ANONIMNI HEROJI ...

ili ljudi koji su oko nas , koji su  učinili  neko veliko humano,ili junačko delo -a nisu dospeli u medije i ostali ,praktično ,anonimni . 
Za njih se sazna vrlo često tek kada umru (PRIMER - moj kolega iz firme ,za nas "matori Geša" ,proveo je godine kraj mene a da nisam ni ja ,ni niko drugi znao da je nosilac više ratnih odlikovanja ,između ostalog ,dva za hrabrost ,i "zasluga za narod " Saznali smo na sahrani ,kada su ih izneli na jastuku ,kao i to da je bio SKOJ-evac od 1941 . Nije uzeo "boračku" ,radio je pun staž ) 

Evo još jednog primera

Odlazak heroja STEVAN POPOV IZVRŠIO SAMOUBISTVO: Tragično okončao život pilot koji je spasao 40.000 ljudi  


Najplemenitiji podvig učinio je sa posadom boinga 707, 17. aprila 1992. kada je načinio prvi let na liniji Beograd - Sarajevo kada je uspeo tokom mesec dana svakodnevnih letova da izvuče iz sarajevskog pakla oko 40.000 unesrećenih ljudi svih nacionalnosti

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nekima se imena nikad ne saznaju.
To su ljudi koji iskreno pomažu :)

Anonimni Spiderman noću hrani beskućnike i pokazuje kako svi mogu biti heroji

Birmingham u Velikoj Britaniji ima svog vlastitog heroja.  LINK

Jedan anonimni 20-godišnjak svake večeri oblači odijelo Spidermana i lokalnim beskućnicima dijeli hranu i tople obroke.

"Kad sam im prilazio i dijelio hranu obučen normalno, niko ne bi ni obratio pažnju. Ali čim sam obukao kostim Spidermana, odjednom su svi počeli da prilaze i interesuju se za ono što radim te su pitali kako i oni mogu pomoći. To mi je bio i cilj, da se što više ljudi uključi u ovu akciju", kaže ovaj mladić koji je po danu konobar, a navečer junak.

Jednom ću reći nešto dobro i za jednog popa .
Katolički sveštenik iz Apatina Adam Berenc se jedini ,u porobljenoj Evropi i okupiranoj Jugoslaviji usudio izdavati list(die Donau -Dunav )  koji je otvoreno pisao protiv nemačkog nacional-socijalizma i Hitlera  ,i to u gradu sa 98% nemačkog stanovništva gde su organizacije kao Kulturbund imale veliko uporište .

[You must be registered and logged in to see this image.]


Uhapšen je 1944 po izričitoj naredbi samog Gebelsa .


Preživeo je rat ,umro je 1968 godine ,i danas ga niko zvanično ili nezvanično ni ne pominje -sem što postoji "zavičajno udruženje " par preostalih podunavskih Nemaca sa njegovim imenom ,i ništa drugo,praktično je anoniman .
Nikada nije dobio nikakvo priznanje od "oslobodilaca" ,iako je bio veći antifašista od mnogih koji nose "spomenice" i ordene .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovaj čovek se zove Renato Grbić ,ribar ,  i do sada je spasio 28 ljudi od davljenja u Dunavu .
Vadio je samoubice koje su skočile sa mosta ,devojke ,starce ,decu ,zimi i leti .
Danas je izvukao radnika koji je pao u reku tokom rekonstrukcije mosta . 
Samo jednu osobu nije uspeo da spase ,jer je čoveku od udara u vodu bukvalo "puklo" srce . 
Sem što je dobio razne zahvalnice ,nije poznato da je ikada značajnije nagrađen . 

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nije da sam veliki fan "junačkih pogibija za rodnu grudu" ,ali opet ...čisto da se vidi da neki "ratni heroj" ne mora obavezno da bude član neke ultranacionalističke partije ,a ni Srbin ,a još manje treba da bude neki "major Tepić" 
Stavljam ovo zbog svih onih "rezervista ",naročito iz Vojvodine koji su izginuli po ratištima ,a ne da im se ime nije pomenulo ,nego se do dana današnjeg ne zna ni broj poginulih ,recimo ,tokom "oslobađanja Vukovara" . Znaju samo oni širom Vojvodine čiji su sinovi, braća,muževi ........koji im grobove obilaze . 

---------
 Čuli ste za pakao Košara, najveću bitku tokom bombardovanja Srbije 1999. Ali, ovu priču niste čuli. Nećete je pročitati na nekom drugom mestu na internetu, jer… na internetu nema baš svega. Zato se i nalazi pred vama. Da ne zaboravimo. I nešto naučimo.
Ne, nije to priča o veličanju srpstva, jer je njen junak Tibor Cerna, već o ljubavi prema zemlji. A priča ide ovako.
Više hiljada neprijateljskih vojnika, za koje su u našoj vojsci utvrdili da su pripadali tzv. Oslobodilačkoj vojsci Kosova, ali uz podršku specijalnih snaga NATO alijanse, nalaze se sa jedne strane ove priče. Oni su, uz podršku artiljerije albanske vojske, počeli 9. aprila 1999. napad na reon granične karaule Košare, ne bi li probojem otvorili put za kopnenu invaziju. Takav prodor u srce naše južne pokrajine imao bi strašne posledice po srpsku vojsku jer bi se neprijatelj kao klin zabio u sredinu teritorije, a nesmetanim dovođenjem pojačanja mogao da deluje dalje kako mu volja. Košare, zato, nisu smele da padnu.
Tačnije, sama zgrada, ta karaula, nije toliko ključna, jer je na obronku strmih planina, s tim što je albanska teritorija od vrha planinskog venca pa na drugu stranu, ali je pozicija važna za ovu priču. Jer, naša vojska, u ovom slučaju napadnuta, bila je u izuzetno teškom položaju, pošto je neprijatelj po prelasku same granične linije napadao nizbrdo. A to je za armije vekovima značilo – lakši posao.
Drugi problem je bio u činjenici da se zbog velike granične linije koju je trebalo čuvati, a ograničenog broja raspoloživih vojnika (jer se u pozadini ratovalo sa terorističkim grupama), malo graničara našlo u pomenutom reonu pomenutog 9. aprila 1999.
Tačnije, naspram prvog ešalona (prvi red osvajača) od oko 2.000 napadača, koji je u juriš krenuo tek posle jezive, višesatne artiljerijske “pripreme” u vidu stotina granata, naspram njih je stajalo tek oko 130 ljudi. Ne pitajte kako, izdržali su tog devetog aprila. I desetog.
Polako su potom počele da stižu manje jedinice koje bi podržale nadljudske napore u nadljudskim, snežno-planinskim uslovima. Ginulo se svakog dana, češće bez hrane i dovoljno municije nego što je to iole potrebno, u snegu ponekad do grla, sa hiljadama granata koje su padale i hiljadama onih koji su napadali. Ali, kopnena invazija nije bila dopuštana.
Tamo, u paklu Košara, gde je po 12 vojnika branilo odseke na koje je jurišalo po 300 neprijatelja, komandir jednog odeljenja bio je Tibor Cerna. Rođen u Beogradu 8. novembra 1978, on je u junu (već krvave) 1998. godine dobrovoljno tražio da dođe u vojsku, pa kada je došao, onda je tražio da ide u Peć, a odatle je bio upućen – na Košare. Naspram njega i njegovih drugova bilo je toliko artiljerije i toliko neprijatelja da je smrt bila gotovo izvesna, samo je bilo pitanje “sada ili malo kasnije”. Naročito je, od 9. do 27. aprila, jedan snajperista iz Legije stranaca bio koban po naše vojnike.
Svakodnevno im je nanosio manje ili jezive gubitke, a nikako nije uspevano da bude lociran jer bi koristio samo po jedan metak pre duge pauze i pucnja sa druge lokacije.
Toliko je bilo strašno izdržavati juriše neprijatelja i svakodnevna bombardovanja iz aviona, te svakodnevno razorno korišćenje artiljerije sa one strane granice, da je samo još falio taj snajperista – da tamani koga želi i kada poželi. Srpski vojnici, u zaklonima, manjim bunkerima i rovovima, zbog njega nisu mogli ni da vrše fiziološke potrebe kako se to inače čini, nego sve u neke posude, pa kada noć padne, krišom se prazni tu negde, u blizini.
Tog 27. aprila, posle dejstva snajperiste Tibor Cerna se oprostio od zatečenih drugova, pa ustao i viknuo: “Ustašo! ‘Ajde, pucaj ako si junak, ja te čekam!” Obarač je povučen. Metak iz snajperske puške je pogodio Tibora pravo u grudni koš. Ali, Tibor nije pao. Da bi stvorio mogućnost da neprijatelj dejstvuje još jednom, kako bi ga naši snajperisti otkrili i konačno eliminisali, Tibor Cerna je ostao da stoji.
Ranjen, smrtno ranjen, okrenuo se ka svojim drugovima u rovu, koji su ga sve vreme odvraodvraćali od te namere, i rekao: "Za ovu zemlju vredi poginuti".
Tada je usledio i drugi hitac. Metak je pogodio Tibora Cernu u vrat, ubivši ga na mestu. Trenutak kasnije, srpski snajperisti eliminisali su neprijatelja.
(Do kraja NATO bombardovanja, u paklu Košara u kome je živote dalo 108 vojnika koji su sprečavali kopnenu invaziju, neprijatelj nije ostvario svoj cilj. Tibor Cerna je jedan od onih koji su dali život da se to spreči. Niste nikada ranije čuli za njega, Bog dušu da mu prosti, ali to ne znači – da treba da bude zaboravljen. Ova priča – baš tome služi.).
[You must be registered and logged in to see this image.]

