Pesme posvećene Vojvodini

Tebi, okupanoj paorskim znojem,
što glavu spuštaš pred giljotinom sramnih izjelica.
Tebi, što večno strepiš od nebeskog prsta,
tebi, što se Bogu moliš ispred dva krsta
u širokim gaćama i blatnjavih opanaka.
Tebi, koja okreneš i drugi obraz
kada te ponize gordi,
tebi koja nas dojiš zlatnom utrobom svojom.
Tebi, ogorčenoj zbog stida,
tebi ranjenoj lažljivom pravicom,
tebi, koja žuljevima krvavim
miluješ zveri što te svojataju.
Tebi, gladnoj i umornoj,
a sitoj tuđe sitosti,
tebi koja hleb naš svagdašnji
otplaćuješ skuplje od kupaca.
Tebi, Vojvodino, mati,
podižem pehar sa Oltara,
kao žrtveno jagnje za Svevišnjeg!

Vojvodina

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

Miroslav Mika Antić

Aprilska vožnja kroz Vojvodinu - Desanka Maksimović

Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamisa i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive sto su jos sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema vise grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.

Desanka Maksimović

ZDRAVICA VOJVODINI

Zora rudi Banat pesmom budi
pod Kikindom zeleni se trava
imal' negde takve zemlje ljudi
banatska je nasa zemlja prava

Za banatsko pijmo zito
to zlato ravnice nase
dignimo do neba case
za lalose i salase za lalose i salase

Bacvani su opet oni stari
od Sombora do Novoga Sada
zubima su vetar zauzdali
u srcu se probudila nada

Hej bacvani stare gazde
duboke su vase brazde
srcem ste ih zaorali
ovoj zemlji dusu dali ovoj zemlji dusu dali

Sremci rizling bricom presecaju
od Nestina do Slanog Kamena
imal' igde tvrdje ludje glave
veceg srca toplijeg ramena

Dignite case sremci
i pijmo za vinograde
za sremice lepe mlade
za vino i vinograde za vino i vinograde

Vojvodini pesmu pevam
puno hleba rujnog vina
sve sto imam dala mi je
zemlja ova Vojvodina
zemlja moja Vojvodina

MILAN PRUNIC-DUMA

Vojvodina
I

Veruju vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu - mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i roždestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao ravnico, zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena, i detinjasta i lukava,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.


V

Lete nad Fruškom gorom, nad tornjevima, nad đermovima
nakolmovani paorski anđeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata, sva mnogo srneća i kereća.
Jao ravnico! Jao česnico! Jao vodo i travo!
Jao sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveća!
I jao šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća!
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala!
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala!
Ej, Vojvodino, od plača, od đubreta i od kolača,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče!
I svi mi na sramotu liče! I svi mi na boga liče!

Kad leto dođe i sunce upeče
na mom je salašu tad radost prava
umorni paor što vredno teče
skloni se u hlad da malo odspava.
A salaš prekriven sa gustim hladom
visoki jablanovi i bagremi stari
paor tu odmara sa ženom mladom
sreća ga opija za brige ne mari.
A bunar duboki sa vodom hladnom
ponosno stoji ispred salaša
sa vodom prkosi i putniku gladnom
na njemu se okrepi ta duša naša.

Ljubisa Miric

Sremci

Kad Bog stvori Srem stvori i nas Sremce

Pa sad kakvi smo, takvi smo, svoji na svome.

Nismo gladni, niti žedni, ne kukamo,

Ne brukamo, ni za čim ne žalimo

Po izgledu smo jedri i rumeni,

Po naravi prgavi i brzi

U radu marljivi, u odmoru šaljivi

Ali više na tuđ račun.

Dok radi i stvara oca svog poštujemo i slušamo,

Tek kad umre onda progledamo.

Svoje žene se ne bojimo, ali bez nje

Ništa ne smemo da uradimo.

Braću i sestre volemo dok ne počnemo

Da se delimo.

Od cele familije najviše volemo teču

A najrođeniji rod nam je šurakova žena.

Jako smo pažljivi i ne volimo jedni drugima da smetamo.

Kad jedan komšija izađe na šor, onaj drugi odma ulazi u avliju.

Dosta smo pobožni. U crkvu idemo jedne godine za Božić

A druge za Uskrs. Bogu se molimo uveče u krevetu,

Krstimo se tek kad počne da grmi.

A koliko nas ima? Mnogo brate, ne bi stali ni u jednu manju državu.

Za nekoliko decenija biće nas i više, kad postanu Sremci i

Svi oni koji su kasnije stigli ovamo.

bećarac

Mojim sorom nigde blata nema: 
sedam dera, cetrnest svalera. 

Sedam sora, sedam moji' lola. 
Od ti' sedam uzece me jedan. 

Ljubi sedam, ne gine ti jedan. 
Kad udadu sedam ti ne dadu. 

Imala sam tri para svalera, 
od tri para spala na becara. 

Ja sam lepa, al' me oci kvare, 
namiguju samo na becare. 

A sta ce mi koji becar nije, 
ne zna 'ulja ni da se nasmije ! 

A sta ce mi ko me je ljubio, 
vec da mi je ko me nikad nije ! 

Veruj keru, ne veruj svaleru ! 
U svalera vera k'o u kera ! 

Svugde blato, mojim sorom suvo. 
Dodji, diko, makar se izuv'o ! 

Niko nije magarac k'o lola - 
blato gazi, mene obilazi ! 

Do dva konja, a obadva vrana 

Do dva konja, a obadva vrana, 
eno stoje cvrsto zauzdana, 
a u koli sve mirise seno - 
ajde, zeljo, da se povezemo. 

