Demonizacija (forumule življenja)

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

Prijateljstvo i prijateljski odnos nisu isto. Prijatelj je neko koga dobro poznajemo, koga smo svojom voljom izabrali za prijatelja. Označavamo ga kao prijatelja, jer nam je u njegovom društvu prijatno.

Kao takvo, prijateljstvo je temeljni model za sve pozitivne nerođačke odnose sa drugim ljudima – za prijateljske odnose. Možemo da imamo prijateljski odnos prema nekome koga ne poznajemo, koga prvi put vidimo ili za koga smo samo čuli da postoji. Psihološki mehanizam koji omogućuje prijateljske odnose prema nepoznatima jeste poistovećivanje ili identifikacija. Ako u drugome vidimo čoveka koji je kao što smo mi, kao neko od ljudi koje volimo, tada u drugome vidimo čoveka ili sa-čoveka. Prijateljski odnos nam omogućuje da sa tim čovekom ili ljudima saosećamo, da smo sa njim solidarni kada trpi zbog neke nevolje.

Nasuprot tome, neprijateljski odnos je zasnovan na tome da u drugima ne vidimo ljude koji su kao mi, niti bilo kakve ljude. U tom slučaju imamo predstavu o drugima da oni samo izgledaju kao ljudi, ali da to nisu po svom sadržaju. Takva naša predstava o drugom čoveku je raščovečena, dehumanizovana. To nam omogućuje da prema drugom imamo neprijateljska osećanja: prezir i mržnju. Prezir – kada smatramo da je drugi bezvredan, da je ispod minimuma ljudske vrednosti; mržnju – kada smatramo da je drugi iracionalno, zlo biće. Tada se umesto saosećanja pojavljuje protivosećanje, antipatija. Tada, kada drugi pati, ljudi su ili ravnodušni ili zadovoljni, a krivo im je kada je drugome dobro.

Puno je onih koji nalaze neku korist u tome da mi poverujemo da je neki pojedinac, grupa, partija ili narod – loš, pokvaren ili zao. Da bi ostvarili svoje interese oni nekoga ocrnjuju i blate kako bismo postali njihov stvarni ili moralni saveznik. To čine tako što u našoj svesti „crtaju” borbu dobra i zla kroz dramski trougao kojim definišu uloge progonioca, žrtve i spasioca. Obrazac je uvek isti: neko je zli agresor, progonilac, drugi je njegova nevina žrtva, a dobri treći ljudi su spasioci.

Od spasilaca se očekuje da počnu da proganjaju navodnog progonioca. Suština ovog postupka jeste da se pripisivanjem zlobe, ta osoba (grupa ili narod) dehumanizuje. Ona je predstavljena ne kao čovek sa kojim treba saosećati, već kao demon ili đavo koji treba da pati i koga treba nemilosrdno uništiti. Zato se ovaj proces naziva demonizacija ili satanizacija.

Prepoznavanje pokušaja dehumanizacije jeste osnova političke i medijske pismenosti. Kao što i sami znamo na osnovu našeg nedavnog kolektivnog iskustva, stvarnost je uvek mnogo složenija od načina na koji je predstavljena. Pristajanje na nečiju demonizaciju je znak naivnosti.

Zoran Milivojević

Koliko smo politički pismeni???? Mislimo li svojom glavom ili uskačemo u kolektivnu forumulu ponašanja za koju nam drugi postavljaju okvir, tj. mišolovku????

Master Spamer Location : Daleko Humor : :) Datum upisa : 22.01.2011

Odlicna tema!

I provlaci se kroz sve,,,,

95% naroda ne misli svojom glavom, nego pada zrtvom sistematski isplanirane taktike za glupake.

Rezultat: 95% naroda je ili glupo, ili lijeno i kukavice. Ima razlog zasto cesto spominjem ovce i tor,,,,,,,,,

Dehumanizacija - najsmrtonosnija bolest danasnjice.

- slučajna prolaznica- Datum upisa : 11.07.2013

Bilo je dosta onih koji su uvek primecivali i ciji je pokusaj da to i rasclane,dokazu odmah bio zaustavljan.Na razne nacine,cak i one najbrutalnije.Zato su se povlacili i cutali,ne iz kukavicluka,vec jednostavno zarad onog dobrog sto mora biti posejano za buducnost.Nisu svi bas tako naivni i skloni verovanju u demagogiju.

