VELIKE BITKE

Варадинска битка (5. август 1716)

У настојању да измени одлуке Карловачког мира Турска је предузела поход на Аустрију. Принц Еуген Савојски дошао је у Футог 9. јула 1716. године са 42.000 пешака (62 батаљона) и 23.000 коњаника (187 компанија). У Петроварадинској тврђави се већ налазило 8.000 војника. Током 26, 27 и 28 јула Велики везир Дамад Али-паша је прешао Саву са око 120.000 војника (око 40.000 јаничара, 30.000 коњаника и пешадија састављена од Албанаца и Влаха) .

Између Петроварадина и Карловаца 2. августа дошло је до сукоба предходница. Гроф Јохан Палфи са 1.300 коњаника и око 500 пешака наишао је на 15.000 турких коњаника. Након вишечасовне битке Палфи се повукао ка Петроварадину. Опколивши Петроварадин турска војске је започела бомбардовање и копање ровова ка тврђави. Са друге стране током ноћи између 4 и 5 августа Еуген је пребацио своје трупе на Сремску страну и у рано јутро напао турску војску која није очекивала напад. Лево крило аустријске војске под командом грофа Александра Виртенберга снажно је ударило на турско десно крило. Заједно са левим крилом аустријски центар је напао јаничаре који се се снажно супротставили и одбили напад и потиснули га у центар. Регруписањем снага у центру Еуген је успео зауставити напад и лево крило је добило отворен пут ка месту где се налазио Дамад Али-паша који је испред свог шатора са највишег брда посматрао битку. Ударом десног крила и резервних трупа аустријске војске турска линија одбране је почела пуцати. Коњица која је требала да помогне јаничарима се окренула и напустила бојиште. Међу турским војницима је настала паника и неред која се пренела и на заповедништво.



Битка је до 11 часова била решена. Турска војска се у паничном бегу повлачила према Београду а Велики везир је погинуо када је са најоданијим припадницима личне гарде. Постоји неколико верзија његове смрти. Једна каже да је видевши безизлазну ситуацију сео на коња и заједно са групом најоданијих бораца улетео у срце битке где је био погођен пушчаним метком док је према другој извршио самоубиство. Беживотно тело Великог везира је пренето у Београдску тврђаву где је сахрањен. Сјајна офанзивна тактика Еугена Савојског и вођење трупа његових генерала решило је битку са двоструко бројчано надмоћнијим непријатељем за четири сата. Аустријски гобици су износили 2212 погинула војника, 2358 рањеника од тога 206 официра. Губици са друге стране процењени су на око 6.000-7.000 војника. Аустијанци су запленили огромну количину ратног материјала. Подаци о заплењеном материјалу су доста различити. Турски извори наводе да је изгубљено 110 топова. Вредност целокупне заплене процењена је на ондашњих 2.500.000 гулдена. Ова велика битка је оставила трагове који се и данас виде у топонима околним брда: Везирац, Алибеговац и Татарско брдо.

Након битке код Петроварадина Еуген је у наредној години освојио Темишвар и Београд чиме су стечени повољни услови за склапање мира Пожаревцу којим је Аустрија добила Банат, Малу Влашку и северни део Србије а отоманска војска више никада није крочила на тло Средње Европе.

Bitka za Britaniju



=""]zapovednici="" ]=""]=""]

Britanski osmatrač na krovu zgrade u Londonu. U pozadini se vidi katedrala Sv. Pavla.
Ujedinjeno Kraljevstvo	Nacistička Nemačka
Hju Dauding	Herman Gering Albert Keserling
{{{jedinice1}}}	{{{jedinice2}}}
u početku 700; poraslo na skoro 1.000 do kraja bitke.	1.260 bombardera, 316 ponirućih bombardera, 1.089 lovaca
1.547 aviona, 27.450 poginulih civila, 32.138 ranjenih	2.698 aviona
{{{podaci}}}

Bitka za Britaniju je jedno od najvećih bojišta u ranoj fazi Drugog svetskog rata. Ovo je ime kojim se
obično naziva pokušaj nemačkog Luftvafea da stekne vazdušnu premoć nad
britanskim RAF-om, pre planirane pomorske i vazdušne invazije na Britaniju (operacija Morski lav). Ni Hitler, niti nemački Vermaht nisu verovali da je moguće izvršiti
uspešan amfibijski napad na britanska ostrva dok britanska avijacija ne
bude neutralisana. Sekundarni ciljevi su bili uništavanje proizvodnje aviona, i zemljišne infrastrukture, kao i terorisanje
britanskog naroda, sa namerom da se on zaplaši i navede da zatraži primirje, ili se preda.
Ova operacija je predstavljala Hitlerov poraz. Britanci su pokazali
velike napore, snalažljivost, hrabrost i odlučnost da se ne predaju.
Činjenice govore da su Nemci napali Britaniju sa 2.600 aviona Luftvafea (Luftwaffe),
1.200 bombardera, 280 obrušivača, 760 jednomotornih lovaca, 220
dvomotornih lovaca, 140 izviđačkih aviona, zajedno sa Petom vazdušnom
flotom u Norveškoj koja je brojala 190 aviona. Nasuprot
njih stajao je RAF
(Royal Aircraft Force – Kraljevske vazduhoplovne snage), koji je
raspolagao sa 1.171 avionom, što lovcima, što bombarderima. ^[1].
Bitka za Britaniju uvela je u rečnike sveta novi glagol
„koventrirati“. Dolazi od naziva grada Koventrija, koji je Luftvafe sravnio sa zemljom,
zajedno sa 12 fabrika avio-industrije u njegovoj blizini.
Prevlast u vazduhu nad svojom teritorijom RAF duguje izuzetnom
zalaganju ljudstva, kvalitetnom i umešnom upotrebom lovačke avijacije,
kao i primenom radarske tehnike u protivvazdušnoj odbrani. Uz sve to,
može se zaključiti da su Britanci dobili ovu bitku zbog inteligentnih
rešenja članova Saveta za ratno vazduhoplovstvo, koji su pobili teoriju
„bombarderi će se uvek probiti“. Uverili su se da postoji odbrana od
bombardera, pa su se usredsredili na gradnju jeftinijih i fleksibilnijih
lovaca za čiju je proizvodnju bilo potrebno mnogo manje vremena. Iako
se ne može sa sigurnošću reći da je bitka za Britaniju bila prekretnica
Drugog svetskog rata, činjenica je da je imala političku i vojnu težinu,
jer je kasnije uveliko doprinela ukupnoj savezničkoj pobedi na
Atlantiku i u zapadnoj Evropi.

//

Nemački
cilj i strategija i britanski odgovori


Cilj koji je zacrtao Hitler bila je invazija na Britaniju. Međutim,
pre invazije trebalo je pripremiti teren za invaziju. Pošto do invazije
nikada nije došlo cilj i strategija svode se samo na naredbe Luftvafeu.
Luftvafeu je naređeno da mora dovesti RAF, moralno i fizički, u takvo
stanje u kome on neće biti sposoban da izvrši bilo kakav značajniji
napad na jedinice koje će učestvovati u invaziji. Neposredno pre
planirane invazije, Hitler je ponudio Čerčilu (Vinston Čerčil, britanski premijer koji je
svom narodu ponudio „krv, znoj i suze“ kao jedini uslov za ostvarenje
pobede) šansu da sklopi mir, što je ovaj odbio. Smatra se da Hitler nije
ni sumnjao da Čerčil neće pristati na sklapanje mira, stoga je hteo
nemačkoj javnosti da prikaže kako Britanci, tačnije Čerčil, žele da se
rat nastavi.
Operacija se deli u faze, pri tom se ovde uzima podela Lena Dejtona (Len
Deighton), zapaženog britanskog istoričara-publiciste, koji je
operaciju podelio u četiri faze.
] 1.
faza: započinje u julu


Nakon njenog početka sledilo je mesec dana napada na britanske
konvoje koji su plovili uz obalu i mesec dana vazdušnih bitaka nad Lamanšom. Nemci su ovu fazu nazvali Kanalkampf
(borba u kanalu), a pukovnik Fink je postavljen za zapovednika vazdušnih
operacija nad Lamanšom. Njegov zadatak bio je da učini Lamanš
zatvorenim, nedostupnim za britanske transportne brodove. Da bi to
postigao, dobio je pod svoju komandu osim „Gešvadera“ (Geschwader)
kojim je i ranije zapovedao i dve grupe „Štuka“ i grupu lovačkih
aviona. Međutim, postojala je odluka da Luftvafe ne krene u napad pre
nego što sam Hitler zapovedi. Hitler je odlučio da tempira vazdušni
napad tako da snage koje budu učestvovale u samoj invaziji, zateknu
britansku odbranu u stanju iste onakve ošamućene paralizovanosti kakvu
je Luftvafe uspela da stvori u Francuskoj i Poljskoj. Nemačka računica
bila je jednostavna. Ako Britanci budu slali svoje lovačke avione da
brane brodove, biće uvučeni u bitku iscrpljivanja, gde su Nemci smatrali
da će se Britanci pre iscrpeti. Sa druge strane, ako Komanda britanske
lovačke avijacije ne bude dopuštala svojim avionima da budu uvučeni u tu
bitku iscrpljivanja, nemački bombarderi će nesmetano potapati britanske
trgovačke brodove.
Britanski načelnik ministarstva ratnog vazduhoplovstva, Sir Hju Dauding (Sir
Hugh Dowding), u svoje najvažnije planove nije uveo odbranu
trgovačkih brodova, pa je upozorio ministarstvo RAF-a da se konvojima
može pružati minimalna odbrana iz vazduha, zbog povećanog rizika od
gubljenja velikog broja aviona, čime se gubi na ukupnoj odbrani
Britanije (industrija, gradovi, ...). Treba napomenuti da u fazi
Kanalkampfa britanska radarska mreža nije još bila veoma delotvorna, jer
su lovci i bombarderi dveju nemačkih vazdušnih flota mogli uzletati na
operativnu visinu i svrstavati se u formacije izvan dometa britanskog
radara. Let preko Lamanša trajao je samo pet minuta, a Spitfajerima je
trebalo petnaest minuta da se dignu dovoljno visoko, da bi mogli da
napadnu Nemce. Nakon vrlo malo proteklog vremena, postalo je očito da
Nemci iz dana u dan potapaju sve više britanskih brodova, pa se povećao
pritisak na Daudinga.
Upotrebljavajući svoju zapravo malu snagu, Fink je pokazivao veliku
veštinu, dok su svojim akcijama sondirali, „ispipavali“ britansku
odbranu, saznavali koliko joj vremena treba da reaguje, pa su onda
napadali priobalne konvoje, kojih je u vodama oko jugoistočne obale bilo
puno. Po pravilu su pri tim akcijama lovci stajali u blizini bombardera
(formacije), ali im je Fink dopuštao da vrše lovačke napade u zoni
grofovije Kent, koju se nazivali Fraj-Jagd (Frei-Jagd).
Dauding je na takve nemačke akcije reagovao prilično lukavo. Komadant
Park (komandant grupe koja je pokrivala jugoistočnu Englesku) je slao
protiv napadača na brodove samo male formacije, dok na Fraj-Jagde nije
uopšte reagovao, dopuštajući Nemcima da ih nesmetano obavljaju. Na taj
način se čuvala količina aviona i delimično branili konvoji u Lamanšu.
Kasnije su ti konvoji uveliko prebačeni prema severu, prema luci Liverpul i drugim.
U ovom delu rata istakla se „Britanska civilna organizacija za
popravke aviona“. Bila je to vrlo delotvorna organizacija koja se bavila
sakupljanjem ostataka oborenih aviona, kako nemačkih tako i britanskih,
te aviona u kvaru koji se nisu mogli popraviti. Sve što je sakupljeno
na taj način slato je u određene centre za topljenje legura. Na taj
način se štedelo na novcu i vremenu. Podaci su zadivljujući,
ustanovljeno je da je nakon skupljanja i topljenja, ponovo poletelo čak
šezdeset i jedan posto aviona.
2.
faza: „Adlerangrif“ (Adlerangriff) - Orlov napad



Nikada toliko puno ljudi nije dugovalo toliko mnogo tako maloj grupi
ljudi - Vinston Čerčil