Zvuci nategnuto propagandno

el_vibrador ::

Zvuci nategnuto propagandno

Istina ,i meni je delovalo malo "romansirano" ,baška ove "parole ",zvuči kao "Pucajte ,ja još uvek držim čas" .
Čak se potkrala i debela greška -pogrešno je nazvan "agresor" . 
Izdvojio sam to baš iz razloga koje sam naveo ,kakogod -momak je jedan od "bezimenih" ,anonimnih i potpuno zaboravljenih ,dok se ološ okolo šepuri kao "zaslužni" i "velike patriote" . 
Ovakvi kao ovaj nesrećnik su u stvari ratovali ,i završili kao i on -ološ umire u svojim krevetima ,okružen napljačkanim bogatstvom i sahranjuje se sa svim počastima ,odlikovani su i spomenici im se dižu ,dobijaju svoje ulice. 
Iz istih razloga "podižem" svake godine i temu "Srđan Aleksić -heroj" ,"Sarajevski Romeo i Julija" ,no jedan "Arkan" i slični se i danas kod mnogih smatraju "herojima" ,a ovi dobri i pošteni ......nikog nije briga za njih .

ZA SRPSKU ISTORIJU UČINILA ONO ŠTO NIJEDNA NACIONALNA HEROINA NIJE


DOBRI ANĐEO DIJANA BUDISAVLJEVIĆ: Austrijanka iz ustaških logora spasla 12.000 srpske dece!

DRUŠTVO 03.07.2017. 16:00h

Kada neko spase 12.000 života, njegovo delo prelazi u večno. Takav je životni poduhvat Dijane Budisavljević.

Ova Austrijanka za srpsku istoriju učinila je ono što nijedna nacionalna heroina nije - spasla je iz ustaških logora u Hrvatskoj 12.000 srpske dece.

Rođena u Inzbruku kao Dijana Obekser, nije ni sanjala da će jednoga dana posetiti Balkan, tu živeti, uticati na tuđe sudbine, spasavati živote. Sve je počelo kada je u rodnom gradu upoznala dr Julija Budisavljevića, uglednog Srbina zaposlenog u inzbruškoj klinici. Venčali su se, 1919. godine preselili se u Zagreb, gde dr Budisavljević osniva zagrebački Zavod za hirurgiju pri Medicinskom fakultetu.

Dr Budisavljević bio je jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih proterivanja i mučenja.

Početkom Drugog svetskog rata gospođa Budisavljević saznaje za stradanje žena i dece u logoru Lobor - grad.



Dolazila je u logore kao dobri anđeo. Odlučuje da iskoristi svoj društveni položaj i austrijsko poreklo i počinje organizovano spasavanje dece iz ustaških logora, od kojih su većinom bila srpska deca s Kozare i Korduna. Kuca na mnoga vrata, odlazi dva puta i kod nadbiskupa Alojza Stepinca, ali: "Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi se zainteresirati. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu".


[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne odustaje. Njenoj akciji priključuje se više od stotinu ljudi. Prikupljaju pomoć u hrani, lekovima, odeći i obući, a zahvaljujući Dijaninom poznanstvu s nemačkim oficirom Kocijanom organizovano je i oslobađanje dece.

U uniformi Crvenog krsta odlazila je u logore i pomagala zatočenim mališanima, oporavljenoj deci nalazila je smeštaj i odvajala ih od roditelja da bi im spasla život. Majke su joj davale decu, kako beleži u dnevniku, uvek uz pitanje hoće li ih ikada ponovo videti, a ona im je ulivala poverenje.

O njoj se, prema svedočanstvu preživelih logoraša, pronela priča kao o ženi koja "kupi decu“ da ih spasi. Poput dobrog anđela dolazila je u logore i iznosila bolesne i izmučene mališane na svetlost dana. Tokom 1942. godine obišla je logore Lobor-grad, Mlaka, Sisak, Gornja Rijeka, Jasenovac, Stara Gradiška.

(FOTO) SPASITELJKI SRPSKE DECE U ČAST: U Beču otvoren Park Dijane Budisavljević!

Decu su prevozili u Zagreb, u bolnice i zavode, a potom su ih vodili u dečja prihvatilišta, dok preko "Karitasa“ Zagrebačke nadbiskupije nisu dobili dozvolu da ih zbrinu po porodicama. Veliki broj dece koja su izgubila roditelje tako je i našao utočište. A kako je Ante Pavelić dozvoljavao da zagrebačke porodice udomljavaju decu pod uslovom da ih vaspitavaju u hrvatskom duhu, mnogi mališani su zaboravili svoje poreklo.

Bila je to jedna od najtežih i po broju spasene dece iz logora jedna od najobimnijih humanitarnih akcija u Drugom svetskom ratu. Mnogi pripadnici "Akcije Dijane Budisavljević“ svoju humanost platili su životom.

Dijana je svaki korak svog delovanja beležila u dnevnik, koji je njena unuka Silvija Sabo 2003. godine slučajno pronašla i objavila pod nazivom "Dnevnik Dijane Budisavljević 1941–1945“. U njemu su opisane sve etape humane odiseje, muke koje su podnosili kako zarobljeni tako i njihovi oslobodioci. Ostavila je stravična svedočanstva kakav je prizor transporta dece u vagonima vozova.

