe more,
I trule kao ispod snega granje.

Ima i drugih -
Onih što veruju,
Što u budućnost bojažljivo streme.
Češući zadnjicu oni pametuju,
Proričući novo, drugačije vreme.

Kao da slušam kako narod gudi,
O, znam ja dobro kako selja diše:
"Sovjetska vlada nama je po ćudi,
Al' da je cica...i eksera više".

Tako malo tim bradama treba,
Čitav im je život - samo ako ima
Krompira i hleba.
I kog se vraga ja po noći tužim
Na gorku sudbu neumitnog žreba?

Zavidim svima
Što behu u boju,
Braneći od smrti velike ideje.
A ja, koji mladost svu proćerdah svoju,
Uspomene nemam da mi starost greje.

Kakav skandal!
Kakav strašan skandal!
Stisnuo sam se među dve obale.
Mogao sam dati -
Ne to, što sam dao,
Što mi je za rukom išlo ko od šale.

Gitaro, mila,
Zvoni, samo zvoni!
Ciganko pusta, daj, nešto mi sviraj,
Otrovane dane u zaborav goni,
Dane bez nežnosti, dane bez mira.

Znam, ne mogu tugu vinom da iscelim.
Neću spasti dušu
Samoćom i bolom.
Zato da zasučem nogavice želim,
Da ukorak idem
I ja s Komsomolom.

STANCE

Ja o svom talentu znam previše.
Stihovi - ne moraš mnogo
Da se trudiš.
Ali ljubav prema rodnom kraju
Od svega više
Mučila je i pekla
Moje grudi.

O djevojkama, molim,
Svak može da sanja.
O zvijezdama i mjesecu-
Pjesmicu da sastavi.
Al' moju dušu nešto
Drugo proganja
I druge misli kipe
U mojoj glavi.

Hoću da bude pjesnik
I građanin
I svako da me nosi
Kao ponos i primjer.
Da budem - ne pastorče,
Već pravi sin
Velike države Eseser.

Iz Moskve me na duže
Odniješe dani.
Milicija me nije primala
Kao znanca.
Za svaki skandal moj pijani
Držali su me-
Iza katanca.

Hvala za brigu građana tih.
Ali nije baš prijatno
Peglati klupe hrastinke,
I pijanim glasom
Čitati nekakav stih
O zatvorskoj sudbini
Nesrećne kanarinke.

Nisam vam kanarinac.
Pjesnik sam! I to znam!
I nijesam u kolu Demjana, tamo nekih.
Neka sam ponekad i kao
Zemlja pjan,
Moje su oči prepune
Zvijezda dalekih.


 
(Odlomak iz poeme)

ODGOVOR

Starice mila,
živi ko i prije.
Nježno me dira
tvoja ljubav živa.
No ne znaš ti
i tebi jasno nije
zbog čega živim
i o čemu to snivam!

U vas je zima,
i kad mjesec sija
ja znam da misliš
često ko i prije
da netko neznan
višnju našu svija
i bijelim snijegom
o prozore bije.

O majko!
Po toj buri kom se drijema?
Iz dimnjaka se čuju
čudni glasi.
Ti želiš leći,
no postelje nema
i vidiš grob
u kome umrla si.

Pa sablasno cvili,
ko hor crkvenjaka
nariče i pjeva --
ta mećava-tuga!
I snijeg se taloži
u vidu petaka,
a za lijesom mojim
ni žene, ni druga.

Najdraže od svega
proljeće je meni
i poplavu volim
u naglome toku,
kad je svaki iver
kao brod u pjeni,
a beskrajni prostor
otimlje se oku.

No proljeće ovo -
moju ljubav sada -
ja slavnom revolucijom
nazivam,
i samo zbog nje
tugujem i stradam.
I samo nju
ja čekam i dozivam.

No, ova rugoba-
ledena planeta!
Nju ni sunce - Lenjin
rastopiti neće!
Zato bolne duše
nemoćna poeta
tražio sam kavge
i pio svako veče.