„Orlovih napadi“ počinju 15. avgusta 1940, s tim da su pripreme obavljene
dva dana ranije. Iako je ova faza trajala nešto više od nedelju dana,
uveliko je obeležila dalje događaje bitke za Britaniju. Nemačka
obaveštajna služba je potpuno pogrešno procenila britansku komunikaciju
koju je prisluškivala. Procenili su da se britanskim lovcima upravlja sa
zemlje radio-telefonima, da su njihove formacije vezane za stanice na
zemlji kojima pripadaju, što znači da im je mobilnost (pokretljivost)
ograničena, čak uz pretpostavku da su stanice na zemlji delimično
mobilne. Zbog toga su smatrali da ne treba očekivati koncentraciju jakih
lovačkih sastava na određenim tačkama i sa kratkom najavom. Bila je to
katastrofalna greška u rasuđivanju. Zapravo, činjenica da nemačka
obaveštajna služba nije uspela da protumači značenje britanskih poruka,
je bila gora i štetnija nego da ih uopšte nije otkrila. Okolnost što su
Nemci poverovali da RAF koristi tako primitivan postupak radio kontrole,
podstakla je Luftvafe na zaključak da će njeni masovni napadi imati kao
prepreku samo lokalne sastave britanske lovačke avijacije. ^[2]
RAF se takođe koristio dešifrovanjem tajnih poruka Nemaca, međutim,
daleko uspešnije. Na taj način su saznali od nemačkih
meteorološko-izviđačkih jedinica da ne traže samo opšti izveštaj o
vremenu, već izveštaj o vremenu na tačno određenim lokacijama, drugim
rečima saznali su sledeće nemačke ciljeve. Služba koja se bavila
dešifrovanjem poruka u Britaniji se zvala Vaj servis (Y Service).
Počeci napada druge faze 15. avgusta, su krenuli u samom početku loše
za Nemce. Meteorolozi su dali pogrešnu prognozu, umesto lepog vremena,
prognoza je bila potpuno nepovoljna za avijaciju, sumaglica s kišom.
Ostali dani protekli su takođe sa puno velikih promašaja Nemaca. Doduše
uspeli su da iznenade aerodrom kraj Drufilda i nanesu mu ogromnu štetu,
takođe su stradali aerodromi kod Istčerča, Farnboroua, Odama, Detlinga i
aerodrom kod Brajz Nortona gde su pogodili hangare pune goriva i
uništili 46 britanskih aviona, kao i neka postrojenja avio-industrije u
drugim delovima Engleske. Međutim, na kraju se uspostavila računica da
se Nemcima to nije previše isplatilo, jer su imali ogromne gubitke. Svi
navedeni aerodromi bili su od male važnosti za Britance, jer su to
većinom bili aerodromi Mornaričke avijacije, koja nije previše
učestvovala u odbrani. Kao glavni cilj trebalo je postaviti aerodrome i
postrojenja Lovačke avijacije, jer se praktično samo sa njima borio
Luftvafe. Gubici u ovim operacijama rezultat su loših procena,
nepripremljenosti i loše komunikacije. Sve u svemu gledajući, cilj ovih
napada bile su britanske radarske stanice, a uspešnost je ocenio i sam
Gering koji je zaključio: „Sumnjam da ima smisla nastaviti napade na
radarske stanice, jer se, eto, pokazalo da ni jedna od onih koje smo do
sad napali nije izbačena iz funkcije“ ^[3].
Na kraju se ispostavilo da su najveće štete nanete Britancima bile od
onih bombi koje su promašile cilj, ali su, očito slučajno, prekinule dalekovode, pa
su na neko vreme poremetile funkcionisanje radarskih stanica.
3.
faza: Napadi na aerodrome 11. grupe (24. avgusta do 3. septembra)


Nemački Luftvafe je poslušao Geringovu direktivu da sprovede
„24-satnu“ ofanzivu, ofanzivu „od zore do mraka i od mraka do zore“^[4].
Zbog toga su i danju i noću napadali sve delove Velike Britanije,
šaljući ponekad samo jedan bombarder. Luftvafe je takođe nastavio,
stalnu dnevnu vazdušnu aktivnost iznad svog dela francuske obale Lamanša
kako bi sprečio britanske radariste da otkriju kada se zapravo
formiraju nemački sastavi koji će biti poslati u napad. Često je,
zahvaljujući toj taktici, pravim napadačkim sastavima uspevalo da
napadnu ciljeve na engleskoj obali bez ikakvih gubitaka. Ta taktika se
zapravo nije sviđala nijednoj strani, ni Britancima ni Nemcima. Na
primer, za sastav od deset britanskih lovaca, koji su uzletali da bi
napali deset nemačkih bombardera, koje je pratilo deset lovaca, bila bi
to borba u kojoj je protivnik, Luftvafe, bio brojčano dvostruko jači.
Međutim, Nemci su smatrali da u toj bici veću prednost ima protivnik,
jer oni moraju istovremeno da se bore sa lovcima, kojih ima podjednako, i
da paze da se bombarderima ništa ne dogodi.
Najveći uspeh u ovoj fazi, Luftvafe je ostvario u napadu na Liverpul,
koji je 25. avgusta 1940. napadnut se 150 bombardera.
Liverpulska luka je pretrpela velika oštećenja, pri čemu je poginulo 470
osoba. Osim Liverpula napadnuta je i fabrika Spitfajera kraj dvorca
Bromič u Birmingemu, aerodromi u Kenliju, Bigin Hilu, Tangmeru, Šoramu i Nort Vildu, i
fabrika Vikers Armstrong u Brukslandu.
Sve u svemu, ova faza je do tad bila najuspešnija za Nemce, ostvarili
su najviše zacrtanih ciljeva, uspeli su da prekinu britanske radio
veze, pomoću čega su neke napade izvršili bez gubitaka i što je tada
bilo najvažnije, srušili su najveći broj britanskih lovaca koji su im
zadavali najviše problema.
4.
faza: Počevši od 7. septembra, dnevni napadi koncentrišu se na London



Spitfajer u napadu na nemački bombarder.





Adolf Hitler je prvobitno zabranio vazdušne
napade na London. Međutim, nakon prvog napada, koji je izvršen u noći
između 24. i 25. avgusta, bombarderi RAF-a su nastavili
bombardovanje Berlina. Hitlera je to naljutilo u dovoljnoj meri da
ublaži svoj veto, i da ga, zapravo, sasvim ukine, dopustivši da
započnu napadi na samo središte Londona.
„U velikoj formaciji koju je Gering nadgledao nalazilo se gotovo 1000
aviona Luftvafea, od toga je svaki treći bio bombarder. Formacija se
činila kao ogromni crni olujni oblak, jer je bila visoka gotovo dve
milje, a zauzimala je prostor od otprilike 800 kvadratnih milja“. Ovako
je Len Dejton opisao početni napad Luftvafea, koji je bio koncentrisan
na sam centar Londona 7. septembra. Danas se u nekim knjigama navodi
kao (srećna) okolnost da je britanska obaveštajna služba uhvatila i
pročitala poruke poslate preko Enigme koje su omogućile Britancima da obaveste
Dauninga i Parka o namerama Nemaca. Međutim, prvi napad Nemaca uspeo je
skoro u potpunosti, tako da je lučki deo Londona, koji je 7. septembra
bio slabo branjen, teško oštećen. Naknadno se saznalo da su Nemci u tom
napadu testirali HE bombu koja je težila čak 1800 kilograma. Nakon ovog
napada postavilo se pitanje zašto je odbrana prekasno reagovala, ako se
pomoću Enigme saznalo da Nemci spremaju veći napad. Jednostavno ispada
da čelni ljudi RAF-a nisu verovali da je London meta napada, iako su
bili upozoreni da je to lako moguća činjenica. Operacija Nemaca 9. septembra je, suprotno onoj 7. septembra,
zaustavljena tako dobro da nijedan nemački bombarder nije uspeo da
pogodi cilj.
Ubrzo se završilo leto, vreme je počelo da se kvari, što uveliko
utiče na avijaciju. Nemci su izvršili nekoliko uspešnih napada
zahvaljujući tome što su doleteli iznad svojih ciljeva, a da ih
protivnik, zbog lošeg vremena nije ni primetio. Budući da nisu naišli na
otpor, Nemci su posumnjali da RAF jednostavno više nema aviona.
Zabeleženo je da su sutradan u napadu videli kako se protiv njih uzdižu
RAF-ovi avioni, pri čemu je jedan nemački pilot uzviknuo „Evo ih,
dolaze, poslednjih pedeset Spitfajera!“. Svesno ili ne, Nemci nisu bili
daleko od istine, RAF je tih dana raspolagao sa svega 80 Hjurikejnova i
47 Spitfajera. Međutim, ovaj podatak samo pokazuje koliko su vešto Park i
Dauning ubacivali avione u bitku. Treba napomenuti i lorda Biverbruka (lord
Beaverbrook) koji je bio postavljen za ministra vazduhoplovne
proizvodnje. Biverbruk je za vreme rata imao „jednostavan“ zadatak, da
proizvede što više aviona, ne obazirući se na postojeće procedure. Svoj
posao je toliko dobro obavljao, da je od sredine rata pa nadalje, uspeo
da proizvodi dvostruko više aviona od Nemaca.
Komanda lovačke avijacije RAF-a nije osvojila prevlast nad nebom
Velike Britanije. Nemački Luftvafe je još dugo posle 9. septembra
danonoćno bombardovao Britaniju. Za vazdušni prostor iznad Lamanša i
južne Engleske i dalje su se vodile žestoke borbe. Međutim, Nemci su
planirali da se upuste u invaziju samo zadobiju apsolutnu vazdušnu
premoć na tom sektoru, ali je oni nikada nisu dobili.
Britanska tajna služba je uspela da uhvati tajnu poruku koja se tiče
invazije i nemačke mornarice. Nemačka ratna mornarica je postavila
uslove, koji nisu bili ispunjeni, da more u Lamanšu ne sme biti
uzburkano (a meteorolozi su predviđali loše vreme) i da se mora postići
prevaga u vazduhu nad Lamanšom, pa je odlučeno da se invazija odloži do
daljnjeg.
Nemački piloti su vodili napade po noći još na početku bitke.
Međutim, najznačajnija noć bila je ona 7. septembra. Nemačkim pilotima
te noći nisu bili potrebni uređaji za navođenje pomoću radija, ni
markeri za označavanje ciljeva. Čitav istočni deo Londona pretvorio se u
ogromno plameno jezero, koje se moglo videti sa velike udaljenosti i
praktično je vodilo nemačke pilote do cilja. Bombarderi su se vratili i
sledeće noći, a onda su dolazili 76 narednih noći uzastopno. Kasnije je
Čerčil napisao u svojim memoarima: „London je bio kao neka velika
praistorijska životinja, koja je sposobna da podnese najstrašnije
povrede, a da ipak, izujedana i krvareći iz bezbroj rana, ostane živa i
sposobna da se kreće“. Britanci su pametno odgovorili na ovakve napade,
postavljanjem velikih plamtećih lomača na poljanama, gde je moguća šteta
biti minimalna. Nemački piloti su naseli na klopku i bombardovali
beznačajna područja, čime nisu ništa postizali.
Britanci su se u međuvremenu bavili ometanjem Iks-Gereta (X-Gerät),
nemačke jedinice za komunikaciju. Slali su signale za ometanje, a da
nisu znali koliko je zapravo efikasna takva protivmera. U noći između 14. i 15. novembra, Britanci su dobili veoma
neugodnu, indikaciju šta to u praksi može značiti. Jedna mala greška u
pogađanju modulacija bila je potpuno dovoljna da Nemci uoče razliku
između svog, originalnog signala i signala za ometanje. Uzevši to u
obzir, Luftvafe, tačnije Kampfgrupa 100, pronašla je u mraku Koventri
tačno „u dlaku“ i bacila na grad 1000 požarnih bombi, posle čega su
doletela tri talasa bombardera. Zbog ovog promašaja Britanaca, Čerčila
su kasnije optuživali da je svesno žrtvovao Koventri da se ne bi
kompromitovala „Ultra“ (uređaj preko koga su Britanci saznali da se
sprema veliko bombardovanje
Koventrija, ali stanovništvo o tome nije obavešteno).
Velika Britanija je u aprilu 1941. konačno dobila bitku. Doduše,
Hitler je zbog neuspeha da se cilj ostvari u vremenu od šest meseci,
stopirao operaciju „Morski lav“ i povukao veći deo vazdušnih snaga prema
Rusiji. Stručnjaci smatraju da je presudna bila činjenica da je
Luftvafe u ovoj bici izgubio previše aviona, a uz to nije ništa
ostvario. Rok od šest meseci je očito bilo ublažavanje poraza,
izmišljeno radi nemačke javnosti i morala vojnika. Stopiranje operacije
je podrazumevalo da će se ona „obnoviti“, ali tek nakon pada Sovjetskog
Saveza. Međutim, kako Sovjetski Savez nikada
nije pao, tako ni operacija „Morski lav“ nikada nije „obnovljena“.
[uredi] Oružja
- RAF ili Luftvafe



Britanski lovački avion Spitfajer.





“Spitfajer” (Spitfire)
Godine 1928. kompaniju za gradnju aviona “Supermarin Erkraft” (Supermarine
Aircraft Company) kupio je divovski koncern Vikers (Wickers),
pa je tako stvorena fabrika “Vikers-Supermarin” (Wickers-Supermarine
Company).
Mnogi istoričari su pisali (i još pišu) da je Spitfajer zapravo bio
avion konstruisan privatnim sredstvima koji je tako impresionirao
stručnjake Ministarstva vazduhoplovstva da su podstaknuti time, doneli
specifikacije koje su bile tako sročene da su Spitfajeru pristajale kao
rukavica ruci. To jednostavno nije tačno. Prava priča je manje
dramatična, ali je zato mnogo složenija. Započinje specifikacijom
Ministarstva vazduhoplovstva F.7/30, koju je ono donelo 1930. godine i
koja je ujedno pokrenula i proces nastanka lovca Hoker Hjurikejn (Hawker
Hurricane). Spitfajer je bio jednokrilac dosta čudnog izgleda, sa
krilima sličnim galebovim, otvorenom pilotskom kabinom i fiksnim stajnim
trapom. Petog marta 1936. je poleteo prototip Spitfajera. Međutim, u to
vreme je bio prilično daleko od konačnog cilja. Još nisu bila
konstruisana eliptična krila, koja će biti ključ Spitfajerovih
performansi. A i kada su konačno konstruisana eliptična krila, bilo je
očito da će njihov zaobljen oblik predstavljati velike probleme za
konstruktore alata za njihovu serijsku proizvodnju, te da će do isporuke
prvih Spitfajera doći kasnije nego do isporuke prvih Hjurikejna. Ovde
se pojavio još jedan problem, naime fabrika Vikers-Supermarin nije bila
dovoljno velika za isporuku prve, skromne, isporuke od čak 310 aviona,
pa je proizvodnja bila prepuštena kooperantima. Jedna kompanija preuzela
je proizvodnju vrhova krila, druga je proizvodila napadne ivice krila,
treća nosač motora itd. ^[5]
Spitfajer je imao na prednjem delu rešetkastu kutiju za motor, u
sredini monokok, a na kraju sekciju koja se mogla odvojiti i kojoj su
zadnja dva rebra bila izdužena prema gore i pretvarala se u vertikalni
stabilizator. Glavno rebro krila, konstruisano u slojevima, posedovalo
je mehaničku čvrstoću opruge. U eliptičnom krilu bilo je mesta za osam
mitraljeza, dva sanduka za municiju i otvore za izbacivanje istrošenih
metaka. Stražnji deo trupa se pomoću dva nosača produžuje u rep, što
celom sklopu daje veću integralnu čvrstoću. Poklopac pilotske kabine bio
je tako dizajniran da je pilot imao izvrsnu vidljivost u svim
smerovima, a na vetrobranu je imao i retrovizor. Zanimljiv je i podatak
da je krilo Spitfajera, u koje su stala četiri teška mitraljeza, bilo
tanje od krila Meseršmitovog lovca. Tek mnogo godina kasnije, kada su se
brzine aviona drastično povećale, detaljna nautičko-tehnička
istraživanja, koja su tada postala moguća, pokazala su da je
Spitfajerova konstrukcija tada bila daleko ispred svog vremena.

