Vojvođanske priče ... s roglja i izKujne

Pravo vreme za ...Kulje i mleka


"-Al mati, das sigramo jos malko, dok je za videla.
-Taki da ste unutri il će da bide boja. Ne trired da govorim! Ocete mokri jeftiku duvatite!
-A kako Bajazini svi napolje, i Bodovljevi i Mita Buta i Rada Caran... Samo mi mora...
-Oma! Grom vas spalio!
Mi onak obesimo nosove, pa jedno zadrugo... Ždroncamo u po glasa, al pravo u konk, skidamo grudnjake i izuvamos, pa u veliku sobu.
-Oma te mokre fusakle na furunu das sušidu, na banak i da sedite smirom naredjiva i dalje mati.
Usobu toplo, furuna nalozena, pas vec u frtalj sata rumenimo ko jabuke petrovače. Tuna vec sedidu deda Toza i komsija Djura i krunidu kukuruz. Deda zapocne klip na rendaču s obe strane, a komsija Djura drzi žuljaru od šapurine u ruke i kruni u kotaricu.
-Otac, ta niste morali naruke, za sta nam stoji onaj krunjač ušupu, da ga je rdja čantra mati i izlazi u konk, a komsija Djura vice za njom:
-Neka, Jelo, laksije je nama dvojici ovako po starinski. E, da je nekad i rendače bilo, neg šiljak od bagrema pa isterivaj red po red, da zapocnes.
-Mani, nisu joj danas sve koze na broju. Oce da skuva kulju za veceru pa ponestalo projna brasna. Mora da misi da ne da stignem da sameljem kod Notinga u mlinu!
- A vise ne nosis kod Špenglera?
- Nosim kad je na vise. Ne radi na malo, neg uzme ujam pa ti da od vec samlevenog. A snaja oce da je brasno bas od naseg kukuruza. A ujam kod obadva isti.
- Kažedu da Špenglerova melje sitnije, dima bolji kamen, a i ne pali brašno.
- Ama kad nije u suvaču, sve ti to isti andrak odgovara deda Toza i presiplje okrunjen kukuruz u plekano vedro.
- A vi, jel volete kulje? pita komsija Djura.
- Volemo vicemo svi uglas i kulje i mleka, i sa secerom i sa sirom i s kajmakom i sa mašću i s lukom i s drobinom od čvaraka...
I kad sve izredjamo, nemož pose da docekamo das deda vrati iz mline. Kulju mati skuva za frtalj sata, a mi pojedemo za jos manje."""

Da izađu Kralju na belegu

Kad je ono posle Velikog rata, kod nas u Banat, zavlado srbijanski zakon da niko, sem Kralja, ne sme da tera konje u šestopreg, ko prikrši zakon, moro je da plaća globu, što bi, ako dinare pretvorimo u stoku, bilo kolko jedna ovca. To se zdravo nije svidilo karlovačkim momcima i jedno veče se zaveridu, kod Kare u kafanu, Cveta Kičov, Đura Njuštra i Đura Firša da ćedu od sutra, kad idu da se momču u druga sela i u Bačku, vatati šest konja u karuca.
I kad su krenuli prvi krug da teradu kera i da se irošidu, a sve uprkos Kralju što je teo da im propiše kolko konja oni smedu u karuce da vatu, to i' je koštalo svega tri ovce, jer si i' triput vatali džandari. Al' su oni prokrčili put po kafanama i dogovorili se sa gazdama kako da i' čeku kad iduće nedelje dođu sa šestopregom.
Drugi put su još bolje prošli, jer je bio svetac, pa je oprez kod džandara bio manji. Dvaput su i' svega vatali. Al' su i' po birtijama čekali sa bečkom vina na astalu, sa barenom šunkom i friškim lepinjama. A za drugi astal je morala madžarska muzika da i' čeka. Kad su ulazili, morali su da pevadu Ni brige te sivi tiću, mi smo stobom Svetozare Miletiću.
I tako su terali kera u inat srbijanskom Kralju i ugarskim grofovima sve dok i' kući nisu uvatili da krišom prodaju ovce iz čopora da plaću globu. Žene su po pijacama prepričavale kakva su sve čuda ti momci činili i kako su silne novce potrošili. A ljudi su ih podržavali govoreći: Ti smedu što drugi ne smu, da izađu Kralju na belegu.



Nije šestopreg al su pravi paradoški.

"Ало овде ја, јеси то ти?" Тако мој баба дивани преко телефона и ома наставља, а није ни чуо дал сам то ја . "Да дођеш сутра да вршемо, казали да ће да се поквари време, ајд уздравље." Залупијо ми слушалицу, а ја ни бе ни ме, ни једну да кажем. Фурт му кажем, да причека да се јавим, а он тврд на ушима па не чује. Вид му је добар, брез ђозлука удене конац у шивећку, ал с ушима здраво кубури. Једаред је тако звао, погрешијо један број, ома почо да декламује, човек није стиго ни да му каже да је погрешијо, он већ залупијо слушалицу. Било циркуса, тек после сам чуо, каде ме наново звао да чује што нисам дошо? Зло и наопако, неће да призна да је омашијо број. Никако да га офркестим и научим да дивани путем телефона. Каде нешто забразди и каже, ил је тако ил никако. Пргав је и незаглављен, каде се расрди здраво гадно пцује. Грдио ме и ружијо, ја сам само бечијо очи и ћуто ко заливен, не вреди да се качим с матором лудом. Мора да биде по његовом, па макар се све преврнуло натрашке!

Štа је tо Sоsа?