No doći će vrijeme,
mati najslađa!
i eto nama
časa željenoga!
Nismo se zalud
latili oružja:
jedan topa,
drugi - pera svoga

Ne misli na sve to,
i na pare.
Kakva sramota?
zar si ti to, je li?
Ja nisam krava,
ni konj, ni magare,
da bi me lako
iz štale izveli.

Doći ću sam
kad pravo vrijeme svane,
kad bude trebalo
tući po planeti.
Ocu ću dati
Stvari obećane,
a tebi šal,
pa da te na me sjeti.

Sad - mećava vije,
ko hor crkvenjaka
naričući pjeva --
vijavica tuga!
I snijeg se taloži
u vidu petaka,
a za lijesom mojim
ni žene, ni druga.

Jesenjinovi najbliži s radošću su ga dočekali u Moskvi, 1.marta 1925.
Poslije šest kavkaskih mjeseci, ponovo je bio s majkom Tatjanom
Fjodorovnom, sestrama Kaćom i Šurom, đevojkom Galjom. Dolazili su da ga
pozdrave mnogi prijatelji i saputnici iz kafanske Moskve, a one su
činile sve da ga odvoje od njih i čaše.
Po Moskvi su tada kružile užasne vijesti: u strahovitoj hajci tajne
policije na "neprijatelje naroda", nestajali su i pisci, umjetnici,
naučnici. Jesenjin je bio ogorčen, duboko je patio: odveden je njegov
veliki prijatelj i kum koji ga je vjenčao sa Zinaidom Rajh - pjesnik
Aleksej Ganin. Ništa nije mogao saznati o udesu Ganina: kad uhapšeni
pređe prag zloglasne Lubjanke, sve dalje o njemu bilo je gvozdeno
ćutanje policije.
U tajnim arhivima, mnogo godina kasnije, otkriveni su papiri o Ganinu.
Optužen je strahovito: navodno, bio je jedan od vođa grupe pisaca koja
je željela da sruši sovjetsku vlast. Za žrtve su odabrali prve ljude
Kremlja, među njima i prve ljude zastrašujuće Čeke. I još: namjeravali
su da napadnu zgradu u kojoj je upravo počinjao V kongres Kominterne.
Neka odjekne u svijetu.
Ovoliko podviga za jednog pjesnika, teško da je ikada izmišljeno. Ali,
sav taj užas upisan je u optužnicu. Ganin je slomljen. Iako je
sudsko-medicinska ekspertiza utvrdila njegovo duševno rastrojstvo
poslije mučenja u istrazi, što je značilo da nije mogao da krivično
odgovara, osuđen je na smrt 27.marta 1925. Tri dana kasnije strijeljan
je.
Ganin je bio prvi od sedmoro članova Jesenjinove porodice i najbližih čiji je život prekinut nasilno.