Britanski lovački avion Hoker Hjurikejn.





“Hoker Hjurikejn” (Hurricane) nastao je
kao jednokrilna varijanta “Hoker Fjurija” (Hawker Fury). Bio je,
barem što se tiče strukturalnih delova, jednako konstruisan. Kostur
trupa bio je od metalnih cevi spojenih i pričvršćenih žicama, oko kojih
je montiran drveni okvir preko kojeg je bilo nategnuto platno. U početku
čak ni krila nisu bila metalna nego platnena, metalna su došla kasnije,
ali pre nego što je počela proizvodnja. Hjurikejn je bio na pola puta
između starih dvokrilaca i novih Spitfajera, ali je taj tip konstrukcije
ipak imao očiglednih prednosti. Krhkotine od granata protivavionske
artiljerije i topova neprijateljskih aviona, od kojih su nastajala
strahovita oštećenja na metalnoj oplati aviona, delovale su manje
razorno na avione rešetkaste građe. Iz istog razloga često se događalo
da bombe bačene iz aviona nisu mogle da pogode radarske tornjeve.
Hjurikejn je inače, bio veoma velik avion za tadašnje pojmove i merila.
Iako su Hjurikejn i Fjuri bili avioni istog proizvođača Hoker (Hawker)
i premda su mnogi delovi tih aviona bili isti, jednokrilac Hjurikejn je
bio mnogo veći od dvokrilca Fjurija. Treba napomenuti još nešto: RAF je
imao veoma malo ljudi koji su bili sposobni da shvate veoma složene
probleme konstrukcije sa nosećom metalnom oplatom, ali su njegovi
mehaničari proveli čitav život servisirajući i popravljajući avione
slične Hjurikejnu. Zato, kad su jednom počele prave borbe, velik broj
ozbiljno oštećenih Hjurikejna je popravljen bez problema u hangarskim
radionicama koje su se nalazile uz same aerodrome.
“Meseršmit Bf 109” (Messerschmitt BF 109)
je izumeo Vili Emil
Meseršmit (Willy Emil Messerschmitt). Meseršmit je
konstruisao između ostalog zapanjujuću zbirku modela i tipova: od
katastrofalno lošeg dvomotornog lovca “Me 210” i opravdano nazvanog
šestomotornog aviona “Gigant”, do jedinog raketnog lovca koji je
učestvovao u Drugom svetskom ratu, popularnog “Kometa”, te do mlaznog
lovca “Me 262”, sasvim sigurno najboljeg i najkorisnijeg lovačkog aviona
koji se borio u Drugom svetskom ratu. Isto onako kako je Sidni Kem (Sydney
Camm) upotrebio svoj dvokrilni lovac Hoker Fjuri kao temelj za
projektovanje Hjurikejna, Vili Meseršmit je kao polaznu tačku upotrebio
jedan svoj ranije korišćen model. Međutim, taj avion, Meseršmit Bf 108
Tajfun, bio je civilni jednokrilac, to jest vrlo lagan četvorosedni
turistički avion. Za razliku od Britanaca, Meseršmit nije raspolagao
motorima koji su se mogli upoređivati sa Rols Rojsovim (Rolls
Royce) Merlinom, koji je bio ugrađen u Spitfajera i Hjurikejna.
Ipak, on je uspeo da projektuje najmanji, najlakši i, u aerodinamičnom
pogledu, najefikasniji kostur u koji se mogao ugurati motor Jumo.
Kasnije je Jumo ipak zamenjen Dajmler-Bencovim
(Deimler-Benz) motorom 610A, koji je bio 200 kg teži, ali je
proizvodio 400 KS više. Godine 1940. je Meseršmit Bf 109 bio za dlaku
bolji od Hjurikejna i jednako dobar kao Spitfajer, međutim kasnije je
britanska avio-industrija pretekla nemačku.
Treba znati da su ova tri aviona, odigrala glavnu ulogu u bici za
Britaniju, jer se bitka uglavnom vodila u vazduhu. Uprkos tome valjalo
bi pomenuti još i: Hajnkel 111 (Heinkel 111), Junkers Ju 88A (Štuka), Dornier Do 17Z,
Dornier Do 215,
Junkers Ju 87B, Meseršmit 110,...
Kada se gleda na ljudstvo (pilote), Nemci nisu oskudevali u pilotima i
letačkom osoblju. Godinama su iz škola letenja izlazili piloti tempom
od 800 novih mesečno. Osim toga, visok postotak nemačkih posada stekao
je veliko iskustvo leteći u borbenim uslovima u Španiji, Poljskoj i
Francuskoj. Nemačka borbena taktika bila je iskušana i proverena u
praksi, a njihova letačka veština neuporedivo veća od veštine pilota
RAF-ovih eskadrila.
Radar godine 1934. je
napravljen u Romni Maršisu (Romney Marshes) prvi improvizovani
radar koji imao opseg svega 13 km. Međutim, priča vuče korene još
ranije. U razdoblju od 1876. do 1903. tri izuma su izmenila svet drastičnije nego bilo
koje ranije dostignuće. Prvo je doktor Oto konstruisao plinski motor,
koji će kasnije, 1885, usavršiti Dajmler tako da se koristio kao pogon
za vozila na točkovima. Samo dve godine nakon ovog pronalaska, 1887.
Herc je pretvorio električne iskre u električni talas, a Markoni je
pomoću električnih talasa 1897. poslao bežičnu poruku devet milja
daleko. Motor na unutrašnje sagorevanje, avion i radio izmenili su
ratovanje, više nego nekad barut i para. Međutim, upotrebom sva tri
pronalaska u 20. veku dobijena je samo jedna bitka, bitka za Britaniju.
Hercov izum je usavršen u radio-telefon, napravu koja je omogućila
pilotu-lovcu da razgovara sa kontrolom na zemlji i sa drugim lovcima.
Usavršavanjem Hercovog izuma dobijen je i HF/DF uređaj ( High Frequency
Direction Finding)- otkrivanje smera pomoću visokofrekventnih talasa.
Radar je kasnije sve više usavršavan, pa je postajao sve precizniji i
dobijao veći opseg. Naziv „radar“ izmislila je američka ratna mornarica,
koja je kasnije sebi pripisivala Hercov izum. Međutim, to jednostavno
nije tačno. Pravi pronalazači radara su Englezi, samo što je do njegovog
potpunog usavršavanja došlo mešanjem znanja o radaru Japanaca, Nemaca,
Amerikanaca, i naravno Engleza. Bitno je naglasiti da su ta saznanja
opet najbolje iskoristili Englezi i izumeli najdelotvorniji radar, barem
što se tiče relacije zemlja-vazduh. Englezi su takođe imali i
najrazvijeniji sastav radarske mreže, geografski položaj i oblik obale
koji su pogodovali većem opsegu radara. Neki tvrde i da je radar u
suštini spasio Britaniju od poraza, što nije netačno, međutim nije ni
konačna istina.
Zanimljivo je spomenuti kako su i London i Berlin tvrdoglavo verovali
da suprotna strana ne zna ništa o tehnologiji radara, iako je postojala
sva sila dokaza da je taj stav potpuno pogrešan. Npr. Nemci su iz
Francuske mogli da vide radarske tornjeve kod Dovera. Nije postojala
nikakva mogućnost da se sakriju, maskiraju, ili kamufliraju u nešto
drugo, jer su to bili divovski metalni tornjevi. Osim toga ne smemo da
zaboravimo još jednu činjenicu, a to je da su Nemci nad njima leteli i
morali su se zamisliti i zapitati čemu služe.
Radar je po svemu sudeći odigrao vrlo važnu ulogu u bici za
Britaniju. Olakšavao je RAF-u posao, i omogućavao bržu reakciju protiv
nemačkih napada. Radar je bio elektronski pas čuvar Englezima, koji je
mogao izdaleka da otkrije neprijateljske avione (ili brodove)- čak i u
tami, oblacima i magli. Stoga se sa pravom može reći da je jedan od
ključnih činilaca nemačkog neuspeha ili britanskog uspeha.
Englezi
i London tokom rata



Britanski plakati





Stanovnici Londona su za vreme bombardovanja grada preselili bolnice i
tržnice u podzemnu železnicu. Čak su bile organizovane prostorije u
podzemnim železnicama gde je na sigurnom moglo spavati i do 500-600
osoba po jednoj prostoriji. Većina britanskih ministarstava se preselila
ili na sever zemlje ili u podzemnu železnicu, iz kojih se u suštini
vodila odbrana Britanije. Kuće u Londonu su postale izvidnice za
protivavionsku odbranu. Stanovnici Londona su uveliko pomogli vojsci pri
postavljanju velikih baražnih balona, u obliku cepelina, nad Londonom,
koji su služili kao odbrana od Luftvafea. Ukoliko bi avion udario u baražni balon,
srušio bi se ili eksplodirao. Organizovane su i jedinice civila koje su
učestvovale u pomaganju pri izvlačenju ranjenih iz ruševina zgrada.
Britanci su decu masovno slali na sever zemlje, delimično i pre same
bitke, kada su shvatili da su poslednja slobodna zemlja zapadne Evrope,
kada je postalo jasno da im rat „kuca na vrata“. Ovaj potez je bio
logičan i smislen, pošto decu nisu mogli da koriste ni u jednom
potrebnom zanatu, a u gradovima na jugu zemlje, deca su bila samo „laka
meta“. Doduše, i za njih se u najkritičnijim trenucima našao posao
koristan za RAF i vojsku, ali ti poslovi nisu bili fizički zahtevni,
naravno radilo se o deci određene dobi, od 12 godina na dalje.
Hitler
i operacija „Morski lav“

Za više informacija pogledajte Operacija Morski lav

Hitler je smatrao da će se Britanci predati bez borbe, da će
potpisati mir koji im je on ponudio. Vinston Čerčil je to naravno odbio,
što je kasnije Hitler u Rajhstagu (Reichstag-nemačkom parlamentu)
prikazao kao da Britanci žele rat protiv Nemačke. Kod samog ulaska u
rat, Hitler je dao jedan sasvim nemoguć uslov svojoj vojsci. Trebalo je
osvojiti Britaniju u samo šest meseci. Međutim, to i ne izgleda tako
nemoguće, ako je u svega 11 meseci osvojio skoro celu Evropu bez i
jednog poraza. Ipak tu priči nije kraj. Hitler je pokrenuo operaciju
protiv Britanije, koju je, kako neki kažu, smatrao „igricom“ za
Luftvafe. Neki stručnjaci tvrde da njega Britanija nije ni zanimala.
Kada se bolje pogleda, Velika Britanija je bila potpuno izolovana zemlja
zapadne Evrope koja mu uopšte nije predstavljala opasnost. Britanija
nije mogla sama napasti Hitlera jer nije imala nikakve uslove za to, i
to su svi znali. Hitler je Geringu zadao tako kratak rok za osvajanje
Britanije, zbog toga što su njegove misli bile okrenute samo prema
Sovjetskom Savezu. Ispada da je razmišljao na način da ako se Britanija
osvoji, onda odlično, a ako ne, nikom ništa. Međutim to su samo logičke
pretpostavke istoričara, koje ne moraju biti tačne. U obzir treba uzeti i
to da postoje nekakvi dokazi o Hitlerovoj nezainteresovanosti. Ti
dokazi nisu baš čvrsti i možda su krivo interpretirani. Možda je i
Hitler, koji je poznat kao vešt i snalažljiv govornik, počeo da pokazuje
znakove nezainteresovanosti kada je počeo da gubi vazdušnu bitku.
Ukoliko to nije istina, onda se neuspeh Nemaca zaista mora uzeti kao
prekretnica rata. Naime, Britanci su prvi dokazali da se Hitler može
zaustaviti, što nije uspelo nikom pre.
Zaključak