Dijana sa mužem napušta Zagreb 1972. i vraća se u rodni grad. Živi povučeno, ne priča o onome čega se nagledala. Umrla je 1978. godine lišena društvenog priznanja za svoja dela.

Ivan Karadžić ,jedan od 18 ronilaca koji su počeli spasavati jutros u 9 onu decu zarobljenu u pećini na Tajlandu . 

[You must be registered and logged in to see this image.]

Monsunske kiše su počele i spasavanje je više nego hitno . Jedan ronilac je več izgubio život tokom spasavanja . 
Po dva ronioca će izvlačiti jedno po jedno dete 

[You must be registered and logged in to see this image.]

Put je prepun uskih grla gde ronilac mora da skine i bocu ,a vidljivost je nula ,kao da ronite kroz kafu .
Svaka čast Ivane ,srećno .

10 dečaka je izvučeno ,ostaje dvoje i trener -tako javljaju svetske agencije .
Niko sem šefa spasilačke misije ne pominje lekara i trojicu ronilaca koji su sa decom već par dana ,i izaći će tek kada sva deca budu spasena .
Eto, pravi anonimni heroji .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čovek na slici se zvao Steva Popov.
Po zanimanju pilot.
Radio je u JAT-u ceo vek.
Tokom aprila 1992.godine leteći bez prestanka na liniji Beograd-Sarajevo-Beograd Jatovim Boingom 707 izvukao je 40.000 ljudi iz Sarajeva koje se sunovratilo u krvavi građanski rat.
Četrdeset hiljada!
Jedan prosečan srpski grad spašenih duša.
Na jednom od tih poslednjih ratnih letova vratio se iz Beograda za Sarajevo samo da bi našao i dovezao dete koje je majka u toj sveopštoj gužvi i užasu izgubila na sarajevskom aerodromu.
U junu iste godine iz Stokholma je bezbedno vratio fudbalsku selekciju Jugoslavije s Evropskog prvenstva, iako avionu nije data dozvola za poletanje niti snabdevanje gorivom.

Godine 2004. proglašen je tehnološkim viškom u JAT-u.

Pre tri godine izvršio je samoubistvo u svom stanu u Novom Sadu.

Ti neki tihi heroji u vremenu zla.

Немачки пријатељ, родом из Пригревице, Ернст Јегер (90), донирао је вртићу „Пчелица“ у Пригревици 1.000 евра за куповину неопходних клима. Овај човек, хуманиста, кога сви Пригревчани знају, донирао је до да сада на хиљаде евра, за разне потребе Пригревице у којој је рођен, и живео до 14 године. Од школа, Месне заједнице, спортских клубоба, KУД-а, али му је вртић некако остао у срцу.
Просто тешко је пребројати све донације господина Јегера за нашу установу у вртићу. Од опремења кухиње, преко најновијих дидактичких средстава, бројних поклон пакетића које сваке године доноси деци, па све даље до сада, када је питао шта нам треба, а то су заиста климе. Од ове донације узели смо три климе, које ће деци олакшати боравак у просторијама вртића. Наша захавалност господину Јегеру није само због донације, јер он се кроз све ове године показао као један изузетно емотиван и хуман човек, коме треба посветити пажњу-рекла је Биљана Мандић, директорка Предшколске установе „Пчелица“.
Осим вртића, Јегер, је већ три пута организовао путовања, Пригревчана и Апатинаца, у Немачку. Са великим сећањем остало је прво када је цео један аутобус пригревачких фолколораша путовао у Немачку, када су деца по први пут видела све знаменитости једне стране земље. После тога уследила су и још три колективна путовања, где се, господин, у сваком смислу, Јегер, потрудио да у тој земљи виде све туристичке атракције, и буду угошћени на највишем нивоу.
Али, ово је мало рећи! Није ли ово порука пријатељства која може да зближава а не удаљује? А он је на прави начин послао. Без помпе. Просто, људски.
С.П.Ш.

[You must be registered and logged in to see this image.]
....
A ja da dodam i ovo : njegovi roditelji su umrli od gladi u logoru Gakovo ,gde su "oslobodioci" potrpali sve civile nemačke nacionalnosti -samo zato što su te nacionalnosti .Pri tom im je oduzeta sva imovina i sva građanska i ljudska prava .
On je kao dečak preživeo ,i eto...
Pomaže ,iako može samo da gleda kuću u kojoj je rođen i iz koje je isteran kao dete .

[You must be registered and logged in to see this image.]
---
Bravo doktore . Ljudskost i čast pre svega .

Ljubitelji košarke putem zvaničnog sajta mogli su da izaberu do pet igrača za svoju idealnu petorku, a onda između njih označe onoga za koga misle da je MVP, a Srbin je osvojio najviše glasova i njemu je pripalo ovo laskavo priznanje.

Da podsetimo, Micić ove sezone u Anadolu Efesu prosečno ima 16,1 poen i 4,9 asistencija uz 1,2 ukradene lopte po meču, a odigrao je 31 utakmicu ove sezone u elitnom takmičenju.

Rekord karijere upisao je na meču protiv Fenerbahčea, kada je postigao 37 poena.

Jedini je igrač ove sezone koji je ubacio 70 ili više trojki i 100 ili više šuteva za dva poena.

Ove nedelje imaće priliku da osvoji Evroligu, s obzirom na to da će u polufinalu takmičenja, u petak u Kelnu, njegova ekipa igrati sa ekipom CSKA.

Micić je treći Srbin sa MVP nagradom, pre njega su ovu nagradu osvajali Miloš Teodosić, u sezoni 2009/10 i Nemanja Bjelica u sezoni 2014/15.

[You must be registered and logged in to see this image.]

---
U Srbiji ga jedva i pomenu ,nisam siguran da li je uopšte pozvan u reprezentaciju ?
A sve zbog izjave da na Kosovu nemamo šta da tražimo već više od 20 godina -jer su stvari kakve zaista i jesu.

Voleo bih da dosegnem Miloradove visine, nadam se da će jednog dana i to doći, kaže momak koji blista u bazenima Amerike

Sportska javnost u Srbiji pre nekoliko dana ostala je u čudu nakon tvita američkog ambasadora u Srbiji.

Gospodin Entoni Godfri čestitao je u tom trenutku anonimnom mladiću iz Beograda na obaranju rekorda velikog Majkla Felpsa. Reč je o Ðurđu Matiću, koji pliva za juniorski tim čuvenog koledža „Džordž Vašington“.

Skroman

Naime, on je na bazenu Ležun hol oborio rekord koji je držao jedan od najvećih plivača u istoriji Majkl Felps. Matić je u kategoriji 100 metara leptir isplivao deonicu za 46,11 sekundi i tako srušio Felpsov rekord od 46,60 sekundi, koji je uspostavljen još 2011. godine. Rođeni Beograđanin je tako nastavio sa sjajnim rezultatima pošto je prethodnog vikenda srušio još jedan rekord kad je u istoj konkurenciji isplivao 45,72 sekunde.

Ovaj 21-godišnjak, u ekskluzivnom razgovoru za Kurir, želeo je, pre svega, da objasni javnosti šta ovaj rekord zapravo znači i koliku težinu ima u svetu plivanja.

