POZNATI Vojvođani-zaslužni za Srbiju

Zemlja čardaša, čaša i bezemljaša
Čudan je to odnos između nas koji smo većinom rođeni okruženi brdima i te beskonačne ravnice zvane Vojvodina. Mislimo kako je to depresivno, tolika ravnica dokle ti pogled seže. I gdje god da kreneš sve ti je isto, kao da stojiš u mjestu i dok ti se pogled gubi u daljini čini ti se da se i sam gubiš. I zamišljajući sve to čini ti se da razumiješ zašto je uvijek Subotica imala najviši postotak samoubistava na području bišve Juge. A onda, jednog dana put nas nanese u Novi Sad ili kod rođaka u Sombor i gledamo sva ta žitna polja, prelazimo preko Fruške gore i nismo se ni vratili kući, a već nam nedostaje sva ta ravnica koja više nije sinonim depresivnog beskraja već nas podsjeća na mirno more u ljetno predvečerje. I onda se sjetimo da su nas učili da je nekad tu stvarno i bilo more, kako kaže Đole Balašević, čekalo nas pa presušilo.
Mnogi su pisali o Vojvodini, voljeli je i pjevali o njoj, ali niko kao Mika Antić. Ne treba ovdje paziti na korektnost pa koristi sigurna pribježišta ovještalih fraza kao što je: „Jedan od onih koji su najljepše pisali…“ Ne! Niko kao on nije volio sve što čini tu zemlju i što stoji na toj zemlji, kako on kaže „od štala do neba, od blata do pšenice“ i njene Cigane i tamburaše i vašare i salaše. Niko kao on nije pisao tako da dobiješ želju da prodaš sve i kupiš neki salaš i čitav život obrađuješ zemlju, juriš konje vrane, slušaš zvuke čardaša i sve što ide uz to… A onda se sjetimo da sve i da hoćemo, ne možemo to da učinimo, jer kako prodati sve kad je ostalo još bog zna koliko rata kredita, da čitav život obrađuješ zemlju, opet bi ti dosadilo, a i čardaš se igra još samo na smotrama folklora. A i ta Vojvodina kakvu je zamišljamo vjerovatno odavno ne postoji, ali svejedno, lijepo je maštati o svemu tome… Kao što rekoh, mnogi su potekli iz te ravnice, od Branka, Đure i Zmaja, Laze Kostića, pa do Isidore, Crnjanskog i Veljka Petrovića, Tišme (i jednog i drugog), ali niko nije cijedio srce u svaku strofu pišući o njoj kao Mika Antić.
A pisao je Mika ovako:
„Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali -
tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i ivansku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.“
Pa šta je to oblikovalo Vojvodinu, načinivši je toliko posebnom? Mnogo vijekova na raskrsnici puteva, na razmeđu imperija ostavilo je dubok pečat na njenom licu. Tu su i Srbi i Mađari i Slovaci i Rusini i Hrvati i Bunjevci i Cigani i Makedonci i Rumuni i mnogi drugi koji svojom simbiozom čine ono što se obično naziva duhom nekog područja. Svi oni su donosili svoje običaje, svoju kuhinju i arhitekturu, svoju metriku u pjesmama koje nisu ni bili svjesni, ali kad se ovako kaže, istina nam izmiče i pravo stanje stvari ostaje skriveno između redova. Nekad je ta razmjena išla mirno, nekad je nametana. Jovan Skerlić piše kako su tokom osamnaestog vijeka postojali posebni odredi mađarske policije koji su tjerali pravoslavno stanovništvo da radi na pravoslavne praznične dane pritom ih prisiljavajući da praznuju katoličke. Centralna vlast je planski naseljavala Vojvodinu njemačkim i mađarskim stanovništvom i kao i uvijek dolazilo je do manjih i većih sukoba između tih nacija. A onda je nakon Drugog svjetskog rata tadašnja vlast kolonizovala Vojvodinu ljudima iz Crne Gore i Hercegovine i tako dok jedni nisu prevagnuli.
Dugačak je spisak krvavih borbi za oslobođenje, a manje krvav nije ni onaj poslije oslobođenja. Dovoljno je samo spomenuti Sremski front i sve uzaludno izginule žrtve, i svima će sve da bude jasno.
Ali, bilo je slučajeva kad je u tim sukobima ostajalo nešto netaknuto, nešto iznad prolaznih zemaljskih trvenja i mržnji. Tokom revolucije 1848. šesnaestogodišnji Đura Jakšić odlazi kao dobrovoljac u rat protiv Mađara. U tim borbama učestvuje i jedan od najvećih mađarskih pjesnika Šandor Petefi, inače najveći lirski uzor Đure Jakšića. Ko zna, možda su se negdje njih dvojica gledali preko nišana, a da to nisu znali, učitelj i učenik na neki način. Eto šta je život, Petefijeva majka bila je Slovakinja, otac Srbin, Sreten Petrović, a on, koga je sudbina odvukla na front gdje se borio i protiv Srba, ipak je postalo književni otac Jakšiću i Zmaju, koji ga prevode i dive mu se, uprkos svemu.
Poezija je tada bila ne samo „sredstvo“ kojim se pale mase i narod nacionalno osvješćuje, nego i ono što je ujedinjavalo sve te ljudi koji su išli u rat da se bore jedni protiv drugih, možda zadnja stvar koja ih je podsjećala da su na koncu svega, ipak samo ljudi.
„Ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te… volim… oprosti,
ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova..
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!“


Ovako o Vojvodini piše neko ko je voli. Ne znam autora ali hvala od srca za ovako lepe reči o Vojvođanima.

Miroslav Mika Antić
Miroslav Mika Antić (14. marta 1932, Mokrin — 24. jun 1986, Novi Sad) bio je vojvođanski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima – bio je mornar, radio u lutkarskom pozorištu. Sem pisanja bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i Zmajevog „Nevena“, „Dnevnika“ u Beogradu i „Mladog pokolenja“ u Novom Sadu
Antićevo delo
Pesnik Mika Antić, u jednom razgovoru je rekao da je čitao mnoge pisce i da su na njega svi uticali, ali je malo onih, kako je govorio, koji su mi ostali dobri i večiti prijatelji. U dečjoj literaturi, na primer, kako je govorio, nikad se nije razočarao u Sent Egziperija. U svom delu, Antić, poput Egziperija, pokazuje koliko su vredne male stvari koje odrasli ljudi ne primećuju. On piše o sitnicama koje čoveka okružuju a koje on nije u stanju da primeti opterećen svakodnevnim životnim aktivnostima.
U obraćanju deci on kaže „Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“. Pisao je dramska dela i jedan roto roman.
Dela
„Vojvodina“
„Ispričano za proleće“ (1951)
„Roždestvo tvoje“
„Plavo nebo“
„Nasmejani svet“ (1955)
„Psovke nežnosti“
„Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) (1962)
„Mit o ptici“
„Šašava knjiga“(1972)
„Izdajstvo lirike“
…
Za decu je napisao:
„Plavi čuperak“ (1965)
„Horoskop“ (1983)
„Prva ljubav“ (1978)
„Garavi sokak“ (1973)
„Živeli prekosutra“ (1974)
„Plava zvezda“
…
Nagrade
Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr.

Đura Jakšić
Georgije "Đura" Jakšić / Георгије "Ђура" Јакшић (27.7. 1832–16.11. 1878) je bio srpski pjesnik, slikar, dramatičar i književnik koji se smatra jednim od najzanačajnijih predstavnika srpskog romantizma.Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika.

JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ - Čika Jova Zmaj

Jovan Jovanović Zmaj je rođen u Novom Sadu 6. decembra (24. novembra po julijanskom kalendaru) 1833. u uglednoj građanskoj porodici. Osnovnu školu je pohađao u Novom Sadu, a gimnaziju u Novom Sadu, Halašu i Požunu. Posle završene gimnazije upisao je studije prava u Pešti, a studirao još i u Pragu i Beču. Za njegovo književno i političko obrazovanje od posebnog značaja je boravak u Beču, gde je upoznao Branka Radičevića, koji je bio njegov najveći pesnički uzor. Takođe u Beču upoznao se i sa Svetozarem Miletićem i Đurom Jakšićem.
Posle završenih studija prava, Zmaj se 1860. vratio u Novi Sad i kao jedan od najbližih Miletićevih saradnika postao službenik u novosadskom magistratu. Tu se upoznao sa svojom budućom suprugom Ružom Ličanin. Ljubav i srećan porodičan život nadahnuli su Zmaja da napiše ciklus (zbirku) pesama Đulići (od turske reči Gül, što znači ruža).
Ipak, služba u magistratu nije mu odgovarala, pa ju je napustio i posvetio se književnom radu. Tada je pokrenuo književni časopis Javor i satirični list Komarac. Godine 1863. preselio se u Peštu, gde je radio u Matici srpskoj i kao nadzornik Tekelijanuma. Godine 1864. pokrenuo je satirični list Zmaj (igra rečima, pošto je 3. maj po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848), čiji će naziv postati sastavni deo njegovog imena. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.
Godine 1870. Zmaj je završio studije medicine, vratio se u Novi Sad, gde je započeo svoju lekarsku praksu. Ovde ga je ubrzo zadesila porodična tragedija: umrla su mu deca, a potom i žena. Iz ove porodične tragedije proizišao je niz elegičnih pesama objavljene pod zajedničkim nazivom Đulići uveoci.
Preminuo je 14. juna (1. juna po julijanskom kalendaru) 1904. u Sremskoj Kamenici.

ŽIVOT JE BAJKA — JOVANKA STOJKOVIĆ
LISTOVA UČENICA, ZMAJEVA MUZA
"U veoma siromašnoj umetničkoj gradini srpskoj, pupi cvetak, koji svojim mirisom malo da neće nadmirisati sve svoje druge i drugove. To je Jovanka Stojkovićeva, mlada i lepa Srpkinja iz Temišvara... Učitelj List izjavio je da je smatra prvom pijanistkinjom današnjega veka", pisao je Branko Mušicki 1872. godine o našoj pijanistkinji virtuozu
Jeste li ikad čuli za Jovanku Stojković?
Danas je to ime — izvan muzičkih krugova — retko kome poznato. Većina ovdašnjih poklonika muzike nije ni čula za nju. A ona je bila slavna evropska pijanistkinja u svoje vreme, u drugoj polovini 19. veka. Osim što je bila poznata klaviristkinja koju je kao ženu muzičara pratio neuobičajeni epitet vrhunskog virtuoza, Jovanka se bavila i kamernom muzikom, solo pevanjem, komponovala je muziku, podučavala... Slobodno se može reći da je prava nepravda što je za većinu ipak ostala zaboravljena. Ovo je prilika da se setimo ove izuzetne ličnosti.
O velikim Jovankinim uspesima ostali su pisani tragovi, beleške u štampi i muzičke kritike. S druge strane, gotovo da nema podataka o njenom privatnom životu i životu u inostranstvu.

PLEMIĆEVA KĆI


Naš poznati pisac i istraživač Stevan Bugarski utvrdio je da je Jovanka, odnosno Iren Joana Ludovika Stojković zapravo bila vanbračna kćerka pravoslavca, plemića Petra Stojkovića i rimokatolkinje Joane Buhler, trgovačke kćerke. Kao plod ljubavi plemića Stojkovića i gospođe Buhler, rođena je 5. marta 1852. godine u Temišvaru. Podatke o datumu rođenja i imenima roditelja Stevan Bugarski našao je strpljivo listajući matice rimokatoličkih crkava u Tamiškoj županijskoj upravi Nacionalnog arhiva u Temišvaru. O Jovanki Stojković postoji i istraživanje Stane Đurić-Klajn pod nazivom "Jovanka Stojković — zaboravljeni srpski muzičari", iz 1956. godine.
Bilo kako bilo, izvesno je da je do dvadesete godine Jovanka živela u Pragu i Beču. Očito je da su njenu muzičku obdarenost rano uočili: klavir je učila kod Aleksandra Drajšoka, uglednog češkog pijaniste, a potom kod samog Franca Lista. Jasno je — ući u Listovu klasu mogli su samo najdarovitiji. Uostalom, List je bio poznat po iskrenom, oštrom i bespogovornom stavu prema učenicima. U to doba, posle Šopenove smrti (1849. godine), Franc List važio je za najvećeg živog pijanistu.
U studiji "Srpska pijanistkinja Jovanka Stojković" naš ugledni muzikolog Aleksandar Vasić napominje da se dvadesetogodišnja visoko školovana umetnica "pojavila na srpskom muzičkom nebu poput meteora u proleće 1872. godine". Najstariji poznati zapis o njoj potiče iz pera Branka Mušickog, književnika i prevodioca. U novosadskom "Pozorištu" on je, između ostalog, gotovo proročki napisao:
"U veoma siromašnoj umetničkoj gradini srpskoj, pupi cvetak, koji svojim mirisom malo da neće nadmirisati sve svoje druge i drugove. To je Jovanka Stojkovićeva, mlada i lepa Srpkinja iz Temišvara... Učitelj List izjavio je da je smatra prvom pijanistkinjom današnjega veka! Koliko nam godi takav glas o našoj dičnoj Srpkinji, toliko ćemo većma žaliti, ako uživanje u njenoj veštini za srpstvo bude zabranjeni plod."
U proleće i leto 1872. godine, Jovanka je kao vihor protutnjala kroz muzičke sale Beograda, Zemuna, Novog Sada, Pančeva, Vršca, Subotice, Sombora, Bečkereka... Zatim je nastupila i u Rijeci i Zagrebu. Možemo samo da naslutimo šta je njeno sviranje značilo tadašnjim slušaocima. Bili su zadivljeni. Jer, pre toga ništa ni slično njenom muzičkom umeću nisu imali prilike da čuju. O repertoaru dela do tada nepoznatih ovdašnjem slušaocu, da i ne govorimo.
SVAKO BI JOJ ZAVIDEO...
Prema mišljenju Aleksandra Vasića, u Novom Sadu je Jovankin uspeh ipak bio najveći. Postala je neka vrsta novosadske junakinje. Dočekana je s oduševljenjem, ispraćena ovacijama. U listu "Zastava", 10. maja 1872. godine, pesnik Jovan Jovanović Zmaj, inače muzički poklonik i posvećenik, objavio je prikaz niza koncerata Jovanke Stojković. Po mišljenju nekih istoričara muzike i književnosti, između virtuozne pijanistkinje i velikog pesnika bilo je više od umetničkog razumevanja.
"Mi nismo ljubitelji velike bravure u muzici, a još manje ljubimo himnu, pa ma čija ona bila, ali to nas ne uzdržava priznati, da je tu bravuru na klaviru izvršila gđica Stojkovićeva tako, da bi joj mnogi bravurista mogao zavideti", napisao je Zmaj povodom Jovankinog izvođenja engleske himne "God Save the Queen" (u obradi Aleksandra Drajšoka).
Posle pomenute uspešne turneje, otputovala je u Milano. Biti "samo" pijanista virtuoz, to za nju po svoj prilici nije bilo dovoljno. Dve naredne godine posvetila je izučavanju pevanja. A onda, kao da je u zemlju propala. Bar što se tiče ovdašnje štampe. Niko je nije ni pomenuo, najverovatnije zbog činjenice što je živela van granica Srbije...
Tek sedam godina docnije (1879) listovi počinju ponovo da pišu o ovoj izuzetnoj umetnici: tada je odlučila da se nastani u srpskoj prestonici. U Beogradu je potom nastupala kao pijanista, solo pevačica, ali i kompozitor. Gde je sve Jovanka u to vreme svirala u Beogradu? U Narodnom pozorištu, pre svega, ali i u Gradskoj kasini i Velikoj pivari. Upamćena je i kao dobrotvorka. Svirala je i pevala bez nadoknade u korist mnogih ustanova kojima je pomoć bila potrebna.
Po sačuvanim člancima koji opisuju njena nastupanja, izvesno je da je Jovanka Stojković negovala kult virtuoznosti. Na njenom repertoaru bila su takva dela da je, tumačeći ih, morala da pokaže prave pijanističke akrobacije. Zahvaljujući njoj, srpski poklonici muzike prvi put su imali prilike da čuju najznačajnije sonate Ludviga van Betovena kao i klavirska dela Roberta Šumana i Frederika Šopena... Kao pevačica, ipak manje uspešna, tumačila je arije iz Hendlovih i Glukovih opera. Zanimljivo je da nikada nije zanemarivala muziku koju je smatrala domaćom — kompozicije Kornelija Stankovića, Davorina Jenka i Josifa Šlezingera.
Jovanku su krasili neverovatna brzina prstiju, izuzetna spretnost leve ruke, kao i dobro pamćenje. Naime, gotovo sve kompozicije svirala je napamet. To u njeno vreme nije bio običaj niti obaveza na koncertima. Poslednji koncert u Srbiji održala je 15. aprila 1881. godine. Tom prilikom izvela je dve svoje kompozicije. Posle toga otišla je u inostranstvo.
Po svoj prilici, s uspehom je nastavila muzičku karijeru u svetu, ali mi o tome nemamo gotovo nikakvih podataka. Pojedini izvori pominju njene koncerte u Pešti, Gracu, Beču, Trstu, Londonu, Parizu, u Danskoj i Rusiji...
A onda su 1892. godine u novosadskom "Stražilovu" i somborskom "Bačvaninu" objavljeni nekrolozi: Jovanka Stojković umrla je u Parizu gde je provela dve poslednje godine svog kratkog i umetnosti posvećenog života. Nijedna njena kompozicija, nažalost, nije sačuvana. Kompozitor Dejan Despić (1930) komponovao je 1987. godine "Počasnicu Jovanki Stojković", muzičku posvetu prvoj velikoj srpskoj pijanistkinji.
***
Lepa i obdarena pijanistkinja Jovanka Stojković, poput zvezde obasjala je Srbiju svoji muzikom, a onda je nestala. Divio joj se i muzički znalac, pesnik Jovan Jovanović Zmaj
Autor: M. Ognjanović

SAVA STOJKOV
SLIKAR RAVNICE I RAVNIČARA
Rođen je 29. marta 1925. godine u Somboru kao sin prvenac zemljodelca Vladimira Stojkova i Milice, devojaštvom Karlić. Osnovnu i Građansku školu završio je u Somboru,a 1941.godine upisuje trgovački zanat i počinje da se bavi aranžiranjem izloga. Prva ulja na platnu naslikao je 1942. godine. “Ratna 1941. godina zatekla me je kao petnaestogodišnjeg šegrta u školi tekstilne struke. Sreća mi se osmehnula kad sam od svog dobrog druga zaposlenog u knjižari dobio celokupan slikarski pribor. Tada su nastala moja prva ulja na platnu kojima sam zabeležio rodni Prnjavor i somborsku periferiju.“
Izlagao je u zemlji i inostranstvu, širom sveta oko 312 puta, samostalno kao i na još 550 grupnih izložbi i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Najznačajnija priznanja su Velika nagrada bijenala u Milanu 1980. godine, Nagrada I bijenala Jugoslovenske naivne umetnosti u Svetozarevu 1982. godine, nagrade u Veroni 1982. godine i 1984. godine, nagrada bijenala za životno delo u Jagodini 1993. godine i Masarikova nagrada u Pragu 1996. godine.
Sava Stojkov je pesnik bačke ravnice, njenih predela i njenih ljudi. Njegovo harmonično slikarstvo se osniva na čistom i preciznom filigranskom radu. Idiličnost njegovih radova sa dubokim horizontom odiše mirnoćom i tišinom. Iz njegovih slika koje su postavljeni na principu kontrasta svetla i senke zrači tajanstvenost. “Sedi i “ćapka” kistom, zagledan u “ništa gde sve postoji”,gradeći iz “dijaloga” dva Save neku stvarnost koja je i nama istinita.”
Pored pejzaža Sava Stojkov je bio i izvanredan portretist. On je slikao likove iz bačke ravnice i svoje portrete stavljao u ravničarski pejzaž gde oni i pripadaju.
Slikarsko delo Save Stojkova je monument ravnice u Bačkoj i njenim ljudima. To je spomenik posvećen s puno ljubavi i jedinstvenoj atmosferi.
Sava Stojkov je preminuo 20. avgusta 2014. godine u Somboru.