Bitka za Britaniju predstavlja prvi Hitlerov neuspeh. Luftvafe nije uspela da izbori vazdušnu premoć na
nebu iznad Britanije, što je bio jedan od glavnih uslova koji su morali
da budu ispunjeni da bi se krenulo u realizaciju Operacije "Morski lav".
Britanci su na početku Bitke za Britaniju bili značajno slabiji od
Nemaca. Manje ratne tehnike, manje iskustva, manje radne snage, manje
vojne snage, manje sirovina, bili su izolovani (osim morskim putem prema
SAD), njihovi dominioni nisu bili u stanju da im šalju potrebnu pomoć.
Međutim, i pored značajne prednosti koju je imalo, nemačko ratno
vazduhoplovstvo nije uspelo da uništi lovačku komandu RAF. O okolnostima
koje su dovele do ovakvog ishoda Bitke za Britaniju postoje različita
mišljenja. Prema nekim istoričarima Hitler nije imao nameru da pokori
Britaniju. U korist ovoj teoriji svedoči nekoliko istorijskih činjenica
među kojima se naročito ističe čuveni prelet jednog od najuticajnijih
ljudi nacističkog režima i bliskog hitlerovog saradnika Rudolfa Hesa u
Britaniju. Iako se nacistički režim, nakon ovog događaja, odrekao
Rudolfa Hesa pod izgovorom da je mentalno oboleo, veruje se da je on bio
na tajnom zadatku otpočinjanja pregovora sa Engleskom. Osim ove, često
se spominje i čuvena Hitlerova naredba kojom je zaustavio napredovanje
nemačkih oklopnih jedinica tokom Bitke za Francusku, čime je omogućio
evakuaciju kompletnog Britanskog ekspedicionog korpusa i još oko
160.000 francuskih vojnika iz Denkerka na
britansko ostrvo.
Osim ove teorije, o kojoj se u nedostatku konkretnih dokaza može samo
špekulisati, istoričari se uglavnom slažu da je ključnu ulogu u ovakvom
ishodu bitke imala odlično organizovana britanska odbrana koja je
počivala na mreži radarskih stanica raspoređenihg duž obale La Manša. Ove radarske stanice,
u kombinaciji sa izvanrednim lovcima Spitfajer i Hariken sa kojima je raspolagala Lovačka
komanda RAF, svakako su značajno doprinele britanskoj pobedi. Pri
tom se ne sme izgubiti iz vida da su britanci do početka Bitke za
Britaniju uspeli da razbiju nemačku vojnu šifru zahvaljujući tome što je
jedan primerak nemačke šifarske mašine Enigma zarobljen i dopremljen u Britaniju.
Zahvaljujući tome, britanci su uglavnom, unapred bili upoznati sa svim
nemačkim ratnim planovima. Neuspeh Nemaca može se pripisati i odličnoj
britanskoj strategiji kao i maštovitim vazduhoplovnim komandantima koji
se nisu libili da u borbi protiv nemačkog vazduhoplovstva primenjuju
nova taktička rešenja i lukavstva. Britancima je na ruku išla i
činjenica da je Luftvafe, u trenutku kada je konstantnim napadima na
britanske aerodrome zamalo uništila britansku Lovačku komandu, bila
prinuđena da promeni taktiku. Naime, jedan, sa strateške strane krajnje
beznačajan napad britanskih bombardera na Berlin, razbesneo je Hitlera koji je naredio Geringu da Luftvafe sravni London sa zemljom. Uprkos velikim ljudskim žrtvama,
ova promena taktike omogućila je britanskoj lovačkoj komandi da se
oporavi i popuni gubitke u ljudstvu i avionima. Osim toga, izuzetno mali
operativni radijus dejstva glavnog nemačkog lovca Meseršmit Me-109E,
kao i činjenica da su se pogođeni nemački piloti spasavali iskakanjem
nad neprijateljskom teritorijom, zbog čega nisu bili u mogućnost da se
vrate u svoje jedinice i nastave sa borbom, značajno su uticali na
borbenu sposobnosti Luftvafe, koja posle Bitke za Britaniju više nije
bila u mogućnosti da lansira uspešnu kampanju strateškog bombardovanja.
Bitan podatak je da je Luftvafe na početku operacije bio tehnički
trostruko jači od RAF-a. Jedina strana u kojoj su Britanci bili jači od
Nemaca, bila je mornarica. Okršaji na moru uglavnom su se sastojali od
pojedinačnih obračuna bez većih pomorskih bitaka. Nemačke podmornice su
bile veoma aktivne u vodama oko britanskog ostrva dok je britanska
kraljevska ratna mornarica imala apsolutnu dominaciju na morskoj
površini. Sve u svemu, pomorski rat nije bio ni „senka“ vazdušnom ratu,
uostalom nije uticao na operaciju ni za jednu ni za drugu stranu.
O tome da li je Britanija dobila bitku, takođe se može raspravljati.
Nemci su se povukli iz operacije zbog otvaranja fronta na istoku.
Britanci su ostvarili neutralnost u vazdušnom prostoru nad La Manšom,
ali nisu njime vladali. Međutim, željeni cilj je bio postignu. Znali su
da do invazije neće doći ukoliko Luftvafe ne ostvari premoć u vazduhu.
Bilo je trenutaka kada je RAF mogao da izgubi rat, ali Nemci to opet
nisu iskoristili. RAF je vodio uspešnu odbranu, koristio svakakva
rešenja kako bi sprečio štetu na zemlji, ali nikada nije napadao. U par
slučaja Čerčil je zapovedao bombardovanje Berlina, i nekih drugih
gradova, ali je to bilo po principu „napad je najbolja odbrana“. Stoga,
da li je pobeda prava reč kojom se može opisati britanski uspeh, o tome
se može raspravljati, ali svakako ide u korist Britanaca.
Bitku za Britaniju valja sagledati i sa ove strane: u Britaniju su
izbegle vlade mnogih pokorenih zemalja. Te vlade su iz Engleske širile
otpor prema fašizmu, koliko je to bilo moguće, što je značajno doprinelo
padu Nemačke. U Englesku je pobegao i sam Šarl de Gol (Charles de Gaulle) koji je kasnije
okupio francuske jedinice iz dominiona i one koji su se spasile zajedno
s njim kod Denkerka (Dunkerque). Iz Velike Britanije je kasnije počela
operacija „Dan D“, savezničko iskrcavanje na tlo Evrope, koje je
presudilo Nemačkoj. Da je Britanija doživela poraz, mogli bi se pitati
šta bi bilo sa severnom Afrikom i Sueckim kanalom. Preko Sueckog kanala
Hitler je mogao osvojiti Bliski istok, koji je pun nafte, a zatim
nastaviti prema severu ka Kavkazu. To se možda i ne bi dogodilo, ali je
svakako postojala ta mogućnost da se britanske jedinice izvan domovine,
nakon njene (eventualne) predaje ili poraza, predaju silama Osovine čime
bi se otvorila brojna druga pitanja koja su bila moguća, a koja bi
pogodovala samo Hitleru i Nemcima.

Bitka za Ivo Džimu
- Battle of Iwo Jima

Vreme: 16.
februar, 1945. – 26. mart, 1945.
Lokacija: Ivo Džima, Japan
Rezultat:
Američka pobeda


Bitka
za Ivo Džimu je vođena između Sjedinjenih Američkih Država i Japana
tokom februara i marta 1945, za vreme Pacifičke kampanje u Drugom
svetskom ratu. Kao rezultat bitke, SAD su stekle kontrolu nad ostrvom
Ivo Džima i aerodromima koji su se tamo nalazili. Bitka je čuvena po
podizanju američke zastave od strane Američkih Marinaca za vreme bitke.

Početkom
1945, Japan se suočio sa izglednom savezničkom invazijom. Tokom
operacije Skevendžer, saveznički bombrderi su vršili vazdušne napade na
Japan sa Marjana. Ivo Džima je služila kao osmatračka stanica za rano
uzbunjivanje snaga na kopnu o dolasku bombardera. Tako je japanska
protivvazdušna odbrana bila spremna kada bi saveznički bombarderi stigli
iznad japanskih gradova.

Saveznici nisu hteli da osvoje Ivo
Džimu samo da bi neutralisali pretnju za bombardere i brodove, već i da
bi koristili aerodrome za lovačku pratnju i prinudna sletanja
bombardera. 16. februara, 1945. započelo je žestoko trodnevno
bombardovanje ostrva sa mora i iz vazduha

u 02:00 jutra 19.
februara, je otpočeo D-Dan. Ubrzo je 100 bombardera napalo ostrvo, a
usledio je udar i sa brodskih topova. U 08:30, prvi od ukupno 30.000
marinaca iz 3, 4. i 5. marinske divizije, iz američkog petog amfibijskog
korpusa, su se iskrcali na japansko ostrvo, Ivo Džimu, i bitka za
ostrvo je otpočela.



Marince je dočekala snažna vatra sa
planine Suribaši na jugu ostrva, i borba na negostoljubivom terenu: grub
vulkanski pepeo koji nije omogućavao ni čvrst zaklon, ni kopanje
rovova. Ipak, do večeri je planina opkoljena, i 30.000 marinaca se
iskrcalo. Sledilo je još oko 40.000.

Uspon uz Suribaši je značio
borbu pedalj po pedalj. Puščana paljba nije bila efikasna protiv
japanske odbrane, već su korišćeni bacači plamena i granate da bi se
očistili bunkeri. Konačno je 23. februara dostignut vrh. Fotograf
Asošiejted presa, Džo Rozental je napravio čuvenu fotografiju
postavljanja američke zastave na vrh planine: "Podizanje zastave na Ivo
Džimi".

Kada je plaža obezeđena, još marinaca i teža oprema su
iskrcani, i invazija je nastavljena ka severu, kako bi se zauzeli
aerodromi i ostatak ostrva. Sa uobičajenom hrabrošću, većina japanskih
vojnika se borila do smrti. Od preko 21.800 branilaca, samo 200 je
zarobljeno.

Iz stroja je izbačeno 26.000 savezničkih vojnika, od
kojih je skoro 7.000 poginulo. Preko četvrtine marinaca koji su dobili
Orden Časti, su orden zaslužili u bici za Ivo Džimu.

Ostrvo Ivo
Džima je proglašeno obezbeđenim 26. marta, 1945.


Američka
mornarica je nazvala nekoliko brodova imenom USS Ivo Džima.

Ratni
spomenik Marincima izvan Vašingtona je napravljen po čuvenoj
fotografiji sa Ivo Džime.

Церска битка је знаменита битка вођена од 16. до 20. августа 1914. на широком простору планине Цера у којој је храбра српска војска извојевала против аустроугарских трупа прву савезничку победу у Првом светском рату. У историографији помиње се и као Јадарска битка^[1][2], јер су се главне операције одвијале у сливу реке Јадар. Српске су се снаге бориле под командом генерала Степановића.


Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави, који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно бројнијих и јачих аустроугарских трупа.
Знајући да Аустроугарска припрема велику летњу офанзиву на Србију, српска Врховна команда припремала се за тактичко-оперативна дејства и контраофанзиву. Процењујући да ће главнина аустроугарских снага ударити са севера и долином Мораве, док ће помоћне снаге надирати са запада од Дрине, Команда је своје снаге распоредила на следећи начин: Прва армија, под командом генерала Петра Бојовића, налазила се на простору Гроцке, Смедеревске Паланке, Раче и Тополе. Друга армија, под командом генерала Степе Степановића, налазила се у рејону Обреновца, Лазаревца и Аранђеловца. Трећа армија, под командом генерала Павла Јуришића, штитила је северну и северозападну границу од ушћа Колубаре до Љубовије, док се Ужичка војска, под командом генерала Милоша Божановића, налазила у рејону Ужица, како би контролисала правце који од Вишеграда и Бајине Баште воде долином Западне Мораве.
Насупрот њима, Пета армија Аустроугарске, под командом генерала Франка, налазила се на простору Бијељина, Зворник, Прибој, Брчко. Шеста армија, под командом генерала Поћорека, била је груписана у рејону Власеница, Рогатица, Калиновик, Сарајево, док се Друга армија, под командом Бем-Ермолија, налазила у Срему и Банату. Аустроугарска команда главнину снага концентрисала је на Дрини, одлучујући се за северозападни стратегијски правац што је донекле изненадило српску Врховну команду.
Уочавајући стратешку важност планине Цер, а према тренутном распореду снага, командант Друге армије Степа Степановић израдио је план дејства Друге армије по главном стратешком правцу, као и план садејштва Треће армије и делова Прве армије (Моравске 2 и Тимочке 1. дивизије).
До првог окршаја на планини Цер дошло је у ноћи 15. на 16. август између делова 21. аустроугарске дивизије и делова Комбиноване дивизије. У огорченим ноћним борбама код Текериша, Срби су приморали аустроугарске снаге на повлачење. Међутим, сутрадан ујутро, 9. аустругарска дивизија угрозила је лево крило Комбиноване дивизије и приморала је да се повуче. Фронт се стабилизовао након непосредне интервенције команданта Степе који је увођењем Моравске 1. дивизије одбацио 9. аустроугарску дивизију и заузео Беглук. Коњичка дивизија дејствовала је са снагама Друге армије и Шумадијске 1. дивизије. Повлачење преко Дрине разбијене аустроугарске снаге отпочеле су у ноћи 19. на 20. август и наставиле цео сутрашњи дан.
Због изузетних заслуга у руковођењу и командовању у Церској бици, командант Друге српске армије Степа Степановић унапређен је у чин војводе. Та прва победа савезника у Првом светском рату афирмисала је команданта Степу, што је битно ојачало и морал савезничке војске.
Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа 1914. године, окончана је тзв. церска операција.
У Церској бици српске снаге изгубиле су више од 16.000 војника, подофицира и официра док су аустроугарски губици износили око 23.000 војника, подофицира и официра. Бројеви представљају збир бројева погинулих, рањених, несталих и заробљених.
..............................................................................................