Niје tо žеnа štо kuvа sоs!
Sоsа је žеnski Lаlа. Lаlа kојi nоsi suknju. Nеmоžеmо dа kаžеmо dа је Sоsа, Lаlа bеz brkоvа јеr mnоgе оd njih imајu i brаdu i brkоvе, а i vеći su muškаrci bаr оd pоlоvinе Lаlа.
Sоsа је Lаlinа žеnа: - '' Bеš Lаlu, svugdе sе оn turi''. Štо bi rеklа kаd јој dојаdi.
Sоsа tо ti је јеdnо u dvа. Оnа ti је pоlа žеnskо, а pоlа muškо. Kаd је vidiš nеmа slаđе i miliје žеnе, kаd је upоznаš nеmа vеćеg rаdеnikа i čоvеkа оd njе. Znа tо Lаlа zоtо Sоsu ni nе zаpcivа mnоgо, nеg mаlkо.
Svе u Bаnаtu lеži nа Sоsi! Šаlu ustrаnu, istinа је dа је svе nа njеnа lеđа nаtоvаrеnо i dа svе оd njе živi.
Imа Sоsа suvih i uspiјеnih, imа ih lеpih i rumеnih. Nеkе zоvu prоstо Sоsа, nеkе rоspiјаmа i оštrоkоnđаmа.
Оnе su nајpоpustlјiviје mајkе i nајgоrе svеkrvе.
Plаču оd mukе, kеrе sе i bеčе iz inаtа.
I kаd imu, stаlnо im mаlо. Nе tuku sе vеć grеbu i čupu.
Lаlа sе brаni brisоm, Sоsа јеzikоm i оklаgiјоm, оtud јој vаlјdа i nаvikа dа tučе pо glаvi.
Оd svоg žеnskоg svеtа nа zеmlјinоm šаru, Sоsа је nајvrеdniја. Аkо nеvеruјеtе, а vi pоčuјtе.
Sоsа је prе svеgа mаti, žеnа, zаtim kuvа, stаvlја zimnicu, pеrе, pеglа i šiје, krеči i mоluје, rаdi u bаšti, vinоgrаdu i njivi, drži cеlu аvliјu štо gаčе i njаčе, prеdе, tkа i štrikа, služi Lаlu, dеcu, svоје i tuđе stаrе.
Sоsа kо Sоsа, mаlа, plаvа, rumеnа i dеbеlа. Zа оvо pоslеdnjе stе nаgrаbusili аkо јој uоči kаžеtе.
Nеmа bеz Sоsе ni Lаlе ni Bаnаtа.
Sоsа је i mоdа, sеја, sејkа, nаnа, kеkа i kеkа, dаdа, mаti i svе оstаlо.
Kоnj pаrаdni i kоnj vučni.
Svе оd njе živi: Bаnаt, Lаlа, dеcа, mаrvа, živinа, njivе i bаštе. А, оpеt svi јој sеdе nаglаvu i оvi nаbrојаni i оni nеnаbrојаni, а ti је јоš višе.
Sоsа umе i dа vоlе i dа nеvоlе. Nајvišе nеvоlе piјаnоg Lаlu i svеkrvu, а nајvеćmа vоlе prvоg kоmšiјu.
Оgоvаrа kоgа stignе i kаd stignе.
Umе dа kаžе: '' Dikо mаtеrinа'', аl' i '' Crkо dаbоgdа''.
Оnа је kо zеmlја bаnаtskа i mеkа i tvrdа, zаvisi kоlkо sе truditе оkо njе. А, svаki trud u tо stе sе uvеrili, isplаti sе.
Тrudi sе i Sоsа, sаmо svе mаnjе је blаgоslоvеnа. Dаl nеćе dа dеli kаpitаl mеđ dеcоm, il' је tо nеkо prоklеtstvо pа nеmоž sirоtа dа sе iz njеg izbаvi.
Prаvi sе prоstа, аl' svе znа. Znа čаk i оnо štо stе vi zаbоrаvili.
Svоје nеdа, tuđе krišоm glеdi.
Umе dа ti kаžе prаvо uоči, аl' i izа lеđа.
Мuči sе sа svimа, аl' i muči svе.
Nе liči ni nаkоgа, sаmо nа sеbе sаmu. Моždа mаlо svе Sоsе ličе јеdnа nаdrugu, imа i: lеkоviti i оtrоvni, bоdlјikаvih i mirišlјаvih, plаvih i crnih, blеdih i rumеnih. Оnа је јеdаn ćilim pun bоја, dа nе kаžеmо оnаkо prоstо, dа је nаmаzаnа svim bојаmа.
Umе Sоsа dа оkrеnе kоžu nаоpаkо, е оndаk је: аlаpаčа, rоspiја, оštrоkоnđа, bеčkоbilа, špiclоvkа. Kаd је tаku vidiš, а ti bеž – vаtај mаglu, јеr bеlај ćе dа tе stignе, аkо nе оn Sоsа ćе sigurnо. А, kо u Sоsinе rukе upаdnе, tеškо sе izmigоlјi.
Sоsа ti је kо vаšаr, а nа vаšаru svаštа.
Umе dа dignе nоs, а bоgаmi i rеp.
Niје ni оnа оd јučе, tеškо pаdа, аl' kаd pаdnе zеmlја јеči.
Lаlа gunđа, Sоsа trоntоćе.
Lаlа psuје, Sоsа zаpcivа.
Lаlа pеvа, Sоsа pоdvikivа.
Lаlа tuži, Sоsа zаpеvа.
Umе Sоsа i dа pоsluži i dа dоsluži, sаmо kаd оćе. Kаd nеćе nе tеrај је, silа kоd njе nе pаli.
Sоsа niје rоmаntičnа, nеg је žеlјnа.
Lаlе i Sоsе sе nе rаzmnоžаvајu јеr nеmајu kаdе. Nеmа mеkšе stvаri nа svеtu оd Sоsе. Аl' nеmа ni tvrđеg јеzikа nа svеtu оd sоsinоg. Kоd njе је i оvаkо nајduži јеzik.
Sоsа nејdе izа Lаlе, nеg zаnjim.
Kо lеbаc је, štо gа višе mеsiš, оn višе rаstе i nikаd ti nе dоsаdi. Аkо ti i dоsаdi nеmоž sе оd njе оtаrаsiti.
Nikо Sоsu nеuvаžаvа, pа mоrа оnа sirоtа sаmа sеbе. Zоtо ni nе fеrmа kаd је Lаlа psuје, sаmо mu оkrеnе lеđа i pоšаlје pоlјubаc.
Sоsа је kо mаk, spоlја оkruglа а unutrа stо čudаsа.
Аkо је Srbin gаzdа, оndа mu је žеnа gаzdаricа, аkо li је pаk nаdničаr, žеnа mu је sluškinjа. Sоsа је uvеk sluškinjа.
Sоsа nајvišе vоlе nа slаmi, Lаlа kаd rаnо rаni.
Sоsа pа i Lаlа cео živоt оstаnu dеcа.
Kо nеmа tај sе nеbојi. Dао јој Bоg, pа sе cео živоt bојi оd nеkоg i zа nеštо. Bојi sе prvо оd оcа i mаtеrе, pа оd Lаlе, bојi sе zа dеcu, zа stаrе rоditеlје. Оpаkе svеkrvе i bеsnе snајkе, zа mаrvu, živinu. Bојi sе grаdа-tučе, grmlјаvinе, mišа i pоmrčinе. Bојi sе dа оstаnе sаmа, sаmciјаtа.
Sоsа је žеnа i pо i izglеdоm i dušеvnо, Lаlа је zа nju sаmо јеdnа pоlоvinа dо nji dvоје.
Оnа uvеk prvо lаје, pа sе pоslе umilјаvа.
Sоsа vеruје u dvе stvаri: Bоgа i Lаlu. Bоgu nikаd nе оkrеnе lеđа, Lаli svаkо vеčе.
Kаd nudi uzmitе, kаd trаžitе nеćе vаm dаti.
Sоsа sе prаvi i dа kаd vidi nеvidi, kаd čuје nеčuје аl' vаs pоslе pripоvеdа pо cеlоm šоru.
Sоsа i Lаlа nikаkо оd silnа pоslа dа sе nаđu. Kаd sе njој dignе tеstо, njеmu pаdnе slаmа. Kаd sе njеmu pоdignе kukuruz, njој pаdnе mirоđiја. Таkо u krug dо stаrоsti, а оndаk im niје ni dо dizаnjа ni dо spuštаnjа.
Оtud sе vаlјdа, оd tоg silnоg vrćеnjа i оpiјаnišе оbоје, pа nаs је svе mаnjе. Izumiru Lаlе а i Sоsе. Sаmо nеkаkо оpеt Sоsа nаdživi Lаlu mаkаr dvа dаnа višе, а tо оpеt svе iz оnоg pоznаtоg bаnаtskоg inаtа.
А, u Bаnаtu svе ti је nа inаtu.
А, kud ćеš vеćеg inаdžiје оd Sоsе.