Dr Lazar Paču - najbolji srpski ministar finansija

Iako lekar po obrazovanju, Lazar Paču je u istoriji ostao zapamćen kao najbolji ministar finansija, koga je Srbija imala. O ekonomiji je učio iz knjiga, koje je nabavljao iz inostranstva, a u primeni stečenog znanja  najviše su mu pomogle dve osobine, koje su ga krasile: bio je izuzetan praktičar i pregovarač. Njegovo znanje i ugled u stručnim i političkim krugovima doprineli su da dobije podršku za predloge o uređenju državnih finansija, što je omogućilo da Srbija ostane ekonomski stabilna i pored učešća u dva Balkanska i Prvom svetskom ratu. Dok je vodio državne finansije, dinar je bio konvertibilna valuta, a u jednom trenutku je vredeo više nego američki dolar i francuski franak.  


Biografija

Lazar Paču je rođen 1. marta 1855. godine  u Čurugu, u Vojvodini, u svešteničkoj porodici. Studije medicine odvele su ga u Švajcarsku, u Cirih, gde je u to vreme bilo mnogo srpskih studenata. Tu je upoznao Svetozara Markovića, Vasu Pelagića, kao i buduće partijske kolege Nikolu Pašića, Peru Todorovića i Peru Velimirovića. Godine 1878. nakratko prekida studije da bi uređivao časopis „Straža“, a kad je on pod pritiskom mađarskih vlasti ukinut, Paču odlazi u Berlin gde završava medicinu. Doktorsku disertaciju odbranio je 1880. godine, a taj rad je bio veoma zapažen u medicinskoj nauci. Kad je vratio u Srbiju, u Beogradu je otvorio privatnu praksu i bio jedan od osnivača Narodne radikalne stranke.

Karijeru u oblasti ekonomije započeo je 1889. godine, kad je radikalna vlada nacionalizovala monopole duvana i soli i njega postavila za upravnika Samostalne monopolske uprave, ustanove važne za javne finansije. Zahvaljujući dobroj organizaciji poslovanja, ta ustanova je ubrzo ostvarila prihod u iznosu od 20 miliona dinara. Za uspešno obavljanje tog posla Paču je odlikovan, što ga je preporučilo i za druge državne funkcije. Lazar Paču je bio angažovan na pripremi ekonomskih i finansijskih zakona, kao i trgovinskih ugovora sa Austrougarskom, Engleskom, Francuskom, Belgijom i Crnom Gorom. Takođe, radio je na uspostavljanju moderne državne statistike, s ciljem da se ažuriraju podaci o proizvodnji, trgovini, izvozu i uvozu.    

Paču je oduvek voleo ekonomiju i konstantno se usavršavao u toj oblasti, kako bi stekao više znanja. Voleo je novac, koji je za njega bio lepa, velika i uvek zanimljiva stvar, tako da ne čudi što je uvek bio u njegovoj blizini. Priznavao je samo novac sa zlatnom podlogom. Ubrzo je postavljen za komesara Narodne banke Srbije, a potom i za direktora Beogradske zadruge. Uporedo sa obavljanjem tih funkcija, finansijama se bavio i teorijski, kroz postavljanje budžetskih normi i izradu državnog računovodstva.

Ministar finansija bio je u tri navrata: od januara 1904. do maja 1905. godine, zatim od aprila 1906. do januara 1908. godine i od avgusta 1912. do oktobra 1915. godine. Prvi mandat je započeo 26. januara 1904. godine u Vladi Save Grujića, koga je na mestu premijera u decembru iste godine zamenio Nikola Pašić. U to vreme budžetski deficit je iznosio 11,5 miliona dinara i bio je pokriven zajmom, što znači da je Srbija bila pred bankrotstvom. Prvo što je Paču uradio bilo je da parlamentu podnese zakon o povećanju poreskih prireza u proseku za oko 40 odsto, kao i da strogo kontroliše naplatu poreza. Poslanike je ubedio da je ta mera neophodna zbog teške finansijske situacije, a tokom godinu dana, koliko je bila na snazi, poreski obveznici su na 100 dinara poreza plaćali još 166 dinara poreskih prireza. Ubrzo je državna blagajna postala likvidna, a plate činovnika i oficira su ponovo počele redovno da se isplaćuju. To je vratilo poverenje u državu, a umesto dugogodišnjeg deficita, državna kasa je imala suficit od 6,3  miliona dinara.

Druga važna mera je donošenje zakona po kome se država, dok ne namiri strane poverioce i ne dođe do viška prihoda, može zaduživati kod Narodne banke Srbije u iznosu do 10 miliona dinara godišnje. Na taj način je premošćen problem nedostajućih prihoda,  jer Vlada nije smela izdavati blagajničke zapise na sumu veću od 6 miliona dinara. Pored toga, povećane su carine, dok su za 40 odsto uvećani nameti na monopolske proizvode. Zahvaljujući tome, samo od poskupljenja duvana i petroleja, te godine ostvareno je za 1,5 miliona dinara više prihoda.  

Paču je osmislio još jedan način za povećanje prihoda u državnoj kasi. Naime, izdata je nova petodinarka sa likom Karađorđa i Kralja Petra, kao i novi petoparac i dvoparac. Zamenjeno je i prekovano preko 6,5 miliona dinara, što je uticalo na povećanje novčane mase u opticaju. Takođe, povećana je tražnja novčanica sa zlatnim pokrićem, a njihova masa je premašila 4 miliona dinara, što se nikada ranije nije desilo. Porasla je i tržišna cena srpskih vrednosnih papira, što je bio rezultat povećanja prihoda Samostalne monopolske uprave i Železnice.  

Veresija nikome, pa ni kralju

Treći mandat ministra finansija, Paču počinje 1912. godine. Sad već iskusan i poštovan, mogao je sebi da dozvoli i određene specifičnosti u ponašanju, kao što je anegdota sa kraljem Petrom Karađorđevićem. Naime, kralj Petar je poslao sekretara da uzme akontaciju vladareve plate u iznosu od 200 hiljada dinara, ali ga je Paču odbio uz obrazloženje da to nije moguće. Zgranutom sekretaru je to objasnio na sledeći način: „Umre kralj, ne daj Bože, a smrtan je kao i svi ljudi. Ko će onda da namiri dug? Osim toga, kralj može i da abdicira, nateraju ga političari. Ko će da vrati dug? Nego, hajde ti u kreditnu zadrugu, tamo daju zajam“. Sekretar se vratio neobavljena posla, ali se kralj Petar nije naljutio, jer je poštovao Pačua.



Pregovaračko umeće Paču je pokazao je 1904. godine tokom nabavke topova. Više puta je putovao u Pariz, Berlin i Beč na pregovore o zajmu za tu nabavku, jer je trebalo obezbediti sredstva, ali uz što manje opterećenje Srbije, a istovremeno, zadovoljenje različitih interesa. Zbog „bure“, koja se podigla u parlamentu, Pašić i Paču su 1905. godine nakratko bili podneli ostavke. Ipak, 1906. godine Skupština je usvojila predlog o zajmovima od francuskih i švajcarskih banaka, odnosno 64 miliona dinara za nabavku topova i 35 miliona dinara za izgradnju 500 kilometara uskotračnih pruga.

Ali tek tad počinju prava iskušenja, jer je moćna Austrougarska objavila Carinski rat Srbiji, postavljajući nemoguće uslove za izvoz žive stoke. Naime, Austrougarska je 1906. godine zatvorila granice za srpsku stoku, navodno zbog zaraze. Kako je ta zemlja bila najveći trgovinski partner Srbiji, situacija je postala izuzetno ozbiljna. Paču je, koristeći suficit u budžetu, razradio sistem ekonomskih i finansijskih mera za probijanje trgovinske blokade. Sa Turskom i Bugarskom su sklopljeni ugovori o korišćenju njihovih transportnih trasa, dok je, u dogovoru sa rumunskim, ruskim i francuskim prevoznicima, obezbeđen plasman srpskih proizvoda u Zapadnu Evropu. Zahvaljujući tome, Srbija je izvozila u Italiju, Nemačku, Belgiju, Tursku, Švajcarsku, Švedsku, Maltu, čak i u Egipat. Rezultat toga je da je 1910. godine srpski izvoz bio za 50 odsto veći nego pre Carinskog rata, a 1912. godine vrednost spoljne trgovine iznosila je 200 miliona dinara u zlatu. U Srbiji je osnovano 400 novih preduzeća, a Beograd je dobio vodovod, kanalizaciju, električnu energiju, tramvaje.

Uoči početka Balkanskih ratova, Paču je 1. oktobra 1912. godine uveo dva budžeta: redovni i vanredni ratni. Usvojen je i Zakon o moratorijumu, kojim su „zamrznuti“ štedni ulozi, a odložena isplata obaveza u zemlji, dok je nastavljeno izvršavanje obaveza prema inostranstvu. Na taj način je sačuvan kredibilitet zemlje u svetu, što je omogućilo da Srbija dobija nove kredite za pokrivanje ratnih troškova. Ostala je legenda da Srbija i Paču nisu ostali dužni ni neprijateljima. Paču je bio protivnik rata i govorio je da mir znači rad, sticanje bogatstva, znanje i kulturu, što je Srbiji više nego potrebno. Ipak, u ratnim godinama trudio se da pomogne zemlji, iako je već bio bolestan. Srbija je 1914. godine imala državne prihode u iznosu od 214,3 miliona dinara, što je bilo dovoljno za pokriće troškova. Iste godine bio je učesnik još jednog istorijskog događaja. Naime, kad je Austrougarska 23. jula 1914. godine poslala ultimatum Srbiji, posle atentata na prestolonaslednika Franca Ferdinanda, taj dokument je primio Paču, zajedno sa Stojanom Protićem, jer je Pašič bio odsutan. Lazar Paču nije napuštao Ministarstvo finansija iako je, zbog bolesti, sve teže obavljao funkciju. Umro je 12. oktobra 1915. godine.      

Autor Biljana Blanuša

Borislav Mihajlovic-Mihiz
Književnik, kritičar, esejista, putopisac, dramaturg, pesnik, dramski pisac i polemičar, rodio se 17. oktobra 1922. godine u svešteničkoj porodici u Irigu,  od oca prote Gojka Mihajlovića i majke Vukice iz Ledinaca.


Završio je Karlovačku gimnaziju i  Filozofski fakultet, grupu za srpskohrvatski jezik i književnost u Beogradu. Nakon završenih studija 1949. zapošljava se kao asistent Vukovog i Dositejevog muzeja i na tom radnom mestu ostaje oko godinu dana.Zatim radi kao književni kritičar NIN-a, gde na svoja čuvena tri stupca tog lista nije bio zastupnik ideja i pravaca, već isključivo dobre literature. Potom, 1956. dolazi u Novi Sad za upravnika Biblioteke Matice srpske, značajne, krupne i složene organizacije i rukovodio je njome na svoj izuzetni način, rešavajući briljantno i energično zadatke koji nisu bili nimalo laki. Bio je, zatim, član Matičinih upravnih i uređivačkih tela: član uredništva Letopisa Matice srpske i njegov saradnik; član uređivačkog odbora izvanredne biblioteke Srpska književnost u sto knjiga, fundamentalne književne edicije koju je on u stvari i zamislio, kao što je uopšte, u skladu sa prirodom svog dara, umeo da oseti i podstakne, zamisli i oživi i mnoge druge nove stvari. Njegov rad ostavio je vidan trag u životu i liku Matice srpske, u kojoj je proveo četiri godine.
Nemirni njegov duh vraća ga nazad u Beograd gde  postaje umetnički savetnik Avala filma, sarađujući sa filmskim stvaraocima iz zemlje i sveta. Godine 1967. postaje urednik Izdavačkog preduzeća "Prosveta", ali posle četiri meseca napušta ovu ustanovu zbog izdavačke politike. Sa Mirom Trailović stvara sada već kultno pozorište Atelje 212, i biva njegov umetnički savetnik od 1971. do 1983. godine.
Sarađivao je u listovima: NIN, Politika, Književne novine, Književna reč, Dnevnik, zagrebački Vjesnik, ljubljansko Delo, bečki Die Presse, itd; u časopisima Letopis Matice srpske, Književnost, Savremenik, Delo i mnogim drugim u kojima je objavljivao članke, eseje, kritike, putopise, feljtone, intervjue.
Nosilac je mnogih književnih nagrada: Sterijina nagrada za dramu Banović Strahinja; Sterijina nagrada za dramatizaciju Nušićeve Autobiografije, Sterijina nagrada za adaptaciju Pekićeve Korešpodencije, Nagrada Marin Držić udruženja dramskih umetnika Jugoslavije za dramu Banović Strahinja; nagradu Biblioteke "Đorđe Jovanović" za knjigu kritike Portreti, nagradu "Miloš Crnjanski" za prvu knjigu Autobiografija - o drugima; nagrada "Čalabrčak" za esej U znaku kukuruza.
Umro je 15. decembra 1997. godine, a sahranjen je na očev rođendan u svome rodnom Irigu uz prisustvo mnogobrojnih poštovalaca, nezamenljivi Mihiz, za mnoge od nas najblistaviji um, najširi duh, koji je svojom smrću prestao da dežura sa fenjerom u pomrčini našeg vremena.

Живот
Рођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Жабља. Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву, Шапцу и Београду.

Стваралаштво
До краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.

Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду.

Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.

Рекла је

Исидора Секулић на билборду код отвореног тржног центра, Нови Београд јули 2010
Та ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.

Konstantin Danil

Uroš Predić - Konstantin Danil

Konstantin Danil Grigorović, poznatiji kao Konstantin Danil je jedan od najvećih srpskih slikara XIX veka. Daroviti i nekada veoma na glasu srpski slikar, i onda i sada poznat je i kao slikar Danijel. Kao mesto njegovog rođenja spominju se Lugoš i Ečka, a tačan datum i godina nisu zabeleženi. Pretpostavlja se da je rođen između 1792. i 1802. godine.

Konstantin Danil je učio slikarstvo od 1812. do 1816. godine u temišvarskom ateljeu Arse Teodorovića, poznatog slikara tog vremena. On je kasnije tvrdio da ga je stari slikar izbacio, videvši kako naglo napreduje. Do 1827. godine Danil je bio putujući slikar po Banatu i Zapadnom Erdelju i izdržavao se portretisanjem po imućnijim građanskim i po plemićkim kućama.

1829. godine Danil se seli u Pančevo. Radom u Pančevu osigurao je sebi reputaciju najboljeg živog slikara, a i materijalno se obezbedio za ceo život. 1833. godine završio je pančevački ikonostas, koji odlikuje mladalački lirizam, opšte shvatanje i svežina kolorita. Tu je naslikao i lik Arhanđela Gavrila, njegovo remek-delo, i srpskog slikarstva XIX veka uopšte. Naslikao je u Pančevu još oko 20 portreta i ikona, samo za spahije Jagodiće oko 10 portreta.

1833. godine pravoslavna rumunska crkvena opština Uzdin u Banatu pozvala je Danila, da joj ukrasi crkvu. Izradu ikonostasa završava 1836. godine u minijaturnoj razmeri, a svodove u monumentalnom velikom stilu.