PrEkoBrojNa Datum upisa : 24.05.2011

Čudno je to što se sav današnji svet svodi na novac i fejs. Čudno je to što su se ljudi promenili i kako je svet ubrzan. Danas je sramota reći da sa 13 godina igraš zmurke ,da voliš mamu i tatu,da si sa 15 godina još uvek nevin/a. Sramota je poloziti u školi sa 5 i biti dobar učenik,jer zašto bi se neko družio sa štreberom? Samo ti pogoršava ugled. Sramota je šetati s roditeljima,reći da više nemaju 30 god nego 50ak, sramota je što neko ne nosi Nike ili nešto slično. Nije! Sramota je izgubiti nevinost sa 14 godina, pušiti, drogirati se samo kako bi bilo/la kul. Sramota je sramiti se svojih roditelja, i tražiti da potroše zadnju dinar samo kako ti ti nosio/la Nike. Sramota je biti cura od 13 godina i natrpati pudera na sebe da te ni vlastiti roditelj ne prepozna, obući suknjicu u kojoj se više tog vidi nego ne vidi, obuti štikle od 15 cm i napiti se ko stoka u gradu da te nose kući. Sramota je biti dečko od 15 godina koji traži curu koja ima što veće sise i što veće dupe da bi mu drugovi govorili da je car jer ima dobru curu. Zar ste svi zaboravili kako je bilo bez fejsa? GDJE JE NESTALO ONO DRUZENJE NAPOLJU S PRIJATELJIMA DO KASNO UVECE ? Gdje je nestalo to da su deca normalna,da se ne drogiraju i opijaju se? Gdje je to da su svi bili drugačiji? Gdje je to vreme kad si bio ljut na svoje roditelje jer su potrošili zadnjI dinar na tebe? Sad se ljutiš jer ti kažu da nemaju !

Gost

Samouka ::: GDJE JE NESTALO ONO DRUZENJE NAPOLJU S PRIJATELJIMA DO KASNO UVECE ? Gdje je nestalo to da su deca normalna,da se ne drogiraju i opijaju se? Gdje je to da su svi bili drugačiji? Gdje je to vreme kad si bio ljut na svoje roditelje jer su potrošili zadnjI dinar na tebe? Sad se ljutiš jer ti kažu da nemaju !

To vrijeme su nepovratno upropastili roditelji koji su direktno zaslužni za gore opisane negativne osobine koje imaju današnja djeca. Oni su ti koji su bili odgovorni da djeca nose u sebi prave vrijednosti, da imaju normalna moralna načela i da zauvijek u njima ostane prisutna ljubav i zahvalnost prema roditeljima, ma koliko ti isti roditelji imali novaca.
Nije dovoljno samo da im pruže sve što imaju, moraju duboko u njih usaditi i ljubav i poštovanje i skromnost i budno pratiti svoje dijete i na vrijeme ispravljati devijacije koje se pojavljuju pod uticajem lošeg društva.

Gost

U manjim sredinama se vodi više računa o ponašanju. Bez obzira na sredinu, kulturniji su ljudi u manjim sredinama. Ne d'o ti Bog da se osramoti prezime porodice. Iz toga proističe da se u manjim sredinama, više vodi računa o potomstvu, tj. roditeljska pažnja je više usmerena ka odgoju dece. Osim roditelja, tu su i baba, deda, komšije, koji mogu ukazati na neku nepravilnost. Prestiž u velikim sredinama s održava na decu. Apetiti roditelja su veći ,no apetitima dece. Sama sredina utiče na negativno ponašanje jer se lakše "pirmaju" stranputice, nego ispravan put. Linija manjeg otpora.

Čuvar Vatre Godina : 63 Location : Datum upisa : 19.01.2008

AstrinaKomsinica ::: Odlicna tema!

I provlaci se kroz sve,,,,

95% naroda ne misli svojom glavom, nego pada zrtvom sistematski isplanirane taktike za glupake.

Rezultat: 95% naroda je ili glupo, ili lijeno i kukavice. Ima razlog zasto cesto spominjem ovce i tor,,,,,,,,,

Dehumanizacija - najsmrtonosnija bolest danasnjice.