Sv.TRIVA – GUSKE NASAĐIVA*

U februaru mesecu nema mnogo praznika ali Sveti Triva je u narodu poznat kao zaštitnik vinograda i dan danas, a ranije je bio značajan i kao vreme za još neke važne poslove…
U prvoj polovini prošlog veka guske su se uvelilko u februaru mesecu nasađivale, Sosa to pamti iz svog detinjstva. Obično bi same “polegivale”, po neko pere gubile i prestale da nose jaja već krajem januara meseca, pa bi već oko polovine februara u gnezda stavljala jaja, jer bi guske već ležale čak i na prazno gnezdo, ili na samo jedno jaje. Zato se govorilo tada da Sveti Triva guske nasađiva!

Tih godina su zime još bile veoma hladne, duge, sa puno snega i leda. To bi trajalo nedeljama. Sneg je vejao i stvarao veoma debeo snežni pokrivač koji se zadržavao na tlu veoma dugo. Događalo se da pada sneg preko snega u razmaku od nekoliko dana pa bi se sloj samo povećavao. Ložile su se vatre po onim seljlačkim starim zidanim furunama gde se hleb ručno umešen pekao, domaće lepinje pa i neke vrste jela kao što su krompir (sa ljuskom) to jest u čakšire ili kaput. Oljušten krompir isečen na kriške ili kolutove takođe se pekao sa ili bez kobasica. U furunu su se pekle ludaje i to na oveća parčad zajedno sa korom, ili takozvane “ribice” to su bila sitno isečena parčad bez kore koja su se umakala u rastpoljenu mast pa u brašno. Zatim su se ređala u đuveče, pa u zagrejanu furunu i eto ti ručka za čas. Tako ispečena ludaja mogla je da se jede sa hlebom ili bez, ili da se pospe šećerom već prema želji. Tako su tadašnje domaćice stizale da pored ručka i tokom dana “za videla” kad su dani bili vedri, da nešto od svakidašnje odeće zakrpe. Od iznošene i pocepane odeće da iseku uske trake i smotaju u klupčad za tkanje krpara na drveni razboj, da naštriku “fusekle” za muškarce, štrikete – džempere kako za njih tako i za ostale ukućane. Bilo je vremena na pretek, jer se jednostavno živelo i nikuda se nije žurilo!

Guska leži 4 nedelje na jaja dok ne izleži male guščiće, a kako je svuda bilo hladno domaćice su ih nasađivale tako što su uzimale slamu i stavljale je u ručno pletenu veliku korpu od pruća, a zatim bi stavljale jaja koja su pažljivo pre toga pregledale. Jaje je moralo da bude pravilnog oblika, a po izgledu su već unapred znale da li će se iz istog izleći gusak ili guska. Ako je jaje špicasto pri vrhu to će biti gusak, a ako je zaobljeno biće guska! Takođe bi uveče, naspram upaljene lampe koja je bila na gas – petrolej, “ogledale” naspram samo tog svetla jaje i jasno bi videle da li je “dinarak” na pravac i dovoljno veliki. “Dinarak” je pregrada od opone koja deli okruglasti deo jajeta i stvara omanju pregradu u kojoj je vazduh, bez kog bi se buduće gušče ugušilo. Ako je dinarak mali, ili je iskrivljlenog oblilka to ne bi bilo dobro za nasad, već bi se trošilo za ishranu.
Sosa je to sve kao dete posmatrala i učestovala u tim pripremama oko nasađivanja ne samo gusaka već i kokošaka. Zbog hladnoće korpe bi stavljali u takozvanu “komoru”. To je prostorija koja je služila umesto ostave, gde je bilo uslova i mnogo manje hladnoće za guske – kvočke. Tu su bile merdevine koje su vodile pravo na tavan od kuće. Po budžacima je bilo paučine, pod je bio od zemlje pa je u toj prostoriji uvek bilo ustajalog vazduha koji je mirisao na ništa i svašta.

Naslonjene na zid stajale su metle, pajalice napravljene od isečene i uvezane trske, žarač za te velike zidane furune! Zatim lopata velika okrugla sa dugačkim drvenim držaljem koja je služila da se umešene okrugle poveće lopte testa unesu u furunu i polako izruče. Bile su to buduće okrugle vekne hleba, onog mirisnog seljačkog, koji rano zorom, bar po par puta u mesec dana, ispuni svu kuću mirisom sveže pečenog testa. Samo tog mirisa da se čovek nadiše, pa više ne bude onako gladan kako mu se čini u prvi moment. Bilo je tu još nekih stvari koje jednostavno nisu bile za bacanje, a služile su tu i tamo s' vremena na vreme, kao što su starija odeće, oštećeni cegeri pleteni od pruća, pletene tašne isto tako ručne izrade od žućkasto zelenkastog rogoza i još po nešto što nije bilo neke određene vrednosti. Stari su uvek mislili da postoji mogućnost da će bar nešto od svega toga zatrebati. Obično bi govorili “'Leba ne ište” neka stoji tu. Jaje od guske je veliko, a ljuska mu je bele boje. Sosa je nekad imala sreće da za obrok dobije pečeno jaje, koje bi jedva uspela da pojede. Neke velike razlike u ukusu između kokošijeg i guščijeg jajeta nije bilo, ali zato je od guske bilo ogromno i retko na stolu.

Još više od toga volela je da uzme u ruke gušče koje bi bilo staro samo nekoliko dana. U njenoj dečijoj ruci gušče je delovalo veće nego što je zapravo bilo. Kad se izleži bude veće nego pile, ili pače, a meko kao da je od pamuka! Nežno, žućkastozelenkaste boje, sa jarko narandžastim nogicama i kljunom, sa onim malim krilcima ležalo bi sasvim mirno u njenoj ruci dok su jedno drugo posmatrali. Sosi se činilo da svako gušče pored svoje mekoće, krupnoće i nežnosti ima pogled jasan, bistar i pametan. Znatiželjno bi jedno drugo posmatrali kao da procenjuju i ispituju jedno drugo. Polako I pažljivo je uvek pokušavala da ga nekako vrati u gnezdo, a da guska mama ne primeti nestanak jednog od više guštića. Jer ako primeti pružala bi glavu i istezala ionako dugačak vrat prema njoj i širom otvarala kljun i sikala na nju! Morala je da se pripazi da je slučajno ne kljucne onim velikim njenim jakim kljunom,jer bi joj obavezno ostajala poveća modrica.

Iako je nosila uvek hranu i vodu za nju, morala je da bude oprezna. Ulazila je u komoru još dok se guštići ne bi izlegli i po nekoliko puta na dan u nadi da će je guska bolje upoznati. To je radila kada bi ugrabila zgodan trenutak, jer joj je majka govorila da ne ulazi često i da gusku ne uznemirava! Zato bi se služila malim lukavstvima. Tu je u jednom ćošku stajala pletena pravougaona omanja tašna od rogoza kojoj je falila jedna drška, pa su u nju tovarili i skidali sa tavana crni luk. Sosa kao mamina mala vrednica brinula bi da li ima dovoljno luka i čim bi primetila da je ostalo samo nekoliko glavica, odlazila bi ponovo na tavan za lukac i koristila tako priliku da dva puta prođe kraj nasađenih gusaka. I pored toga svega velike guske se nikada nisu pripitomile za razliku od njihovih malih guščića koji su bili njoj toliko mili, interesantni i mirni da se ne bi od njih mogla čak i satima odvajati. Nežno bi prstima prelazila preko tog paperjastog stvorenja koje joj je ispunjavalo celu šaku, pa bi zaboravljala u tim trenucima gde se nalazi i kuda je pošla! Tako je majka otkrila jednog dana sasvim slučajno. Umesto da je izgradi samo je rekla: “Dobro je namišljeno, al' je bolje razmišljeno!” Sosa je tek posle nekoliko godina shvatila šta je majka tom narodnom poslovicom htela da joj kaže. Tada je samo slegnula ramenima, vratila gušče u gnezno, pocrvenela i požurila na tavan.