Izvor: Wikipedia



96. godina nakon bitke...

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма). На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале Јадранског мора до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве у септембру 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије. Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну.









Обележено 93 године од пробоја Солунског фронта



На данашњи дан, 15. септембра 1918. године, пробијен је Солунски фронт, чему је претходила најдужа артиљеријска припрема у историји ратова, а према проценама, његовим пробојем, рат је скраћен за читавих годину дана.

Танјуг

Bitka za Solomonova ostrva

Posle bitke kod Midveja (3-5. juna 1942) Japancima je bilo jasno da su izgubili svaki izgled za dalja osvajanja i da se moraju pripremiti za konsolidaciju svog novoosvojsnog carstva na Pacifiku. S druge strane Amerikanci su već pravili planove kako će omesti tu konsolidaciju i onemogućiti japansku takozvaiu strategijsku defanzivu. Strategijska koncepcija da treba najpre svladati Nemačku, a potom se obračunati s Japanom, uticala je donekle na savszničke vojne i pomorske planove u oblasti Tihog okeana, ali su ipak planovi Saveznika razrađeni do februara 1942. bili ofanzivni i predviđali su napad na Solomonova ostrva, a zatim prodor ovim ostrvskim lancem prema Novoj Brntannji. Prvo je trebalo zauzeti ostrva Santa Krus, zatim Tulagi i okolnu oblast, dok bi se na ostrvu Efate i Novim Hebridima uredila pomorska n vazduhoplovna baza, kao i baza za hidroavione. Japansko osvajanje Tulagija, 3. maja 1942, imalo je ozbiljne posledice, jer je ovo ostrvo u japanskim rukama predstavljalo pretnju za veze između Australije i Sjedinjenih Država.


Odmah posle bitke kod Midveja, general Mekartur je predložio zauzimanje Rabaula sa mornaričko-desantnom divizijom podržanom pomorskim snagama u koje bi bila uključena i 2 nosača aviona. Admiral King nije obraćao mnogo pažnje ovom planu. Kao prvo, nije nameravao da nosače aviona izloži eventualnim napadima japanske avijacije sa Solomonovih ostrva, a zatim, nije hteo da te brodove stavi pod Mekarturovu komandu.

Viceadmiral Robert L. Gormli naimenovan je 17. maja 1942. za komandanta Južnog pacifičnog područja, dela ogranka Pacifičke okeanske oblasti koja je bila pod komandom admirala Nimica. Gormlijev štab se prvo nalazio u Numeji na Novoj Kaledoniji, ali je ubrzo premešten u Oklend na Novom Zelandu. Gormli je 2. jula primio direktivu za ofanzivu na Rabaul (operacija „Vočtauer“). Pre toga je trebalo zauzeti Solomonova ostrva, Novu Britaniju, Novu Irsku i severoistočni deo Nove Gvineje. U prvoj etapi trebalo je da se zauzmu ostrva Santa Krus, Tulagi i okolne oblasti. Kasnije će se, međutim, ispostaviti da ostrva Santa Krus nisu predstavljala baš najbolju bazu, tako da njihovo osvajanje, u suštini, nije predstavljalo neku naročitu prednost.

Tri dana pošto su primljena naređenja za ofanzivu na Rabaul, pristigao je izveštaj izviđačkih aviona da se blizu Rta Lunga, na severnoj obali Gvadalkanala, gradi aerodrom. Ovo mesto, nasuprot Tulagiju, bilo je jedno od retkih u Solomonovom arhipelagu koje je bilo pogodno za izgradnju aerodroma. Saveznicima je sada bilo jasno da im je Gvadalkanal postao najvažniji cilj. Kada bi, naime, jednom taj novi aerodrom bio gotov, Japanci bi mogli da napadaju savezničke baze u južnom Pacifiku i da ih neutrališu. S tim u vezi napad na Rabaul je izmenjen. S obzirom da je trebalo brzo dejstvovati. Gormli je 10. jula dobio naređenje da zauzme Tulagi i Gvadalkanal. Za dan napada je, prvo, određen 4. avgust, zatim 7. avgust 1942.

Gvadalkanal je jedno od Solomonovih ostrva, ostrvske grupe koja se u vidu dvostrukog lanca, dugog 600, širokog 100 nautičkih milja, prostire u smeru severozapad-jugoistok, od Bizmarkovog arhipelaga do ostrva Santa Krus. Smeštena severoistočno od Nove Gvineje, ova ostrva su 1942. predstavljala važnu stratešku poziciju za obe strane. Gvadalkanal je, sa površinom od 6600 kvadratnih kilometara posle Bugenvila, najveće ostrvo ovog brdovitog lanca. Vlažan, topao i obrastao prašumama, Gvadalkanal je, kao i sva druga ostrva ovog lanca, bio teško zaražen malarijom. Nijedno od Solomonovih ostrva nije predstavljalo prijatno boravište za bele koloniste. Samo na nekim mestima ostrva bilo je plantaža kokosa. Kada je izbio rat, Gvadalkanal je brojao oko devet hiljada stanovnika.

Pošto su Japanci u maju 1942. zauzeli Tulagi, Saveznici su imali puno koristi od jedne organizacije koju je još pre rata izgradila australijska ratna mornarica. To su bili „obalski osmatrači“, opremljeni malim ralio-stanicama, raspoređeni na Bizmarkovom arhipelagu i Solomonovnm ostrvima. Uz pomoć domorodaca, ovi ljudi su Saveznicima slali dragocene informacije o japanskim kretanjima i pojačanjima, a pogotovu o plimi i oseki, topografiji, hidrografnji, dubinama i drugim faktorima važnim za iskrcavanje, koji su većim delom bili nepoznati. Pored svega, ovi odvažni ljudi su mnoge oborene saveznnčke avijatičare uspeli da dovedu na sigurno mesto.

Planirano je da se amernčke trupe iskrcaju na raznim mestima Solomonovih ostrva. Od 1898. kada su vodili špansko-američki rat, ovo je bila prva američka amfibijska operacija. Konvoji s trupama iz Novog Zelanda i San Dijega sreli su se 26. jula na jednoj tački, otprilike, 400 nautičkih milja jugoistočno od Fidži ostrva. Četiri dana vojnici su vežbali na ostrvu Korou, koje je bilo slično Tulagiju. Pri tom se naročito poklanjala pažnja na veze između brodova, aviona i kopnene vojske i artiljerijske pripreme ratnih brodova. Rezultat vežbi nije pružao optimistička očekivanja za ishod operacije, a bilo je govora i o „potpunom promašaju“.

Gormlijeve snage Južnog Painfika sastojale su se od Združenog desantnog odreda kontraadmirala Ričmonda K. Tarnsra i Operativne eskadrile pod komandom kontraadmirala Lija Nojiza, koja je trebalo da obezbedi potrebnu vazdušnu zaštitu. Operativnu komandu nad celom ekspedicijom imao je viceadmiral Frenk Flečer. Nojizova eskadra sastojala se od tri nosača aviona, novog bojnog broda „Nort Karolina“, šest krstarica, šesnaest razarača i pet tankera. Amfibijske snage su se sastojale od dvadeset i tri broda za transport trupa, koje su štitile četiri krstarice i devet razarača.

Kad je flota krenula sa ostrva Fidži ka Solomonovim ostrvima, magla i jake kiše pomogle su da je Japanci ne primete. U brodovima za transport trupa nalazilo se ukupno 19.500 ljudi iz sastava Prve pomorsko-desantne divizije, pod komandom general-majora Vendegrnfta.

U 1.30 časova 7. avgusta Gvadalkanal je bio na vidiku, a čas i po kasnije konvoj se podelio u dva dela. Jedan deo je plovio za Tulagi, a drugi za Rt Lunga. Na osnovu dobijenih informacija, u području Tulagija bilo je stacionirano, otprilike, 1850 Japanaca, a procenjivalo se da ih na Gvadalkanalu ima oko 5200. Amerikancima je pošlo za rukom da potpuno iznenade neprijatelja. Iskrcavanje na Gvadalkanalu teklo je gotovo bez teškoća. Na Tulagiju, ostrvu Floridi, Gavutuu i Tanambogu situacija je bila znatno nepovoljnija. Ipak su Amerikanci uspeli da zakorače na Tulagi pre podne, ali je otpor Japanaca bio tako žestok da ostrvo više nije moglo da čitavo bude zauzeto istog dana. Tokom noći Japanci su izveli brojne protivnapade pri čemu su se štitili lakim haubicama, minobacačima i mitraljezima. Većina ih je poginula u tim napadima, koji su odbijani i po četiri puta. Najzad. 8. avgusta, preživeli su savladani.

Na Gavutuu su Japanci pružili još žešći otpor. Ukopali su se u rovove i pećine tako da ih prethodna bombardovanja nisu mnogo uzdrmala. Desantnim trupama nije bilo nimalo lako i tek posle teških gubitaka uspele su da se učvrste na ostrvu. Najžešći otpor je bio na Tanambogu, gde su desantni brodovi potopljeni pre nego što su dospeli do obale. Osmog avgusta stiglo je pojačanje, tako da zauzimanje Gavutua posle toga više nije predstavljalo problem. Jedan američki razarač kasnije je bombardovao Tanambogo, tako da nije dugo potrajalo pa je i ovo ostrvo palo u američke ruke. Američki gubici iznosili su 108 poginulih i 140 ranjenih. Japanski garnizon je uništen gotovo do poslednjeg čoveka.

Mada je iskrcavanje na Gvadalkanalu izvršeno brzo, zauzimanje aerodroma, koji su Amerikanci nazvali „Henderson Fild“ („Henderson polje“), trajalo je nešto duže nego što se očekivalo. Početak napada bio je još poprilično žestok, ali bilo je malo zakašnjenja i nedovoljno dnevnog svetla (iskrcavanje je izvršeno u sumrak). Sreća što je Japance uhvatila panika, jer inače bi se i iskrcavanja na Gvadalkanalu krvavo završila. Branioci su se doduše brzo oporavili. Admiral Guniči Mikava je iz Rabaula odmah preduzeo energične mere, tako da je Amerikancima trebalo šest meseci da zauzmu celo ostrvo. Privremeno su Amerikanci postigli svoj cilj jer su sprečili Japance da izgrade bazu iz koje bi mogli da ugrožavaju veze između Sjedinjenih Država i Australije. U tom trenutku je trebalo da budu zadovoljni postigautim.svetskirat.net



Neka ne zameri autor teme sto ista ne ide hronoloski, ali smatram da je bitno okupiti velike bitke na jednom mestu, a zainteresovani citalac ce vec pronaci sta mu je potrebno..

sonia ::

Neka ne zameri autor teme sto ista ne ide hronoloski, ali smatram da je bitno okupiti velike bitke na jednom mestu, a zainteresovani citalac ce vec pronaci sta mu je potrebno..

"Diplomata je osoba koja te pošalje do đavola na takav način da jedva čekaš da kreneš"

Ni ja ne bih sročio bolje izvinjenje a što se same teme tiče,sve je u najboljem redu.

EAGLE ::

sonia ::

Neka ne zameri autor teme sto ista ne ide hronoloski, ali smatram da je bitno okupiti velike bitke na jednom mestu, a zainteresovani citalac ce vec pronaci sta mu je potrebno..

"Diplomata je osoba koja te pošalje do đavola na takav način da jedva čekaš da kreneš"

Ni ja ne bih sročio bolje izvinjenje a što se same teme tiče,sve je u najboljem redu.

Iznenađenje je najbolji prijatelj u ratu.


Sun Tzu

.. neki ne pisu, ali zato citaju!

sonia ::

2. пешадијсkи пук „Kњаз Михаило“

Povodom sto godina od mobilisanja Gvozdenog puka u parku kod železničke stanice biće postavljen spomenik.




-Početkom oktobra obeležiće se stogodišnjica od mobilisanja herojskog Gvozdenog puka postavljanjem spomenikom u parku kraj železničke stanice, gde su se vojnici ovog herojskog puka i prvi put okupili. Zatim, održaće se naučni skup na temu Gvozdeni puk i vojni defile kroz grad – kaže Julka Kuzmanović Cvetković, član Odbora za obeležavanje jubileja i dodaje da je Odbor sačinjen od predstavnika vlasti, ustanova kulture i članova Udruženja potomaka ratnika 11912 .-1920. godine, kao i predstavnika Vojske Srbije.
Inicijativa o obeležavanju ovog jubileja nastala je prošle godine na otvaranju izložbe „Gvozdeni Puk“ čiji je autor muzejski savetnik i istoričar Narodnog muzeja Toplice Petko Marjanović. Tada je zapravo dobijena i puna podrška pripadnika vojske i starešine niške kasarne koja nosi ime Gvozdeni Puk.
(N.Đ).

http://toplickevesti.com/

23. avgust 1876, bitka na Šumatovcu, najsjajnija pobeda srpskog oružja u srpsko-turskim ratovima - TURCI PADALI KO SNOPLJE Piše: (prema knjizi "Srpsko-turski ratovi", Save Skoka i Petra Opačića)

Iz šume, dizali su se oblaci barutnog dima, a kroz dim se probijalo svetlucanje plamičaka s vrhova hiljada puščanih grla. Posle nekoliko minuta žestoke vatre, iz šume je krenuo stroj turskih nizama. Jasno su se videle njihove plave čakšire, crveni fesovi, i crveni barjaci sa srebrnim polumesecom na sredini. Srpske baterije i pešaci otvoriše vatru. Turski stroj se zaustavio. Tada srpski pešaci iskoče iz rovova i krenuše napred, pucajući. I turski pešaci ustadoše, pa i oni pođoše napred. U dimu, pucnjavi i jauku, dva stroja približavala su se jedan drugom...