Rad na novom ikonostasu Danil započinje 1836. godine posle pobede na takmičenju koji je organizovala srpska crkvena opština u Temišvaru za izradu ikonostasa. Za sve vreme rada u Temišvaru, Danil je bio središte posebne pažnje. Ikonostas završava novembra 1843. godine. 1852. godine Danil se seli u banatsko selo Dobricu da bi naslikao u tamošnjoj srpskoj pravoslavnoj crkvi ikonostas.

Najzreliji i poslednji crkveno ikonografski rad Danila je u crkvi banatskog sela Jarkovca između 1858-1861. godine. Ovaj prostrani ikonostas liči više na ogromnu stenu jedne galerije. Ikona ima sedamnaest, dve u stolovima i petnaest na ikonostasu. U jednostavno na zid pričvršćenim, nekitnjastim okvirima, bez oreola oko glave, ove velike slike stvaraju svečan, poseban utisak. Gornji i jedini pojas do Raspeća sadrži svega pet ikona: u sredini Tajnu večeru, sa strane Rođenje i Vaskrsenje, Vaznesenje i Krštenje Hristovo.

Konstantin Danil je najviše slikao portrete osrednje veličine, oko 75 cm do 1 m, a u mladosti je bio čuven kao majstor malih, oko 15 do 20 cm. Na portretima je najviše obraćao pažnju slikanju "nežnih delova" čovečjeg tela, pa je sa posebnom veštinom radio ruke, noge, lice uspevajući da spoji ekstremne boje. Pored psihološkog prikazivanja modela, ističe se na ženskim portretima dekorativna vrednost blistavih materijala - čipke, veza i nakita - datih kroz glatku, sjajnu lazurnu fakturu. Najpoznatiji su: Portret gospođe Vajgling, Portret Pavla Kengelca, Portret gospođe Teteši.

Konstantin Danil je osnovao i vodio slikarsku školu u Velikom Bečkereku (današnjem Zrenjaninu), u kojoj je, između ostalih, učio slikarstvo i veliki srpski pesnik i slikar Đura Jakšić.

Pred kraj života Konstantin Danil je dosta pao u zaborav a njegovu smrt, 1873. godine nisu objavile ni novine. Mnogi njegovi portreti su zaboravljeni, izgubljeni i oštećeni.

УРОШ ПРЕДИЋ

Рођен је у Орловату као најмлађи син свештеника Петра Предића. Ту је похађао основну школу, а потом немачку школу у Црепаји. Од 1869. до 1876. студирао је седморазредну гимназију у Панчеву (панчевачка реалка, која је касније добила име по њему). Као врло даровит, добио је стипендију Матице српске и 1876. отишао на бечку сликарску академију.

Завршио је Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла (Christian Grieppenkerl), истакнутог бечког сликара, који је имао велики утицај на Предића. У току студија добио је Гунделову награду - за сликање уљем по мушком моделу. Године 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу. Услед породичних обавеза 1885. године враћа се у домовину.
Први и једини пут покушао је да се ожени 1889. године шеснаестогодишњом Аном Накарадом (1873-1938), ћерком пензоинисаног оберлајтанта Ђуре Накараде (1830-1899) отац јој није дозволио да се уда за тридестдвогодишњег Предића.

У Орловату ради серију слика из живота својих сељака. Затим је 1886-1889. боравио у Београду, 1890-1893. у Новом Саду и у Старом Бечеју. У периоду 1894-1909. живи у Орловату, а од 1909. године па до смрти у Београду. Своје слике самостално излаже 1888, 1910, 1920, 1949. године у Београду, 1890, 1949. у Новом Саду, 1890. у Сремским Карловцима, 1890. у Панчеву и Вршцу.

У његовом сликарском опусу највише су заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предео, и само један акт.

Један је од оснивача друштва Лада 1904. и био је непрекидно члан овог друштва као и његов дугогодишњи председник. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909, а 3. фебруара 1910. године за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник.

У покушају да потигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, Предић је постао хроничар грађанског друштва свога времена. Године 1885. у Панчеву је почео са сликањем портрета по поруџбини, понекад уз помоћ фотографија. Радио је најчешће репрезентативне портрете, главе или бисте.

Од жанр сцена, позната дела су Весела браћа и Сироче (на мајчином гробу), затим историјска дела су Херцеговачки бегунци и На Студенцу. Једна од најпознатијих његових слика је Косовка девојка. Урадио је чувене портрете председника Академије: Симе Лозанића, Стојана Новаковића (1920), Јована Жујовића (1921), Јована Цвијића (1923), Ђорђа Вајферта (1927) Слободана Јовановића (1930), Богдана Гавриловића (1935) и Александра Белића (1940). Затим портрети Михаила Петровића (1943), Ксеније Атанасијевић (1917), Бране Петронијевића (1911) итд.

Његове слике „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче на мајчином гробу“ откупио је Михајло Пупин на изложби у Паризу 1889. године и поклонио их Народном музеју у Београду.

Урош Предић је осликао прелепи иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског. Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац, мењу њима је и иконостас цркве у Орловату.

Посебан квалитет код Предића има његов цртеж, што је посебно уочљиво у његовим сачуваним блоковима за скицирање. У свом дугом стваралачком животу остао је веран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих уметника који су се школовали у Минхену и Паризу.

Умро је 1953. године у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је Орловату. И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио (поломио ногу), од тога се никада није потпуно опоравио и убрзо је умро.




Чувар Ветрова: Нисам сигуран где се слика сада налази,али сам нашао једну занимљивост везану за њу...Панчево – Једног октобарског дана, године 1949. већ остарели Урош Предић објашњавао је свом пријатељу правнику и историчару др Миховилу Томандлу
како је настала слика „Визија у облацима“. Задивљен мирноћом којом
Томандл прати сваку његову реч, маестро је одлучио да госту исприча и
ово: Једног дана у атеље Предићев стигао је, а знао је то често да чини,
краљ Александар. Као и Томандл, задржао се пред „Визијом у облацима“, а
сликар је, не размишљајући много са ким говори, објаснио да слика
представља „у основи визију о социјалној револуцији“. Краљ се на те
речи, причао је Предић Томандлу, окренуо и без речи напустио атеље.
Никада више није дошао у посету сликару.

Uroš Predić je imao želju da bude sahranjen u crkvi Sv. Đorđa kraj dvorca poznatog danas kao Fantast, uz svog prijatelja Bogdana Dunđerskog. Ali, porodica ga je sahranila u Orlovatu. Tako bar pričaju kustosi u dvorcu u Bečeju. :)

A evo i nešto iz Bogdanovog testamenta:

„Na mojem salašu sagradio sam jednu crkvu ukrašenu umetničkim radom mojeg dobrog prijatelja, akademskog srpskog slikara, Uroša Predića. Moja je želja, te prema ovoj naređujem, da se na mojem salašu u mojoj kosturnici uzidanoj u samoj crkvi sahranim. Kako je moj prijatelj Uroš Predić još za svog života izrazio želju, da bude u toj crkvi i On sahranjen to molim Maticu Srpsku da izvrši moju želju, a i želju Uroša Predića, koga će o trošku zadužbine preneti u moju crkvu odande gde se bude rastavio od života... Zabranjujem za sva vremena, da se u mojoj crkvi uzidanoj kosturnici osim mene i mojeg prijatelja Uroša Predića još neko sahrani.“

Pošto je Prediću u već dubokoj starosti nešto ipak promenilo odluku, a postoje neke priče da je bio i pod svojevrsnom prismotrom...on je odlučio da promeni odluku:

"Kao čovek u dubokoj starosti treba da pomišljam na blisku smrt. Da ne bih u tom slučaju beskorisno oduzimao vreme Akademiji oko moje sahrane, dužnost mi je izvestiti je o tome, da sam na molbu žitelja moga rodnog mesta Orlovata pristao, da moje telo bude odmah po smrti preneto u Orlovat i tamo sahranjeno u grobnici mojih roditelja, tiho i skromno kako priliči smernom trudbeniku kulture. Molim Akademiju da izvoli ovo obaveštenje primiti na znanje i ravnanje. "

Pomenuh ovo jer je prijateljstvo Bogdana i Uroša bilo sasvim neobično i posebno.


(ako budem stigla, pisaću o Bogdanu, mom omiljenom vojvodjanskom znamenitom liku... :) )

Vasa Stajic

Vasa Stajić je rođen 10. februara 1878. u skromnoj seljačkoj porodici u Mokrinu u Banatu. Gimnaziju je pohađao u Kikindi, Sremskim Karlovcima i Senju (Dalmacija). Zbog propagiranja socijalističkih ideja bio je izbačen iz karlovačke gimnazije. Studirao je prava i filozofiju u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu. Zakleo se sam sebi na studijama da će se žrtvovati za narod. Diplomirao je u Budimpešti 1902. godine i započeo rad kao učitelj u banatskim selima i kao profesor gimnazije u Pakracu (Slavonija) iz koje je izbačen zbog antiklerikalizma. Posle toga odlazi za profesora srpske gimnazije u Novopazarski sanđžak ( tadašnja Turska), ali i tu gubi posao i od 1906. radi kao profesor Učiteljske škole u Somboru. U to vreme mađari sprovode mađarizaciju srba, čiji nacionalni polet je posle Miletića zapao u krizu. Vasa Stajić tu nalazi polje svog delovanja i postaje poverenik srpske Narodne omladine za Vojvodinu i u većini vojvođanskih škola organizuje srpsku omladinu na stvaranje kulturnih društava i opšti kulturni razvoj. Godine 1912. organizovao je u Novom Sadu skup svih Srba maturanata u Vojvodini, povezuje se sa organizacijom „Narodna odbrana“ u Beogradu sa programom ujedinjenja svih Srba, vodi omladinu na ekskurziju u Srbiju, pokreće list „Novi Srbin“... Kada je u Somboru izgubio službu prelazi u Pančevo i posvećuje se propagandnom radu. Drži predavanja po Vojvodini, ali i ostalim prostorima tadašnjeg Habzburške monarhije (Splitu, Sarajevu), propagirajući jugoslovenstvo i ujedinjenje svih Srba. Među narodom je bio svuda rado priman, jer je bio obrazovan i kulturan. Godine 1914. bio je uhapšen i osuđen na 10 godina robije, jer je predvodio srpske đake iz Ugarske da demonstriraju na Kosovu protiv Austro-Ugarske ispred njenog konzulata. Na suđenju je svu krivicu prihvatio na sebe i ostali učesnici su bili oslobođeni. Iz zatvora je izašao 1918. i oboleo je od tuberkuloze. Zalagao se da se Vojvodina priključi direktno Vojvodini, a ne Srbiji, kao Jaša Tomić. Nije bio za monarhiju nego republiku i protivio se centralizmu, kao i šovinizmu u Vojvodini. Smatrao je da Bečki ili Peštanski centralizam ne treba zameniti Beogradskim, a da sve narode u Vojvodini treba ravnopravno, pre svega kulturno, razvijati i boriti se protiv međunacionalne netrpeljivosti. Zvali su ga i „Srpski Sokrat“. Kada je 28 delegata Narodnog veća iz Zagreba došlo u Beograd, krajem 1918. da stvaraju Jugoslaviju, jedini koga Regent Aleksandar nije hteo od njih da primi bio je Vasa Stajić.
Zalagao se za socijalističke ideje i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Godine 1922. pokrenuo je list „Nova Vojvodina“, a uređivao je i list „Prosveta“. Zbog svojih socijalističkih ideja bio je proganjan i često osuđivan. Biran je za sekretara Matice srpske, a i urednika „Letopisa“. Napisao je preko 20 knjiga, od kojih su najpoznatije „Novosadske biografije“, u šest tomova i „Velikokikindski distrikt“. Napisao je i preko 100 naučno-stručnih rasprava. 1944. pozvan je od strane svojih učenika na slobodnu teritoriju, te prelazi u Srem i priključuje se NOBu. Posle drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice Srpske.Vasa Stajić ima velikih zasluga u pokretu planinarstva i izletništva u Vojvodini. Godine 1923. učestvuje u organizovanju Novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. postaje Planinarsko društvo Fruška gora. Vasa Stajić je umro u Novom Sadu, na svoj 69. rođendan, 10 februara 1947. Godine. Osnovne škole u njegovom rodnom mestu Mokrinu, kao i u Novom Sadu nose njegovo ime.
Izvor: Mokrinnet - virtuelno selo, Wikipedia

Dragiša Brašovan (Vršac, 25. maj 1887 – Beograd, 7. april 1965) je bio arhitekt, jedan od pionira srpske moderne arhitekture.


Osnovno i srednje obrazovanje Brašovan stiče u rodnom mestu, a zatim, 1906. godine upisuje Arhitek­tonski fakultet Tehni­­č­kog univerziteta u Budimpešti. Sistem nastave na fakultetu bio je organizovan kroz osam semestara, a nakon druge godine studija polagao se strogi (stručni) ispit, što je inače u to vreme bila uobičajena procedura na svim tehničkim fakultetima i akademijama u Srednjoj Evropi.





Zgrada Komande vazduhoplovstva u Zemunu, oštećena u NATO bombardovanju 1999. godine

Zgrada Banovine (danas Izvršno veće Vojvodine) u Novom Sadu
Diplomski rad (koji se sastojao od diplomskog projekta i završnog ispita) položio je 30. septembra 1912. godine sa ocenom „odličan“. Narednih šest godina provešće radeći u prosla­vljenom Arhitektonskom ateljeu „Teri i Poganj“ u Budimpešti. Nakon rata vraća se u otadžbinu. Nekoliko godina je bio zaposlen na mestu gradskog arhitekte u Velikom Bečkereku. Otuda je Brašovanovo delo bilo poprilično zastupljeno u ovom gradu (Sokolski dom, vila na Begeju, adaptacija Pozorišta), kao i u okolini (Crkva u Orlovatu).

Međutim, već početkom dvadesetih godina prošlog veka, Brašovan će svoju afirmaciju potpuno vezati za Beograd. U prestonici je sa arhitektom Milanom Sekulićem osnovao firmu „Arhi­tekt“, gde je on radio kao glavni projektant. Firma se bavila i izvođačkim radovima. Sa Sekulićem se razilazi 1925. godine i od tada radi samostalno, pod firmom „Arhitekta Dragiša Brašovan“, isključivo za projektantske usluge.

Ono po čemu je Brašovan najviše vrednovan u istoriji srpske arhitekture vezuje se za potonji period, kada svoje sjajno akademsko obrazovanje ostavlja po strani i prihvata osnovne postulate nadolazeće, moderne arhitekture. Tada nastaju i nje­go­va najznačajnija dela: Zgrada IV Vojvodine u Novom Sadu (Banovina), zgrada Držav­ne štamparije i hotela "Metropol" u Beogradu i Komanda Ratnog vazduhoplovstva u Zemunu.

Među mnogobrojnim počastima, jedna je bez presedana u srpskoj arhi­tek­turi: bio je izabran za počasnog člana RIBA - Kraljevskog instituta britanskih arhitekata.

Wikipedia

Svetozar Miletić rođen je 10. februara 1826. godine u Mošorinu.
Roditelji Svetozarevi, Sima i Toda, željahu da svoga sina školuju. Svetozar započne školovanje u mestu rođenja a po tom produži u Titelu učiti nemačku školu. Želja njegovih roditelja udari na nesavladljive prepreke, i oni moradoše svoga sina, zbog teških prilika materijalnih, izvaditi iz škole pa ga otac odvede u Novi Sad na zanat. Ali darovitost maloga Miletića uoči advokat Aron Maletin, pa se zauzme te Svetozar pođe u gimnaziju. Kad je već malo stao na snagu, otpočne se, u višim razredima gimnazijskim, sam izdržavati davanjem lekcija svojim drugovima, a uz to ga još pomagahu Miloš Svetić i Josif Rajačić. Radi dovršenja gimnazije — izučavanja filosofije — ode, po tom, Miletić u Požun, gde vođ sve slovenske omladine bejaše vrli Slovak Ljudevit Štur, kome Miletić posta u slovenskom osećanju najoduševljeniji đak. O tome govori njegov biograf: "Školovanje Miletićevo u Požunu važno je još naročito i po tome, što je on tu položio umni temelj svome načinu mišljenja i osećanja pod pretežnim uticajem čuvenoga slovačkoga patriote i književnika Ljudevita Štura; topli zraci visoko obrazovana duha Šturova i njegove pouke prvo su oživeli i razvili umne i osećajne klice, koje su se tek budile u bogato odarenoj i primljivoj duši mladoga detića. Uticaj Šturov imao je bez sumnje presudnoga značenja za pravac Miletićeva obrazovanja i potonjega rada." To je i sam Miletić docnije izjavljivao.

Dana 20. marta 1861. godine postaje gradonačelnik Novog Sada, najmlađi u istoriji grada. Prvi saradnici u Magistratu bili su mu Jovan Jovanović Zmaj i Jaša Ignjatović. Kao gradonačelnik, Miletić proglašava srpski jezik zvaničnim, ukida nemačku realku, a zalaže se za podizanje zdanja Gradske kuće u srpskom delu Novog Sada. Iako je imao apsolutnu podršku Magistrata, ugarska vlada ga suspenduje sa ovog mesta. Iste godine priređuje proslavu 100. godišnjice Save Tekelije, sa izrazito antiaustrijskim karakterom. Te godine on je i predsednik Srpske čitaonice, kada se pod njenim okriljem osniva Srpsko narodno pozorište.

Dana 5. jula 1876. godine uhapšen je u svom stanu u Novom Sadu, a potom, u još jednom montiranom procesu, osuđen na 6 godina robije. U zatvoru je maltretiran i fizički i psihički, saradnici su ga napustili, a uz druge probleme koje je imao, počinje i psihički da poboljeva. Po izlasku iz zatvora, neko vreme je izgledalo da mu se stanje popravilo, ali bolest, zatim, vratila u još žešćem obliku. Do kraja života se nije oporavio i više se nije uključivao u politički život.