Baba koja je čula šta joj je majka rekla, sačekala je da se sa tavana vrati, pa kada su same bile, tiho joj i bez prekora kazala: “Svačiju slušaj, a svoju smatraj!” Tada je to bolje razumela, a i zapamtila. Sećala se tih davno izgovorenih pametnih poslovica, a i žena od kojih je čula. Obe su je volele na svoj način. Nikada ni sama nije mogla da odredi da li je više volela majka ili baba. U svakom slučaju prijala joj je ta ljubav koja je nekada znala da zaboli, pa čak i da bude malo gruba. Tada joj je to smetalo, a kada je odrasla ostale su samo lepe uspomene i žal što ti dani nisu duže trajali!

Sada, kao baka i prabaka činilo joj se da te nekadašnje savete ne može preneti na decu koja su bila savremena i mnogo pametnija čim bi prohodala.

Nedeljski ručak - banaCki

Kada nismo nedeljom jeli rinflajš meni kao da nije bila nedelja. A najviše sam volela odlaske kod bake na selo. Za nju je naš dolazak bio najvredniji, tog dana bi uredila najveću koku koja se kuvala cela. Tačno se znalo ko šta jede, deca batkove. Belo meso i sitnice bi delili njih četvoro, tata i mama, deka i baka. Nama mesa nikad nije smelo da fali, a njima je uvek bilo dovoljno. Baka je pravila posebne knedle, nikad kao mamine. U je njih stavljala džigericu i zbog toga je i supa uvek bila izuzetno tamna, nikad kao mamina a samo njena tako specijalno ukusna i lepa.

I znao se red, kad stižemo, najkasnije do 11 sati, u pola 12 supa je bila već na stolu, od 15 do 12 deka je već zauzimao njegovo počansno mesto u pročelju, baka je žurila da završi jedan od tri sosa, a mama je pokušavala da nas natera operemo ruke i da sednemo za sto. I onaj veliki "zlatni" sat sa klatnom i tegovima, sinhronizovano u istom trenutku kad i zvono sa crkve, počinje da otkucava i moj deka koji skoro pa viče, "Danice, sipaj deci supu, da se ne ohladi". A supa, supa se pari, još vri u loncu iako stoji više od pola sata van šporeta. I te knedle, žuto-braonkaste boje, pomalo tvrde, kojih sam se ja uvek bojala, da ako previše jako stisnem da će izleteti iz tanjira ili ako previše zamahnem da ću udarcem razbiti pre tanjir no knedlu, zato sam ih jela cele, onako vrele...

I znao se red, jedini naslednik, moj brat, jeo je sos od višanja, mama i ja sos od mirođije, svi ostali su jeli sos od paradajza, domaćeg, znalo se. Jelo kao takvo nedovoljno zasitno, a dan ipak takav kakav jeste, svečarski, te je ovaj rinšlajš bio samo toplo predjelo, zatim je sledilo pečenje, najčešće svinjska krmenadla uz koji se služio kompot, kao još jedan amanet naših suseda. I za kraj, još vrele bakine tegljene kore sa petrovačama iz dvorišta...

Uspomene, divne, slatke, nevine... nije ni čudo što smo svi pomalo okrugli i buckasti

ZoxZoja ::

Nedeljski ručak - banaCki
... njih stavljala džigericu i zbog toga je i supa uvek bila izuzetno tamna, nikad kao mamina a samo njena tako specijalno ukusna i lepa.

I znao se red, kad stižemo, najkasnije do 11 sati, u pola 12 supa je bila već na stolu....

Gotovo identičan je i "bački ručak" -nedeljni . 
Knedle sa džigericom su poznate pod imenom  "leverknedle" (što na švapskom  znači upravo to -knedle sa džigericom,bukvalno .Jetra se u stvari ,književno nemački kaže Leber .  Jetra je naravno ,od dotične kokoške ,a ako ima gostiju i nema dovoljno pileće džigerice ,dozvoljeno je dodati guščiju ,praseću ,ili teleću (zbog mekoće i kratkog vremena kuvanja ) .Džigerica se ne seče ,nego iskusna domaćica je bukvalo "guli" .U to ide sitno seckan peršunov list ,i mislim,  samo još  biber ? ) 

I tajming je gotovo identičan ,samo što je pored sata sa klatnom ,orijentir i crkveno zvono . Supa dolazi na sto tačno u 12 .00 -ni pre ,ni kasnije . 
Ostalo ,sve po redu -identično. I da ...za odrasle vina domaćeg ,za decu ,sokovi (oni domaći ,sirup koji se razblažuje sa vodom ) 
Od "gaziranog" je samo soda -voda mogla prići stolu .

Ajmo znalci,da mi kazete,je li ovo istina sto ovaj covek zbori?

Astra ::

Ajmo znalci,da mi kazete,je li ovo istina sto ovaj covek zbori?

Gojko je glumac koji neguje specifičan stil. Postao je šire poznat u emisiji 5kazanje Bore Otića (koji takođe piše fantastične priče o Vojvodini pored ove emisije koju snima već godinama).

Za ovaj običaj nisam nikad čula al' ocov će i' moj znati, Bačvani su malko na svoju ruku i ne bi me ni čudilo da su tako štogođ i radili.