Tog 27. marta kad je Ganin strijeljan, Jesenjin odlazi u Baku. Tada
nije ličio na Moskovljanina - pisao je o susretu sa njim u Bakuu
Aleksandar Voronski, urednik časopisa "Krasnaja nov", đe je objavio oko
40 njegovih pjesama. Išao je u tuđem iskrzanom kaputu, u dugačkim
prljavim cipelama. Jesenjin je tih dana "izgledao usamljan, napušten,
slučajni gost koji se, ne zna se kako i zbog čega, obreo u tom gradu
nafte, čađi i prašine, kao da mu je bilo svejedno đe da se smjesti i
pristane... Bio je nazebao, kašljao, govorio promuklim šapatom i svaki
čas uvijao vrat crnim šalom. Cijela njegova pojava odavala je
osuđenika, čovjeka kome tu nije mjesto. Prvi put sam duboko osjetio da
mu nije ostalo mnogo od života i da se on gasi".
Tužni trenuci iz tih dana: u nekom ljetnikovcu, pijan, larmao je,
psovao. Odveli su ga u drugu sobu. Voronski pamti: "Ušao sam tamo i
vidio kako sjedi na krevetu i rida. Cijelo mu je lice bilo obliveno
suzama. U ruci je držao mokru maramicu.
- Nemam više nikoga i ništa. Strah me je. Nemam ni prijatelja, ni
bliskih. Ostale su mi samo pjesme. Sve sam im dao, razumiješ li, sve.
Eno crkva, selo, vidik, polje, šuma. I to se sve od mene odvojilo.
Plakao je više od jednog sata".
U Baku je Jesenjin ostao do 25.maja, kada se vraća u Moskvu. Tu ga čeka
još jedan udarac, veliko razočarenje. Galja se tih dana povjeravala
svom dnevniku: voljela je Jesenjina i nikog više. Ali, pisala je u
dnevniku: "Zatvorivši oči, ne razmišljajući, predala sam se u zanosu
prema L". Ko se krije iza L? Pominju se dva imena: Lav Povicki i Lav
Sjedov, sin Trockog. Kad je za to saznao, Jesenjin je prekinuo s
Galjom. Još jedna njegova velika ljubav je nesrećno završena. I opet se
ponovilo: kao i poslije raskida sa Zinaidom Rajh, molio je prijatelje
da kod njih prenoći. Ništa nije imao od imovine, cijelog svog života
bio je beskućnik. A Galja je doživjela duševno rastrojstvo i otišla na
liječenje. Bio je to uvod u njenu tragediju, koju kao da nije imala
snage ni volje da zaustavi.

ŽALOSTI MOJE

Žalosti moje kad te gledam!
O, kakva bol, o, kakva tuga!
Kao da s tobom jesen blijeda
Pruža nam samo bakar luga.

Tuđe su usne sve raznijele
Toplinu tvoju, trepet tijela.
Kao da nam je duše svele
Kišnica ledena obuzela.

Pa šta! Zar da se i nje plašim!
Drugu znam radost ovog puta.
Sve nestade pod nebom našim
Sem vlaga ta i trulež žuta.

Pa ni za sebe ja ne sazdah
Tih zivot, predan osmjesima.
Koliko malo pređoh staza,
Koliko griješih ja na njima!

Živote, smiješno nesuglasje!
Tako je bilo i ostaće.
Kostima golim breze krase
Baštu, to groblje, ko krastače.

A kao gosti bašte, i mi
Uvenućemo, pasti nijemo.
Kad nema cvijeća već u zimi
Zašto da za njim tugujemo?
i drugačiji prevod...


Da, tužno mi je pogledati
Na tebe, kakva bol i rane!
Znaj, samo vrbe će nam dati
U rujnu svoje žute grane.

Tuđe su usne raskidale
Toplinu tvoju, drhtaj tijela.
I ko da sipe kiše male
Sa duše što je omrtvjela.

No, ništa! Ne bojim se, smije
I druga radost biti draga.
Od ovog što ostalo mi je...
Nek ide i to dovraga!

Čuvao nisam sile svoje
Za tihi život što se smješka.
Premalo cesta prijeđeno je,
A učinjena mnoga greška!

O smiješan život, smiješan san,
I zauvijek će tako biti.
Ko groblje vrt je posijan
Sa koščicama breza vitih.

Da, tako ocvast ćemo i mi,
Odšumjeti ko gosti luga...
Jer ako nema cvijeća zimi,
Što da nas za njim mori tuga.