Umro je u Vršcu, 4. februara 1901. godine, a sahranjen na Uspenskom groblju u Novom Sadu.

Mileva Marić Ajnštajn


Mileva Marić je rođena je sa deformitetom kuka 19. decembra 1875. godine u Titelu, kao najstarije od troje dece u imućnoj porodici. Njeni roditelji Marija i Miloš, vodili su je kod najboljih lekara, učili je da pravilno hoda, ali bezuspešno. Ubrzo nakon njenog rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi, a kasnije u Zagrebu. Mileva je imala mlađu sestru Zorku (rođenu 1883) i brata Miloša (rođenog 1885).
Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala 1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u školu u koju su išli samo dečaci.
U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike. Ona je bila tek pet žena koja je bila primljena u ovu školu. Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike je bio Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17 godina. Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Jedan semestar je provela u Hajdelbergu. Dok je bila odsutna dopisivala se sa Albertom, koji joj je napisao da mu nedostaje. U Cirih se vratila 1899. i njihova veza je planula. Milevini roditelji se nisu protivili toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene bolesti. Međutim, Ajnštajnovi roditelji su se protivili jer je bila starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka.
Uprkos obećavajućem početku njenih studija, Milevin uspeh je počeo da slabi. U leto 1900. nije položila svoje završne ispite. Iako je i Milevin i Albertov prosek bio manji od potrebnih 5,0, Albertov prosek 4,9 je bio zaokružen na 5,0, ali za Milevinih 4,0 je najviše zaslužna slaba ocena 2,5 iz teorije funkcija. Ajnštajn je diplomirao i otišao kući za raspust. Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao laboratorijski asistent i pripremala se da ponovo izađe na ispite. Mileva i Albert su se ponovo sastali najezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je otkrila da je trudna, a u julu 1901. je opet pala na ispitima. Te jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.
U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je rodila kćerku Liserl. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. U međuvremenu, Albert je u dobio posao u patentom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Neko vreme pre venčanja Liserl je obolela od šarlaha. Nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom. Njihov brak je funkcionisao tako što je Albert šest dana nedeljno provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici, a Mileva je pokušavala da se nosi sa gubitkom deteta i neuspehom na fakultetu. Ipak, brak je krenuo na bolje kako je Albert dobio povišicu i rođenjem sina Hansa Alberta. Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao otkaz na Univerzitetu u Bernu i patetnom zavodu i prihvatio je mesto vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu.
Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa bivšom devojkom, pa je njihov brak zapao u krizu. Da bi vratio mir, otputovali su na odmor. Njihov drugi sin Eduard je rođen 1910.
Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na Univerzitetu Karl-Ferdinand. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak; kao Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao Slovenka identifikovala. Ajnštajn se 1912. vratio u Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov brak. Ipak, Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela Grosmana. Takođe je imao novu ljubavnicu, rođaku Elzu Lovental. Ova kriza je došla u proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog člana prestižne Pruske akademije nauka, kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su „odgovaraj mi samo kada ti se obratim“. U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala stvari i vratila se sa decom u Cirih.
Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti. Godine 1916. je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula o deci, ali je Zorka doživela nervni slom, pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je konačno pristala da Albertu pruži razvod 1918, a Ajnštajn se složio da Milevi da novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade. Zvanično su se rastali 14. februara 1919, a Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. Te godine savijanju svetlosti u gravitacionom polju za pomračenje Sunca je bilo glavni dokaz za Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.
Teško obolela sestra Zorka je doživela još jedan nervni slom, a prethodno je zapalila veliku količinu novca svojih ostarelih roditelja u Novom Sadu. Milevin otac Miloš je 1922. umro od moždanog udara, a Zorka je zakonski proglašena nesposobnom.
Iako je postao slavan zbog terorije relativiteta, Ajnštajn je dobio Nobelovu nagradu za fiziku za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Ajnštajn zbog putovanja nije prisustvovao dodeli nagrade, pa mu je švedski ambasador tek 1923. dodelio nagradu, a Albert je novac prepustio Milevi. Mileva je uložila novac u tri stana u Cirihu, kao i za negu mlađeg sina Eduarda, koji je 1930. oboleo od šizofrenije. Ova decenija je za Milevu bila jako teška: Albert i Elza su zbog nacistaemigrirali u Sjedinjene Države, Milevina majka je umrla na dočeku nove 1935. godine, a sestra Zorka je umrla 1938. godine. Stariji sin Hans Albert je sa svojom porodicom 1938. emigrirao u Sjedinjene Države, gde je njen najmlađi unuk Klaus Martin umro u roku od nekoliko meseci.
Mileva je zbog dugova nastalih zbog Eduardove bolesti morala da proda dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila Albertu za pomoć. Ajnštajn je preuzeo vlasništvo nadkućom, ali ju je 8 godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine, Milevi je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan prijatelj joj je pokušao da produži boravak i otkriveno je da je kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio je da će izbaciti Eduarda iz testamenta.
Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Eduardovog nasilnog napada, i onesvetila se. Umrla je u bolnici tri meseca kasnije, 4. avgusta 1948. i sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm. Za njen grob šira javnost je sanznala 2003. zaslugom Petra Stojanovića, osnivača Memorijalnog centra "Nikola Tesla" iz Sent Galena. Njen grob nema spomen ploču, a iznad njenih ostataka,leže ostaci još nekoliko ljudi.

Isidor Bajić (Kula, 16. avgust 1878. — Novi Sad, 15. septembar 1915) je bio srpski kompozitor, učitelj i izdavač.


Od 1901. do 1915. godine je radio u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojalja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra i organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada bastao je Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji (1912.). Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu, 17. oktobra 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine.

U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički list u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: Klavir i učenje klavira (1901.) i Teorija pravilnog notnog pevanja (1904.).

Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova u leto 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907.).


Ciklusi solo pesama**Pesme ljubavi
Album pesama u duhu srpskih narodnih pesama
Srpske narodne pesme iz Mokranjčevih rukoveti
Seljančice
Jesen stiže dunjo moja

Josif Marinković
Josif Marinkovic (1851-1931)Josif Marinkovic (1851-1931)Muzička škola u Zrenjaninu nosi ime kompozitora Josifa Marinkovića. Josif Marinković je rođen 11.10.1851. godine u banatskom selu Vranjevu. Prva muzička znanja dobio je od učitelja nemačke škole u Petrovaradinu, a kasnije je muziku učio u učiteljskoj školi u Somboru. O svom interesovanju za muziku Josif Marinković kaže: "Mene je vukla želja da učim muziku, jer od ranog detinjstva najmilija zabava bila mi je pesma i svirka – pored njih sam odrastao. Samoučki sam svirao u svaki instrument koji bi mi do ruku došao. Tako, svirao sam tamburu, gitaru, harmoniku i klavir."

Već u somborskoj školi Josif Marinković je pokazao svoju muzičku obdarenost i na školskim priredbama dirigovao je svoje prve kompozicije. Posle završene učiteljske škole odlazi na muzičke studije u Prag, a usavršavao se i u Beču. Nakon završenih studija dolazi u Beograd gde radi kao dirigent Beogradskog pevačkog društva "Obilić", a jedno vreme dirigovao je Radničkim pevačkim društvom, kao i Srpsko-jevrejskim, a istovremeno je bio zaposlen najpre kao nastavnik muzike na Bogosloviji, pa zatim u učiteljskoj školi i 11 muškoj gimnaziji u Beogradu. Godine 1924. prestaje sa pedagoškim radom i posvećuje se isključivo kompoziciji. U njegovo vreme dolazi do nacionalnog buđenja i procvata romantičarske poezije, pa on svojom nadahnutom muzikom, horskim stvaralaštvom, izražava patetiku patriotske poezije, ideje tadašnje, nacionalno orijentisane, borbene građanske omladine. ("Junački poklič", "Narodni zbor", često nazivan po početnim rečima "Hej, trubaču"). Josif Marinković je bio izraziti predstavnik muzičkog romantizma. Bio je muzički bard generacija nošenih idealom nacionalnog poleta i pesnik koji je kroz muziku ispovedao svoja najintimnija osećanja", kaže za njega muzički kritičar Branko Dragutinović.

U prvom redu bio je melodičar, jer je kod njega melodija glavni nosilac muzičkog izraza. Njegova melodika sledi dikciju srpskog jezika. On je taj akcenat osećao i u svojim kompozicijama umeo da izrazi tu podudarnost jezičkog i muzičkog akcenta ističući tako zvučnu lepotu srpskog jezika. Zato a, kompozitor Petar Krstić za Marinkovića kaže: "On je prvi srpski kompozitor koji striktno sprovodi spoj jezičkog sa muzičkim akcentom".

Pretežno je komponovao u homofonom harmonskom sastavu, ali za razliku od ranijih srpskih kompozitora njegov harmonski stil je originalniji, jer unosi i hromatiku. Postao je najznačajniji harmoničar u starijoj generaciji srpskih kompozitora.


Stvaralačku invenciju naročito je ispoljio u kompozicijama u kojima se nije koristio narodnim melodijama, pa se u tom stvaralaštvu u istoriji srpske muzike stavlja u red prvog srpskog originalnog kompozitora. Njegov opus čine uglavnom vokalna dela pisana za hor, solo pesme i horove uz pratnju klavira.

Za muški i mešoviti hor komponovao je 11 kola, spletove narodnih pesama, brojna dela pisana na stihove rodoljubive poezije ("Narodni zbor", "'Junački poklič, "Himna Balkana", "Kosovska himna"...) i to su mu najpopularnija dela inspirisana rodoljubivom romantičarskom poezijom. On je od svih naših kompozitora komponovao najveći broj patriotskih pesama za hor i tu zauzima prvo mesto. Njegove solo pesme pisane su na stihove poznatih pesnika (Jovan Jovanović-Zmaj, Đura Jakšić, Vojislav Ilić...) i one uz stilizovane, muzički oplemenjene sevdalinke i ljubavne pesme predstavljaju najlepše primere muzičke lirike romantizma. Stvorio je kao poseban tip srpsku solo pesmu uz pratnju klavira gde je ostao nenadmašen.

Poseban žanr su horovi za klavirsku pratnju među kojima se naročito ističu lirska "Zadovoljna reka", potresni hor roblja "Pod lancima", religiozna "Molitva" i dr. Josif Marinković je dao doprinos i crkvenoj muzici kompozicijama kao što su: Liturgija, Pomen i Opelo, a kompozicija Jednorodni sine je prvi pokušaj spoja vokalne i instrumentalne muzike u okviru pravoslavnog crkvenog rituala.

Povodom smrti Josifa Marinkovića (13.05.1931.) kompozitor Miloje Milojević je rekao: "Josif Marinković je ne samo prvi kompozitor srpskog roda koji je dao dela višeg umetničkog stila, nego je bio jedan od najkreativnijih kompozitora koje je srpski narod imao".

PETAR KONJOVIĆ
(Čurug,Vojvodina, Srbija, 05.05.1883. — Beograd, 01.10.1970.)


Petar Konjović, srpski kompozitor klasične muzike, rođen je u Čurugu, a gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, da bi, završivši četvrti razred, prešao u Srpsku učiteljsku školu u Somboru, u to vreme jedno od žarišta muzičkog života na ovome području. Kao pre toga Josifu Marinkoviću, i Konjoviću je muziku predavao Dragutin Blažek, iskusni horovođa i muzički pisac. Konjović je brzo stao pred hor, a Sombor je čuven po negovanju ovog tipa muzike, da bi ubrzo, već 1903. napisao i svoj prvi opus — operu "Ženidba Miloša Obilića" (ili drugde "Ženidba Miloševa"), poštapajući se udžbenicima koji su mu bili pri ruci i Veberovim Čarobnim strelcem. Njegov savremenik i drug, Veljko Petrović ovako govori:

"Kada je mladi Konjović, čupav i namrgođen kao što pristoji mladim Titanima, dirigovao svoju liturgiju, u kojoj je bilo verovatno i vagnerovskih i debisijevskih prizvuka, omladina, drugovi izvođači ili ostali, galerija i klaka, bili su oduševljeni i slavodobitni. Stariji su, razume se, mahali glavom, a čuveni ceremonijalac i paradoš, prota Kupusarević je iz oltara doviknuo: — Ovo nije opera!".

Kada se Konjović sa mučnom, asketski stečenom ušteđevinom i sa desetak kila kompozicija, među njima i sa čitavom operom, pojavio pred rektorom Praškog konzervatorijuma, ovaj se isto tako začudio, podsmehnuo, čuvši da ovaj panonac-balkanac može s to malo novaca da izgura samo dvadeset meseci. Pa ipak, prelistao je partiture i utvrdio "da ga treba pustiti odmah u drugu godinu". Bilo je to 1904. godine.

Scena iz opere "Ženidba Miloševa", Narodno pozorište, Beograd (1923.). Dve godine potom, angažovan je kao horovođa i nastavnik u Zemunu, da bi kasnije predavao u Srpskoj muzičkoj školi u Beogradu, sve do I svetskog rata, kada se vraća u Sombor. Tu prerađuje svoju prvu operu, koja, tako izmenjena, praizvedbu doživljava u Zagrebu, ali zbog ratne cenzure, kao Vilin veo. Posle dužnosti inspektora za muziku u Ministarstvu prosvete (1921.) postaje direktor Opere u Zagrebu (do 1926.), da bi nakon toga bio upravnik pozorišta u Osijeku, pa u Splitu i Novom Sadu. 1933. se vraća u Zagreb gde ostaje do 1939. kada je postavljen za profesora Muzičke akademije u Beogradu, čiji kasnije postaje i rektor. Godine 1946. je izabran u zvanje redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), na čelu čijeg se Muzikološkog instituta nalazio od 1948. do 1954. godine.

Izvor Konjovićeve inspiracije se nalazi u folkloru, a svoje estetske principe je izneo u svojim studijama i napisima. Zadojen u mladosti vokalnom muzikom, godinama vezan uz scenu, Konjović kao stvaralac najčešće poseže za vokalnim ili vokalno-instrumentalnim delima, u kojima postiže i svoja najbolja ostvarenja. On se u njoj dosledno oslanja na muziku govora, pa čak proširuje taj postupak na instrumentalni deo. U celini uzevši, njegovo se stvaralaštvo nadovezuje na realizam Musorgskog i A. Borodina, a posebno na Leoša Janačeka, no u isti mah i na Mokranjca, oca nacionalne muzike u Srbiji.

Na području instrumentalne muzike, Konjović nije pružio mnogo dela, ali se među njima ističu "Simfonija u c-mollu" iz 1907., "Jadranski kapričo" za violinu i orkestar (1933.), simfonijska poema "Makar Čudra" (prema Gorkom, 1944.), dva gudačka kvarteta (d-moll i f-moll) i kao čegovo najznačajnije delo Simfonijski triptihon "Koštana", sastavljen iz instrumentalnih delova njegove istoimene opere: interludija između I i II čina ("Sobina"), preludij V slike ("Kestenova gora") i baletskih numera ("Velika čočečka igra").

Pored brojnih horova i solo pesama, Konjović je napisao i pet opera: operski prvenac "Ženidba Miloševa" ("Vilin veo"), zatim "Knez od Zete" (prema Lazi Kostiću, 1929.), "Koštana" (1931., prerađena 1940. i 1949.), komična opera "Seljaci" (prema J. Veselinovićevom "Đidu", 1952.) i poslednja opera "Otadžbina" (prema Vojnovićevom spevu "Smrt majke Jugovića").

"Muzički leksikon", Ilija Vrsajkov


Portret Petra Konjovića
Tomislav Krizman

.. a Sava Sumanovic? :gr:

Lily ::

.. a Sava Sumanovic? :gr:

I Šumanović i još mnogi dugi čekaju da ih pomenemo ovde. Nisam ga zaboravila nego ne postizavam ovih dana. A i neću da odjednom natrpam previše pa da ljudi izgube volju da čitaju.

STEVAN SREMAC (Senta, 1855 — Soko Banja, 1906)

Sremac, prozni pisac i jedan od najistaknutijih predstavnika srpskog realizma, rođen je 1855. godine u Senti, u Bačkoj, u zanatlijskoj porodici. Roditelje je izgubio rano, majku u trećoj, a oca u sedamnaestoj godini. Sremac je u Senti završio osnovnu školu i u trinaestoj godini prešao u Beograd, kod svog ujaka Jovana Đorđevića. Opredeljuje se za studije istorije na Velikoj školi u Beogradu. Svoj radni vek proveo je kao profesor u gimnazijama u Nišu, Pirotu i od 1890. godine u Beogradu. Za sve ovo vreme predavao je: krasnopis, crtanje, računicu, nemački, moral, literarne oblike, srpsku gramatiku, srpsku istoriju i opštu istoriju i geografiju.
Iako je bio "samo" gimnazijski profesor, Sremac je bio primljen u Srpsku akademiju nauka, a kolika je to bila čast vidi se po tome što je Akademija odbila da primi dva vladara: kralja Milana i kralja Nikolu.
Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima 1877. godine kao dobrovoljac. Umro je 1906. godine u Sokobanji.
Počeo je da piše relativno kasno, u trideset trećoj godini (1888.) u srpskim novinama iz Bosne koje su se zvale "Bosanska vila". To je poetizovana srpska istorija, hronike o ličnostima i događajima iz srpske prošlosti, koje će se pojaviti kao knjiga 1903. godine pod naslovom "IZ KNIGA STAROSTAVNIH". Taj deo njegovog stvaralaštva je danas gotovo zaboravljen ("Veliki župan Časlav", "Vladimir Dukljanin", "Vojislav Travunjanin", "Veliki župan Vlastimir", "Veliki župan Mutimir", "Rastko", "Kralj Dragutin", "Smrt cara Lazara", "Zaboravljeni Obilići"...). Bilo je to piščevo vraćanje duga profesiji istoričara i ljubavi prema nacionalnoj prošlosti.
Realističku prozu počinje da piše tek posle ponovnog dolaska u Beograd. Prvu realističku pripovetku objavio je 1893. godine pod naslovom "BOŽIĆNA PEČENICA", a potom slede "IVKOVA SLAVA" (1895.), "VUKADIN" (1903.), "LIMUNACIJA NA SELU" (1896.), "POP ĆIRA I POP SPIRA" (1898.), jedan o najboljih humorističkih romana u našoj književnosti i "ZONA ZAMFIROVA" (1906.) najbolje komponovano Sremčevo delo.