Naše, vojvođanske kuće



Naša, vojvođanska kuća, mora da bude niska i dugačka poput barke koja plovi Panonskim morem. Mora da bude napravljena od zemlje jer sve što je rođeno u Panonskoj ravnici, rođeno je iz zemlje i Sunce nam se u Vojvodini iz zemlje rađa i u zemlju po počinku odlazi.
Naša, vojođanska kuća, mora da ima visok i veliki odžak poput jarbola na brodu koji priziva ptice selice i savija gnezda rodama. Streha mora da bude dovoljno duboka da prihvati lastavice koje istu kuću od zemlje prave.
Mi mirišemo na zemlju, zemlja je duboko pod našom kožom i zato sve što je vezano za zemlju nameće nam se kao sudbina.
Poštujući Panonsku ravnicu gradimo domove koji su tromi, teški, životni i inspirativni, domove koji liče na mače koje spava pored ognjišta. Narav nam je ista takva, mi lale volimo da je sve oko nas sporo, nigde ne žurimo ali uvek stižemo, radimo temeljno i sa smehom na brku i ljubavlju u srcu. Prihvatamo promene otvorenog srca, ali u duši ipak su nam draže naše dedovine.
Naše kuće, od slame i blata, grade ljudi svojim rukama i dahom a ne superobučeni preduzimači, mi pletemo trsku i pričamo priče, okrećemo leđa najjačim vetrovima i ušuškavamo se u toplinu paorske peći. Volimo hladovinu, onako kada se u sred leta ogrnete dunjom, jer je u sobi od naboja uvek sveže. Sve nam je nekako stabilno, mi ne gradimo zidove od 15cm sa super izolacijom od stiropora, mi gradimo prave zidove od pola metra, tada smo samo sigurni da nas košave neće produvati, zima ohladiti a topla leta previše ugrejati.
Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli. To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom. To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.
Naše kuće imaju klupu ispred kapije, to nije obična klupa, to je klupa istoriskog nasleđa, mesto mobe kad čistimo grašak ili predemo vunu. Klupa ispred kuće je mesto odakle posmatramo svatove koji prolaze kroz selo, to je mesto gde po noći šapuću mladi zaljubljeni parovi, to je mesto gde se krišom ostavljaju poruke i cveće za devojke, to je mesto gde nedeljom popodne sedimo i grickamo štrudle, jer se nedeljom odmaramo i ogovaramo. Klupa ispred kuće je naš, seoski, psihijatar.
Pitate se šta još tako čarobno imaju naše, vojvođanske, kuće, rećiću vam, u poverenju. Imaju prozore i senike. Prozori su uvek dvostruki ili trostruki, veličine taman onolike da možete da vidite šta se dešava na sokaku, veličine da vas čuva od spolja a priziva unutra, veličine da vam da dovoljno svetlosti a malo hladnoće i preterane toplote. A senik je mesto na tavanu, prozračno i čisto, to je mesto gde se gricka komadić slame i mašta, mesto gde sve miriše na otavu, na livadu i snove, gde vam se čini da je svet, čitav, ravan, poput vaše zemlje.
U tu našu, vojvođansku, kuću ulazite preko kapije, kapije je uvek velika, ona glavna, kad se otvori čitav svet ulazi u vaše dvorište, onako velikodušno slobodno, a u dvorištu paorska prašina (ko po njoj nije tapkao teško da će razumeti šta ona znači). Otvorena ili zatvorena kapija je znak da ste spremni da u svakom trenutku prihvatite plodove vaših njiva,goste i veselje.
Naše, vojvođanske kuće, vredne su, vrednije nego što iko od vas može da zamisli i zato čuvajte ih ili gradite nove, onako od blata iz inata, čuvajte ih za vašu decu, jer iako su poslednjih decenija bile zapostavljene, njihovo vreme ponovo dolazi. One su besmrtne poput naše tradicije i zato čuvajmo ih, te naše Vojvođanske kuće.

ZoxZoja ::

Naše kuće imaju kong, gonak, gonk, sve jedno je reći, zavisi u kom delu Vojvodine ste se našli. To je mesto okupano svetlom, koje čuva zid naše kuće od preterane vlage, blago uzvišen kao pozivnica za ulazak u dom. To je mesto, ponekad otvoreno, ponekad zastakljeno gde nam počinje i završava se dan, na njegove zidove stavljamo stare šerpe u koje sadimo muškatle, petonije i zevalice i puštamo čuvarkuću da izraste iz pukotine na zidu od zemlje, tu sušimo paprike, krompir i luk sveže ubran iz bašte, i gonku sve miriše na selo.

U moj kraj se ovo po švapski zove "gang" (od gangen ,ići ,dakle,smatra se koridorom ili hodnikom ) 
Većinom je popločan žutom ciglom(imenom Klinker ,otmenija vrsta opeke manjeg formata ,koja ima ispoliranu gornju površinu ,četvrtastog ,ili još češće ,šestougaonog oblika koji se može kombinovati u šare sa crvenom opekom 10x10 formata istog kvaliteta) 
Vojvođanske reduše tu drže "smederevac" (a u novije vreme i plinski šporet ) i tu se kuva ručak (pekmez ,paradajz i slične stvari-obavezno) -da se ne bi miris jela širio kućom ) Leti se tu i "postavi" i ruča . 
Vojvođanske kuće su "na lakat" ,sa uzdužno povezanim sobama ,pa nije retkost da se u svaku sobu moglo ući spolja -sa "ganga" .
I naravno ....tamo postoje i vrata za podrum i špajz ,kao i "mala kapija"na kraju  koja služi za pojedinačne i "pešačke posete" (jer postoji i "velika kapija" za kola ) ili izlazak na ulicu . 
Ovo je jedna od retkih još autentičnih kuća koja ima sve elemente iz onog vremena . 
Većinom su renovirane i "gangovi" zazidani da bi se dobile veće sobe . 

Šunka



Kod nas Vojvodjana kadgod kuća u kojoj se zimi u odŽaku ne suše Šunke i nije bila neka. To il su bili biroši il oni sto su sve proćerdali pa u oboru nemaju ni nazime da naprave zabijačke kako Bog zapoveda.

Moj baba uvek ranio za zimu tri nazimeta pa bilo svega, kobasica, krvavica, švargle, po 6 tabli slanine i uvek cetiri šunke. Sto kažu zima sve pojede pa tako i kod nas furtom se uz kiseli kupus, krastavčice i barene paprike jele ove zimske djakonije. Zato smo u proleće svi bili lepi i debeli, bar se kod nas to jako cenilo.Biti debo znacilo je da dobro živis haha. Šunka se posle dimljenja čuvala na tavanu na promaji a prvi put se načinjala za Uskrs. Baba je tad onako garavu i debeljuškastu zaseče a ona rumena ko ruža, otfikari lep komad i da mami da je bari. Tad su šorovi mirisali na barenu šunku jer taj običaj se zdravo poštivao i svaka prava domaćinska kuća za uskršnji fruštuk je imala na astalu barenu šunku, farbana jaja i domaću mešenu pogaču. Al najsladja mi je bila šunka uz onaj pravi baštenski paradajz. Mama je tanko naseče a ona sva prošarana slaninicom, rumena i meka, pa paradajza i mladog luka, ne znaš šta je dosta. Čuvala se šunka i za vreme kopanja kukuruza, repe, nosila se u torbi sa slaninom i barenim jajima nadničarima za fruštuk. Da se domaćin pokaže i uvek kad gosti dodju mati oma seče i peče šunku sa jajima a baba iz bureta u komori natoči u litrenjaču našeg čuvenog neštinskog vina da se šunka ima s čim zalivati i da ne misli što je baba kazivao da je kera pojela. Šunka je bila stvar nivoa, prestiža i ono dal si iz gazdačke kuće il siromaške i zato su se svi falili kolko šunki imaju na tavanu. U ime te nama blagoslovene šunke na kojoj smo mnogi odrasli, šunke koja se ljuljuskala i sušila u našim odžacima i na našim tavanima i promaji,šunke koja je krasila i krasi uskršnje astale širom naše lepe Vojvodine evo jedne pesme o šunki, zaslužila je zar ne?!!

Aoj šunko ime krasno,
pojescu te začas slasno,
narezanu tanko s bricom,
prošaranu slaninicom.

Aoj šunko nasa dična
ti si moja slabost lična
u odzaku dok se pušiš
na tavanu dok se sušiš.

Probarena, prepecena,
naseckana s malo rena,
mirišljava i bez mana
na stolu si ikebana.

Debela si i rumena
ko mesara našeg žena
kad te vidim gore oči
srce oće da iskoči

Nazdravljam i dižem času
šunki, pesmi,tamburašu,
šunku jeli ,vina pili,
zdravi ,živi dugo bili.