Poljem ravnim pusticemo vrance 
neka lete ludo, neprestance. 
Neka lete, ma nikad ne stali, 
od umora makar popadali ! 

Za sve ljude ni briga nas nije. 
Koga volja nek' nam se i smije. 
Sreca nasa to su konji vrani. 
Ajde, zeljo, dok su zauzdani.

Čamac na Tisi 

To davno beše sećam se ja, 
kad u tvom oku prvi put plam zasja, 
kad si meni znala reći 
"Dragi, pričaj mi o sreći, 
ne daj da zalud leti maj." 

To davno beše sećam se ja, 
kad u mom zagrljaju ti gore sva, 
to se više vratit neće, 
sad su prošli dani sreće, 
a još te uvek volim ja. 

Po tihoj smo reci zagrljeni često plovili mi, 
u malenom čamcu smo se tada prvi put poljubili. 

A sad je sasvim drukčije sve 
i više nikad neće biti kao pre, 
pokraj mene više nisi, 
čamcem plovim sam po Tisi, 
a još te uvek volim ja. 

Po tihoj smo reci zagrljeni često plovili mi, 
u malenom čamcu smo se tada prvi put poljubili. 

A sad je sasvim drukčije sve 
i više nikad neće biti kao pre, 
pokraj mene više nisi, 
čamcem plovim sam po Tisi, 
a još te uvek volim ja.

Jedna divan pesma u prozi

Opanku stari ,prašnjavi. pod opančarskom rukom skrojen za paorsku muku si stvoren, dal pamtiš kad te baba nazuvo pa gazio grudve Božije iz kojih je žito vlatalo ,klasalo i lebac nasušni u naćvama se mesio,dal pamtiš kaplju znoja što se sa njegovog čela niz tvoj kaiš slila ,onaj pljusak letnji što se ko milost prolio ,one barice po leniji i slomljene bulke kraj puta ,dal pamtiš srećne otkucaje njegovog srca kad plugom prvu brazdu zaore ,onaj sjaj njegovih očiju kad seme proklija ,njegovu muku i psovku u našim njivama zaoranu ,dal pamtiš sve puteve Gospodnje koje je s tobom pregazio ,trnje i cveće ,vodu i vatru ,radost i žalost ,so i hleb , njegov početak i kraj i ono kad je struna na tamburi zauvek pukla ,voda u djermu presušila a zemlja ga blagoslovila i pokorila .Opanku stari prašnjavi na zardjalom ekseru zaboravljen dal žališ kad proleće grane i sve se probudi za njegovim korakom zemaljskim ,za njegovom rukom žuljevitom kad te nazuva da Božije grudve gazite ,da oblake razgrćete i žerave bele krotite.Opanku babin hvala ti za hleb nasušni na astalu,za mekani jastuk perjani na uzglavlju ,za snove koje sam odživela ,za svaki trag vremena koji sija na obroncima moje duše tanane ,opanku stari prašnjavi pod opančarskom rukom si skrojen za paorsku dušu stvoren

KUĆERAK U SREMU 

Ima jedan kućerak u Sremu, 
zidan je od blata iz inata, 
s pogledom na jablanovo granje 
i salonom za plakanje. 

Iznad kuće vinograd u bregu, 
podrum čuva kuče zvano Đole, 
kuma su mu treznili od vina, 
pa je Đole sada Đina. 

(refren) 
Hej, hej, kad bi srce, 
hej, hej, kad bi duša, 
hej, hej, kad bi sudba, 
vratila me domu mome, 
Sremu voljenome. 

Znam za jedan kućerak u Sremu, 
mladost moja stanuje u njemu, 
ostala je sputanih ramena 
u pižami od vremena. 

Tamo gde se u društvu boema, 
pilo s nogu bežalo od žena, 
pevalo se najlepše na svetu, 
pokraj lampe na buretu. 

(refren) 
Hej, hej, kad bi srce, 
hej, hej, kad bi duša, 
hej, hej, kad bi sudba, 
vratila me domu mome, 
Sremu voljenome. 

Hej, hoće srce, hej hoće duša, 
hej, neda sudba da se vratim domu mome, 
Sremu dalekome. 

Autor: Vlada Kanić

U TOM SOMBORU - Malo je gradova o kome peva toliko pesama kao o Somboru. Najpoznatija od njih svakako je čuvena i omiljena pesma "U tom Somboru" (nikada "u TEM" - to je kvazilokalno narečje, koje su izmislili Beograđani pre pedesetak godina, a ovde tako nikad i niko nije govorio). Pesmu je napisao somborski zidar (inače Bunjevac) Blaško Marković (1876-1915), istaknuti borac za radnička prava i sindikalista, koji je, početkom 20. veka, pokrenuo tradiciju prvomajskih uranaka u somborskoj šumi Šikara, prošavši gradom sa crvenim zastavama, praćen tamburašima. Bio je Marković i organizator prvih radničkih štrajkova u Somboru. Osim poznate pesme, napisao je i par kraćih socijalnih drama, koje su izvodile amaterske radničke pozorišne družine ("Ženidba Šime mlinara" i "Iscrpljene radnice"). Poginuo je 1915. g. na ratištu u Galiciji. Iza njega je ostala nadaleko poznata pesma i naziv jedne somborske ulice u "Gornjoj varoši". A radnička prava, za koja se borio, danas su skoro ista kao i u vreme kada je Blaško Marković nosio crven barjak gradskim sokacima. Samo što danas više nema nikog ko bi ga proneo kroz varoš...