Jakov Ignjatović
Izvor: Wikipedia
Jakov Ignjatović


Osnovni podaci
Rođenje 8. decembar 1822.
Flag of the Habsburg Monarchy.svg Sentandreja, Austrijsko carstvo
Smrt 5. jul 1889. (dob: 66)
Flag of Austria-Hungary (1869-1918).svg Novi Sad, Austrougarska

Znamenita djela „Čudan svet“
„Vasa Rešpekt“
„Večiti mladoženja“
Jakov Ignjatović (Sentandreja, 26. novembar(jk))/8. decembar(gk) 1822 — Novi Sad, 23. jun(jk))/5. jul(gk) 1889) je bio poznati srpski romanopisac i prozni pisac iz 19. veka.


Ignjatović se rodio u Sentandreji. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju u Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854-1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima i veliki beležnik u Novom Sadu. U periodu od 1863. do 1879. živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju.

Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. Umro je u Novom Sadu 1889. godine.

Književni radovi[uredi - уреди]
Ignjatović je svoju književnu delatnost razvio kad je došao za urednika „Letopisa“, On je napisao više patriotsko-istorijskih romana i pripovedaka, koji su se sviđali ondašnjoj srpskoj publici, ali koji prema kritičarima nemaju prave književne vrednosti.[traži se izvor od 01. 2010.] Takvi su romani: „Đurađ Branković“, „Kraljevska snaha“ i nedovršeni „Deli - Bakić“; pripovetke: „Krv za rod“ i „Manzor i Džemila“. Mnogo je obimniji i znatniji njegov rad na socijalnom romanu. On je tvorac realističkog društvenog romana kod Srba. Najbolji su mu romani: Čudan svet, Vasa Rešpekt, Večiti mladoženja, „Stari i novi majstori“ i poslednji i najobimniji „Patnica“. I u ostalim svojim romanima i pripovetkama Ignjatović slika savremeni život srpskog društa u Vojvodini, ali u njima, pored realističkog prikazivanja, prevlađuje humoristički i avanturistički elemenat, osobito u romanima „Trideset godina iz života Milana Narandžića“ i „Trpen spasen“ (nedovršen, u „Srbadiji“, a prerađen u dramu „Adam i berberin“).

Ovu skromnu seljanku istorija skoro da ne pamti. Ali zato nauka i istorija pamte njenog sina kojeg je sprečila da se posle očeve smrti vrati s "nauke" i bude joj pomoć i podrška na imanju. Skromna i umna žena - majka Mihajla Idvorskog Pupina:



„Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju -oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave.”

Reči majke Mihajla Pupina, Olimpijade Aleksić-Pupin

KAD PAJA USLIKA KADIJU
Na najpoznatijoj slici Paje Jovanovića „Seoba Srba“ čeono mesto zauzima lik živopisnog Sremca Nikole Igića Kadije. Kakav je taj život imao! Za tri filma i dva romana. A mi o njemu jedva da nešto znamo...
Njegov kratak životopis izgledao bi otprilike ovako. Igić je rođen 1855. godine u Čereviću, kao prvenac siromašnog krojača. U rodnom mestu je ostao do svoje dvanaeste godine, kada kao stipendista zadužbine Petra Kostića odlazi u Novi Sad na dalje školovanje. Položivši veliku maturu u Srpskoj velikoj gimnaziji, 1879. godine u Beču upisuje pravne nauke, koje je uspešno završio. Pored znanja i veština potrebnih za tešku službu sudije, Igić je u prestonici monarhije upijao i zapadnu kulturu, manire i navike nekog dalekog, velikog sveta, koji su ga, kao zaboravljenog starca, karakerisali u zabačenom, sremačkom blatu. Sjajni Beč sa svojim fijakerima, izlozima punim luksuzne robe, restoranima, balovima, galerijama, knjižarama i muzejima, igrao je presudnu ulogu ne samo u njegovom profesionalnom, već i psihološkom razvoju. Međutim, sudeći po sećanjima savremenika i zapisima istoričara, dok se iz petnih žila trudio da postane tipični „grand signeur“, nikada nije zaboravio maleno selo svojih sirotih roditelja, ne prezirući ni svoje neotesane zemljake ni njihove orijentalne običaje. Kažu da je sa istom strašću igrao i Štrausove valcere i srpska kola.
Kasnije je otmeni Kadija pravdu delio po raznim mestima u Slavoniji i Hrvatskoj te služio kao predsednik suda u Sremskim Karlovcima, dok je prijatna sećanja na visoko društvo osvežavao beskrajnim putovanjima po evropskim metropolama: Trstu, Veneciji, Odesi... Neki govore da su ga neizlečivi nemiri jednom prilikom odveli čak preko okeana, kako bi okusio i žilavu mladost novog sveta. Kako to u životu obično biva, starost je Kadiju vratila na početnu tačku, u rodni Čerević. Penzionerske dane je provodio kao pravi viktorijanski osobenjak sa crvenim karanfilom ili ružom u reveru, halb-cilindrom i belim rukavicama, koji je, gradeći svoj složeni svet, propustio da zasnuje porodicu, pa je potrebnu toplinu pronalazio u raznim altruističkim podvizima. Svoju ličnu biblioteku, vrednu dvadesetak hiljada dinara, poklonio je čerevićkoj školi 1934. godine, sa željom da u njoj mladi ljudi utole pretpostavljenu intelektualnu i duhovnu glad. Raskošne vokalne sposobnosti revnosno je demonstrirao za pevnicom pravoslavnog hrama i na nastupima lokalnog pevačkog društva. Poslednje dane proveo je kao podstanar u „Spahijskom domu“, u dopadljivoj, udobnoj kući, koju su od grofice Kotek i markize Palavičini kupili čerevićki veleposednik Nikolić i njegov brat – mesar. Godinama pre svoje tihe smrti, 1944. godine, redovno je odlazio do Dunava, da iz udobne fotelje posmatra lađe koje su oduvek spajale države i narode, velike i male svetove.

Istoričarka Čerevića, Ljubica Popović Bjelica beleži:

„Bez porodice, sav se posvetio drugima. Pomagao je siromašnu decu, kupovao im knjige, davao časove latinskog jezika, pričao o dalekim krajevima, piramidama, bogatim muzejima i velikim bibliotekama. Bio je svojevrsni prosvetitelj dece i odraslih.“
Ipak, Nikola Igić nije poznat ni zbog čega navedenog u ovoj lepoj i tužnoj biografiji. Poštenje, pobožnost, velikodušnost, kavaljerski gestovi i retka učenost mogli su ga izdići iznad skrajnutog vojvođanskog seoceta, ali nikako nisu bili dovoljni da jednog čoveka učine toliko značajnim u širem društvenom kontekstu. Igića je proslavio njegov upečatljivi fizički izgled, i to bez trunke njemu toliko drage, pažljivo uvežbane predstave srednjoevropskog gospodina u belom letnjem odelu. Upravo suprotno, zbog autentične i čak primitivne balkanske snage, koja je izbijala iz svake pore njegovog strogog lica, dodeljeno mu je centralno mesto na monumentalnoj istorijskoj kompoziciji Paje Jovanovića "Seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690", koja je skoro od svog postanka, pa sve do danas, zadivljeno uzdizana kao prava nacionalna ikona.......

Georg Weifert
15. 06. 1850. ~ 12. 01. 1937.

Đorđe I. Vajfert (Georg I. Weifert), rođen je 15. juna 1850. u Pančevu. Po poreklu Nemac iz gornje Austrije - u duši Srbin iz čuvene pivarske porodice. Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, gimnaziju u Pančevu da bi na Trgovačkoj akademiji u Budimpešti diplomirao 1869. godine. Završio je i veliku pivarsku školu u Vajenstefanu kod Minhena. Po povratku u Srbiju, zajedno sa ocem Ignjatom (Ignaz G. Weifert) zida pivaru na Smutekovcu, današnjem Topčiderskom brdu, koja je u to vreme bila najmodernija na Balkanu i najveća po obimu proizvodnje. Nakon završetka izgradnje, pivara prelazi u Đorđeve ruke. Njegova pivara u Beogradu pročula se širom Evrope, tako da je Đorđe Vajfert krajem XIX veka, bio jedan od najbogatijih ljudi Srbije. “Weifert” pivo je dva puta osvojilo zlatnu medalju za kvalitet na Svetskoj izložbi piva u Parizu i to: 1889. i 1900. godine. Pored pivare u Pančevu i Beogradu, Vajfert je bio suvlasnik pivare u Sremskoj Mitrovici i Nišu.

Za razvoj rudarstva krajem XIX i početkom XX veka, velike zasluge pripadaju Đorđu Vajfertu, koji je u selu Glogovac formirao “Centar za istraživanje rudnih pojava”, za to vreme odlično opremljen. 1897. godine, počeli su istražni radovi. Posedovao je nekoliko rudnika (rudnik žive na Avali, “Sveta Varvara” na reci Pek, rudnik mrkog uglja kod Kostolca, rudnik kamenog u Podvisu, zlatni majdan u Svetoj Ani, istraživao kopove na Miroču, Rudniku i u Zlotu, otvorio topionicu u Ripnju nadomak Beograda), te je tako postao tvorac modernog rudarstva u Srbiji.

1903. godine, Đorđe Vajfert je postao vlasnik najčuvenijeg nalazišta bakarne rude u Evropi - “Borskog rudnika”. Krajem maja 1904. godine, osnovana je rudarska kompanija “Francusko društvo Borskih rudnika – Koncesija “Sveti Đorđe” (La Compagnie française des mines de Bor.Concesion St. George), u kojoj je Đorđe Vajfert, na ime ustupljenih koncesija, učestvovao sa 31,8% akcija.
Teško je pobrojati sva naučna, prosvetna i humanitarna udruženja, kojima je Vajfert bio osnivač ili dobrotvor.

Kao jedan od najvećih industrijalaca u zemlji, našao se i među osnivačima “Srpske narodne Banke”. Od 1883. do 1889. godine, bio je viceguverner, a za guvernera Narodne banke bio je postavljen u dva navrata i to: od 1890. do 1902. i od 1912. do 1926. godine, nakon čega je izabran za doživotnog počasnog guvernera. Stekao je velike zasluge u održanju vrednosti dinara i olakšanju kreditnih poslova u Srbiji.

Bio je i počasni predsednik “Industrijske komore”, predsednik “Novčanog zavoda Beogradska zadruga”, predsednik Upravnog odbora “Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije” i predsednik pančevačke Pučke banke.

Znajući dobro teške posledice svakog rata, osnovao je svojim sredstvima invalidski fond “Sveti Đorđe” u cilju pomaganja i olakšanja mučnog života srpskih ratnih invalida i njihove siročadi. Tom fondu, dao je velika novčana sredstva.

Jedan je od osnivača, potpredsednik i pročelnik finansijskoga odbora društva “Svetog Save”. Takođe, bio je osnivač, a kasnije i predsednik društva “Kralj Dečanski” za zbrinjavanje i obrazovanje gluvoneme dece, na čijem čelu je ostao do smrti. Jedan je od najvećih donatora društva a omogućio je i dobijanje kredita za podizanje zgrade fonda na Zapadnom Vračaru. U dobrotvorne svrhe poklanjao je imanja. Beogradskom ženskom društvu poklonio je zemljište na Dedinju i dao kreditnu granciju za “Dom gospođa Svete Ane”. Takođe, na Dedinju je ustupio, potpuno besplatno, zemljište za “Društvo beogradskih žena lekara”, gde su one uz pomoć žena lekara iz škotske sazidale bolnicu. Za sve vreme izgradnje bolnice, Vajfert je društvu stavio na raspolaganje svoj konto kod Narodne banke.

Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu. Srpskoj akademiji nauka i umetnosti dao je veliku donaciju, kao i garanciju za kredit za izgradnju zgrade u današnjoj Knez Mihajlovoj ulici. Pomagao je i “Udruženja gostioničara i hotelijera”, “Kelnerski fond” i “Udruženje beogradskih piljara”.

O svom trošku 1924. godine, a za svoj rodni grad Pančevo, sagradio je rimokatoličku župnu crkvu “Sv. Ane” i portalnu zgradu na rimokatoličkom groblju. U Glogovcu kod Bora, podigao je pravoslavnu crkvu “Sv. Đorđe”. Vajfert, kao jedan od utemeljivača Biciklističkog saveza, poklonio je plac za prvu pistu koja se nalazila na mestu sadašnjeg Doma vojske Srbije.
Bio je predsednik banatskog vatrogasnog udruženja i počasni predsednik vršačkog vatrogasnog udruženja.

Ratovi ga nisu zaobišli. Za vreme srpsko-turskog rata od 1876. do 1878. godine, istakao se na nekoliko polja. Zahvaljujući njegovim sredstvima, kupljene su prve baterije topova za artiljerjske jedinice srpske vojske. Tokom rata bio je dobrovoljac, kao konjanik u redovima narodne vojske, a za svoje zasluge odlikovan je medaljom za hrabrost. Za vreme Balkanskog rata 1912. godine, zbog velike oskudacije hrane, Vajfert je lično obezbedio 60.000 vekni hleba za pomoć stanovništvu, dok je Srpskoj konjici poslao vagon piva na poklon. Za vreme Prvog svetskog rata u emigraciji, na jugu Francuske, prikupljao je priloge ne samo u Evropi i Americi već iz ostalih delova sveta, za pružanje potrebne pomoći tada porobljenom narodu i srpskoj vojsci.

Bio je strastven kolekcionar. Svoju veoma vrednu numizmatičku zbirku, nasleđenu od porodice i dopunjenu za života, od 14.000 primeraka pretežno antičkog kovanog novca, poklonio je Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu. Muzeju grada Beograda, ostavio je svoju veoma vrednu zbirku slika, skica i mapa starog Beograda, koje je nasledio od oca.

Delio je sve šta je stekao a često je govorio:
“Treba davati da bi se opet steklo!”

Za života, odlikovan je: Karađorđevom Zvezdom II reda, Karađorđevom Zvezdom III reda, Velikim Kordonom Svetoga Save, Ordenom Belog Orla o vratu sa Zvezdom, Ordenom Miloša Velikog o vratu, Ordenom Takovskoga Krsta o vratu, medaljom društva Svetoga Save, ratnim spomenicama, kao i lentom Rumunske Zvezde, koji se inače dodeljuje samo krunisanim glavama. Počasni je građanin grada Pančeva i Knjaževca. Nikada nije bio član nijedne političke stranke.

1890. godine, postao je mason u loži “Demokratija” u Pešti. Za Velikog Komandera Vrhovnog Saveta Drevnog i Prihvaćenog škotskog Reda Srbije, izabran je 1912. godine, a za Velikog majstora Velike Lože Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Velike lože Jugoslavije, 1919. godine. Umro je 12. januara 1937. godine, u Beogradu, u osamdeset sedmoj godini života. Sahranjen je u Pančevu, u porodičnoj grobnici na rimokatoličkom groblju, kraj porte koju je on sazidao.

Nažalost, nije imao potomaka. Posle Drugog svetskog rata njegova imovina je nacionalizovana, koja se u današnje vreme procenjuje na 12 milijardi dolara.

Danas, njegov lik krasi novčanice “Narodne banke Srbije”, u apoenima od 1.000 dinara.
U Srbiji je možda bilo i bogatijih ljudi od Vajferta, ali ne i privrednika sa toliko preduzetničkog duha, koji bi novac sticali i ulagali u nove privredne poduhvate, kao i, toliko darežljivo i nesebično poklanjali svom narodu. Đorđe Vajfert bio je veoma svestrana ličnost. Gotovo da ne postoji oblast u kojoj on, na neki način, nije ostavio traga. Ovaj poštovani industrijalac, bankar, istraživač, kolekcionar, pokrovitelj kulturnih delatnosti, nosilac brojnih odlikovanja, mason, dobrotvor - može se opisati jednom rečenicom:

“On je primer, on je istorija, on je uspeh!”

Kicoš iz Banata



Aleksandra Tornjanskog iz Zrenjanina svi znaju kao gospodina Šacu, koji je proputovao svet i sada sa svojim uspomenama, sam živi u svojoj kuću u naselju stari Bagljaš u Zrenjaninu. Nekada je sa velikim uspehom igrao košarku bio član beogradskog Partizana i šampionske ekipe Proletera iz 1956. godine, pa i sada vrlo često sa svojim drugarima iz tzv. zlatne petorke Lajošem Englerom i Ljubomirom Katićem, provede ugodne trenutke uz čašicu razgovora.