ZoxZoja ::

Šunka

Nema teorije da se šunka reže pre Uskrsa (tako je bilo u mojoj kući) Čak i kada otopli pre vremena ,pa počne da "kaplje" (a onda postoji opasnost da je "upljuju muve " ,pa se ucrva) ni onda se nije rezala pre vremena . Namaže se ljutom paprikom ,umota u gazu i tako čeka Uskrs (ima ko je u takvim vanrednim okolnostima i stavi u zamrzivač)  
Istine radi ....suva šunka u stvari najviše prija uz paradajz (ranije ga nije bilo toliko iz uvoza i plastenika ,nego se jeo kad mu je bilo vreme ,dakle -leti ,kada je šunka suva kao barut ) 
Ako se ja pitam (a pošto se sada zaista ja pitam )-boli me uvo da li je "Uskrs" ili nije ,kada je šunka suva ,i deci se jede -reži . 
Idem i u drugu krajnost ,radije za Uskrs kupim onu mađarsku ,u "mreži" ,a "domaća" čeka leto .I još jedno moram priznati .Ekspert za sušenje šunke je moja bivša tašta . Samo je to kod nje "šunjka" (po Lički ) i ume da pravi svetogrđa -tako savršeno osušenu -peče ?
Opet po lički ,ispeče i onda   "ulije  jaja" . Nikada to nisam kapirao ,ali *ajd ...svako ima svoj ukus .

Bata



Batina kuća ,kuća koja je obeležila ne samo moje detinjstvo nego mnoge dece u selu.U njoj je živeo Bata ,čovek koji se svojevoljno od početka rata gonjen strahom zatvorio u svoja četiri zida i tu proveo ostatak svoga usamljeničkog zivota.Nikada nije izlazio na ulicu,divanio sa komšijama,nije znao koji je dan ,sat,sa strahom se budio i usnio ,strah mu je bio za petama ,sa pendzera ga vrebao i terao što dalje od sveta i onog uobicajenog seoskog života koji je proticao od zime do leta od setve do žetve ,.Nas decu ta kuća je i privlačila i plašila .Predvece znao je izaći u avliju da narani stoku a mi deca smo sakrivena iza dudova čekala da ga ugledamo a onda bi svi u glas povikali BATA ;BATA.Kada se on onako pogrbljen okrene mi kud koji pobegnemo .i tako svako veče pogotovu leti.A onda se pronelo selom ,BATA umro .I najzad je Bata prvi put nakon tolikih godina izišao na šor prošao ,pored komšija ,bircuza i svog onog sveta kojeg se odrekao živeci sa svojim strahom .I nije ga vise bilo strah,prošao selom tiho ,ispracen zvonima i nekolicinom ljudi koji su pričali o vremenu i išijasu , otišao najzad slobodan . Mi deca smo bojazljivo vrili iza dudova nemo ispraćajuci Batu koji nikada neće saznati svu tu magiju ,strah i draž koju je on ostavio u nasim malim dečijim dusama.I danas kuća je ista oronula ,obrasla u šikaru i korov ,komšije kazu da ponekad vide senku Batinu kako obilazi avliju.Uvek kada prodjem pored ove kuće ja i danas sa nelagodom ali i znatiželjom poželim da udjem unutra ali ipak samo prodjem. I ONAKO KAO NEKADA SAMO ZAVIRIM U AVLIJU I TIHO ŠAPNEM BAATAAAA......

I ovo je jedna authtona vrsta voća ,verovatno poznata samo generacijama do 1970 (možda ) ,jer ...dudovi su isečeni ,i nikada više nisu posađeni (bar u mom gradu ) ,preselili su se u legendu i nostalgiju . 
A bilo ih je na stotine (kao i u svakom vojvođanskom mestu ) U vreme Marije Terezije su masovno posađeni ,i naveliko posle II svetskog rata su se još gajili zbog svile (listovi ) i zbog rakije (plodovi ) 
Ima li ih još negde ? 

PRIČE IZ STAROG BANATA...

Kad padne prvi sneg



E, pa braćan moj, onak se i pazarilo da traje. Te sonice opravio još deda Steva Vrlić, majstor-Vajin otac, a poglej kake su, ganc nove. Samo s ode malko od štrangi ogulila farba na drvčanik. Sve kako deda Arsa naručivo: salinci bagremovi, sicovi kožni na federe, svud liht žute, s obe strane Švaba Ginter namolovo ruže, a otpozadi dva vranca se spropeli ko naši dva. Bio moler, al što kažedu imo i ruku i oko.
Odonda stojidu u ovu šupu pod ambar. Jedino što deda skido sicove da i ne grizedu mišovi, a i das mi dečurlija ne ibamo na federe... Dok ne padne prvi sneg, a onak nije mogo das kurtališe, dok nas ne prosanka sokakom. Ne da kažem, ta i sam je volo das malo keri. Da vidi svet štas konji ranjeni i šta sonice.
Na ormu okačeni praporci, pa zvonu ko zvonca na Vrbicu. Pose s otimljemo ko će konje distimari i namiri, a bide i kocka šećera i za Lepu i za Đidu.
Ono sankali se mi i onako none naše drvenjače, ali di kad u selo bio sam jedan breg, onaj u Kutinu, pa od nas zdravo daleko, čak u švapski kraj. A bilo tuna i drugi sigri. Opravimo tociljajku od Matine radnje pa sve do Nanjašove kuce. Cigljani flaster, a malo vuče nizbrdo, od ćoške novamo, ravno pas tocilja sam tako. Najbolje u bakandži koj imo, al i kožne opance bile dobre. Sve dok jedared Divna Njanjašova nije zajutra posla na Tamiš s obranicom i dve kante, pas oklizne i smane nogu u koleno, pa pose šantala šes nedelja. Oma njena svekrva sunula pepo na tociljajku, a Rada kad došo iz obora budakom sav led razlupo. Malo falilo da bide boja od matere. Bilo sličuganje na Ponjavicu, al retko ko imo sličuge. Te išti Vaji one dve daske za stope, te moli Velju diskuje onu žicu posredi, te vezuj s manilom. Ima i koji su to sami znali, al stariji, već momci, pas odgurivadu sonim štapom, a na vrj štapa jekser.
A tek slikovanje u sneg celac. Sam raširiš ruke i noge pa na leđa, a akoz još manes rukama, onak iziđe slika u sneg ko da si neki anšeo i dimaš krila. Dabom da smo pose bili masni ko moče, al ništa zoto. Znamo dejka nakrjo ogrizine u zidanu furunu u veliku sobu, pa toplo ko u banju. Onak s svi naguramo na banak izmeđ furune i zida pa grejemo ruke i noge. A već znamo, u furunu krompir u gaća il kriške ludaje, tek da nam drži glad do ručka.

ZoxZoja ::

PRIČE IZ STAROG BANATA...

Kad padne prvi sneg



Te sonice opravio još deda Steva Vrlić, majstor-Vajin otac, a poglej kake su, ganc nove. Samo s ode malko od štrangi ogulila farba na drvčanik. Sve kako deda Arsa naručivo: salinci bagremovi, sicovi kožni na federe, svud liht žute, s obe strane Švaba Ginter namolovo ruže........

To je bio luksuzni model . "Paorski radni " je bio otprilike ovakav :

...pa na to ide "ram" od taljiga





Vozač ,naravno -šubara ,bundetina (jagnjeće krzno iznutra i na reveru )  i obavezno -drvene klompe sa slamom unutra .
Jedan (češće ) ili dva konja u zapregu ,kandžija u ruke (ne za udaranje konja ,samo za "puckanje" ) i sve sneg pršti za njima .