- Želeo bih da objasnim, kako bi srpska javnost bila potpuno upućena, šta sam zapravo uradio. Oborio sam rekord bazena koji je držao Majkl Felps i nije to nikakav veliki rekord - počinje priču ovaj skromni mladić i nastavlja:

- To je sve bilo u bazenu od 25 jardi, na trci 100 jardi delfin stilom. Ipak, veoma sam zadovoljan tim rezultatom, koji mi je doneo mesto u 30 najboljih plivača u NCAA (koledžu) - rekao je u razgovoru za Kurir Ðurđe, koji nam je otkrio svoj cilj za naredni period.
- Želim da budem u vrhu svetskog plivanja i primarni cilj mi je, zasad, da se kvalifikujem za Olimpijske igre u Parizu 2024. godine. Malo mi je falilo da se nađem u Tokiju, ostvario sam B normu, a za Olimpijske igre je potrebna A norma. Nadam se da će ona dođi u narednom periodu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

....
A mi nemamo pojma da čovek postoji ?

Postoje mnoge verzije o tome zbog čega je nastalo verovanje da odžačari donose sreću. Jedna od njih kaže da, kada je dimnjak zapušen, a dom ispunjen dimom, znači da dom “ne diše” i da se nagomilava negativna energija, te kada odžačari dopuste kući da “diše”, dolazi do preporoda, sve loše se izbacuje i životna sila ponovo jača.

Mnogi od nas i danas veruju da odžačari donose sreću, a kad je već tako, zašto je ovom pričom, simbolično, ne bismo i sami prizvali u novoj godini?!

Zoltan Gal, jedan od poslednjih odžačara na teritoriji opštine Apatin, premda je gotovo tri godine u penziji, i dalje nije ostavio četke i radno odelo. Za ceo svoj radni vek, samo jednom je bio na bolovanju, i to zbog povrede na radu. Iako je tada pao sa 6 metara visine, srećom je prošao sa blažim ozledama i brzo se vratio svom poslu.

Ovog uvek nasmejanog odžačara gotovo svi u Apatinu i okolini poznaju, a mnogi se veoma obraduju kada ga vide, upravo verujući da će im doneti sreću.

Još od davnina se veruje da odžačari donose sreću. Oduvek su se, naročito žene, hvatale za dugmad kad me ugledaju, a često se dešavalo i da su tražile da otkinu sa četke nekoliko dlaka i stave ih u nedra za sreću. Tada su još bile četke od dlake, a kada su došle žičane, stvar je bila malo teža, našalio se Gal.
Zolika, kako ga uglavnom zovu, kao odžačar je počeo da radi 1. februara 1981. godine.

Nisam voleo školu. Po završetku osmogodišnje, upisao sam srednju, ali sam već u prvom razredu imao preko 10 opomena. Majka mi je rekla ako neću u školu, moram da radim. Sticajem okolnosti, tadašnji komšija mi je radio kao dimnjačar, pozvao me da dođem da radim sa njima i tako je sve krenulo, saznajemo od Zoltana.
Prema njegovim rečima, u to vreme se morao završiti kurs za odžačara, koji je trajao tri meseca, potom je gotovo tri godine išao sa majstorima zajedno na praksu, da bi tek posle toga započeo samostalno raditi.

Tokom svih tih godina, zavoleo sam svoj posao. Prljav je i nezahvalan, zimi se smrzneš, leti na tavanu preko 50 stepeni, ali uvek sam među narodom. Tu je uvek priče, šale, popije se kafica, rakijica. Kad idem kroz grad, svi me pozdravljaju, lepo je to, priča ovaj apatinski odžačar.
Iako je penziji, ljudi ga i dalje svakodnevno zovu za odžačarske usluge, navikli su na njega, i to mu, kaže, pričinjava zadovoljstvo.

Lepo je kad ljudi cene tvoj rad i uvek te zovu, jer to znači da dobro obavljaš svoj posao. Do skoro sam bio jedini odžačar u Apatinu. Sad ima jedan mlađi čovek, ali bojim se da će vrlo brzo ovaj zanat izumreti, kao i mnogi drugi stari zanati, zaključuje Zoltan Gal.
Za sam kraj, naš sagovornik poželeo je svim svojim sugrađanima srećnu 2022. godinu i posavetovao ih da ostanu odgovorni i redovno održavaju svoje dimnjake

[You must be registered and logged in to see this image.]

Danubius ::

Postoje mnoge verzije o tome zbog čega je nastalo verovanje da odžačari donose sreću. Jedna od njih kaže da, kada je dimnjak zapušen, a dom ispunjen dimom, znači da dom “ne diše” i da se nagomilava negativna energija, te kada odžačari dopuste kući da “diše”, dolazi do preporoda, sve loše se izbacuje i životna sila ponovo jača.

....


[You must be registered and logged in to see this image.]

Moglo bi ovo na temu Zašto se kaže/veruje. Sumnjam da su naši stari mnogo znali i polagali na feng šui i "negativne energije". Bili su mnogo praktičniji. Kuće su bile pokrivane trskom i/ili slamom. Opasnost od požara je bila velika. Takođe zapušen odžak je mogao da dimom (ugljen monoksid) pobije porodicu na spavanju. Odžačar je bio garancija sigurnosti.

Gospodinu Zoltanu želim da još mnogo godina ljudima donosi sreću i omogućava bezbedno grejanje.

Kako moze izumrijeti, dok ima dimnjaka, neko ih mora cistiti, samo sto ovdje to rade firme pa ih ne raspoznajes da su bas dimnjacari.

Astra ::

Kako moze izumrijeti, dok ima dimnjaka, neko ih mora cistiti, samo sto ovdje to rade firme pa ih ne raspoznajes da su bas dimnjacari.

Problem je što ovde nema ni firmi koje se time bave. Konkretno kod mene - plaćamo usluge "održavanje dimnjaka" kroz račun za plin ali odžačara smo videli pre nekih desetak godina. Imamo četku pa početkom grejne sezone sami očistimo.

Zbog toga što se ovim zanatom više niko ne bavi svake zime naše DVD ima više intervencija jer se zbog upaljenog dimnjaka upali i kuća.

[quote="Astra"]

ZoxZoja ::

Astra ::

Kako moze izumrijeti, dok ima dimnjaka, neko ih mora cistiti, samo sto ovdje to rade firme pa ih ne raspoznajes da su bas dimnjacari.

Problem je što ovde nema ni firmi koje se time bave. Konkretno kod mene - plaćamo usluge "održavanje dimnjaka" kroz račun za plin ali odžačara smo videli pre nekih desetak godina. Imamo četku pa početkom grejne sezone sami očistimo.

Zbog toga što se ovim zanatom više niko ne bavi svake zime naše DVD ima više intervencija jer se zbog upaljenog dimnjaka upali i kuća.

I ja naravno imam "četke" i čistim .
Ali, naravno da ne znam "spaliti šlauh" od smole ?
To Zolika uradi dok popije rakijicu i popuši cigaru .Novine , kanta vode za svaku sigurnost -sređeno .
"Komunalno " pošalje "stručnjake" .U mom slučaju ,čoveka koji je 1991 bio samnom u "rezervi" kao "vozač oklopnog transportera" (a pre toga vozio samo bicikl ?)
Tako isto -kao "odžačar" se pojavi ista osoba koju ja znam kao "grobara" (kopača rake ?)
Svaki dan čitamo o požarima sa ljudskim žrtvama .
Da ima "iskusnih" odžačara i održavanja -toga ne bi bilo .
Zato ga i stavih u "anonimne heroje"

Pančevački ribar Renato Grbić je juče spasio još jedan život -62 -godišnju ženu koja je skočila sa pančevačkog mosta .
Renatu je to 31-vi spasen život (za 29 godina ,koliko "ribari" )

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nisam siguran da li je Renato dobio bilo koje veće "priznanje" ,ali se na društvenim mrežama pojavila peticija da se Renatu dodeli "nacionalna penzija" .
Ako je imaju popovi i razne pevaljke ,valjda je i on zaslužuje ?
Koliko života su oni spasili ?
Ili će i Renato doživeti da ima "ribarsku" ,tj ,to spada u "poljoprivredne" penzije od 100 eu ,za čega ni hleba neće moći kupiti ?

