Ljubav i još ponešto- autora Dragićević Dimitrija

Ne plači devojko
       
        Ne plači devojko, ljubav je slepa,
        ponekad ona ume da boli,
        ne brini, mlada si, lepa,
        i tebe će neko strasno da voli.

        Otišao je, svet ti se ruši,
        misliš da sve je propalo tad,
        lomovi mnogi u tvojoj duši,
        vladaju tobom očaj i jad.

        Dolazi drugi, svetlo u tami,
        sreća na licu, drhtavi glas,
        i on je ranjen, sad niste sami,
        ljubavi tvojoj dolazi spas.

Ne plašim se

        U očekivanju neminovnog kraja,
        vreme provodim ponekad sa tugom,
        sa pesmom bežim od očaja,
        ruku pod ruku kao sa drugom.

        Na život gledam možda s'visine,
        neopterećen kao mnogi svačim,
        sreći se nadam da me želja mine,
        mene svaki poraz čini još jačim.

        S one strane groba smejem se smrti,
        moje trošno telo odbacujem lako,
        rođenje, život, smrt, sve se vrti,
        čega da se plašim kad mora tako!

       Autor Dragićević Dimitrije

Put u onostrano

      Na prelazu iz života u smrt,
      u trenutku izlaska duše iz tela,
      videćeš koji ti je put,
      i šta si sve oduvek htela.

      Lebdećeš iznad svoga odra,
      gledaćeš nas sa setom i tugom,
      videćeš naša lica modra,
      brat sa bratom, drug sa drugom.
     
      Biće ti žao našega plača,
      želećeš opet sići dole,
      tuga je jača od svakog mača,
      jer ostavljaš one koji te vole.

      Kada te Bog ponese sebi,
      bol i tuga nestaće tada,
      naše misli krenuće tebi,
      bila si lepa, bila si mlada.

      Božje svetlo obasja tebe,
      u raju vidiš sve pretke svoje,
      mi plačemo, još smo van sebe,
      ljubimo drage slike tvoje.

      Ponovo si deo celine,
      lepota u sjaju i ti u njemu,
      svud oko tebe puno vedrine,
      radost u duši, radost u svemu!

     Autor Dragićević Dimitrije

Tražim sebe

      Tražim sebe u pesmama,
      u šuštanju lišća
      na jesenjem vetru.
      Tražim sebe u snovima,
      u nemirnoj vodi,
      sa ribama.
      Tražim sebe u reči,
      u pitanju koje lebdi,
      u odgovoru koga nema.
      Tražim sebe u nebiću,
      u nerođenom koji će se
      roditi.
      Tražim sebe u veri,
      u nadanju u bolje sutra,
      koje će možda doći.
      Tražim sebe u liku dečaka,
      koji se smeje
      na požuteloj slici.
      Tražim sebe u čitulji
      verujući da me nema
      jer sam besmrtan.
      Tražim sebe u prošlosti,
      u budućnosti koja se ponavlja
      onima koji zaboravljaju.
      Tražim sebe u ljubavi
      koja mi izmiče,
      za korak.
      Tražim sebe, još uvek sam živ,
      i neću odustati!
      Tražim sebe, još uvek!

     Autor Dragićević Dimitrije

Samoća

Svanjuje jutro, u sobi ležim sam,
razmišljam o životu, propuštene prilike,
greške koje me prate, kao na traci,
ponavljaju se, vraćaju me nazad,
i ma koliko hteo,prošlost me prati,
izaći iz začaranog kruga, ne uspeva mi,
nikako ne mogu, da nađem izlaz,
moja želja je jaka, stvarnost me vuče ka dnu,
nada mi izmiče, kroz prste mi curi vreme,
očekujem nešto, želim neku promenu,
neki novi početak, ali ne, to je varka!
Noć me vraća u stvarnost, tonem u san,
nestajem u mrtvilu, iz kog se nikada neću probuditi,
koje mi je predodređeno, samoća!

Dimitrijed56 ::

Ne plači devojko
       
        Ne plači devojko, ljubav je slepa,
        ponekad ona ume da boli,
        ne brini, mlada si, lepa,
        i tebe će neko strasno da voli.

        Otišao je, svet ti se ruši,
        misliš da sve je propalo tad,
        lomovi mnogi u tvojoj duši,
        vladaju tobom očaj i jad.

        Dolazi drugi, svetlo u tami,
        sreća na licu, drhtavi glas,
        i on je ranjen, sad niste sami,
        ljubavi tvojoj dolazi spas.