КУЋЕВНИ ПОСЛОВИ

Шта мој баба ради каде није на њиву, ди најволије даје, ди је свом на своме? Устане ко вештац, подмири марву, и дође у кујну да фруштукује. Једаред ме тако пробудијо јер је здраво вико и пцово по ављији. Мати нешто поранила па послом очла код нинице, а није баби зготовила фруштук.

- Кости јој њене ди је већ очла, ни свануло није, а она већ у хајке.

Ја му кажем да не виче тако здраво, јел је мати очла код нинице, да нешто иструкуједу за шлингерај и да узме мустре за молерај. Ниница је имала те шпеције и којекакве керефеке за труковање, а имала је и различите мустре за моловање зидова, па је тако ишла по сели и моловала и Бога ми добре новце згрћала. Мати је тела да окречи и измолује две собе, а за мајку је иструковала један чаршав, да мајка не седи забадава, да има занимацију и шлингује, за шта је била прави мајстор.

Гладан баба, а мати се баш задржала код нинице, а баба ко да сам не зна да оде у шпајз и узме шунке и сланине, оцече фришка леба и је? Не, то је све мати морала да ради, то је био њен посо. Она му спреми фруштук, он само седне застал и је. А каде се добро наје, изује опанке и изврне се на отоман поред фуруне и ома зарче. У зло доба стиже мати сва поплашена, јел није знала да баба џоња. Мати на брзину мете тигањ с машћу на шпорер, испече му 5 јаја и малко суве сланине да замириши. Баба ома осетијо мирис сланине, скочијо с отомана и правац застал. Попијо је један фићок ракије за апетит, а ондак је навалијо, кад је све смазо, опет прилегне на отоман и настави да рче, заборавијо да виче, што је мати тако сабајле ландарала по селу. И тако баба спава и рче све док га мати није пробудила, да иде да намири стоку. Усто баба и и онако забуњен, правац пумпа (бунар), попије два лончета ладне воде, сумијо се, назуо чизме, зогрно стару реклу и очо да почисти шталу и кочину, нарани и напоји краве и свиње, за кокошке је бринула мајка и мати, а дејка је скупљо јаја и у шталу пребиро огрзине. И тако до ручка, а шта ће се зготовити за ручак, отом је баба даво последњу реч, мада не фурт, јер је он пајо штогод му суну у тањир. После ручка, баба се опет малко испружи на отоман, а каде се одмори изађе малко на ћошак на диван. За вечеру је била задужена мајка и ту баба није никад закеро и имо примедбу. Поштово је и ценијо здраво мајку, а и пржио је од ње ко "ђаво од крста". јесте да је бијо замркан и неудешен, мајка је за бабу била "Бог и батина", то му валда остало од малена, каде га је мајка дерала само тако. Дејка није, он је бијо нараван, воло је да се швота, а никако да вређа. Нисе мешо у ничији посо, једва је чеко да време одвркне и да оде у његов виноград и његову колебу!

ZoxZoja ::

Ја му кажем да не виче тако здраво, јел је мати очла код нинице, да нешто иструкуједу за шлингерај и да узме мустре за молерај. Ниница је имала те шпеције и којекакве керефеке за труковање, а имала је и различите мустре за моловање зидова, па је тако ишла по сели и моловала и Бога ми добре новце згрћала. Мати је тела да окречи и измолује две собе, а за мајку је иструковала један чаршав, да мајка не седи забадава, да има занимацију и шлингује, за шта је била прави мајстор.

trukovanje -iskvareno od švapskog ,drucken (pritiskati ) Radilo se o drvenim "pečatima -šablonima" kojima se davala "mustra" na iskrečene zidove u drugoj boji .To je ovo : 

Dosta kasnije se pojavila savremenija metoda "molovanja" valjkom 



šlingovati -iskvareno od švapskog schliengen (vesti ) Ovakvim ili finijim "pečatima" se udarila "mustra" po belom platnu ,pa su žene to koncem izvezle .To bi bilo recimo kao  ovi  šabloni za monograme  : 

ZoxZoja ::

Нисе мешо у ничији посо, једва је чеко да време одвркне и да оде у његов виноград и његову колебу!

Bilo bi lepo da detaljnije opišeš dedin život u kolibi.

Deda je bio pudar - danas malo ko i zna šta je to. :brdski2:

Diplomirani Duduk ::

ZoxZoja ::

Нисе мешо у ничији посо, једва је чеко да време одвркне и да оде у његов виноград и његову колебу!

Bilo bi lepo da detaljnije opišeš dedin život u kolibi.

Deda je bio pudar - danas malo ko i zna šta je to. :brdski2:

Moja greška. Nisam potpisala priču (odradiću edit čim pošaljem ovaj post). U ovoj temi ja kačim zanimljive (meni zanimljive) pričice o Vojvodini pisane karakterističnim starinskim govorom. Ili bar da odražavaju onaj pravi duh Vojvodine kako je ja vidim i volim. Drago mi je da je tema čitana.

Ako neko od vas naleti na neku ovakvu priču bila bih mu zahvalna da je podeli sa nama.

Bili nji tri brata Perićevi, a taj Radica volo da popi digod je mogo i kadgod je mogo. Ne das bije, ne das kači, al kad popi, ni za kaki poso nije. Dok se nisu odelili, nimu novce davali u ruke, jel oma u prvi birt potrefi.

Ono, umo on i brez novaca. Jedared tako lepo popa Matu nasanko. Sretnu se na sokak nji dva, pitadu se za zdravlje i familiju i Radica pozove u birt. Švorc otvorio novo bure s vinom, pa da koštadu. ,,Neka fala“, brani se popa, a nema ni novaca. ,,Ta mante, gosn Popo, imadu Perićevi“, kaže Radica i pipne se di mu stoji šarajtov. Uđedu onak u birt, naručidu po jednu, pa još po jednu. U neka doba kaže Rada ide malko sporadi sebe, a nek popa naruči da poju štogod. Kako izišo, uvati oma pa pravo kući. Pose Švorc popa-Mati skine mantiju i držo sve dok nije pristo da plati ceh. Jel kod Švorca se znalo ,,čas svakom, veresija nikom“, ni Švabama ni Srbima.

A umo i drukše. Komušadu naveče kukuruz, pa dižedu na ambar, dođedu komšije da pomažu, a Rada iznese satljik, pa nudi redom: ,,Ajd po jednu za božpomozi!“ Dok obredi sa svakim, on bogin. Zoto oni njega jednu godinu ostavu u Verovac, kod volova. Tuna njiva, tuna utrina, nigdi birta, ima da je, ima čobanju da pije vode kad večera… A baš tu noć naiđedu kroz atar dva Srbijanca, idedu od Bavaništa, vozu rakije da prodadu. Kad došli u jednu dolju, tuna blato do srčanice i zaglavidu se. Diće, šta će, noć već uvatila. Ništa, neg didu u selo po pomoć. Pođe jedan od nji, kad čuje zvonce. Misi, di je marva mora da bide ljudi, pa pođe ponim zvoncetu i naišo na Radu. Onaj taman večero, opravio ko neku kolebu od tuluzina, pa prilego na bundaš. ,,Dobro veče“, ,,Dobro veče“. ,,Čuj prijatelju“, kaže tako i tako, ,,dal bi ti nama pomogo s volovima kola dizvučemo?“ Kaže Rada: ,,Oću“. Uvati volove pa tamonaka. Upregne i volovi izvuku, a kad iziđedu iz dolje na breg, pitadu oni šta su dužni. Rada kaže: ,,Ništa“. A oni kažedu: ,,Ne mož tako, prijatelju“, pa uzmedu onu čobanju, prospu vodu i sunu šljivovice. Puna čobanja, do gore.