Marija Veselić Katalin iz Kupusine, jedna od omiljenih pijačnih prodavačica na apatinskoj pijaci, iako ima punih 79 godina, gotovo da ne propušta dolazak na pijacu. Ova šarmantna bakica, kako nam je otkrila, na pijaci je počela raditi već sa sedam godina.

- "Kad sam počela raditi na pijaci, kao dete, nisam ni imala cipele, već klompe. Tata je imao zemlje, pa smo prodavali naše proizvode. Ostala sam bez majke kad sam imala svega 13 godina, umrla je mlada, pa sam morala raditi", priseća se baka Marija.

Iako je svi znaju kao Kupusinku, ova vremešna pijačna prodavačica je zapravo rodom iz Zmajevca, a šezdesetih godina prošlog veka, udavši se, doselila se u Kupusinu. Kako saznajemo od nje, čim se doselila na teritoriju naše opštine, ponovo je počela raditi na pijaci, ali, uprkos tome što je godinama na tezgi ATC-a, mnogo joj nedostaje stara pijaca.

- "Nikako se nisam navikla na ovu novu pijacu, ali šta se tu može, raditi se mora. Teško je. Sa 65 godina sam dobila socijalnu pomoć, 10.170 dinara. Od toga se ne može živeti. Kad platim troškove struje, vode, lekova, ne ostane mi ništa. Sin mi ima 60 godina, nije se ženio, nema stalan posao, kad je lepo vreme radi sezonske poslove, tako da se moram snalaziti", priča Marija, koja u proseku izlazi na pijacu tri do četiri puta nedeljno.

Uprkos svemu, naša sagovornica jedna je od onih koja gotovo uvek ima osmeh na licu. Mnogi Apatinci koji posećuju pijacu često svrate na njenu tezgu, ako ništa, a ono bar radi razgovora. Baka Mariji se posebno raduju deca, a ona nam otkriva da, dokle god je na nogama, radiće. Mi joj, u svakom slučaju, želimo da je zdravlje još dugo služi, te da je i dalje viđamo nasmejanu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Opšte je poznato da je bicikl jedno od osnovnih prevoznih sredstava Apatinaca. Verujemo da ne postoji kuća u našem gradu koja nema bar jedan bicikl, a naš sugrađanin Dušan Ivanišević dvadeset godina unazad brine upravo o tehničkoj ispravnosti naših omiljenih prevoznih sredstava. Dule, nadimak po kom ga većina Apatinaca zna, u ovaj posao je krenuo iz ljubavi prema biciklizmu kojim se bavi gotovo ceo svoj život, ali i iz potrebe.

- "Radio sam u brodogradilištu, a kada je situacija u firmi postala loša, moralo se nešto drugo početi raditi. U to vreme sam se uveliko bavio biciklizmom, poznavao sam mehaniku i onda je sve dalje bilo logično. Našao sam lokal i tako je krenulo. Bilo je malo bolje vreme tada. Već prvu godinu nisam bio u minusu. Bilo je više para u opticaju, bilo je velikih firmi koje su dobro radile, bilo je više ljudi u Apatinu", priseća se Dule.

Prema njegovim rečima, u sezoni se jako puno radi, po deset sati dnevno, ali preko zime, naročito kada padne sneg, gotovo da ne bude posla.

Pitali smo ga na šta posebno treba da obratimo pažnju kada su naši dvotočkaši u pitanju.

- "Ako kupujete bicikl, morate znati da su kineska dosta slabija, dok su ova sa Zapada, pa i polovna, mnogo bolja, čak i od novih kineskih. Kada je održavanje bicikla u pitanju, jako je važno da ima kočnice, da je dobro osvetljeno kad je noć, da ne budu prazne gume, da ne šeta točak levo desno, u suštini, da bicikl bude tehnički ispravan", objašnjava Ivanišević.

Kako smo saznali od našeg sagovornika, ljubav prema biciklizmu krenula je kad je imao 17 godina. Već tada je zabeležio prve uspehe na Sportskoj olimpijadi školske omladine Vojvodine.

- "Nekad je u Vojvodini postojalo takmičenje pod nazivom Sportska olimpijada školske omladine Vojvodine. Sve opštine su imale školska takmičenja, pa potom opštinska, zonska, i na kraju Olimpijada, u svim sportovima je to bilo, i bilo je prelepo. Mi smo bili drugi u Vojvodini na SOŠOVu u Subotici, davno je to bilo. A što se ljubavi prema biciklizmu tiče, ona je zapravo počela zahvaljujući mojoj braći koji su osamdesetih proputovali sve republike i pokrajine bivše Jugoslavije, i sve pogranične zemlje. Oni su u to vreme studirali i svaki raspust su koristili da sednu na bicikl i idu na turneje. Uživao sam kao klinac u tim njihovim pričama", priseća se Dušan.

Osim uspeha na SOŠOV-u, Dule je tokom svoje biciklističke karijere učestvovao i na mnogim drugim takmičenjima, a jedan od najvećih uspeha mu je svakako drugo mesto na brdskom prvenstvu Vojvodine. Jedno vreme se rekreativno bavio i atletikom, uglavnom, ceo život je u sportu. Verovatno je upravo to i razlog što mnogi ne mogu verovati kada im kaže da ima 62 godine.

- "Evo, juče sam prešao 20 km kroz atare, kroz šumu. Vozim često, kad mi vremenski uslovi dozvoljavaju i kad nemam puno posla. Svo slobodno vreme se rekreiram, a najviše volim da je to u prirodi", zaključuje naš sagovornik.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Divna priča

Kica/Praja ::

Divna priča

Realna .Ja imam "berbera" gde sam išao kao dete (na pletenu ,visoku "stolicu" ),pa do toga da sam spadao u kategoriju "Bitlsi" (šišanje 5 din .inače ,3 ) da bih došao do onoga -"Čika Nikola ,samo proterajte mašinicu tu se ne može ništa više učiniti "
Poenta -oko "stolice" su ploćice "izlizane" -tačno se vidi trag "obilazim oko tebe " ? Nikada tako nešto nisam video .
Tragično je da je "čika Nikola" oženio svoju (znatno mlađu "učenicu " ) Imaju dvoje odrasle dece ,i unuke.
Sem što se Slavici desilo da postane dementna ,i preminula je pre nekih mesec -dva

I ovo je lepo i životno

Ово је Бранка Минић (84) из села Топли дол на Старој планини. Она стражари и јавља кад долазе окупатори (инвеститори) Она је Милунка Савић 21. века, она, Десимир Стојанов и још многи безимени храбри људи и њихова деца која дотрче из Ниша и Пирота кад треба. Питам се само како за њих нико или скоро нико не зна, а сви знају за Ћуту, Окрени обрни, Не давимо паткицу,  Главу дајем Кошутњак не дајем и остале печурке после кише??!  
Милунка је знала куда и с ким иде, као што зна и бака Брана. Да ли ми знамо?! Слуђени смо од муљатора, насилника, покварењака, безбожника,  вицибатина и однарођених џигерана. Не догађа се нама све ово зло без разлога. Дозволили смо да нас слуде лажне месије, психопате и министри среброљупци. По цео дан и ноћ гледамо оне јаднике у Задрузи и чекамо следећу помоћ у папиру који губи сваку вредност. Астероид се приближава.