Samo bih dodao da obično "vladajuća elita" preko (svojih) medija svesno potencira demonizaciju (satanizaciju ) pojedinica i grupa koje im "smetaju" .Tako prvo stradaju oni najbolji među nama-pošteni, inteligentni ,talentovani ,obrazovani ,rečiti ....
Čak i ona stara "Dva loša ubiše Miloša" ne važi .
Na jednog "Miloša" sada dolazi i nekoliko desetina hiljada "loših" .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

Slikamo đačke knjižice, diplome, dižemo kredite zbog dečijih rođendana

Svi želimo da živimo holivudske živote, volimo da budemo popularni, da se priča o nama, bez obzira na koji način ćemo steći tu popularnost. No, šta mi time poručujemo detetu?

Psihoterapeutkinja Vahida Đedović, bila je gošća “Novog dana” na televiziji N1, a govorila o deci kao “statusnim simbolima” i o tome kako roditelji deci nameću maske od malih nogu.

Đedović piše i kolumne za mnoge časopise, a objavila je i dve knjige – “Terapeut ljubavi” i “Obući košulju srećnog čoveka”.

Dete kao statusni simbol

Psihoterapeutkinju su pitali ko smo mi, a ona je rekla kako je jako teško spoznati samog sebe te da je to jedan mukotrpan i dugotrajan proces, ali se može provesti.

– Od detinjstva smo počeli da namećemo te maske na sebe, jer roditelji, iz najbolje namere, to rade svojoj deci i greše često jer postavljaju pred decu prevelike zahteve, pogotovo u današnje doba kada je dete više statusni simbol nego dete, kada dete mora da svira klavir sa pet godina, kad mora da uči nekoliko jezika pa se roditelji hvale time, kaže Đedović i pojašnjava:

– Stavljaju se preveliki zahtevi pred decu koja nemaju mogućnost da se igraju i tako gube suštinsko biće jer možda oni ne žele to što im roditelji nude. Roditelji misle da je sve bolje nego da budu na internetu, međutim, roditelji treba da posvete vreme svome detetu i da se igraju sa svojom decom.

– Ima toga da roditelji svoje neostvarene snove žive kroz živote dece. Društvene mreže su odličan primer toga. Danas je moderno da se slikaju đačke knjižice, diplome, da se hvali kako dete ima prosek 5.0. No, šta mi time poručujemo detetu? Ne treba tome poseban značaj pridavati. Roditelji nemaju ispunjen svoj život.

Sve je postalo takmičenje

– Kad se slave rođendani dece, dižu se krediti da se proslavi. To je postalo kao jedna vrsta takmičenja ko će bolji rođendan napraviti. Isto je sa decom koja se među sobom takmiče gde idu na zimovanje, rekla je ona za N1.

Takođe, kazala je i kako živimo lažne živote.

– Sve nam je to došlo vremenom, iz Holivuda, svi želimo da živimo holivudske živote, volimo da budemo popularni, da se priča o nama, bez obzira na koji način ćemo steći tu popularnost. Žene često znaju napraviti popularnost predstavljajući se kao žrtve. Deci su uzori starlete i ljudi sa rijalitija, istakla je poznata psihoterapeutkinja.

Rekla je i kako se to dešava jer roditelji nisu posvećeni svojoj deci dovoljno.

– Detetu se treba dati da bude suštinsko dete – reći mu “ja te volim bez obzira ako imaš trojke u knjižici”. Nećete danas videti da će iko postaviti tu fotografiju na društvene mreže. Takođe, više nisu dovoljne petice, sad je dovoljno samo 5.0. Moje dete mora biti najbolje zato što to govori o meni. Ljudi vole često da govore moje jer nemaju ništa svoje, naglasila je.

Ne bavimo se sami sobom

Upitana je i kakav je stvarni život ljudi i šta kada se ugase svetla.

– Ljudi su uglavnom posvećeni političkim zbivanjima u zemlji i svi gledaju šta je ko rekao, u čemu je bila njegova žena, a zapravo nam to nudi jednu situaciju – ne bavimo se sami sobom. Hajdemo se radije baviti političarima, a nećemo svojim sopstvenim životom. Kad se svetla pogase, svi znaju kako spavaju, znaju da li u kontinuitetu mogu da odspavaju sedam ili osam sati, a to je neophodno da bismo bili srećni, kaže Đedović.

– Generalno smo nesrećni kao društvo. Ljudi treba da se zapitaju koje su maske na sebe stavili. Istraživala sam i disfunkcionalna ponašanja; mladi su nam depresivni, pa je tako istraživanje pokazalo da od 200 mladih, njih 30 odsto razmišljalo je o suicidu. To ne znači da su pokušali, ali su razmišljali.