Po planu srpskog General štaba još uoči rata izgrađeni su snažni položaji kod Aleksinca i na Deligradu da bi se Aleksinac, kao značajna raskrsnica puteva nadomak srpsko-turske granice, obezbedio od eventualnih turskih upada.

Od celog aleksinačkog položaja, koji je bio izgrađen s obe strane Morave, od Žitkovca na zapadu do Leskovika na istorku, najznačajniji i najbolje utvrđeni deo predstavljao je središnji odsek koji se protezao li-nijom Glogovačka kosa - Šumatovac - Strči krak na oko pola časa južno od varoši. Na vencu uzvišenja na tim kosama, koje od Morave do Ozrena zaklanjaju Aleksinac sa jugoistočne strane, izgrađeno je 18 većih ili manjih reduta. Reduti su bili naoružani sa 40 pozicijskih topova raznog kalibra. Ceo položaj je nadvišavao predteren i omogućavao dobre uslove za osmatranje na daljinu topovskog dometa i organizaciju frontalne i unakrsne vatre, tako da su branioci mogli da stave pod veoma sasređenu vatru neprijatelja koji je morao da u toku nastupanja pređe preko dosta široke i otkrivene dolinice Glogovačkog potoka.

Radomir Putnik, u činu majora, komandovao je snagama koje su u drugom ratu oslobodile Vranje. U prvom ratu komandovao je Rudničkim odredom. Istakao se u bici na Adrovcu, gde je predvodio protivnapad brigade, sa sabljom u ruci, komandujući: "Za mnom!". U izveštaju piše da su puške njegovih vojnika bile toliko vrele da se više nisu mogle držati, a da su mnoge, posle 200 ispaljenih metaka, postale - neupotrebljive.

Inače na samom položaju trupe su bile dobro zaklonjene i mogle su se u njegovoj unutrašnjosti bezbedno kretati. Na platou Rujevice, koji celom položaju daje dubinu i predstavlja oslonac celokupne odbrane, izgrađena su dva reduta za 14 pozicijskih topova raznog kalibra koji su mogli da potpomognu odbranu bilo koje tačke duž glavnog položaja.

U zaklonu ovoga platoa nalazile su se 2-3 brigade prikupljene u opštoj rezervi. Desnokrilni odsek (na zapadnoj obali Morave) i levokrilni odsek (na jugozapadnim obroncima Ozrena) odabrani su tako da mogu da štite glavni (centralni) odsek od eventualnih pokušaja neprijatelja da obilaskom njegovih krila izmanevriše glavni pojas srpskih utvrđenja.

Vis sa kojeg se svi "biju u teme"

Ruski list "Niva" sa portretom i nekrologom majora Nikolaja Aleksijeviča Kirjanjeva: Ovaj ruski dobrovoljac bio je najhrabriji oficir prvog srpsko-turskog rata, njegova hrabrost graničila se s ludilom, on kao da je tražio smrt. Na čelu trupa, ispred streljačkog stroja, išao je obučen u crvenu košulju, bez oružja, glasno komandujući! Narednik Živojin Mišić bio je ordonans kod ovog hrabrog majora, i ovako ga opisuje: "... kad zapucaše Turci, mi smo svi pogledali, samo je major ostao da stoji, sam, uspravan u žitu, div u crvenoj košulji!"

Zanimljivo je, međutim, da Šumatovački vis, koji je nad-višavao sve okolne visove, u prvi mah nije bio uključen u sistem aleksinačkih utvrđenih položaja, jer je kapetan Magdalenić, koji je bio glavni fortifikator Aleksinca, smatrao da nije celishodno utvrđivati taj vis zbog toga što se nalazio na krajnjem levom krilu srednjeg odseka i odvojen dubokom jarugom Glogovačkog potoka od ostalog kompleksa zemljišta na kome su izgrađena utvrđenja, ističući da se posadi, koja bi se nalazila u utvrđenju na Šumatovcu, ne bi mogli blagovremeno uputiti pomoć ako je neprijatelj napadne velikom snagom. Tadašnji komandant u Aleksincu, pukovnik Kosta Protić, kao inženjerijski oficir, uočio je tu grešku zapazivši da bi neprijatelj, ako mu se prepusti Šumatovac, sa toga visa mogao "sve ostale aleksinačke šančeve da bije u teme", te odmah po dolasku Černjajeva u Aleksinac posle velikozvorske bitke, kako piše Vladan Đorđević, "stade navaljivati da se Šumatovac na svaki način utvrdi. Srećom general ga posluša i brat pukovnika Protića, kapetan Živan Protić, dobije zadatak da utvrdi Šumatovac. Turci su već bili na srpskom zemljištu pred Aleksincom kad je taj važan posao završen."

Za prvi srpsko-turski rat, govorilo se da je počeo prerano: srpska akcija želela je da u rat uvuče Rusiju. Bitka na Šumatovcu najveća je pobeda srpske vojske u prvom ratu. Drugi srpsko-turski rat, započeo je na pritisak Rusije da Srbija uđe u njen rat sa Turskom, najznačajniji događaj u drugom ratu bilo je oslobađanje Niša. Prvi rat završio se primirjem, i "statusom kao pre rata".Drugi, 1878. Sanstefanskim mirom i Berlinskim kongresom.

Kragujevčani i Beograđani pod komandom Živana Protića

Na Šumatovcu je bio izgrađen redut petougaonog oblika. NJegovu posadu sačinjavale su dve čete Lepeničkog bataljona pod komandom majora Jevrema Markovića, naoružane puškama sprednja-čama i Beogradska četa pod komandom četenika Petra Hayi-Janjića, zatim 4 poljska topa i 2 merzera. Ova posada stavljena je pod zaštitu pozicijskih baterija sa Rujevice, a utvrđenjem je komandovao kapetan Živan Protić.

Inače na Rujevcu se nalazio štab pukovnika Protića, pod čijom je komandom bila odbrana Aleksinca. Na Rujevici se takođe nalazio i štab generala Černjajeva, koji je, inače, u toku bitke obilazio najugroženije pravce da bi, odašiljanjem pomoći i ličnim sugestijama mesnim komandantima, pomogao njihovu odbranu.

Težeći da aktivnim dejstvom odgodi turski napad general Černjajev je u zapovesti za 23. avgust naredio da trupe na desnokrilnom odseku izvrše protivnapad prema dispozicijama od prethodnog dana, s tim što je trebalo da bataljoni na krajnjem desnom krilu, pod komandom pukovnika Rajevskog, izvrše napad s fronta protiv turskih snaga na Smrdanu, a Vukonjski odred majora Velimirovića, koji se bio povukao u Veliki Šiljego-vac, obiđe tursko levo krilo i napadne neprijatelja s boka i s leđa i kod sela Krušje uspostavi vezu sa bataljonima Rajevskog.

Sukob Rajevskog i Černjajeva

Plan Černjajeva da protivnapadom da desnom krilu preduhitri Turke i odgodi početak njihovog opšteg napada na Aleksinac nije realizovan, jer je pukovnik Rajevski, koji je trebalo da objedinjuje tu akciju, po prijemu zapovesti napustio komandu i vratio se u Aleksinac. General Černjajev, koji je upravo bio za večerom kada je ovaj stigao, iznenađen pojavom Rajevskog, pozvao ga je k sebi da bi saznao razlog njegovog dolaska. Rajevski mu je rekao da dolazi sa Prćilovačkog visa i da je naredio da se celo desno krilo povuče na Đunis zbog toga što se trupe, navodno, nisu mogle dalje održati na dotadašnjim položajima. Čuvši to, Čarnjajev se razbesnio. Prema vrlo živom opisu te scene, koji je ostavio Vladan Đorđević, Černjajev je od uzbuđenja ispustio kašiku iz ruke i skočio kao oparen. Pošto je rekao Rajevskom da nije smeo da napušta poverenu poziciju bez izričite zapovesti, Černjajev mu je skresao u lice.

- Vi ne zaslužujete da nosite ime Rajevskih. Vi ste danas osramotili vašeg dedu, koji se onako slavno tukao protiv Napoleona, vi ste osramotili brata, koji je ađutant Gspodara!

Rajevski je pobledeo kao smrt, ustuknuo jedan korak kao da je stao na zmiju, i samo rekao:

- To nije istina, Mihail Gligorič! - uzeo kapu i izašao.

Pukovnik Rajevski je nameravao da još te iste noći ostavi Aleksinac i srpsku vojsku i da se vrati kući. On je to mogao da učini bez ikakvih posledica, jer kao ni ostali ruski dobrovoljci prilikom stupanja u srpsku vojsku nije polagao zakletvu niti preuzeo bilo kakvu obavezu koliko će ostati u Srbiji, pa zbog toga nije bio dužan da priznaje disciplinsku nadležnost ni Černjajeva niti srpskih starešina i sudova. Međutim, svesan da bi njegov protestni povratak u Rusiju izazvao nepovoljan odjek u ruskom javnom mnenju, pukovnik Komarov je uspeo da ga donekle smiri, a ge-neral Černjajev, koji se posle gnevnih istupa brzo stišavao, još u toku noći mu se izvinio za nanesenu uvredu, zakitivši mu na grudi Takovski krst.

Dan je bio vreo, a u šancu je gorelo kao u kazanu. Naoružani rđavim puškama, sprednjačama, srpski borci su se podelili na one koji pucaju i one koji pune puške, da bi održali neprekidnu vatru. Svi su hladnokrvno, u tišini, izvršavali svoje zadatke, pribrano, mirno i brzo. Čulo se samo: "Kartečom, skora vatra!"

U međuvremenu, pukovnik Komarov je sa nekoliko ordonansa iste noći odjurio na drugu obalu Morave da po naređenju generala Černjajeva ponovo sa vojskom posedne Prićilovački vis, koji je Rajevski bio napustio.

Junaštvo poručnika Marka Miloševića

Blagodareći energiji poručnika Marka Miloševića, koji je komandovao jednim kombinovanim bataljonom i poljskoj bateriji kapetana Ćaića, Komarov je zatekao Prćilovački vis u srpskim rukama. Zbog toga je general Černjajev sutradan Miloševića unapredio u čin kapetana, a kapetana Ćaića odlikovao Takovskim krstom. Ali, usled protivrečnih naređenja i poremećaja u komandovanju, planirani protivnapad sa Prćilovačkog visa nije mogao da se izvede, tako da su Turci, počinjući napad u zoru 23. avgusta, zadobili inicijativu na celoj liniji fronta.

Turci su u početku bitke najpre forsirali napad preko svog levog krila kako bi zauzeli Prćilovački vis i s boka i iz pozadine napali utvrđenja ispred Žitkovca. Obe strane su se sve do podne ogorčeno borile oko toga važnog položaja. Štaviše, major Jovan Popović je sa Aleksinačkom brigadom prešao u napad da olakša razvijanje Vukonjskog odreda majora Velimirovića. On je uspeo da donekle potisne Turke prema selu Krušje. Ali kako su Turci razbili Vukonjski odred dok se nalazio na maršu iz Velikog Šiljegovca, Popović se vratio na svoj prvobitni položaj.

U toku te borbe stigao je desnom krilu u pomoć major Ilija Marković sa dva kombinovana bataljona svoje "Stajaće brigade", a sa njim i Rajevski da ponovo primi komandu na celom desnom krilu. Videći da je situacija dosta teška, Rajevski nije primio komandu već se sa majorom Markovićem vratio u Aleksinac.

General Černjajev prvi je video da je kapetan Protić pogođen. S ranom na čelu, komandant Šumatovačkog reduta, brzo je izdahnuo.Generalu su suze zablistale u oku. Klekao je, poljubio mrtvog kapetana u čelo i prošaptao: "Praščaj Živan Protič, praščaj ljubezni drug!" Dok je u šancu grupa gologlavih oficira, klečeći odavala poštu hrabrom kapetanu, Turci su, ne obazirući se na žrtve, nastavili nadiranje. U jednom trenutku, probili su se do samog grudobrana...

Na Prćilovici je ostao major Popović, kome je general Černjajev uputio pismo da za tri dana ne odstupi sa toga visa, obećavši mu, ako uspe, čin potpukovnika. Popović je odgovorio da će se truditi da i bez te obećane nagrade sačuva svoju poziciju, ali da mu to neće poći za rukom ako ne dobije pomoć.

Fazli-pašina divizija napada Šumatovac

Posle dvočasovne artiljerij-ske kanonade turskih baterija, koja je trajala od 8 do 10 časova, počeo je frontalni napad turske pešadije. Gusti redovi Turaka prekrili su Bujmirsko brdo i Bujmirski breg spuštajući se prema Glogovačkom potoku. Ali pošto je odmah celokupna srp-ska artiljerija uzvratila vrlo snažnom i preciznom vatrom, tukući neprijateljske pešadij-ske kolone i baterije u dejstvu, Turci su veoma sporo nastupali tako da su se tek pred podne spustili do Glogovačkog potoka.