       Autor Dragićević Dimitrije

Seti me se

Seti me se ponekad,
u jesen kada opada lišće,
dok ideš po kiši
sva zadihana i mokra.
Prepoznaj me u pogledu
deteta koje ti se smeši
dok ga majka drži za ruku.
Oseti me u morskoj soli,
dok se kupaš
sva razdragana i srećna.
Možda te gledam
sa nekog plakata
pored koga
nehajno prolaziš.
Seti me se dok
posmatraš zvezde
koje sijaju na nebu,
možda sam baš tamo
i dajem ti znak
koji ne prepoznaješ.
Nadaj mi se,
možda ću se vratiti
sa dalekog putovanja
na koje sam pošao.
Seti me se dok čitaš
pesme koje sam tebi
napisao najdraža moja!

Autor Dragićević Dimitrije

Povratak u hram

Vraćam se u prošlost dok sam bio dete,
sa ocem u crkvu išao sam često,
kad se setim toga, moje misli lete,
to je uvek bilo moje drago mesto.

Strahopoštovanje imao sam tada
prema svešteniku starom s' kandilom u ruci,
mahao je njime, dim vidim i sada,
dok se narod klečuć molio u muci.

Držeć tanke sveće prizivasmo Boga,
moleći se za najdraže naše,
video sam ljude, a i oca moga,
samo reč utehe oni tad trebaše.

Gledali su sa zidova sveci,
oštrih veđa, mrkoga pogleda,
osećo sam, to su moji preci,
moćni, jaki, lepoga izgleda.

Opijen slavom te prošlosti naše,
stajao sam srećan i ponosan pritom,
oko mene pesma, svi Hrista prizvaše,
a na zidu kraljevi okruženi svitom.

Ponekad i sada ja navratim tamo,
naravno bez oca, njega davno nema,
umoran sam, mir mi treba samo,
i sreća u duši, dok spokoj se sprema.

Autor Dragićević Dimitrije

Više nisam on

Gledam svoje stare slike,
ne prepoznajem sebe
videvši se u ogledalu,
taj mladić što se
nonšalantno smeška,
sa pogledom koji
luta u daljini,
u kariranom sakou,
sa razdrljenom košuljom,
koji veruje u lepu
budućnost,
sa neznanjem šta ga
sve čeka u životu,
da li sam to ja?
Ali, on više ne
liči na mene,
ili ja na njega,
iza njegovog optimizma,
krije se moje iskustvo,
iza njegove lepe
spoljašnjosti,
krije se moja ružna
sadašnjost,
iza njegove samouverenosti,
moje dileme,
i shvatanje da ja
više nisam on,
niti ću sutra
biti ja!

Autor Dragićević Dimitrije

Zli ljudi

Čovek je čoveku vuk,
kažu stari Latini,
u narodu nastaje muk,
kad ljude vuku po prašini.

Od nesrećnih okreću leđa,
ubogima se smeju,
svaka istina ih vređa,
oni samo mrzeti umeju.

Sreću nalaze u tuđoj muci,
zadovoljstvo u nečijoj bedi,
mač drže u svojoj ruci,
nova egzekucija sledi.

Neko zlo opet spremaju,
koristi se nadaju,
oni milosti nikad nemaju,
na svakoj humanosti padaju.

Nad tuđom humkom oni pevaju,
čovekovoj nesreći se izruguju,
svaku pakost uvek snevaju,
zbog nečijeg dobra tuguju.

Teško je živeti od tolikog šljama,
slušati njihove obmane i laži,
kako sa onima koji nemaju srama,
kad za njih poštenje uopšte ne važi.

Normalnom čoveku ostaje da se povuče,
da pobegne od svakog zla,
da sve izgleda kao da je bilo juče,
da bude deo nekog dugog sna.

Autor Dragićević Dimitrije

Moja draga

Volimo se draga u jutarnjoj rosi,
ljubiću te srećo baš po celom telu,
pa pustimo onda nek nas ljubav nosi,
kad te ljubim ja te hoću celu.

U zanosu strasti poneće nas žudnja,
uzdrhtaće naša prepletena tela,
želećemo tako sve do dana sudnja,
da potraje ova naša ljubav vrela.

Šaputaću dušo samo nežne reči,
zvaću te i draga i ljubavi moja,
biću tu zauvek, tvoj vitez najveći,
pored tebe pašću umoran od boja.

A kada mi snaga ponovo se vrati,
poželeću opet tople usne tvoje,
celovaću tebe, ti me onda prati,
zatim spusti glavu tu na grudi moje.

Osećam to snažno, već nas nosi plima,
svojom hitrom kretnjom ubrzaćeš sreću,
dok me tvoje telo grčevito prima,
više da se borim ne mogu i neću.

Kad umoran klonem u tvom mekom krilu,
savladan od čežnje, savladan od strasti,
milovaću tebe, moju dragu vilu,
i ponovo mila, tvoju ljubav krasti.

Autor: Dragićević Dimitrije


Na mom grobu

Dođite mi na grob, ponesite sveće,
pričajte o meni i ono što nije,
a sve što je lepo, možda biti neće,
pustite tu pticu, neka gnezdo svije.