Ovde se moraju pomenuti naš "Kića /Praja" ,imenom-Milan Ristanović(poznatiji kao "Kapelini" )

Čovek je objavljivao ozbiljne tekstove u više nego ozbiljnim medijima (potražite na netu)
Skroman kakav jeste -.nikada nije pomenuo .
Drugi naš "heroj" je naš Debi .
Samo dve knjige objavljene -a za objavu spremne još 42 ?
Respect ,pred našim "anonimnim herojima" .

Ovo je Lepa Radić,17 godišnja partizanka koja ni po cenu života nije htela odati ko su komunisti u grupi pohapšenih sugrađana .

Nemački okupatori su je obesili 11. 01 .1943 .

[You must be registered and logged in to see this image.]

A ovako joj se mi "odužujemo" -deponijom .

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ponekad se zapitam -kakvi smo mi to ljudi?
Ništa nam nije sveto ?

[You must be registered and logged in to see this image.]


Ketrin Mekfejl je posle završetka  I sv. rata, Novom Sadu,podarila 1934 g. u Srem.Kamenici stacionar za lečenje dece od tuberkoloze....90-tih su tu stanovala neka lica,stacionar je bio zapušten,prljav a Ketrinina bista sa postoljem isčupana bačena zarasla u korov....

Moj  "drug" i "brat"

Ljubav prema muzici za Apatinca Borislava Krtinića, nesuđenog građevinskog inženjera, umnogome je odredila njegov životni put.

Profesionalno se počeo baviti  muzikom 1986. godine, svirajući različite žanrove na bas gitari i gitari u velikom broju bendova u celoj bivšoj SFRJ. Nakon 2004. godine nastavio je svirati isključivo rok i bluz, ali samo kao hobi.

Prema rečima našeg sagovornika, gitara je instrument koji ga je fascinirao još kao dete.

“Za gitaru sam se zainteresovao u 5. razredu osnovne škole. Već godinu dana potom sam dobio gitaru kao poklon od roditelja, ali me je najviše fascinirala električna gitara. Istu sam pokušao napraviti sa nekih 14 godina, ali tad nisam o izradi električne gitare ništa znao, tako da taj pokušaj visi u garaži na zidu kod jednog drugara kao ukras i uspomena”, otkriva Krtinić.

Ovaj danas vrhunski majstor za gitare, izradu i popravku svojih omiljenih instrumenata je počeo devedesetih godina, kada je došao do prave tehničke literature iz pomenute oblasti.

“Zahvaljujući internetu, danas  je mnogo lakše onome ko počinje da se bavi ovim zanatom, naročito zbog Youtube-a gde je sve potanko objašnjeno”, priča Borislav i dodaje da najviše radi električne gitare, ali prihvata i akustične ako proceni da može da uradi.

“Smatram da je izrada akustičnog instrumenta mnogo zahtevnija i komplikovanija, tako da je to večita tajna zašto neki instrument ispadne na kraju vrhunski, a neki ne. Isti materijal, isti lepak, potpuno ista konstrukcija, a tako različito zvuče. Zbog toga se majstori šale da je vrhunski instrument greška majstora”, objašnjava Krtinić, koji, kako sam kaže, ovaj zanat uči praktično ceo svoj život.

Borislav Krtinić je izradio oko 30 novih gitara, a što se popravke tiče, taj broj je odavno trocifren. Među svim tim gitarama, naravno da postoje one koje su za njega posebne.

“Naročito sam ponosan na jedan zaista vrhunski Stratocaster Gold. Pravljen je od javorovog drveta koje se sušilo dvadeset godina i čekalo da postane gitara. Tu je i jedna petožičana bas gitara izrađena od drveta jasen- mazer-wenge, a trenutno pravim bas gitaru mom mlađem sinovcu, koji je akademski muzičar,  profesor klarineta, pa tu ne smem nikako da pogrešim i nadam se da će krajni rezultat biti za ponos i njemu i meni”, ističe naš sagovornik.

Borislav otkriva da se u prošlosti moglo mnogo više prihodovati o ovog zanata, ali danas ga više smatra za hobi. Iako nema neke velike planove za budućnost, ipak mašta o makar još jednom remek delu.

“Ne mogu da kažem da imam neke velike planove kad je ovaj zanat u pitanju. Ipak ja nemam malo godina, ali ako jednog dana uradim svoj “masterpiece” ili kako se kod nas popularnije kaže remek delo, pokloniću ga našoj poznatoj umetnici Ani Popović,  bluz gitaristkinji i pevačici, čiji rad odavno pratim, i koja je postigla zavidan uspeh u svetu, posebno u Americi”, otkriva Krtinić, a s obzirom na entuzijazam i posvećenost koje je na njemu lako prepoznati, sigurni smo da ovaj njegov san neće ostati nedosanjan.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ti ovdje pricas o zanatima koji odumiru.....dimnjacar, popravljac bicikla i slicno.....sta je tu herojstvo, prosvjetli me.

Astra ::

Ti ovdje pricas o zanatima koji odumiru.....dimnjacar, popravljac bicikla i slicno.....sta je tu herojstvo, prosvjetli me.

To su oni "mali ljudi" koji nam reše neke možda "minorne " probleme u životu.
Recimo ,kao tebi -"Zorka frizerka"
Mirna ne bi bila da te nije ošišala kako si htela ,zar ne ?
Tako mi mladi komšija rešio  problem sa dimnjakom (napukao je ) Mnogo je bilo visoko i zeznuto -znaš kada bi se ja tamo popeo ? Nikada . Možda je reč preterana (heroj) ali je smisao taj .
Tihi ,mirni ljudi koji rade poslove za koje mi nismo sposobni .
Možda "mali heroji" ,*el to bolje ?

СОМБОР - Милица Нађ, петнаестогошњакиња из Сомбора, пружила је рану реанимацију 80-годишњој Ш.Д. и тим херојским потезом спасила јој живот све до доласка Хитне медицинске помоћи.


Милица је у исповести за РТВ објаснила околности те невероватне ситуације.

„То се све издешавало веома брзо, у неколико секунди видела сам да је у питању једна бака која је имала отворене очи и раширене зенице, али је била у бесвесном стању. Баку сам подесила у седећи положај, након тога сам се уверила да више не дише, па сам је ставила да лежи, након тога сам је брзо скинула, дигла сам јој мајицу и почела да прекрштам наизменично руке и кренула са реанимацијом, почела сам да јој дајем вештачко дисање...Док Хитна помоћ није дошла, урадила сам више серија компресија, поред мене је била жена из ШОСО која је пришла да помогне, она ми је помагала да одржим реанимацију све док не дође Хитна помоћ... смењивале смо се....све је то било веома брзо...Бака је била без пулса, када сам јој повратила пулс, убрзо је стигла Хитна помоћ и они су даље преузели реанимацију и бака је у болницу одвезена са пулсом. Само сам хтела да помогнем, било ми је у циљу да је одржим у животу...Верујте ми, у том моменту када видите да неко не дише... одједном сам се сетила свих инструкција са обуке пружања прве помоћи, коју сам прошла у сомборском Црвеном крсту и јако ми је драго што сам баки у том моменту спасила живот, верујем да би свако то урадио“, испричала нам је хероина Милица, иначе ученица прве године економске школе у Сомбору.