Tada je Ejub-paša uvideo da neće moći postići nikakav uspeh ako nastavi napad na širokom frontu protiv dobro utvrđenih i vešto branjenih aleksinačkih položaja. Zbog toga je naredio Fazli-paši da njegova divizija bezuslovno zauzme Šumatovac nadajući se da će njegov pad izazvati pad celog aleksinačkog položaja. Budući da Šumatovački vis ima strme padine na sve strane, bilo ga je teško napadati s desnog krila, jer bi se napadač izložio snažnoj vatri sa susednih položaja, kao i s fronta, jer je s te strane šuma bila iskrčena, a dva srpska streljačka rova izgrađena ispred šanca okakšavala su odbranu. Posle pada Prugovca, turska vojska se mogla lakše približiti šumatovačkom šancu s te strane, jer je zemljište bilo nešto prohodnije i obraslo šumom. Zbog toga je Fazli-paša grupisao 2/3 divizije za napad na levo krilo šanca, a 1/3 s fronta, s tim što je Sabrijeva divizija dobila zadatak da većim delom snaga sadejstvuje u napadu, da ostale snage korpusa nastave pritisak s fronta, a korpusna artiljerija da izvrši pripremu glavnog napada.

No, uočivši nameru neprijatelja, srpsko komandovanje je preduzelo mere da ojača odbranu Šumatovca. Na vest da je odred majora Petrovića napadnut na Prugovcu i da popušta, general Černjajev je u 8 časova naredio majoru Iliji Živkoviću da sa svojom Šabačkom brigadom I klase, koja se nalazila na aleksinačkom mostobranu, pređe Moravu i preko Aleksinca pohita na Prugovac i da za njom krene i poljska baterija kapetana Milovana Pavlovića.

Šabačka brigada stiže kao pojačanje

Oko 10 časova brigada je stigla u visinu Šumatovca, gde je zatekla Petrovićev odred u povlačenju. Na molbu komandanta šumatovačkog šanca kapetana Protića, major Živković mu je odmah dao dve čete da ojača četu Lepeničkog bataljona, koja je bila posela streljački rov u vinogradu na oko 250 koračaji ispred šanca.

Zatim je isturio 1. mačvanski bataljon na vis između Prugovca i Šumatovca, a levo od njega razvio se Petrovićev odred. Iza te linije postavljena su tri i po bataljona Šabačke brigade u poretku smaknute brigadne kolone, kao rezerva. Desno od šanca posele su položaje Smederevska brigada I klase, 3 bataljona Beogradske brigade I klase i 2 bataljona Kombinovane brigade.

Tako je u borbi oko Šumatovca angažovano oko 20 srpskih bataljona, prema 42 turska bataljona i 30 eskadrona, sa podjednakim brojem topova.

Černjajev je oko 12 časova krenuo iz Aleksinca na položaj. Počev od "belog šanca" na Rujevici, on je duž cele linije obišao sve šančeve, hrabrio posade i svuda delio medalje. Pred šancem na Šumatovcu general je sjahao i naredio da svi konji iz pratnje ostanu izvan šanca.

Širi plan odbrane Aleksinca i Šumatovačke bitke. Na kosama ispred Aleksinca, bio je izgrađen sistem utvrđenja, a raspored srpske artiljerije, i njeno delovanje u bici za Šumatovac, pokazali su velika strateško-taktička znanja srpskih oficira. Iako malobrojni, bili su izvanredno školovani i pripremljeni, a po znanju i veštini nisu zaostajali za oficirima bilo koje vojske sveta

Posle predaje raporta, kape-tan Protić je glavnom komandantu redom predstavljao pojedine artiljerce koji su se poslednjih dana posebno istakli u borbi. Černjajev je svakome lično prikačio medalju za hrabrost na grudi i svakoga poljubio u obraz. Videvši da Turci počinju napad na Šumatovac, general je saopštio da će u toku borbe ostati u šancu da bi svojim prisustvom uvećao borbeni moral vojnika.

General Černjajev lično komanduje baterijom

Turske napadne kolone najpre su se pojavile s fronta. Sa ivice šume, koja je na oko 400 m ispred šanca bila iskrčena radi bolje preglednosti, osula se puščana vatra. Iz šume se dizahu čitavi oblaci barutnog dima, a kroz dim se probijalo svetlucanje plamičaka s vrhova hiljada puščanih cevi. Posle nekoliko mi-nuta žestoke puščane paljbe iz šume je krenuo streljački stroj turskog nizama. Jasno su se raspoznavale njihove plave čakšire i ćurčeta išarana crvenim i zelenim pantljikama, crveni fesovi i crvene četne zastave sa belim mesecom na sredini.

Čim su srpske baterije i strelci otvorili vatru, Turci su se zaustavili ispred šume. Tada srpski pešaci iskočiše iz rovova i krenuše napred pucajući. Turski pešaci ustadoše, pa i oni pođoše napred.

Dok su se ta dva streljačka stroja približavala jedan drugome, javiše generalu Černjajevu, koji se bio ispeo na istočni grudobran odakle je kapetan Protić komandovao odbranom, da glavna masa turske vojske, od oko 10 000 do 14 000 vojnika, prodire od Prugovca prema se-vernoj strani šanca. General Černjajev je naredio da se Šabačka brigada pomeri što više ulevo i čuva šanac od obilaska sa te strane, da baterija kapetana Pavlovića, koja je upravo stigla na Šumatovac, posedne položaj na visu levo od Šumatovca i otvori vatru na turske kolone koje nadiru od Prugovca, da kapetan Protić ode da upravlja vatrom topova na severnoj strani šanca, a on je lično zauzeo njegovo mesto i komandovao baterijom koja je odbijala napad turske pešadije s fronta.

Srpska artiljerija protiv turske pešadije

Dan je bio neiskazano vreo i u šancu je gorelo kao u kazanu. Međutim, svi su izvršavali svoje zadatke s neverovatnom brzinom i tačnošću. Samo se čula komanda: "Kartečom, skora vatra!"... "Plotunom, skora vatra!" No, Turci su uvodeći nove rezerve u borbu i tukući velikim brojem topova srpske pešake koji su im iz istočnog rova krenuli u susret, uspeli ne samo da ih potisnu u rov već i da ih istisnu iz rova i da se u njemu ugnezde. U međuvremenu sve turske baterije od Bujmira do Dobrujevca otvorile su žestoku vatru po celom aleksinačkom položaju da bi sprečili srpsku pozicionu artiljeriju da pomaže odbranu Šumatovca.

Videći da je težište turskog napada usmereno na Šumatovac, pukovnik Kosta Protić je naredio da pozicione baterije puste turske baterije s fronta da tuku koliko im je volja, a da sve topove okrenu protiv turskih pešadijskih kolona koje su napadale Šumatovac. Izložena strašnoj unakrsnoj vatri i velikim gubicima, turska pešadija je brzo ustuknula i povukla se natrag u šumu.

Pogibija kapetana Živana Protića

Ubrzo su Turci preduzeli nov juriš. Oni su usmerili težište napada na severnu stranu šanca. Oko 37 topovskih grla sipalo je svoju vatru unakrst protiv napadačkih kolona. Turci su padali kao snoplje. Ceo prostor između šanca i ivice šume iz koje su polazili u napad beše prekri-ven leševima. No, Turci su uvodili nove rezerve i hrabro išli napred. Ali i Srbi su trpili ozbiljne gubitke.

Za vreme drugog turskog juriša poginuo je i kapetan Živan Protić, komandant šanca. Pogođen u čelo, brzo je izdahnuo. General Černjajev, koji je prvi video da je Protić pogođen, prišao je i kleknuo. U njegovim očima zasvetlile su suze. Klečeći pored mrtvaca, on skide šajkaču, poljubi ga u čelo i prošapta:

- Praščaj Živan Protič, praščaj ljubeznij drug!

Dok je u šancu pred kazama-tom klečala grupa gologlavih oficira odajući poslednju poštu hrabrom kapetanu Protiću, oko šanca je kiptila strašna ljudska oluja. Ne osvrćući se na žrtve, Turci su napadali rešeni da zauzmu Šumatovac. Nadirući velikom masom, oni su uspeli da potisnu Šabačku brigadu do samoga šanca. Baterija kapetana Pavlovića takođe je morala da se povuče. Oruđa su spasena uz pomoć jednog voda pešaka, koji su ostavili svoje puške da bi pomogli artiljercima da prevuku topove preko jaruge koja je odvajala Prugovac od Šumatovca. Međutim, posada šanca je odvažno nastavila borbu s neprijateljom koji se probio do ispod grudobrana.

Neprijatelj pred grudobranom

Naoružana rđavim sprednjačama, ona se podelila na one koji pucaju i one koji pune puške, jer se drukčije ne bi mogla održati neprekidna vatra. U međuvremenu ponovo se sredila Šabačka brigada, a baterija kapetana Pavlovića posela nove položaje. Blagodareći neprekidnoj kartečnoj vatri sa Šumatovačkog šanca i vatri baterije sa Rujevca, Turci su se, nakon 10-15 minuta, ponovo morali povući.

Turci su u 15 časova ponovo napadali, a zatim i u 16 časova, ali su oba puta bili odbijeni uz krvave gubitke.

Tek kada je i četvrti turski juriš savladan, Černjajev je zaključio da je neprijatelj iscrpio svoje snage i da ne postoji opasnost da zauzme Šumatovac. U znak uspomene na hrabrog i darovitog graditelja i komandanta šanca, Černjajev je naredio da se ubuduće šanac na Šumatovcu zove Živanov šanac. On je u isto vreme dao 200 dukata da se kao njegova pomoć pošalje Protićevoj udovici.

No, borba je nastavljena na celoj aleksinačkoj poziciji do duboko u noć. Oko 20 časova Turci su još jednom izvršili juriš na Šumatovac. Oni su čak uspeli da zauzmu jedan rov sa istočne strane šanca, ali su ih pola sata kasnije srpski vojnici, uz gromko "Ura", isterali iz rova i naterali da se povuku u šumu odakle su toga jutra krenuli u prvi juriš.

Tada je na bojištu vatra prestala. Srpske rupe su zanoćile na svojim položajima da bi sutradan nastavile borbu, ne znajući da su već izvojevali pobedu nad neprijateljom. Po prestanku borbe general Černjajev je uputio depešu vrhovnom komandantu ovog sadržaja:

"Šesti dan je borbe. Sve je od umora popadalo. Neprijatelj je svuda nadmoćniji. Sutra ću napasti visove koje je neprijatelj levo zauzeo (Prugovac i pošumljeni vis iznad njega). Današnja bitka trajala je od 3 časa izjutra do 20 časova uveče. Mnogo ranjenih i poginulih."

Osvit 24. avgusta doneo je Srbima veliko iznenađenje: pred Šumatovcom nije bilo neprijatelja. On se u toku noći povukao iza Prugovca ostavivši bojno polje prekriveno leševima. Čim je video da su se Turci povukli, major Petrović je sa svojim odredom ponovo poseo redut na Prugovcu.

Samoubistvo majora Velimirovića

Posle pretrpljenog poraza, Turci su se pribirali; Srbi, ne znajući da su pobedili, držali su se na oprezi iščekujući nov napad neprijatelja.

Pokreti na desnom turskom krilu izazvali su zabunu kod srpskih štabova: oni su zaključili da su Turci uvideli da ne mogu zauzeti Aleksinac sa šumatovačke strane, pa su se odlučili da izvrše prodor preko Ozrenskih visova i Sokobanjske klisure u pozadini Aleksinca i Deligrada.

Pošto je prenoćio na Šumatovcu, general Černjajev je rano izjutra 25. avgusta sa štabom otišao na Ozren iznad Prugovca da bi neposredno komandovao glavnom kolonom, koja je trebalo da napadne neprijatelja u pravcu Stanaca.

Odlazeći na Ozren, Černjajev je sreo majora Stevu Velimirovića na Rujevici. Pošto mu ovaj nije mogao reći gde je njegov odred koji se rauso posle jučerašnje borbe, Černjajeva je obuzeo bes.

"Trinaest bataljona, gospodine moj, ja sam vam poverio i vi imate obzira da mi kažete da ne znate gde vam je tolika vojska (njemu je bila poverena komanda na krajnjem desnom krilu)! Sablju dole, sve oficirske znakove dole!" - vikao je naredivši da ga vežu i sprovedu u Beograd.

Malo docnije, kada su Černjajevu objasnili da Velimirović spada među veoma sposobne gene-ralštabne oficire, on se smirio i izvinio nesrećnom Stevi, vratio mu sablju i poslao ga da prikupi svoje bataljone obećavši mu, ako uspe, čin potpukovnika. Velimirović, međutim, nije mogao da otrpi uvredu, pa je istog dana potražio smrt u mutnim virovima Morave, pre nego su skupljeni njegovi rasuti bataljoni, tako da je desno krilo fronta ostalo veoma oslabljeno.

Protivnapad s leđa pukovnika Horvatovića

No, blagodareći pasivnosti Saibovog korpusa, srpske snage na levoj obali Morave održale su svoje položaje, pa su snage na desnoj obali mogle da razviju napadna dejstva. Međutim, samo je desna kolona pod komandom pukovnika Protića i uz podršku pozicione artiljerije uspela da zauzme turska utvrđenja na Glogovačkom visu odbacivši Turke prema Bujmiru. Kolona generala Černjajeva pak ceo dan je odbijala neprijatelja koji je očajnički pokušavao da ponovo zauzme Prugovac. Turski napad je savladan zahvaljujući izuzetnom zalaganju poljskih baterija kapetana Mostića, Lučanina i Cvetića i Valjevske brigade I klase, koja je oko podne stigla iz Lukova i odmah uvedena u borbu.