Pevajte mi pesme, možda ću ih čuti,
zaigrajte kolo, nek se poljem širi,
ne želim zbog mene neko da se ljuti,
ovde moja duša, treba da se smiri.

Povedite decu, neka trče tuda,
njihova će radost, meni sreća biti,
lepota i mladost, neka bude svuda,
na mom grobu nek se, žuto cveće kiti.

Nazdravite ovde i za moju dušu,
setite se dana i lepih i ružnih,
ostavite na grob jednu oskorušu,
i samo još želim, nek ne bude tužnih!

Autor: Dragićević Dimitrije


Lutalica

Lutalice, tražiš sklonište,
malo topline u ovoj surovoj noći,
sada ti samo to srce ište,
ovu hladnoću, preživeti da li ćeš moći?

Odbacili su te kao štene malo,
terali te i tukli danima,
a tebi je samo do mira stalo,
ništa te više ne zanima.

Kad tražiš hrane ispreče se jači,
njuškaš po đubrištu, tražiš kost,
da pojedeš nešto, da li ćeš naći,
u tuđem dvorištu nepoželjan si gost.

Mašeš repom kad te pomiluju po glavi,
na nežnost navikao nisi,
po zimi drhtiš, dok ti njuška plavi,
veliki nesrećnik kroz život ti si.

Kad vidiš kerušu, laješ od sreće,
pomisliš da ti je majka,
međutim ni ona te ne želi, neće,
za tebe život sve je, samo ne bajka.

Slomljen od zime gladi i tuge,
ležeš promrzao na beton hladan,
za tebe nema majke druge,
skončaćeš tako smrznut i gladan.

Autor Dragićević Dimitrije


Orah

U mom dvorištu stoji orah stari,
kao spomen nekih prohujalih dana,
za njega sad više niko ne mari,
sasušen odavno, on je sa svih strana.

Dok je bio mlađi, širio je grane,
dičio se svojim plodovima zrelim,
preci moji pod njim, provodili su dane,
kad se setim toga i sad se veselim.

Godinama više on plodove ne daje,
čak i lišće s' njega prestaje da pada,
ali kad ga gledam, meni oči sjaje,
vaskrsnuće, želim, još mi tinja nada!

Autor: Dragićević Dimitrije

San

Znao sam doći će dan,
koga sam želeo, koga sam očekivao,
ti u venčanici beloj kao san,
ja sam goste dočekivao.

Izvodim te pred čoveka tvog života,
svatovi te sa divljenjem gledaju,
predajem te,ti sijaš, sva lepota,
vile te novom životu predaju.

U sali počinje muzika da svira,
svi sada gledaju samo u nas,
mene ta pesma u srce dira,
pružam ti ruku, slušam tvoj glas.

Plešem sa tobom, misli se roje,
ti ushićena, svi te gledaju,
ja ti se divim, ti si čedo moje,
o lepoti tvojoj priče se ispredaju.

Igra završava, povlačim se,
sedim i gledam te kako blistaš,
krene mi suza, zamislim se,
još gledam kako Bukvar listaš.

Slike mi iz detinjstva naviru,
vidim prve korake tvoje,
preplavljen, emocije me satiru,
držim te za ručicu, šetamo nas dvoje.

Već si porasla u školu si krenula,
u dvorištu čuje se dečija graja,
ta slika iz misli me prenula,
tvoj rođendan, jedanaestog maja,
torta na stolu, duvaš svećice,
oko tebe svi koji te vole,
muzika svira moja srećice,
da otpevaš nešto svi te mole,
još uvek čujem tvoj glasić zvonak,
dok ga slušam obuzme me milina,
znam još malo sprema mi se konak,
u znoju budim se, a oko mene tišina!

Autor: Dragićević Dimitrije

Lepo ,Dimitrije ,samo nastavi ,čitan si ovde .   (pogledano 377 puta )  :948208144:

Bezimena pesma

U stočnom vagonu izgleda ružna,
žene i deca zbijeni k'o sardine,
u pogledu očaj, siva lica tužna,
svaka majka tu za svoje čedo brine.

Voz staje na stanici vriska,
oficir se dere, vojnici gledaju,
mnoga mati grčevito dete stiska,
ne žele svoje milo da predaju.

Vojnik od majke otima dete,
ona vrišti, njeno čedo plače,
drugi vojnici psuju i prete,
žena pada, zločinac po njoj skače.

Krv lipti na sve strane,
ona se opire, snaga je izdaje,
krvnik razjaren neće da stane,
dete otima, drugom ga predaje.

U blatu majka slomljena leži,
njeno telo grči se u muci,
iz njenih očiju to život beži,
dečija cucla u zgrčenoj ruci!

Autor: Dragićević Dimitrije