У сомборској Општој болници „Др Радивој Симоновић“ су за РТВ рекли да се Ш.Д. из Сомбора, којој је петнаестогодишња Милица спасила живот, налази у коронарној јединици и да се прати њено стање.

Милица је објаснила како јој је то јутро почело.

„Јуче ујутро нешто пре осам часова мајка ме је возила у школу, петак, последњи дан школе у радној недељи пред још један викенд. Пошто мама увек пажљиво вози, она је угледала жену како лежи на тротоару код школе ШОСО „Вук Караџић" на Апатинском путу. Око жене, која је лежала, биле су још две друге жене које су стајале, а једна од њих је причала на мобилни телефон са Хитном службом. Без икаквог двоумљења мама је брзо паркирала ауто, а ја сам излетела из аута како бих што пре видела у којој мери је жени потребна помоћ. Видела сам да је у питању једна старија жена, нечија бака...... Брзо сам дала легитимацију Црвеног крста једној од жена, која је била на вези са Хитном службом да би видела и пренела да сам ја неко ко је прошао обуку прве помоћи у Црвеном крсту, а онда је све кренуло око реанимације“, каже Милица.

Миличина мајка Јасмина истиче за РТВ да је Милица до сада више пута указивала људима прву помоћ у разним неким много лакшим ситуацијама, али да до сада није имала спашавања и реанимације.

„Милица је излетела из аутомобила, није се устручавала да приђе баки.... Мене су преплавиле све емоције које постоје у човеку. Била сам сигурна да моје дете зна шта ради. Опипала је баки пулс...на руци... на врату, тек када је урадила све провере тако рутински и брзо, рекла ми је да потражим лекове у торби да видимо да ли бака можда нешто пије за срце.......помогла сам јој да подигне баку, после је помогла жена из школе, није лако радити компресије када спашавате некоме живот у реланом животу...Милица је то све прошла на обуци са лутком....Милица никада до сада у реалном животу није била у тој фази да пружа помоћ некоме ко нема пулс и да мора да се снађе...Срећна сам што је све прошло како треба и што је она ово прошла и у реалности где је применила знање са обуке...Претпостављамо да је бака имала срчани удар и не могу да вам опишем какав је то осећај, бити у таквој ситуацији.... Милици није страно да указује прву помоћ за мање незгоде, било је таквих ситуација, али до сада је ово било први пут да се овако реагује...“, рекла је Јасмина Нађ.

У сомборској Хитној служби истичу: „Прва карика у ланцу је да очевидац започне основне мере оживљавања компресија на грудну кост и давање вештачког дисања, јер се на тај начин купује време до доласка Хитне помоћи, која даље наставља са пацијентом. Када се од три до пет минута некоме пружи прва помоћ, јако су велике шансе за преживљавање. У којој мери је важно одмах реаговати и имату ту свест показало се на примеру петнаестогодишње Милице, која је пружила помоћ старијој жени“, наглашава др Милан Божина из Хитне службе Дома здравља „Др Ђорђе Лазић“ у Сомбору.

Преко 200 младих прође обуку из пружања прве помоћи у сомборском Црвеном крсту.

„Милица је волонтер Црвеног крста непуних годину дана, а до сада је показала да има невероватан осећај за друге људе, да је вредна, радна и добар другар свима. Ова ситуација показује колико је значајно да сви грађани, требају познавати основе пружања прве помоћи и да могу да реагуију до доласка службе Хитне медицинске помоћи", напомиње за РТВ Биљана Клипа, секретар Црвеног крста.

Милица из Сомбора је позитиван пример хуманости који треба следити и како треба реаговати, нарочито ако ћете реакцијом некоме спасити живот.

Prema njegovim rečima, trenutno radi na više projekata istovremeno.

“Mi smo se jako rasplunuli. Radili smo dve godine na katalogizaciji biblioteke, a sad se već otvaraju projekti oko popisivanja grobalja, stvaranja podataka bitnih za istraživače. Gledamo da što više ljudi dođe ovde, pronađe tragove svojih predaka. Radimo i na velikom projektu da obeležimo sve vlasnike kuća koji su bili tu do 44. godine, kako bi upravo ti potomci mogli naći mesta odakle su im porodice potekle. To su sve stvari koje mogu da dovedu ovde ogroman broj ljudi, ogroman broj turista. U tom smeru sad idemo, ali i na daljem sakupljanju nemačke kulturne baštine, arhivske građe, umetnina koje propadaju po crkvama, privatnih zbirki, to se svakodnevno sliva u naše zbirkei trudimo se da te podatke obradimo, sačuvamo, izložimo”, rekao je Mašić.

Boris se iskreno nada da će Apatin dobiti gradski muzej, gde bi jedan veliki deo njihove zbirke mogao da pređe.

“Mi nismo sakupili samo crkveni materijal, tu su i čitavi inventari kuća, dokumentacija, umetnine, nameštaj i još mnogo toga što mora jednog dana da dospe u neki muzej ili mesto gde će se proučavati. Zbirka ogromna, ali, nažalost, nije još popisana. Samo knjiga i periodike ima gotovo 40.000, samo dokumenata u arhivskoj građi ima gotovo 20.000. U pitanju je izuzetno kulturno blago, čak i veći gradovi nemaju toliko materijala. Bukvalno se svakodnevno naši fondovi obogaćuju... Neophodno je razviti za toliki broj predmeta i arhiv, i biblioteku, i muzej. Nadam se da će društvo naći načina da pomogne, inače je sve to osuđeno na propast”, izjavio je.

Naš sagovornik završio je Fakultet fizičke kulture i bavi se sportom rekretivno, ali se najmanje bavio tim poslom, iako je 9 godina radio u prosveti, gde je predavao nemački jezik.

Ima puno hobija i kako nam je otkrio, sakuplja sve i svašta od malih nogu i to mu je pasija. Uvek radi više stvari istovremeno i stalno je aktivan. Ponosni je otac je dvoje dece, na koje je takođe preneo ljubav ka istoriji.

“Kod nas je to uvek bio deo naših života. Imao sam sreću da moja supruga isto to jako voli i da u tome uživa i bezgranično me je podržavala. Nekad to nije jednostavno za porodicu, zato što to često ide sa finansijama, gubitkom vremena, nedovoljnim posvećivanjem drugim stvarima, ali ja sam imao apsolutnu podršku i razumevanje i mi smo uspeli izgraditi kod naše dece ljubav za sve to. Oni na drugi način doprinose svojoj kulturi. Gde god mogu, učestvuju i pomažu”, ponosan je Mašić.

Ono do čega mu je najviše stalo, jeste da ljudi ispravno razumeju ono što on želi da uradi.

“Želim da ljudi ispravno shvate da su moja nastojanja da pomognem ovom gradu, koliko je to u mojoj fizičkoj i intelektualnoj moći moguće. Meni je stalo da svi zajedno nosimo našu istoriju sa ponosom. Nemaca ovde više gotovo da nema, neće ih više nikada ni biti, ali oni su ostavili ovde ogromnu zaostavštinu, jedno blago, i na nama koji živimo u ovom gradu u tim kućama je ostavljeno u amanet da to sačuvamo, da sačuvamo za budućnost i da iz toga izvučemo pouku, da to što su nam ostavili čuvamo i nosimo u budućnost i da na kraju krajeva izvučemo i korist iz toga. Da što manje uništavamo, da što više obnavljamo, da što više tu našu lepotu prikazujemo, da je prepoznajemo, da čvrsto držimo u rukama i nosimo u budućnost kao naše sopstveno blago. Tako treba da bude sa svim kuturama koje se nalaze u ovom gradu, da se ne pretvorimo u jednu bezličnu masu, nego da svoj individualizam sačuvamo i prenesemo ga u budućnost, samo mi je do toga stalo. Moje namere su apsolutno samo posvećene ovom gradu i njegovom boljitku”, zaključio je Boris, kom od srca želimo da istraje u svojoj borbi, te da ga i neke buduće generacije spominju s ponosom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

-------
Inače je to moj kum .