Major Stevan Velimirović, komandant Vukonjskog odreda, nije mogao da podnese odgovornost za neuspešan napad, posle sukoba sa generalom Černjajevim, izvršio samoubistvo, skočivši u moravske virove

Pukovnik Horvatović je takođe rano izjutra napao neprijatelja. Ali nemajući čvršće veze sa glavnim snagama, Hor-vatović je dosta oprezno nastupao. Pa, ipak, on je potisnuo tursko desno krilo do iza Donjih Krupaca, ali se, strahujući za bezbednost svojih krila, uveče povukao na polazni položaj.

Glavni razlog za oprezan rad Horvatovića, prema turskim ocenama, koje su inače tačne, jeste u tome što Horvatovićev "iznenadni i zaprepašćujući napad s boka i s leđa nije dovoljno potpomognut s fronta", tako da su Turci, pošto su brzo ojačali Fazlijevu diviziju najpre sa pet bataljona iz Ali Saibovog korpusa i, zatim, sa 1 500 Čerkeza, uglavnom uspeli da zadrže svoje pozicije na desnom krilu.

Pa, ipak, pojava Horvatovića prema turskom desnom boku znatno je uticala na Kerim-pašu da ponovo izmeni svoj operacijski plan. Pošto je ceo dan 25. avgusta proveo u rekognosciranju zemljišta i obostranih položaja pred Aleksincem, uvideo je da je neuspeo pokušaj proboja preko Šumatovca pokazao da se Aleksinac ne može zauzeti napadom s fronta i da se, posle pojave Horvatovića kod Rsovca, napad ne bi mogao preduzeti obilaskom srpskog levog krila. Na osnovu takve procene situacije odlučio je da prebaci glavne snage svoje armije na levu obalu Morave i da na toj strani preduzme nadiranje na sever zaobilazeći odbranu Aleksinca.

Time je glavnokomandujući turske vojske priznao da su višednevne borbe pred Aleksincom završene pobedom srp-ske narodne vojske, koja mu je priredila iznenađenje visokom svešću i borbenim moralom, pokazavši se na visini svoga zadatka.

Kapetan Živan Protić, dobio je zadatak da utvrdi Šumatovački vis, a zatim je preuzeo dužnost komandanta reduta Šumatovac. Poginuo je, pogođen metkom u čelo, u drugom turskom napadu. Černjajev je naredio da se utvrđenje na Šumatovcu po njemu zove "Živanov šanac"



Pokazali kako Srbin ume junački da se bori

Opisujući bitku kod Aleksinca, Petar Pešić je u svojoj studiji o ovom ratu s razlogom napisao ove pohvalne reči:

"Postupak naših starešina i trupa, počevši od glavnog komandanta generala Černjajeva pa do poslednjeg vojnika, bio je besprekoran. Energija i požrtvovanje generala Černjajeva, koji se izlagao na najopasnijim mestima za vreme bitke, podizala je moral kod naših vojnika i oni su se junački borili. Umešnost i osećaj dužnosti naših komandanata, sviju oficira i starešina učinili su da je bitka vođena bez ikakvih većih taktičkih grešaka. A hrabrost naših vojnika bila je toliko velika da su junački odbili besne juriše mnogo nadmoćnijeg neprijatelja i pokazali kako Srbin ume da se hrabro bori za spas otaybine i slavu svoga oružja. Dakle, solidarnost, požrtvovanje i veliki osećaj dužnosti kod svih starešina i vojnika naše vojske doneo je sjajnu pobedu i slavom ovenčao naše oružje."

Tek posle devet, s padom kmraka, borbe su jenjavale. General Černjajev piše depešu kralju Milanu: "Šesti je dan borbe. Od umora sve je popadalo. Neprijatelj je svuda nadmoćniji. Sutra ću napasti visove levo (Prugovac i pošumljeni vis) koje je neprijatelj uzeo. Današnja bitka trajala je od 3 časa izjutra, do 20 časova uveče. Mnogo poginulih i ranjenih. General nije znao da je bitka za Šumatovac dobijena. Osvit, 24. avgusta, doneo je Srbima iznenađenje: pred redutom nije bilo neprijatelja. Posle velikih gubitaka, Turci su se tokom noći povukli.

Ali ne znajući da su odneli pobedu, Srbi nisu preduzeli gonjenje, pa je šumatovačka bitka bila samo trenutna pobeda nad neprijateljom, neiskorišćen uspeh, bez velikih rezultata i posledica po tok celog rata, kao što se događa sa svim bitkama posle kojih se ne vrši gonjenje i eksploatacija.

Štaviše, videći da Turci vrše neko pregrupisavanje snaga na svom desnom krilu, Černjajev je zaključio da pripremaju napad sa obilaskom preko Soko Banje, i 24. avgusta ujutru u 8,50 časova poslao depešu u Beograd koja je stvorila utisak da je situacija krajnje kritična. On je, naime, molio da se urgira kod Crnogoraca da preduzmu operacije prema Sanyaku kako bi se sa javorskog fronta moglo što više vojske uputiti na Deligrad, s tim da vlada odmah, koristeći se posredstvom garantnih sila, obezbedi zaključenje primirja.

Pošto u toku dana Turci nisu napadali, jer su se povukli na Prugovac, bilo je očigledno da je ne-prijatelj poražen, tako da je Černjajev tek 25. avgusta u 1,10 časova posle ponoći obavestio kneza o pobedi, tražeći da se odugovlači sa pregovorima o primirju. U isto vreme on je predložio da se za sjajnu pobedu kod Aleksinca najzaslužnijim komandantima ukažu naj-veća priznanja. On je, naime, predložio da se unaprede u čin ge-nerala načelnik njegovog štaba pukovnik Komarov, koji je u toku bitke ispoljio veliko požrtvovanje i umešnost, i komandant odbrane Aleksinca pukovnik Protić koji je, između ostalog, predložio da se utvrdi Šumatovac, što je imalo presudan značaj za izvojevanu pobedu, kao i da se potvrdi unapređenje majora Popovića i Glišića u čin potpukovnika, što im je on lično obećao. Knez Milan je bez oklevanja prihvatio sve predloge Černjajeva.

"Što se vas tiče, dragi đe-nerale", kaže se u kneževoj čestitki, "kome osećam ja, narod i vojska duboku priznatelnost, to ću vam poslati Takovski krst višega reda."

Černjajevu je, u stvari, dodeljen nov, najviši stepen Takovskog krsta, koji je tada ustanovljen (do tada je postojao samo jedan stepen toga ordena; tada su usta-novljena nova dva viša stepena, a na kraju rata još dva) da bi se njemu, kao glavnokomandujućem Moravsko-timočke vojske, odalo zasluženo priznanje za dobijenu bitku.

Najsjajnije srpske pobede u srpsko- turskom ratu

Ilustracija iz engleskih novina sa potpisom "Srpska vojska kod Šumatovca odbija turski napad": Napad na Šumatovac vršilo je 14 hiljada turskih vojnika

Obe strane pretrpele su velike gubitke u bici kod Aleksinca. Nikad, međutim, nije izračunato koliko je tačno srpska vojska imala gubitaka u toj borbi, jer iz svih jedinica nisu prispeli izveštaji ili su nestali sa drugom borbenom dokumentacijom. Gubici u pet brigada koje su se borile na šumatovačkoj poziciji iznosili su 135 poginulih, 1436 ranjenih i 11 nestalih vojnika i starešina. Turski gubici takođe nisu poznati, ali se na osnovu broja nađenih poginulih vojnika na bojištu i drugih posrednih izvora može zaključiti da su bili veliki. Očevici pišu da se ispred Šumatovačkog šanca na svakih 10-15 hvati (oko 20-30 metara) moglo videti 5-6 mrtvih Turaka, a ponegde čak 15-20, koje njihovi drugovi nisu mogli da odvuku i sahrane. U toku sanacije bojišta srpska odeljenja prikupila su oko 300 leševa turskih vojnika, koji su odmah spaljeni. U izveštajima o prikupljanju mrtvaca navodi se da su u vinogradima zapažene pruge zalivene krvlju kuda su izvlačeni izginuli vojnici. Austrougarski generalštabni oficir Karl Majers, koji je kao ratni dopisnik "Neue Freie Presse", u skladu sa turkofilskom politikom svoje vlade, vrlo pristrasno izveštavao o toku ratnih operacija, priznaje da je turski "napad na Šumatovac bio odbijen verovatno zato što napadačke trupe behu uništene", navodeći, međutim, da je Fazlijeva divizija imala svega 650 ljudi izbačenih iz stroja, od kojih 170 poginulih. Britanski vojni ataše, general Kembel, koji se takođe nalazio u turskom glavnom štabu u svojstvu posmatrača i sa simpatijama navijao za pobedu Turaka, u svom izveštaju od 24. avgusta navodi: "Juče dopratismo na 400 ranjenih od 1500 palih u poslednjem boju." Smatra se, međutim, da se Turski gubici kreću između 2400 do 3200 ljudi izbačenih iz stroja.

Gubici u bici za Šumatovac nisu tačno utvrđeni. Očevici svedoče da je ispred šanca, na svakih deset do petnaest hvati, mogla videti grupa od pet-šest, pa i deset-petnaest mrtvih Turaka. U toku sanacije bojišta Srbi su prikupili i spalili na licu mesta oko 300 leševa koje Turci nisu mogli da izvuku i ponesu sa sobom. U vinogradima, pravcem izvlačenja leševa, videle su se široke pruge krvi.

Prema tome, neuspeh Turaka bio je potpun. Srpska vojska je, ispoljivši veliko požrtvovanje i dajući velike žrtve, 23. avgusta zadobila najsjajniju pobedu u ovom ratu. Bitkom na Šumatovcu odlučen je ishod višednevne borbe za Aleksinac, koji se pretvorio u nesavladivu barijeru za neprijatelja i kolosalan bedem na kome je srpska narodna vojska zatvorila put neprijatelju u srce njene otadžbine.



Veliki znacaj okolina Aleksinca imala je u srpsko-turskim ratovima 1804-1813. i 1876-1878. godine. Naime, 1804. godine izbio je Prvi srpski ustanak. Aleksinac, koji je u to vreme pripadao Leskovacko vize za ulazak u Srbiju preko Aleksinca. Razvoj Aleksinca kao pogranicnog mesta posebno je pomagao knez Milos Obrenovic. On je, pored ekonomskih razloga, od Aleksinca hteo da stvori konkurenta Nisu, koji se tada nalazio u turskim rukama. Knez Milos je tu zamisao donekle i ostvario. Pored pomenutih institucija, u Aleksincu je bilo i sediste engleskog kurira koji je primao i ekspedovao englesku postu za Tursku i iz Turske. Godine 1838. izgradjena je crkva, a od 1841. do 1869. godine u Aleksincu je bilo i seimes New Roman,Times">Veliki doprinos Aleksincani su dali i u Prvom i Drugom svetskom ratu. Oni su delili sudbinu Srbije koja je u Prvom svetskom ratu izgubila trecinu stanovnistva, odnosno polovinu odraslog stanovnistva. (Pripremljeno prema: Miodrag Spiric, Istorija Aleksinca, Aleksinac, 1995) Caslav Vasiljevic

Nije bas direktno bitka, ali jedna zanimljivost o Solunskom frontu, i jednom delu srpskog vojnickog groblja na Zejtinliku u Solunu, koje spada medju najznamenitije srpske istorijske spomenike u inostranstvu...

( Na srpskom vojnickom groblju pocivaju posmrtni ostaci 7565 ratnika sa solunskog fronta. U trogodisnjim borbama stradala su 9303 vojnika i oficira. U Bitolju sahranjeno je oko 1500 Srba poginulih ili umrlih od rana. Spomen obelezje podignuto na inicijativu ratnickih udruzenja i po licnom naredjenju kralja Aleksandra Karadjordjevica. Izgradnja je zavrsena 1936. godine)



Госпођа Харлеј међу војницима

На овом гробљу сахрањени су посмртни остаци 1.350 британских ратника. Гробље је подељено у две парцеле, а између парцела подигнут је велики мермерни споменик у облику крста са утиснутим бронзаним мачем окренутим на доле, тако да балчак са штитницима и сечивом образује композицију - крст на крсту. Овај споменик је истоветан са свим споменицима на енглеским војничким гробљима.

У првој парцели гробља подигнут је посебан споменик госпођи Кетрин Харлеј, сестри британског главног команданта на Западном фронту фелдмаршала Хеига. То је, иначе, једина жена сахрањена на војничком гробљу Зејтинлик. Госпођа Харлеј је била велики пријатељ и добротвор српског народа. Она је за време рата дошла у Србију као шеф једне енглеске санитетске мисије. Погинула је за време боравка у ослобођеном Битољу, 1917. године, за време једног од многобројних артиљеријских бомбардовања града од стране немачке и бугарске артиљерије. У знак вечне захвалности, официри Допунске команде Српске војске подигли су јој веома леп споменик од белог мермера и тесаног камена са великим мермерним крстом који доминира над целом парцелом. На спомен-плочи урезан је датум њеног рођења и смрти (3. мај 1853 - 7. март 1917) и следећи стихови на српском и енглеском језику:

На твом гробу уместо цвећа
Српска захвалност вечно
ће цвати,
За твоје дело и твоје име
Поколења ће далека
знати.