- Putujući po svetu, a oduvek sam imao u sebi tu želju da izgledam drugačije, da se nosim po najnovijoj svetskoj modi, počeo sam da kupujem skupocena odela sašivena od najkvalitetnijih engleskih štofova, a sve poznatih svetskih brendova Hugo bos, Karden itd... Kako uz dobro odelo idu i kvalitetne cipele, postao sam vremenom pasionirani sakupljač istih i sada ovde u mojoj kući imam sigurno 200 pari cipela. Za svaki dan po jedno odelo i po nekoliko pari cipela, kojih imam i od zmijske, tigrove, leopardove kože, a donosio sam ih iz Londona, Izraela, ma sa svih strana sveta, gde god sam putovao - u jednom dahu priča gospodin Šaca, napominjući da je njegova kolekcija upotpunjena kvalitetnim šeširima.

- Sačuvao sam ukupno 16 Idn šešira, koji su najskuplji i najkvalitetniji na svetu, a Idn je bio zet Vinstona Čerčila i specijalizovao se za kreiranje i izradu najkvalitetnijih modnih šešira.Nekako sam, sam po sebi ušao u taj stil i uz dobro odelo uvek odabirao i šešir pomenutog dizajnera - nastavlja Aleksandar Tornjanski, koji od kako mu je preminula supruga, sam živi u svojoj kući u Zrenjaninu.
Iako je odavno zagazio u devetu deceniju života, u garaži čuva svoj automobil marke BMNj, koji i dalje vozi, ali samo u specijalnim prilikama, a bicikl mu je svakodnevno prevozno sredstvo do pijace, marketa i centra grada, gde se svakodnevno može sresti, naravno u razgovoru i opuštenoj komunikaciji sa svojim brojnim prijateljima i poznanicima.

- Volim da se družim sa ljudima, bez obzira na moje godine, živim sportski i posećujem gotovo sve sportske priredbe i volim da sam u toku. Kad god se za to ukaže neka zgoda, obučem neko od svojih odela, imam ih za svaki dan po jedno, a od trenutnog raspoloženja zavisi koju ću boju odabrati, imam ih i belih svečanih i crnih, i bordo,zelenih, ali i svih ostalih boja... Cipele naravno idu u skladu sa odelom, a tu je i neki šešir, da utisak bude kompletan, šeretski - kaže Aleksandar.

Zvonko Bogdan

Zvonko Bogdan rođen je 05.01.1942. godine u Somboru.

"Kod nas, u našoj kući, muzika se nije zavolela slučajno" - kaže Zvonko Bogdan.

Na salašu svoga dede po majci, Stipana Kukuruzara, na periferiji Sombora, Zvonko Bogdan je proveo vreme do polaska u školu. Otac i majka su ga, još kao bebu, dali dedi na salaš, da stasa za školu.
Njegov drugi deda, po ocu, Franja Bogdan, je bio drugačiji od Stipana Kukuruzara. Živahne prirode, fijakerista po zanimanju, voleo je kako se to obično kaže - život: pesmu, ljude, kafanu... U kući, u ćošku, imao je sve tamburaške instrumente, pa su gosti, po svom raspoloženju i volji, mogli odmah da se maše za koji od njih. Bio je jako muzikalan i svirao u sve tambure. Čak je, negde pred I svetski rat, sa svojom bandom trebalo da snimi i ploču. Ali, izbi rat - rasturi se banda! Od ploče nije bilo ništa.

Otac Zvonka Bogdana - Stipan Bogdan bio je kovač. Tačnije -potkivač. Moj otac - priča Zvonko Bogdan - bio je čovek veoma radan i vredan, i voleo je da sve u kući bude kako treba. Ali, kad bi poslu došao kraj, počinjalo je "drugo poluvreme" - kafana, društvo, pesma i svirka. Dešavalo se mnogo puta da je stizao kući u cik zore, na obaveznom fijakeru, s još obaveznijom pratnjom tamburaša, pa bi se još dugo u kući pevalo i sviralo. Za mene je to bilo veoma uzbudljivo, utoliko pre što se dešavalo u jednoj opuštenoj atmosferi, bez trzavica i svađa u porodici, veselo i razdragano, pa je i to sigurno uticalo da od najranije mladosti zavolim pesmu i tamburaše. Otac Stipan je godinama pevao u somborskom "Bunjevačkom kolu", a kasnije i u horu KUD-a "Miroljub".
Majka Zvonka Bogdana - Maca Bogdan, salašarska domaćica, bila je, kao i otac, vrlo muzikalna. Zajedno su pevali u horu. Ona bi nesvesno, kad se zapeva, pevala drugi glas. Prosto automatski.
Ujak Zvonka Bogdana - Antun Kukuruzar zvani iz milošte Tonika, kome je Zvonko Bogdan posvetio pesmu "Govori se da me varaš", bio je izuzetno muzikalan i svirao je harmoniku. Zvonko Bogdan kaže - ja sam od mog ujaka naučio da volim: muziku, njive, salaše, konje i sve ono što je vezano za Bačku.

No, kao i kod drugih, detinstvo i mladost Zvonka Bogdana ispunili su školski dani. U Somboru je završio osnovnu školu i upisao ekonomsku školu. Zvonko Bogdan se kao srednjoškolac zainteresovao i za nešto sasvim drugo - za glumu, pa je ubrzo i dobio probni aranžman u Somborskom pozorištu....
Posle kratke pozorišne avanture, zbog koje je u 19. godini zauvek napustio rodni Sombor, obreo se u Beogradu. Tada započinje drugu karijeru, pevačku.

Zvonko Bogdan kaže - "Kad sam otišao u Beograd, da se upišem na Pozorišnu akademiju, nisam imao od čega da živim i tada sam počeo da pevam po kafanama. Tu sam našao sebe i svoj svet. To je bilo 1963. a te kafane su bile drugog reda. U hotel "UNION" sam došao sedamdesetih, kada sam već imao nekakvu afirmaciju. I tada sam pevao samo naše tradicionalne pesme, jer drugo nisam ni znao. Moj prvi nastup je bio na Kalemegdanskoj terasi, i tamo sam pevao pesme koje sam naučio kod svoje kuće: "Milkina kuća na kraju" i "Jedno jutro čim je zora svanula" itd. Tada sam shvatio da imam sreću što sam SLUČAJNO od kuće i iz raznih svatova poneo repertoar od koga živim i danas."

Prve kompozicije

Zvonko Bogdan kaže - "To se deslio 1971. baš posle smrti mog oca, kad sam shvatio da pevajući po kafanama ne mogu dugo da opstanem, niti da uradim bilo šta drugo. Jer, takvih koji to rade ima jako mnogo. To sam shvatio, a imao sam i takvog učitelja i takve saradnike i stremio sam ka onom putu gde sam moram nešto da stvorim. Bez kreativnosti nema "produžetka". Tako sam napisao prvu i ozbiljnu kompoziciju koju sam dosta dugo krio, jer nisam hteo da se pojavim u onoj euforiji novokomponovanih pevača. A bilo mi je jako teško dokazati se kao autor nečega. I kada sam napisao pesmu "EJ SALAŠI NA SEVERU BAČKE" i kad sam melodijski zapis odneo u Radio Novi Sad, da pesmu otpevam, rekao sam da je to jedna stara pesma koju sam naučio od nekih somborskih tamburaša. Na to je čika Pišta - kontraš, koga ja smatram najboljim tamburaškim svircem u moje doba, rekao: "Kako to, kad sa tu pesmu nikad u svom životu nisam čuo". I kad smo je snimili ja sam bio strašno uzbuđen što je probni snimak uspeo. I to je bio moj prvi korak ka pisanju tekstova i komponovanju."

Zvonko Bogdan se u Beogradu oženio suprugom Mirjanom (Subotičankom), s kojom ima dvoje dece: Sigmunda (1974) i Evelinu (1976).
Zvonko Bogdan od 1980. godine živi u Subotici, u kući koju su kupili pri doseljenju iz Beograda.

Branka Veselinović

(Stari Bečej, 16. septembar 1918) je srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica.
Rođena je 1918. kao šesto dete majke Jovanke i oca Aleksandra Ćosića. Roditelji su poreklom iz Jaše Tomića.

Studirala je Glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu od 1936. godine. Posle dve godine studija, sa tek 19 godina, otišla je na praksu 1938. godine u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu (tada se zvalo Narodno pozorište Dunavske banovine) i postala glumica igrajući u predstavi „Karlova tetka“. U Novom Sadu je igrala do 1940. godine kada je prešla u Beograd. Pokazivala je veliki talenat za humor i satiru.

Kao veoma mlada udala se za budućeg inženjera šumarstva Andonovića, po čijem prezimenu su je upamtili mnogi stariji Beograđani. Ali nešto kasnije, on je kao američki državljanin, odlučio da se vrati u Ameriku, dok je ona ostala u zemlji, pa su se zbog toga rastali. Posle okupacije aprila 1941. godine, okupator je zatvorio pozorište, a glumci su se razišli.

Igrala je u prvoj predstavi Jugoslovenkog dramskog pozorišta 3. aprila 1948. u komadu „Kralj Betajnove“. U Beogradu je igrala u Umetničkom (1940-1942), Narodnom (1944-1947) i Jugoslovesnkom dramskom pozorištu (1947-1978). Igrala je i u Ateljeu 212. U svojoj matičnoj kući, Jugoslovenkom dramskom pozorištu odigrala je preko četrdeset uloga. Za ulogu Gine u Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici“ dobila je „Sterijinu nagradu“ 1964.

Bila je udata za glumca i prevodioca Mlađu Veselinovića (1915-2012). Venčali su se 30. septembra 1948. godine. Sa Mlađom je osnovala Fond Branke i Mlađe Veselinović za pomoć invalidnoj deci. Branka Veselinović je od 1980. četiri godine bila ambasador UNICEF-a.

Dobitnik je još mnogih plaketa, nagrada i priznanja za svoj glumački i humanitarani rad. Posebno se angažovala u humanitarnim priredbama za decu, mada nije imala dece.
U Septembru puni 98 godina.

Исидор Бајић



Исидор Бајић (Кула, 16. август 1878 — Нови Сад, 15. септембар 1915) је био српски композитор, учитељ и издавач.

Гимназију је завршио у Новом Саду, а дипломирао је на Музичкој академији у Будимпешти. Од 1901. до 1915. године је радио у Великој српској православној гимназији у Новом Саду (данас гимназија Јован Јовановић Змај) као учитељ певања и појања, диригент ученичких хорова, гудачког и тамбурашког оркестра, хора СЗПД Невен и организатор Светосавских беседа. Помагао је даровитим ученицима у њиховим првим композиторским корацима. Као резултат Бајићевог педагошког рада настао је Пројекат за промену учења појања и певања у Великој српској православној гимназији (1912). Основао је музичку школу у Новом Саду, 17. октобра 1909. године, после Школе пјенија Александра Морфидиса-Нисиса, прву институцију тога типа на тлу Војводине (Србија).

У скоро свим периодичним часописима и дневној штампи тога времена (Бранково коло, Летопис Матице српске, Застава, Слога) објављивао је текстове из области музике и музичке педагогије (Певање као педагошко средство и корист његова, Како треба учити музику у препарандији и богословији, Наше црквено појање и друге). Низ чланака о Савезу српских певачких друштава проузроковали су оштру јавну полемику са Петром Коњовићем. Покренуо је нотну едицију Српска музичка библиотека и часопис Српски музички лист (у историји српског издаваштва, хронолошки трећи музички лист у Срба). Написао је и објавио два уџбеника: Клавир и учење клавира (1901) и Теорија правилног нотног певања (1904).
Записивао је народне и српске црквене мелодије и користио их у својим композицијама за клавир, хорским делима, комадима са певањем и у опери Кнез Иво од Семберије. Српско црквено појање је упоређивао са појањем других народа на путовању за Хиландар са хором карловачких богослова у лето 1911. године. Обраћао се лично Лукијану Богдановићу, православном епископу будимском, у вези са предлогом за редиговање српског црквеног појања (1907).

Vasa Pušibrk



Čuveni profesor Vasa Pušibrk na čelu Srpske pravoslavne velike gimnazije 39 godina, bez prekida. U skamijama strog, u Matici srpskoj istrajan, u kafani nenadmašni kozer

U SRPSKOJ pravoslavnoj velikoj gimnaziji je najpre prema sebi, a onda i prema svima drugima, bio izuzetno strog. U Matici srpskoj je istrajno i predano radio decenijama i bio i njen potpredsednik. Najzad, u kafani "Lipa" bio je nenadmašan kozer i čovek širokog srca i još šire ruke.

U istoriji novosadskog školstva, dužoj od dva veka, nema značajnije i neobičnije ličnosti od Vase Pušibrka (1837-1917). Upravitelj Srpske pravoslavne velike gimnazije, ovaj profesor matematike i fizike, bio je, bez prekida, neverovatnih 39 godina!

- Patronat gimnazije je Pušibrka za upravitelja postavio 1871, šest godina pošto je postao njen profesor i on je to bio do odlaska u penziju 1910. Gimnazija je tada bila eparhijska škola i u Patronatu su sedeli najumniji ljudi našeg naroda. Neretko su mu na čelu bili i sami srpski patrijarsi, što govori i o njenom značaju i kriterijumima za izbor njenog upravitelja - kaže Radivoj Stojković, direktor Gimnazije koja danas nosi ime svog velikog đaka Jovana Jovanovića Zmaja.

Neki od patrijarha koji su bili na čelu Patronata, poput Georgija Brankovića ili Vikentija Prodanova, i sami su bili đaci Srpske pravoslavne velike gimnazije. Kao upravitelj, Pušibrk ju je, pritisnut između želje mađarskih vlasti da je, naročito posle osnivanja svoje Državne gimnazije 1872, sasvim ukinu, i nepresušne potrebe vaskolikog srpstva za obrazovanjem na svom jeziku, čuvao i sačuvao, rizikujući ne samo svoju upraviteljsku, već i ličnu sudbinu.

Tako je, u vreme drugog izbora njenog negdašnjeg đaka Svetozara Miletića za novosadskog gradonačelnika, što je i za opstanak Gimnazije bilo izuzetno važno, a čemu se protivila promađarski opredeljena grupa okupljena oko budućeg patrijarha Germana Anđelića, sa đacima i većinom profesora prednjačio u podršci bardu prečanskog srpstva.

- Pod pritiskom Anđelića, Patronat je tada tražio da se protiv Pušibrka sprovede istraga. Optužbi je oslobođen tek pošto je, posle velike borbe, u Patronatu prevladala većina koja je bila sklona Miletićevoj Narodnoj stranci - zabeležili su hroničari tog burnog i slavnog vremena.
A koliko visoke obrazovne kriterijume je Pušibrk u Gimnaziji držao, najbolje svedoči činjenica da je ona, za vreme dok joj je bio upravitelj, iškolovala čak šest potonjih srpskih akademika - Stanoja Stanojevića, Petra Konjovića, Radivoja Kašanina, Jovana Radonića, Tihomira Ostojića i Bogdana Gavrilovića.

Kada se Pušibrk 1910, na svoj zahtev, spremao da ode u penziju, Patronat je od velikog Uroša Predića naručio njegov portret. Štaviše, u gimnazijski statut tada je dopisano da taj portret mora da stoji u kabinetu svakog budućeg upravitelja, pa Pušibrk, evo već više od jednog veka, ozbiljnim i pronicljivim pogledom, sa kabinetskog zida gleda sve svoje naslednike.
A da bi se ispričao drugi, ne manje raskošan deo priče o velikom čoveku čija slava ravnopravno može da se meri čak i sa slavom čuvenog profesora beogradske Velike škole Koste Vujića, uzgred rođenog Bečkerečanina, valja se preseliti u nekadašnji Lebarski sokak, danas novosadsku Miletićevu ulicu. Tu i sada stoji kafana "Lipa" u koju je Pušibrk svakoga dana, bez izuzetka, navraćao dva puta - pre i po podne. Tako je, kroz godine i decenije, "profesorski sto" za kojim je on neprikosnoveno stolovao, postao svojevrsna institucija u instituciji. Za njim je vrcalo od kalambura pesnika Laze Kostića, mudrih misli Antonija Hadžića i Milana Savića, predsednika i sekretara Matice srpske, saveta glavnog gradskog fizika dr Moda Bornera...

Tu su, kad god bi dolazili u Novi Sad, sedeli i Uroš Predić i Jovan Dučić, tu je, za kafanskim klavirom, Isidor Bajić, najpre Pušibrkov đak, a potom i gimnazijski profesor, komponovao "Srpkinju", jednu od svojih najlepših pesama. Tu je, najzad, voleo da svrati i Laza Dunđerski, rodonačelnik slavne porodično-ekonomske dinastije, o čemu svedoči i retka fotografija koju pronalazimo u arhivi Rukopisnog odeljenja Matice srpske.

- Jedno od najoriginalnijih svedočanstava tog vremena je pivska krigla koju je 1907, u čast 70. rođendana Vase Pušibrka, tadašnji zakupac "Lipe" Jozef Obering poručio čak iz čuvene fabrike porcelana u tadašnjem Karlsbadu, danas Karlovim Varima - kaže Ljiljana Lazić iz Muzeja grada Novog Sada, u kojem se čuva taj dragoceni predmet.

Kompozicija na krigli govori sve: u sredini je, nešto veća od ostalih, fotografija slavljenika Pušibrka, a oko njega Laza Kostić, Antonije Hadžić, Milan Savić, inače otac velike pesnikinje Anice Savić Rebac, Uroš Predić i drugi uglednici koji su "Lipu" doživljavali kao drugu kuću i načinili je kulturnim svetilištem.
Povrh te kompozicije je zapisano "Uspomena na Vasu Pušibrka 1937-1907", a ispod "Društvo iz `Lipe`".
Za večno sećanje!

ROĐENI SOMBORAC

VASA Pušibrk je, inače, rođen u Somboru, u trgovačkoj porodici. U Srpskoj pravoslavnoj velikoj gimnaziji položio je niže razrede, da bi više svršio u Budimpešti. Na univerzitetu u Beču je diplomirao 1865, položivši odmah i profesorski ispit. Pored matematike i fizike, u Gimnaziji je predavao i astronomiju, zemljopis i prirodopis.