Moskovsko ljeto 1925.
Ponovo dani i noći Jesenjinovih klonuća i stramputica. Pije, brzo
plane, sukobljava se... Spava đe stigne. Luta po kafanskoj Moskvi. Sve
je kao u njegovim stihovima: "Da se pomirim sa sobom - ne mogu - /
sebi, voljenome/ tuđinac sam ja". Od njegove nesreće pate i svi u
Konstantinovu - otac, majka, sestre... I, tada, neočekivano za sve u
porodici, napisao je Kaći 16. juna 1925: "Draga Jekatarina! Dogodilo se
mnogo štošta što je izmijenilo i mijenja moj život. Ženim se Sonjom
Tolstoj i odlazim s njom na Krim".
Kada su se vratili u Moskvu, Jesenjina i Sonju dočekala je - milicija!
Kao da se pojavila iz njegove poeme "Stance". Jesenjin je u vozu na
prilazu Moskvi izazvao incident: iz nekog kupea je nekakav diplomatski
kurir Alfred Roga i nešto prigovorio Jesenjinu, koji se prepirao sa
kondukterom oko ulaza u bife voza, a Jesenjin mu je grubo odgovorio.
Pojavio se i neki Jurij Levit, komesar za zaštitu zdravlja, pa je
pjesnik i njemu uputio ni malo lijepe riječi. Prepirka iz voza dobila
je čudesne razmjere: postala je krivična optužnica protiv pjesnika i
raspisana je poćernica za njim.
Pokušao je da zlo spriječi lično narodni komesar prosvjete Lunačarski:
pisao je sudiji Lipkinu da obustavi proces protiv Jesenjina. Nije
pomoglo, što je upućivalo na zaključak da iza sudije stoji neko moćniji
od Lunačarskog.
Jesenjin je doživio slom. Bio je to peti sudski proces koji ga je
čekao. Već oronulog zdravlja, uplašen od života, ponovo je počeo da
pije, danima. "Više od svega, Jesenjin se bojao...milicije i suda" -
svjedočio je njegov zet, Kaćin muž, pjesnik Nasjednik. "Nije mala stvar
policijska stanica! Tu se ja sastajem s državom", kao da je za
Jesenjina pisao njegov pjesnički sabrat i prijatelj, slavni Velimir
Hlebnjikov, i sam stradalnik u životu. Ali, opet, pri piću, Jesenjin bi
se jarosno unosio milicionarima u lice, s najtežim psovkama, i udarao
ih po nosu, tako najčešće, kako piše u zapisnicima. Ne piše kako su mu
oni uzvraćali, a jesu, mnogo puta.
Sonja je činila sve da mu pomogne, uredila je i da ga prime u
psihijatrijsku kliniku, ali on to nije htio. I sa Sonjom je u
nesporazumu. osoran, netrpeljiv, svadljiv... Tih dana govorio je
pjesniku Ivanu Gruzonovu: "Napiši mi nekrolog".

PLAMTI ZVEZDO MOJA

Plamti, zvezdo moja, samo,
Prospi hladno svetlo sivo.
Jer na uskom groblju, tamo,
Neće kucat srce živo.

S'jaš ko avgust talasanjem,
Puniš poljski mir kraj voda
Nekim jezivim drhtanjem
Kao - zaostala roda.

Dižuć glavu - prisluškujem:
Iza šuma u beskraju
Opet nečju pesmu čujem
O domu i zavičaju.

Zlatna jesen bez koprene
Brezama sok - umanjuje,
Sve voljene, ostavljene,
Ona lišćem oplakuje.

Ja znam, brzo, dani rade,
Nema krivnje, pa ma čija.
Iza žalosne ograde
Moraću da legnem i ja.

Ugasnuće i blagi plamen,
Biće srce prah u svemu
Podići će sivi kamen
Drugovi, i stih na njemu...

Al' pred smrću, u tom čudu,
Sročio bih i ja koju:
"Voleo je rodnu grudu,
Ko bekrija krčmu svoju".
i drugačiji prevod...

Gori, zvezdo moja, gori,
Prospi hladno svetlo sivo,
Jer na groblju u toj zori
Neće kucat srce živo.

Ko avgust je zrela raž,
Na polja je blagost pala,
Rida dugo jeze draž
Ko poslednje jato ždrala.

Dići glavu kada kušam
Iza šuma u beskraju,
Opet tihu pesmu slušam
O svom domu, zavičaju.

Jesen zlatna kao seno
Brezi svakoj sok izvlači.
Za voljeno, ostavljeno,
Kroz list tugu sada zrači.