Da nije Pero🤣

Astra ::

Da nije Pero🤣

Nije ,Boris .U stvari sam ja njemu venčani (crkveni) kum -ne on meni .

Josip Reihl Kir, heroj kojeg ova država divljački pokušava gurnuti u zaborav

[You must be registered and logged in to see this image.]


Piše: Vladimir Matijanić, za Index.hr

Na cesti između Osijeka i Tenje na današnji je dan 1991. godine ubijen Josip Reihl-Kir, načelnik osječke policije, čovjek posvećen pregovorima i izbjegavanju rata.

Stasale su, a odavno i stekle pravo glasa, generacije kojima je ta 1991. godina dio crno-bijelog svijeta, stvorenog i umrlog prije njihovog rođenja, svijeta bez mobitela, interneta i, kakva li užasa, Facebooka, Instagrama, Twittera te ostalih okupljališta modernoga svijeta. A opet, 1991. je itekako prisutna u njihovim životima: oživljavaju je priče i tekstovi nas, svjedoka tog doba, prigodni tekstovi i tjeralice po portalima i društvenim mrežama, televizijske i radijske emisije, svečane akademije i pozivi na linč onih koji o njoj ne govore na poželjan i očekivan način.

Od svih minulih godina 1991. i dalje je uvjerljivo najvažnija u Hrvatskoj, ona je mjera podobnosti, pravilan odnos prema njoj i dalje se nagrađuje, a čak i nasljedno daje prednost pri zapošljavanju, na primjer.

U službenoj ratnoj memoriji za Kira nema mjesta

Koliko god da je 1991. godina živa, službeno sjećanje na Reihl-Kira kao da je umrlo, premda, naizgled, nema razloga za to. Šef osječke policije postao je nakon pobjede HDZ-a, nacionalno ni ideološki ne spada u ljude čije su žrtve nepodobne u današnjoj Hrvatskoj.

Ipak, od stotina stradanja kojih se svakodnevno prisjećaju Andrej Plenković, što osobno, što posredstvom Tome Medveda kao svog opunomoćenika za ratnu memoriju, ili Zoran Milanović, najborbeniji ratnik mirnodopske Hrvatske, ili pripadnici brojne braniteljske scene, tragična smrt Reihl-Kira nekako je u drugom planu, prepuštena familiji i onima čiji doživljaj 1991. nije baš ugođen s ratnim mitovima.

Bilo bi, naravno, drugačije da je Reihl-Kira ubio neki Jovan, Stevan ili Života, no činjenice vele da je načelnika osječke policije smaknuo čovjek po imenu Antun i prezimenu Gudelj. Uz Reihl-Kira ubio je i potpredsjednika osječkog Gradskog vijeća Gorana Zobundžiju te gradskog vijećnika Milana Kneževića, dok je Mirko Tubić, predsjednik Mjesne zajednice Tenja, teško ranjen. Nastradali su na prilazu Tenji kamo su išli pregovarati s pobunjenim Srbima.

Dok smo živjeli pod režimom Franje Tuđmana, ubojici su se događale tek neugodnosti, sitne u odnosu na težinu nedjela. Nakon zlodjela, Gudelj je proveo nekoliko mirnih dana u Hrvatskoj, prema raspoloživim podacima prvo kod brata u Osijeku, a potom u Zagrebu, odakle je otputovao u inozemstvo. Tjeralica za njim bit će raspisana tek 1993. godine, a 1994. godine osuđen je na 20 godina zatvora, ali u odsutnosti.

Ubojica osuđen tek 18 godina nakon likvidacije

Ako vam se čini da ovih 20 dosuđenih godina proturječi tvrdnji da je u Tuđmanovom režimu trostruki ubojica Gudelj imao tek sitnije neugodnosti, valja podsjetiti i da tu kaznu nikad nije odslužio. Na temelju tjeralice uhapšen je 1995. godine u Frankfurtu, ali je dvije godine kasnije bio oslobođen na temelju Zakona o amnestiji.

Kirova udovica povela je pravnu bitku protiv takvog epiloga i Ustavni je sud stao na njezinu stranu. No, tek 2001. godine, kad su Franjo Tuđman i njegov režim bili naizgled mrtvi. Nastupile su one izgubljene godine SDP-ove vladavine, postupak protiv Gudelja opet se kilavio i, da ne duljimo, tek je 2008. godine dobio 20 godina zatvora i to nepravomoćno. Pravomoćnost je nastupila 2009., 18 godina nakon ubojstava.

Gudelj se na sudu branio tvrdnjom da nije imao namjeru pucati, što je bilo u suprotnosti s činjenicom da je u vozilo s likvidiranima i ranjenima ispaljeno mnogo metaka. Neka tumačenja vele da je ubojica bio ogorčen što ubijeni uopće idu na pregovore sa Srbima, dok je Kirova udovica ostala u uvjerenju da je nalog za likvidaciju stigao s hrvatske strane, točnije, od nekog moćnog iz vlasti.

Hrvatska, međutim, nikad nije imala ozbiljne institucije koje bi se bavile tako delikatnim pitanjima pa ako je ubojica i osuđen kasno i jedva, tko bi još mogao očekivati pravičnu istragu o motivima. Je li Gudelj pucao zbog osobne ljutnje ili po nalogu, to će, kako sada stvari stoje, a stoje vrlo čvrsto, ostati vječni misterij. Nikad stoga nećemo doznati ni tko je toliko ugrožavao Kira da se bliskim osobama povjeravao kako strepi za svoju sigurnost.

Da je podizao desnicu uvis, Kira bi danas slavili

U međuvremenu, nestajat će sjećanje na Reihl-Kira. Hrvatski policajac koji nije stigao iz mrke emigracije, nije maltretirao svinje kao slavni ministar obrane, nije podizao desnicu uvis, nego je uporno i, očito, vrlo naivno, pregovorima pokušavao spriječiti rat.

Da je stigao iz mrke emigracije, maltretirao svinje ili podizao desnicu uvis, Reihl-Kir bi danas bio slavljen i hvaljen, po njemu bi se u svakoj hrvatskoj vukojebini nazivale ulice, u onoj glavnoj i avenija, Hrvatski generalski zbor održavao bi skupove u njegovu čast, a svi rođeni nakon 1991. znali bi odverglati nekoliko dosadnih rečenica o ulozi Reihl-Kira u stvaranju moderne Hrvatske.

Bilo je, eto, drugačije. Kira valja pamtiti kao čovjeka pregovora i mira u vrijeme kad to nije bilo poželjno ni s jedne strane fronta. Do danas se malo što promijenilo pa nam se Kira valja sjećati mimo državnih protokola i visokih izaslanstava. Možda je tako komornije, ali je, sasvim sigurno, bolje, ljepše i povijesno točnije

HANA  

Moje "kumče" 

[You must be registered and logged in to see this image.]