IŠKOLOVALA UKUPNO 44 AKADEMIKA!

PRE Stanojevića, Konjovića, Kašanina i ostalih akademika koji su Gimnaziju učili u vreme upravitelja Pušibrka, u zlatni niz srpskih besmrtnika su se već bili svrstali i njeni đaci Đura Daničić, Jovan Đorđević, Zmaj, Laza Kostić... Docnije su to postali i Mladen Leskovac, Boško Petrović, Živan Milisavac, Aleksandar Tišma... Sve u svemu, iz čudesne škole na novosadskoj Zlatnoj gredi do danas su potekla čak 44 srpska akademika!


Pušibrk u sredini, levo L.Dundđerski, sasvim desno Isidor Bajić i profesori u bašti kafane "Lipa"

Jedan grad - 30 Spartaka



Nadimak čuvenog sportiste stoji u nazivu mnogih sportskih klubova i društava

KADA su 6. aprila 1941. na sam sever Kraljevine Jugoslavije, u Suboticu, stigle vesti o bombardovanju Beograda, Jovan Mikić, zbog nesalomivog i odvažnog duha nazvan Spartak, tada 27-godišnji višestruki prvak države i Balkana u skoku uvis, troskoku i desetoboju, nije ni slutio da će to biti dan kada će zauvek staviti tačku na svoju brilijantnu sportsku karijeru.

Nijednog trenutka nije oklevao da umesto dresa obuče oficirsku uniformu Jugoslovenske kraljevske vojske i priključi se borbi protiv fašističkih okupatora. Međutim, vrlo brzo sa ostalim saborcima pada u zarobljeništvo i zarobljeničke dane sve do 1943. provodi u Nirnbergu. Iste godine je pušten, te odlazi u Novi Sad kod porodice, gde je kratko radio kao prodavac sportske opreme.

Borbeni duh mu nije dao mira i čim se oporavio, u proleće 1944. odlazi u partizane. Posle iskazane hrabrosti u borbama na Fruškoj gori, tokom leta postavljen je za komandanta Prvog subotičkog partizanskog odreda. Opet se vraća u grad, gde je postigao najveće sportske uspehe - osvojio jednu zlatnu, tri srebrne i isto toliko bronzanih medalja, postavio državni rekord u troskoku i plasirao se na Olimpijadu u Berlinu 1936.

Istorija pamti, a vremešni učesnici NOB još prepričavaju s kakvim je oduševljenjem komandant Mikić 10. oktobra dočekao vojnike Crvene armije. Razmenili su oružje, pobratimili se, a potom zajedno krenuli u borbu protiv fašističkog okupatora.

PISMO ZAHVALNOSTI TRENERU MOCI

MOŽDA je za Spartakove sportske uspehe najzaslužniji trener Ljudevit Vujković Lamić, zvani Moca, koji ga je primetio i sa gimnazijskog igrališta odveo na terene FK Bačke.

- Sanjao sam da ću pobediti i tako ovenčan pobedom da se javim tebi, koji si je u prvom redu zaslužio, mome učitelju. Ti si to i zaslužio svojim tolikim nesebičnim radom - pisao je Mikić treneru Moci posle podviga na Petoj balkanijadi u Zagrebu. Pismo je potpisao svojim prvim nadimkom - Bata, kojim je počeo sportsku i atletsku karijeru.

Komandant bataljona Tivadar Felegi i Jovan Mikić dobili su zadatak da najpre likvidiraju poštu, a potom da nastave prema železničkoj stanici, i to Felegi iz pravca juga, a Spartak sa istočne strane. Komandant bataljona Fabijan Andri Rinaldo sa jednom četom trebalo je da napadne sa severa, a komesar Jovan Njaradi Stenjka sa zapada na ulazna vrata u stanicu. Stenjka je imao zadatak da prvi otvori vatru, privuče pažnju na sebe, kako bi se ostali nesmetano prebacili na svoje položaje.

- Približili smo se stanici, kad mađarski stražar vikne: “Stoj, ko ide?” Mi smo odgovorili vatrom iz „pikavaca“ (automatska puška PPŠ-41), no i oni su na nas zapucali iz pušaka. Puškaranje je trajalo sve dok naši drugovi nisu napali s druge strane. Tada se moja četa počela prebacivati pod samu stanicu. Ja sam se odbio ulevo i kroz prozor bacio tri bombe, no iznutra je neko povikao: “Mikić je ranjen!” - svedočio je tada Stenjka.

- U prostoriji gde je Mikić ranjen, bilo je oko sedamdeset nemačkih i mađarskih vojnika i železničara. Razoružali smo ih, prišao sam Mikiću, a on je ležao pod stolom ranjen u ruku, mišicu i ispod pluća. Odmah sam mu raspasao opasač, otkopčao bluzu, no njegova rana nije krvarila. Imao je unutrašnje krvarenje. Uz uzdah mi je rekao - “Ja sam svoju dužnost ispunio, moja misija je završena - Subotica je slobodna” i - izdahnuo. Nešto kasnije, na istom mestu pogunuo je i komandant bataljona Tivadar Felegi.

Oni i četiri oficira Crvene armije sahranjeni su sutradan, na Trgu slobode sa svim vojničkim počastima. Crkveni obred držali su sveštenici Pravoslavne i Rimokatoličke crkve.

- Vaš veliki Mikić umro je za velike ideje: za slobodu i čast svoga naroda! On je bio velik junak i značajna ličnost u partizanskim odredima Jugoslavije. Smrt fašizmu! - uskliknuo je kapetan Crvene armije Železnij, posle potresnog govora nad odrom velikih junaka.

Život vrsnog sportiste omeđen je sa dva velika rata - rođen na početku Velikog, a poginuo ne dočekavši slobodu u Drugom svetskom ratu.

Slavu čoveka koji je poginuo za oslobođenje grada u kojem je tokom svoje mladosti živeo i započeo sportsku karijeru, godinama kasnije u dresu subotičkog “Spartaka” proneli su fudbaleri, košarkaši, teniseri, odbojkaši... zlatni olimpijac Davor Štefanek...

Osim tačno 30 sportskih klubova, Spartakovi ime nosi i sportsko društvo i gradski stadion u Subotici, kao i najprestižnija sportska nagrada u Vojvodini.

Стефан Шупљикац

Први војвода Српске Војводине био је Стефан Шупљикац (Петриња, 1786 – Панчево, 27. децембар 1848.). Потиче из граничарске породице, а у аустријску војску је ступио 1805. После стварања Илирских провинција 1809., прешао је у француску војску и био ађутант маршала Огиста Мармона. Године 1812. учествовао је са 1 и 3. хрватским пуком (Regiment provisoires croates) у саставу Француске армије у походу на Русију. Током рата против Русије (1812. године), француски цар Наполеон I одликовао га је због особите храбрости Орденом легије части. Упамћен је као један од најспособнијих војника Велике Армије.

Поново је примљен у аустријску војску 1814. године. Служио је у Банату и у Лици, као командант Огулинске регименте, а потом бригаде под врховном командом Јозефа Радецког, где је награђен великим крстом гвоздене круне. Учествовао је 1848. у борбама против италијанских револуционарних снага за време Првог италијанског рата за уједињење, где се опет исказао као велики тактичар.

На Мајској скупштини Срба у Сремским Карловцима (1. маја 1848. године), Стеван Шупљикац је проглашен за првог војводу Српске Војводине, као Стефан Шупљикац Витешки, у ком својству је приступио реорганизацији јединица за борбу против мађарских револуционара. Шестог октобра је постао врховни војни заповедник српских народних одреда, али је убрзо (15. децембра) умро у Панчеву. Сахрањен је у православном манастиру Крушедол на Фрушкој Гори.

(Јован Миросављевић, Бревијар улица Новог Сада 1745—2001, Нови Сад, 2002;
Михаило Полит-Десанчић Како је то било у нас Срба у Буни године 1848, Нови Сад, 1996.)

Možda nisam dobro vidjela, ali nigdje na temama koje se tiču Vojvodine i znamenitih ljudi iz Vojvodine ne nađoh ni jedan tekst o Caru Jovanu Nenadu. Pa neka je i dva mjeseca vladao, ali mislim da zaslužuje da ga se spomene. Ako uredništvo ne dijeli moje mišljenje neka briše post. Do tada, evo jedan lijep tekst iz "Večernjih novosti"

Zagonetka crnog čoveka

Malo ko zna kome u čast je podignut spomenik u najvećem gradu na severu Bačke. Car Jovan Nenad stvorio nezavisnu srpsku državu na prostoru današnje Vojvodine.
PORED spomenika caru Jovanu Nenadu (1492-1527) u centru Subotice dnevno prođu hiljade ljudi. Međutim, veoma mali broj njih zna da je zahvaljujući njemu Subotica, pod ovim imenom, prvi put upisana u evropske istorijske čitanke.

Jovan Nenad se na istorijskoj sceni pojavio neposredno posle Mohačke bitke (1526), u kojoj je Ugarska pretrpela veliki poraz od Turaka, a nekoliko decenija posle pada srpske srednjovekovne države, kada je srpski živalj počeo da prelazi Savu i Dunav i naseljava južni obod Ugarske. Srbi su važili za ratnički narod, koji će, naviknut na vojevanja, očuvati južne granice i odbiti Turke od prodiranja u Ugarsku. Na prostoru između Tise i Dunava, gotovo niotkuda, pojavio se Jovan Nenad, vođa srpskih snaga, koji je oko sebe okupio više od 15.000 ljudi naoružanih do zuba. Za vrlo kratko vreme proterao je Turke iz Bačke i delova Srema i Banata, sebe je proglasio za cara koga je "poslao Bog" da oslobodi hrišćane i zaustavi nadiranje Otomanske imperije.

Ko je bio Jovan Nenad nije se znalo tada, a ne zna se mnogo ni danas, gotovo šest vekova kasnije.

On sam je tvrdio da je potomak srpskih vladara i vizantijske dinastije Paleolog. Neki savremenici su ga smatrali izdankom srpskih despota, a drugi, pak, čovekom niskog roda. Savremenici ga opisuju kao crnomanjastog čoveka, orlovskog nosa. Na telu je imao jednu crnu liniju, širine jednog prsta, koja je počinjala kod desne slepoočnice i išla pravo, do stopala desne noge. Taj, dotad neviđeni beleg, sigurno je doprineo njegovoj tajanstvenosti.


Istoričari ga opisuju i kao hrabrog ratnika, dobrog organizatora, "blagoglagoljivog" i ubedljivog, pravednog i verski tolerantnog. Bio je pismen i solidno obrazovan, ali bez plemićkih manira i navika.
ako god da se zvao i odakle god da je došao, car Jovan bio je državnik, od koga bi se i danas moglo dosta toga naučiti, a njegova kratka vladavina od samo nekoliko meseci, nesrazmerna je njegovom istorijskom značaju.

Bolje nego iko, car Nenad je umeo da iskoristi povoljne prilike u kojima su se tada nalazili Ugarska i srpski narod, te je osnovao samostalnu srpsku državu na području današnje Vojvodine.

Naime, posle pobede Turaka na Mohaču, došlo je do sukoba dva pretendenta na ugarski presto, austrijskog cara Ferdinanda i ugarskog kralja Zapolje. Samozvani srpski car Jovan Nenad mudro je stao na stranu austrijskog nadvojvode Ferdinanda, jer mu je davao najbolje garancije za državu koju je počeo da stvara. Uz njegovu pomoć, priznat je za gospodara oblasti, čija je prestonica bila Subotica.

Ljuti protivnik Habzburga Ferdinanda, a time i cara Jovana Nenada, bio je Zapolja, gospodar Transilvanije (dela današnje Rumunije). Početkom 1527, Zapolja dvaput šalje vojsku na srpskog cara. Tek je treća vojska, u kojoj su bile sve snage Erdelja i gornje Ugarske, krajem juna uspela da odnese pobedu na Sefaldskom polju, gde palo je oko 8.000 ljudi Jovana Nenada. Srpski car je morao da napusti Suboticu i novu prestonicu osnuje u Segedinu. Za samo mesec dana uspeo je da se povrati od strašnog poraza i da popuni proređene redove svoje vojske.
Dok je išao u susret Ferdinandovoj vojsci, prilikom prolaska kroz Segedin, jula 1527. godine, pred kućom Lasla Silađija, Crnog Čoveka, kako su ga zvali, pogodio je metak tik do srca. Atentator je bio seljak koga je unajmio Zapolja.

Vojnici su svog polumrtvog cara odneli u selo Tornjoš, između Subotice i Sente. Iste noći, u kuću gde je ranjenik ležao na prevaru je došao Valentin Terek, koji se odavno zarekao da će presuditi srpskom caru. Dok se car u postelji borio za život, Terek mu je odsekao glavu. Odsečenu glavu poslao je Zapolji i za nju dobio nagradu od hiljadu dukata. Glava poslednjeg srpskog cara nataknuta je na koplje i čitavih nedelju dana bila izložena na bedemu Budimske tvrđave. Potom je bačena u Dunav.
Posle njegove smrti, vojska se rasula i to je bio kraj njegove, srpske države na rubu ugarskog carstva.

- Oni koji večno vrede, uvek ginu iz zasede - govorili su njegovi savremenici, a budućim naraštajima ostalo je otvoreno pitanje da li bi tok istorije srpskog naroda možda bio drugačiji da nije bilo Terekovog noža.

Njegovom smrđu država je možda uništena, ali nije ideja koju je on uneo u Srbe na području Ugarske, koja će vekovima kasnije samo jačati.

- Od pojave cara Jovana Nenada Vojvodina je uvek po svojoj državotvornoj misli ulazila u sastav srpske države - kaže Veselin Dželatović u svojoj knjizi "Poslednji srpski car Jovan Nenad".

Njegova ideja dobila je pravi obris 1918. prisajedinjenjem Vojvodine Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.

"Tvoja misao je pobedila" - memento je koji i danas stoji na spomeniku caru Jovanu Nenadu u srcu Subotice.

OBELEŽJE OTKRIO KNEZ PAVLE

POVODOM četiri veka od pogibije cara Jovana Nenada, 1927, istoričar dr Aleksa Ivić, profesor Pravnog fakulteta u Subotici i otac našeg čuvenog lingviste Pavla Ivića, pokrenuo je inicijativu za podizanje spomenika i obeležavanje velikog datuma.

Spomenik je otkriven 27. novembra, a svečanoj ceremoniji prisutvovao je knez Pavle Karađorđević.

Monument je delo Petra Palavičinija, cenjenog jugoslovenskog vajara, koji je u venčačkom mermeru izlio cara i njegove dvorjane - franjevca Fabijana Literate i palatina Subote Vrlića. Car je u ratničkoj opremi, literata u rukama ima knjigu i pero, a Vrlić drži subotičku tvrđavu i štit sa grbom Kraljevine SHS.

Spomenik je uništen 1941. i pet decenija, obezglavljene biste ležale su u žbunju Rajhlove palate. Obnovljen je 1991.

LEČIO BRAĆU UMRO OD KOLERE



Dr Đorđe Bastić, prva žrtva zaraze od koje je branio svoje Bačvane. Neumorno obilazio svakog bolesnika i spasavao živote. Kao student medicine, 1864. nosio kovčeg Vuka Karadžića
DOM zdravlja u Srbobranu nosi ime dr Đorđa Bastića (1839-1866), lekara koji je na samom početku svoje karijere nastradao od kolere, požrtvovano lečeći svoje sugrađane od ove opake zarazne bolesti. Mladi humanista bio je i veliki rodoljub i vatreni pobornik ideja Vuka Karadžića. Bio je jedan od šestorice koji su nosili kovčeg slavnog reformatora srpskog jezika.

Đorđe Bastić potiče iz stare i ugledne porodice koja se u Vojvodinu doselila iz istočne Hercegovine u prvoj seobi Srba 1690. godine, pod vođstvom patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića. Bastići su po dolasku u Bačku stupili u vojno-graničarsku službu. Za revnosno čuvanje zemlje od turskih upada i pljačke, Austrougarska im je priznala vojno plemstvo. To im je donelo i značajne privilegije, pa su postali jedna od najviđenijih porodica u severozapadnoj Bačkoj.

- Iako bogata i moćna, ova porodica nije pošla, poput mnogih drugih, putem odrođavanja i udaljavanja od svog naroda. Naprotiv, ostala je privržena širokim narodnim slojevima, i u Riđici, gde je Đorđe rođen, predstavljala je uporište u borbi za očuvanje etničkih osobenosti srpskog naroda u Austrougarskoj - zabeležio je srbobranski hroničar prof. Milivoj Tutorov.

Posle ukidanja Vojne granice (1751), Bastići su ostali u Riđici sve do 1841. godine, kad je Đorđev otac Stevan, sveštenik, prešao na službovanje u Bečej.

- Iako se crkva u to vreme najžešće opirala jezičkoj revoluciji Vuka Karadžića, u biblioteci paroha Bastića Vukove knjige narodnih pesama i umotvorina zauzimale su počasno mesto. U kući se govorilo isključivo narodnim jezikom, a svi članovi porodice pisali su Vukovim reformisanim pismom. U takvom duhu je vaspitan Đorđe, najmlađi sin popa Stevana - zapisao je prof. Tutorov.