Ja znam: brzo dani lete
Mimo mene, mimo nas.
Za ogradom večne sete
Položiće i moj stas.

Ugasnuće nežni plamen,
Biće srce prah i miso.
Drugovi će sivi kamen
Da podignu sa natpisom.

Al' pred večnu grobnu memlu
Dajte da ja sročim sebi:
"Voleo je rodnu zemlju
Ko što mangup krčmu ne bi".

POKOJNIKU

Već sanduk zatvaraju čvrsto
Da vječno budeš plijen tog sna,
U zemlju nose te pod križom
Gdje trnu osjećanja sva.

I bićeš nijem sred grobne tame
Na poklič naš nad tvojim grobom.
A ruke će nam tad i same
Sve vjence slagati nad tobom.

Nad tobom biće - cvijet do cvijeta,
Grob će sijati kao presto
I taj tvoj odlazak sa svijeta
Mi ćemo pominjati često.

Počivaj mirno, dragi druže,
I čekaj dolazak naš samo,
Pretrpićemo zlo mi duže
I brzo ćemo i mi tamo.

ZVUCI TUGE

Dosadne pesme, žalosni zvuci,
Od vas ne mogu da dušom danem.
Zbog vas na teškoj sam muci,
A grudi moje žive su rane.

Dajte radosti, dajte spokoja,
Zašto ne date da sklopim oči?
Dosadne misli nemirnog roja,
Zbog vas ja neću na put svoj poći.

Ćutite zvuci – vlasnici mučni,
Već mi na oko suza navire.
Sudbina gorka nek me ne muči.
Zvuci! Od vas me tuga razdire!

Zvuci beznađa, žalosni zvuci,
Dokle će jad vaš da me mori?
Hoce li doći kraj mojoj muci?
Hoće li stići počinak skori?

OSEĆAM
Osećam, draga,
osećam
kosu tvoju što blista,
ali nisam srećan
što odlazim zaista.
Jesenjih se noći
sećam
dok senke breza kruže.
Što dan nije bio večan,
a mesec blistao duže.
Još čujem dok
patiš:
"Proći će godine u letu
i zaboravićeš me sasvim
uz neku drugu na svetu."
I danas lipa
cveta
i osećanja gore ko plamen.
Ja sručih toga leta
cvetove na tvoj pramen.
Ne gubi srce,
snagu.
S drugom će poljupce tkati.
I ja ću ko priču dragu
tebe njoj spominjati
***
I vernošću ne muči me,
vernost svaka meni smeta.
Ko pesnika rodiše me,
ljubiću te k'o poeta.
***
Neka zvoni pesma,
nek se pesma lije,
ipak neće biti
što je bilo prije.
Od gordosti prošle
i snage, što posta?
Ova svirka tužna
jedino mi osta.
***
Izljubiću te, taći telom
i kao s drugom poć' u dom.
Ja voljeh devojku u belom,
sad plavu volim dušom svom

O GLUPO SRCE

O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
Tek prosjak se kobi sjeća...
O,glupo srce, ne tuci!

Mjeseca žute šare
Krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
Glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava djeca,
I plač i smijeh odjednom:
Dok neki vječito jeca,
Radost je sudjena jednom.
O glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
Ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.

Možda ce i nas otkriti
Usuda lavinska struja,
Na našu ljubav odvratiti
Pjesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci

SLUTIM BOŽJE USKRSNUĆE

Slutim božje uskrsnuće -
Život ne napuštam,
Klanjam se pred likom kuće,
Na travu se spuštam.

Vjenac jela ko da broji
Breze ogrlice,
U prstenu bora stoji
Isusovo lice.

U dubrave on me vija
Ko do neba mila,
Pod oblakom šuma sija
U somotu lila.

Golubiji duh od Boga,
Ko jezik vatreni,
Posta vladar puta moga,
Glas zagluši meni.

Plamen puni bezdan zrenja,
Srce - prima djecje snove,
Ja sam znao od rođenja
Pokrov majke Isusove.