Po završetku gimnazije u Sremskim Karlovcima i Segedinu, Đorđe Bastić je od 1857. do 1865. studirao medicinu u Beču, gde se upoznao sa Đurom Daničićem, Vukovim saradnikom, što mu je 1861. otvorilo vrata Vukovog doma. Budući lekar je pomagao Vuku, prepisujući tek prispele i neobjavljene narodne pesme i sređujući ogromnu jezičku i etnografsku građu. Na sahrani Karadžića 1864. u Beču, Đorđe je, umesto sveće, zapalio konzervativne časopise “Ogledalo” i “Srbobran”, koji su pisali o Vuku kao o izdajniku srpskog naroda.

Ubrzo pošto je završio studije, Đorđe je početkom 1866. godine postavljen za opštinskog lekara u Srbobranu, tadašnjem Sentomašu, još rovitom od stradanja u revoluciji 1848/1849. godine. Svega nekoliko meseci od stupanja na posao, mladi doktor se suočio sa epidemijom kolere, s kojom se borio danonoćno i neumorno, obilazeći po kućama svakog bolesnika. Spasao je mnoge živote, ali ne i svoj, koji je kolera pokosila u oktobru 1866, u njegovoj 28. godini.

Epitafskim stihovima na spomeniku u Srbobranu počast mladom lekaru i svom aktivnom i uglednom članu odala je omladina “Bačkog dištrikta”, kao i “Zore”, časopisa Udruženja srpske omladine u Beču i “Preodnice”, umetničke družine srpskih đaka u Budimpešti. Na njegovom nadgrobnom spomeniku, u vidu obeliska, isklesane su reči zahvalnosti njegovih Sentomašana, koji su napisali da je podlegao koleri pomažući braći u ljutoj nevolji, kao žrtva neumornog lekarskog delanja.

AUSTRIJSKI LEKARI POBEGLI

BASTIĆ je u Sentomašu zatekao trojicu starijih lekara iz Austrije, koji su pobegli pred epidemijom kolere. Ostao je samo on da se uhvati ukoštac sa strašnom bolešću. Sve novine u Vojvodini koje su izlazile na srpskom i mađarskom jeziku pisale su o njegovoj smrti kao o tragičnom, bolnom i nenadoknadivom gubitku.

FOTOGRAFIJA

UPRKOS nastojanjima, s različitih strana, da pronađemo fotografiju cenjenog srbobranskog lekara i humaniste, u tome nismo uspeli. Poživeo je, nažalost, samo 27 godina. Uprkos tome, ostali su tragovi o njegovom radu, članstvu u različitim udruženjima, ali ne i njegov lik. Nepoznata je sudbina i porodičnih albuma, a fotografiju dr Bastić nema ni na nadgrobnom spomeniku.

АХ, КАД ТЕБЕ ЉУБИТ НЕ СМЕМ, ДРУГУ...


*Био је народни песник аутентичног стила, културни и политички радник, професор српског језика, први парох Успенске цркве, био је - прота панчевачки * Шта је пронађено у свесци на тавану једне куће у Вршцу?

Рођен је у Панчеву, тадашњој граничарској вароши Аустроугарског царства, последњег дана јануара 1819. године, од мајке Софије и оца Тодора, свештеника по занимању и опредељењу. Школовање је започео у Панчеву, наставио у Сремским Карловцима, да би потом отишао у Сегедин на студије филозофије, па на студије права у Пешту и Пожун. Али право није било његово природно опредељење, оно које иде изнутра, из генетског материјала, те је у Вршцу изучио и богословију, с намером да се закалуђери. Међутим...
Живот Васе Живковића, и онај породични, а и онај његов лични, посебно емотивни, није био нимало идиличан. Отац му је умро 1845. године, кад је напунио 26 година, те он, сем имања, наслеђује и његову свештеничку „заоставштину“, тако да годину дана касније постаје први парох Светоуспенске цркве у Панчеву, управе оне која је, са своја два торња, представљала симбол једног народа, који је живео у два царства: Срба, с оне, и Срба, с ове стране Дунава. Тако је своју политичку опредељеност спојио са оном духовном, и својим песмама и својим свештеничким радом.

Али вратимо се, за тренутак, пет година уназад, у 1840. годину, када је Васа, са студија у Пешти дошао на распуст у Панчеву и срео...
Многе неостварене, неузвраћене и несрећне љубави инспирисале су песнике да, са тако уздрманим емоцијама, стварају најузбудљивије најстрасније и најлепше стихове. Један од њих био је, управо, и Васа Живковић.

Наставимо где смо стали. И, на распусту у Панчеву, студент Васа се загледа у једну Јелену – Ленку, кћерку угледног грађанина вароши панчевачке, Вићентија Костића, и његова судбина доби тада посве нове видике. И када је постао ђакон, и када је постављен за пароха Успенске цркве и када је 1868. постао прота панчевачи, његова љубав према Ленки није бледела, чак ни онда када се оженио. Напротив!

Та чежња изнедриће и једну од његових најлепших песама Моји јади/
Ах, кад тебе љубит не смем (1857).
Ах, кад тебе љубит не смем
другу љубит нећу ја,
мада красом и дивотом
ко Даница звезда сјаш...
Ти једина моја јеси,
ти ми туге ведриш ноћ,
мутног ока поглед бистриш,
болној души дајеш моћ.
Па и ти ме изневери,
невера ме твоја тре,
хладнокрвно ти сад гледаш
где надежда моја мре...

За то време, Јелена је била удата за панчевачког трговца Станка Крестића. Године 1859. она постаје удовица. Те исте године умире и Живковићева супруга Анка.
У истој години кад јој је умро супруг, Ленка се удаје и њен нови животни сапутник постаје Ђорђе Поповић Стерија, брат чувеног комедиографа.

И – те, 1859. године - пред олтаром Успенске цркве одиграва се најтужнији чин. Ленку и Ђорђа венчава, нико други до, управо он – парох Васа Живковић. Одмах по завршетку венчања, латио се пера и написао песму

Опроштај.

А младуна расплакана
Белом руком на ме маше,
Срца нам се разумеше
Састаше се очи наше.
Још док ју је венчавао Васа је био у недоумици. Да ли је баш тако или му се то само чини. У Ленкиним очима он виде нешто налик чежњи, и зато узвраћа:
Ја без тебе живети не могу
За тебе се молим код олтара,
Молим бога да ми пити даде
Рајске сласти са твојих усана...
А, онда и ово:
„Збогом, мили, збогом, мила!
Последње нам речи бише,
кад ми Ленке више нема,
нек и песме нема више!“

И – престаје да пише песме, посвећујући се просветним, културним и политичким активностима, борећи се за националне интересе угарских Срба, без икакве жеље за било каквим признањима.
Као професор на панчевачкој Вишој реалци уживао је изузетан ауторитет, предано се бринући о својим ученицима, међу којима су били и један Михајло Пупин, и један Урош Предић и... још доста познатих Панчеваца. Својим деловањем оставио је трага не само у истицању значаја школе за будућност једног народа, већ и у другим областима живота тадашњег Панчева, који је, са Новим Садом, био највећи „трн у оку“ угарским властима.

Умро је у Панчеву, 25. јуна 1891. године

За крај, ево шта је о њему рекао Милош Црњански:
„Нису успели да га довољно прославе. Нису га поколебале похвале са свих страна, ни писма пријатеља, ни позиви ни понуде редакција. Завршио је живот без најмање жеље за славом“.
***
Много година после протине смрти, кћи Ленкиног брата, добила је име по својој тетки – Ленка. Била је веома лепа девојка. Удала се за генерала Манојловића у Опову. После њене смрти, на тавану куће пронађен је сандук на коме је стајало име Ђорђа Стерије Поповића. У сандуку је пронађена и једна свеска у којој су биле песме Васе Живковића. Све су биле посвећене њеној тетки.

Moj komšija Teodor Pavlović, neopravdano zaboravljen i skrajnut ponovo dobija mesto koje zaslužuje. Manifestacijom Dani Teodora Pavlovića koji se jednom godišnje održavaju u Matici, knjigama koje se pišu o njemu...


Teodor Pavlović je najznačajnija javna i kulturna ličnost iz Velikokikindskog dištrikta prve polovine 19. veka i jedan od najpoznatijih Srba u ondašnjoj Ugarskoj. On je u prvim redovima boraca koji su formulisali nacionalni program pred revoluciju 1848. godine. Kao novinar, publicista, književnik, uz to izdavač više novina, obnovitelj Matice srpske i njenog „Letopisa” i prvi profesionalni sekretar Matice, za života bio je cenjen kako među inteligencijom,  tako i u narodu.
Matica se Todoru Pavloviću odužila  ne samo spomenikom u Karlovu, već i spomen-bistom ispred zgrade Matice u Novom Sadu i svečanim portretom koji se nalazi u kancelariji sekretara Matice srpske.
Kikindski intelektualci 70-ih i 80-ih godina 19. veka, još za vreme studija u Pešti, upoznali su se sa delom Teodora Pavlovića. Oni su visoko su cenili njegov doprinos ukupnom razvoju kulture i prosvete srpskog naroda. Ne samo da su osnovali odbor za proslavu, već su i sakupili novac za otkrivanje spomenika i organizovali veliku nacionalnu svečanost u Karlovu. Bila je to najveća javna manifestacija u ovom kraju posle održavanja četvrte skupštine Ujedinjene omladine srpske u Kikindi 1869. godine.
Ova knjiga je rezultat mog nastojanja da kroz jedan veliki nacionalni događaj, kao što je bilo otkrivanje spomenika Teodoru Pavloviću u Karlovu, približim današnjim generacijama ljude onog vremena koji su pohrlili u Karlovo da prisustvuju svečanosti i da se upoznaju sa likom i delom književnika, publiciste i  novinara Teodora Pavlovića koji je  tada ušao u legendu.


Dodatak: Evo i mene kraj spomenika/groba Teodora Pavlovića. Sa jednih od dana Teodora Pavlovića dok su se održavali u njegovom rodnom Karlovu.

Porta crkve Svetog Arhanđela Gavrila u Karlovu (danas deo Novog Miloševa) gde je sahranjen Teodor Pavlović

Laza Telečki

Kako je Laza Telečki doveo Šekspira u Novi Sad

Ulica Laze Telečkog je jedna od najpopularnijih ulica u Novom Sadu. Veliki broj lokala raznih namena i za razne profile ljudi doprineo je toj popularnosti . Međutim, imidž koji je dugo negovala ova ulica izgubila je za vrlo kratko vreme. Od ulice u kojoj su bili kafići koji su puštali rok ili elektronsku muziku i gde se skupljala “urbana masa” postala je skoro pandan beogradskim splavovima. Novokomponovani biznismeni i silikonske lepotice su trenutno većina gostiju ove ulice u centru grada. Ali, to je neka druga priča.

Ipak, i pored popularnosti ove ulice veliki broj naših sugrađana ne zna ko je , ustvari, bio Laza Telečki. Zato ćemo ovim člankom pokušati da ispravimo tu nepravdu.

Naime, Laza Telečki je bio glumac, prevodilac i reditelj. Rođen je u selu Kumane (sada u opštini Novi Bečej), 1839. a umro je u Novom Sadu 1873. godine. Odrastao je u siromašnoj porodici, rano je ostao bez oca, njega i petoro braće i sestara othranila je majka. Pohađao je Karlovačku gimnaziju, a završio je pripravnu školu za tehničke studije u Budimu. Pohađao je Politehnički fakultet u Pragu , ali ga je morao napustiti zbog nedostatka novca. Posle studija vratio se u Novi Sad gde je neko vreme radio kao pisar u advokatskoj kancelariji Svetozara Miletića, ali ga je brzo privukla gluma pa je u novoosnovanom Srpskom Narodnom Pozorištu povremeno dobijao sporedne uloge, mahom iz domaćeg repertoara.

Kasnije je igrao sve češće, i to glavne uloge, pa je dogurao do brojke od 200 uloga i pamti se kao jedan od prvih profesionalnih glumaca na našim prostorima. Može se reći da je bio prva “zvezda” našeg glumišta. Bio je vrlo popularan u tadašnjem Novom Sadu, a ta popularnost ga je pratila i van granica tadašnje Austrougarske. Glumio je i u Beogradu i Zagrebu sa tadašnjim velikanima naše glume kao što su bili Ilija Stanojević, Draga Spasić, Pera Dobrinović ili Draginja Ružić. Preveo je i prilagodio više od dvadeset drama. Njegovo jedino napisano delo je drama “Poslednja despotica smederevska – Izvorna drama u 5 radnja” .

Rodonačelnik je igranja Šekspirovih drama u Srba i mnogo je doprineo popularnosti Viljema Šekspira na ovim prostorima i u našim pozorištima. U rodnom selu već 25 godina traje manifestacija ” Dani Laze Telečkog” na kojoj se izuzetne glumačke doprinose dodeljuje nagrada ” Maska Laze Telečkog”. Umro je od tuberkoloze 1873. godine u 32.-oj godini. Iza njega su ostale udovica i ćerka Danica, kasnije udata Bandić koja je skoro dostigla očevu popularnost, jer je bila takođe glumica i književnica. Naročito je bila plodna kao pisac knjiga za decu pa je zato i prozvana “čika Jova u prozi“. Laza Telečki je sahranjen na Almaškom groblju u Novom Sadu, a u Srpskom narodnom pozorištu se nalazi i njegova bista.

Pop tvorac čuvenog hita



“Ej, kad sam sinoć pošla iz dućana” nije izvorna narodna pesma. Paroh Pavle Dimić pisao poeziju i bavio se muzikom, kao i pčelarstvom

EJ, kad sam sinoć pošla iz dućana...”, čuvena starogradska pesma, smatra se delom nepoznatog narodnog autora, pa se takav potpis pojavljuje čak i u programima državne televizije. Ali, pesma ima svoj jasan koren. Nastala je u Banatu, i to na severu, u Bašaidu kod Kikinde, a tekst je napisao Pavle Dimić, nekadašnji čuveni paroh iz tog mesta.

O tome svedoči i protojerej Jovica Silaški, koji je nekada takođe službovao u Bašaidu.

- Zaista je malo poznato da je protojerej Dimić autor te pesme. Ona se predstavlja samo kao izvorna narodna pesma, a pevali su je mnogi naši istaknuti pevači. Inače, nije čudno što je on autor tih stihova, jer je bio svestrana ličnost, pisao je poeziju i bavio se muzikom. Bio je istaknuti sveštenik SPC, član konzistorije u Temišvaru i delegat na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1849. godine, kada je proglašena Srpska Vojvodina. Osim bogate svešteničke uloge, bio je zaljubljenik u pčele i bavio se pčelarstvom - svedoči otac Silaški.

O Dimiću više dragocenih podataka donosi prof. dr Milovan R. Miškov, u knjizi “Srpsko crkveno pevačko društvo u Bašaidu 1885-1991”, koja je izdata 2011. godine.

- Prema navodima Luke Nadlačkog, naučnom istraživaču iz Kikinde, Dimić je autor teksta pesme “Kad sam sinoć pošla iz dućana”, koja se i danas peva - piše Miškov, inače Bašadac po rođenju.

Ova pesma odavno je postala popularna u narodu i toliko se odomaćila da se danas često smatra narodnom. Međutim, dobri poznavaoci izvorne narodne i starogradske muzike, poput uglednog pevača Milana Prunića Dume iz Kikinde, znaju da je autor ovih stihova Dimić. Baš on sagovornike upućuje na knjigu profesora Miškova, ali ukazuje i na moguće greške.

- Ovu pesmu najčešće su izvodile Jelena Dejanović i Anđelka Govedarović, ali i mnoge druge vrsne pevačice. I one pevaju jezikom kojim se u Banatu nekada govorilo, u vreme kada je pesma nastala, pa kažu: “Ja joj nazvah dobro veče najo”, dok se kasnije pevalo “Ja joj reče dobro veče nano” - uočava Prunić važne razlike.

Dimić je rođen u Velikom Bečkereku, današenjem Zrenjaninu, 1846. godine. Otac Vasa bio je đakon i učitelj u delu Velikog Bečkereka zvanom Gradnulica. Posle završene Karlovačke bogoslovije 1868, pet godina je radio u Temišvarskoj konzistoriji, a posle dolazi u Bašaid, gde i umire 1892. Sahranjen je u porodičnoj kapeli na seoskom groblju u Bašaidu, gde su sahranjena i dvojica njegovih sinova.

Silaški svedoči da je majka paroha Pavla Dimića bila učiteljica, kao da je istog zanimanja bila i njegova supruga Ljubica, sa kojom je izrodio dva sina, Pavla i Miloša.

- Pavle je bio učitelj, a Miloš sveštenik, i to baš u Bašaidu. Otac Pavle je došao u Bašaid 1874. Njegova supruga Ljubica je u dubokoj starosti doživela veliku porodičnu tragediju, kada joj, neposredno posle Prvog svetskog rata, 1918, za dva dana umiru oba sina od španske groznice. Ona je na groblju u Bašaidu podigla kapelu. Tu je kasnije i ona sahranjena. Kapela je, inače, posvećena Sv. velikomučeniku Dimitriju, koji je slava Dimića - pripoveda prota Silaški.

ODLIČAN GOVORNIK, AUTOR KNjIGE

Paroh Dimić je bio odličan govornik. Srez mokrinski i vranjevački birao ga je četiri puta za člana Crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Bavio se književnim radom, sarađivao je u mnogim časopisima, a 1870. godine štampao je knjigu “Protiv pojave nazarena u Banatu”. Njegovom zaslugom dobijen je plac na kojem je izgrađen parohijski dom u Bašaidu - piše Miškov.

------
Ja dodajem -dodajte i vi ma ovaj spisak:

Svetozar Miletić... Jaša Tomić... Milan Čurčin....Olja Ivanjicki... Djordje Wajfert.... Prota Vasa Živković.... Jovan Sterija Popović...Biljana Savić.... Sava Šumanović...Laza Paču , Laza Telečki....

Ja dodajem tamburicu od Janike B.