Kad došli ovi zajtra da beredu kukuruze, a on spava u šesnajst. Pijan ko tresak. A njegova žena kaže: ,,Grom ga spalio, ta di je u Verovac rakiju našo, kad ni vode nema!

Nema zime

Kadgod, kad padne sneg, krenu džandari šorom, pa kad naiđu da prid nekom kućom nije počišćeno, oma odu kod lekara i pošlju ga da ide tamo da vidi šta je s domaćinom, od čega boluje kad sneg ne čisti, možda mu treba nekog leka. Ode lekar, pa kad se vrati i referiše džandarima da je gazda zdrav al da je lenj i da ne mari za sneg, oprave se džandari i ponesu šta im od alata treba, pa ajd kod tog Lenjog Gaše. Kad uđu u avliju, pitaju samo ko je gazda i ništa više. Kad se javi gazda, odnak ga prid svim ukućanima dobro nalupaju i osramote s tim njinim korbačom, da svi vide i upamte kad sneg nije bio počišćen. Pamtile su to bar dve generacije i jedno trideset zima ustajali su prvi u šoru i čistili još dok je bila pomrčina.
Šubara se nosila od Mitrovdana do Đurđevdana, resto je bilo za šešir. Danaske ni šeširdžije posla nemaju. Muški su nosili kožnje čakšire, štrikane debele čarape, klompe pune slame, pršnjake gore, nakurnjake dole, rukavice od reslova od čakšira, opaklije preko, ako je baš bilo zdravo ladno il ako su terali konje u sonicama. Bili su brkati, pa im ni nos nije mogo odole da ozebe. Niko se u to doba zime nije bojo. Zimi se tuklo po masnoj i jakoj rani, belom luku, vinu i pitijama, hurkama, švargli, kobasicama, kiselom kupusu, krompirači, pečenim bundevama i bundevari, vrućom mleku i s prsta skorupa, vrućim čvarcima, vrućom krompiru u čakšira. Ako se baš kogod malko i razbole, lečili su ga, spram godina, šerbetom, dumstom il kuvanim vinom.
Dugačke gaće u to doba nosili su svi, i muški i ženske, muški duže a ženske kraće, da ne vire ispod aljina. Ovo što danaske zovu ženske gaće, te ni protiv komaraca nisu dobre, tolko su retke i providne. Take mogu da ugrejedu samo onog što u nji gleda. Žene su kadgod zimi sedile nuz peć na šamli, grejale i čuvale to što imadu. Sotim nije bilo sigre, u svakoj kući je bilo puno dece i navek treba još koje, bilo je posla za sve. Oblačile su se žene zimi u debele aljine, povezivale debele marame, s ledja i oko krsta rogalj od debele vunice i jedan taki preko glave, na maramu, ako baš izlaze digod napolje.
U peć se ložilo zajutra. Kad je dobro ukade, išle su tepsije il lebac, zavisi koji je bio dan i šta su naumile, da l da cvrči il da šapuće u šerpenji. Cela kuća je mirisala na vruć lebac, frišku ’ranu, kupus il beli lukac. Toj dečurliji niko nije kupovo vitamine u dućanu, niko ih nije nutko i moljako da jedu. Znalo se kad se šta radi i šlus. Ko ne je’ taj ostane gladan do ručka il večere. Tek mlogo godina posle neki stručnjak je izumo apetit. Dok to nije izumo, sve je pucalo iza ušiju kad je čeljad sedila za astalom i kad se jelo. Posle je bilo i ribljeg ulja i kojekakvih špecija za taj apetit, da nam deca bolje jededu. Što više špecija to lošija ’rana, valda im danas zato i pišedu to za apetit.
Nije kadgod bilo ni radija ni televizije ni termometara. Toplomer su imali lekari, a vrućinu i ladnoću narod u to doba nije merio. Kad je vrućina, raskomote se i razgaće, a kad je zima, obuku se kako treba. Trajala je zima nekad zapravo. Kad stegne s početka, ne popušta do proleća.
Kad je prava zima, ondak se gvožđe lepi za prste, ko da ima lepka na njima, a nije, samo je ladno. Kad je tako bilo, ondak se i divanilo da je ladno i da je napolju dobro steglo. Al se ni ondak niko zime bojo nije, ta di bi, zima dođe i prođe. Lepili smo kadgod i jezik za oluk. I oluk je bio gvozdeni, pa kad kogod nasloni vrčak jezika, a on se oma zalepi od ladnoće. Bilo je i onih neveštih, pa kad malko jače stisnu i duže drže jezik na ladnom, zalepi se zapravo. Ej, to je bila muka da se posle odlepi. Bez jezika čeljade ne ume da divani. Ondak taj samo mlatara rukama, mumla i pokazuje prstom na oluk i jezik. Puštali su ga malko da nauči kako treba i upamti, ondak neko otrči po vodu iz lonca što stoji u kraj šporeta, jedna cimenta od po litre bude dosta da se ugreje to parče di se onaj zalepio, da vrati jezik di mu je mesto i da upamti grešku.

Ne valja bez gusaka i kralja

Kad god idem kod Đurice Matića u Crepaju, navek me čeka s otvorenom kapijom. Širom otvorena, pa ja kad stignem. Tako se čekaju gosti, kaže, oma teraš u avliju. Đuricu sam preko njegove Cece nagovorio da mi divani o njegovom deda Aci.
Crepaja postoji od 1774, a spominju je još od 1660. godine. Bila je onamo u Pesku, pa se premeštala ovamo di su sad. Deda Aca je bio knez u Crepaji 15 godina, do 1932. Dvared po šest i treći put je izdržo tri. Imo je 45 godina. U ono vreme star čovek je bio. Malo olabavio i čitavo je i odusto.
Rođen je 1887. Za ono vreme je bio vrlo pametan i napredan čovek. Imo je zdravo lep rukopis i perfekt je govorio mađarski i nemački jezik. Dok je išo u mađarsku školu, pisali su mu u bukvicu da se zove Arun.
Deda Aca se prvi put oženio iz komšiluka, da ne ide daleko, a nije ni trebalo kad je prilika bila oma tu, blizu. Al nije navek kako čovek oće. Umre mu ta žena na porođaju. Kad ga je malko tuga manula, ode on po drugu, al dalje, u Sakule, kod Šurkaćevih. Dovede Darinku u Crepaju i krenu da se kuće i decu da rađaju. Al ni s njom oma nije bilo kako valja. Šestoro dece im umre. Onda reše da vide kakva je to falinka i čuju od vračare da je jedini lek da usvoje jedno dete. Usvoje oni jednog Bogdana, malko bio faličan s rukom i nogom, al im dobro dono svima. Osto kod njih ko da je zapravo njin i posle su imali još šestoro dece, tri ćeri i tri sina. Njih sedam. Svi se odranili i sve bilo na miru. U to doba u Novom Selu bila je jedna vračara, Rumunka. Kod njih u Crepaju bila je baba Mila, al posle.
Bio je cenjen i jako strog, svi su ga zvali Čika. Niko nije kazo Aca Matić. Ako kogod ukrade neku voćku sa ulice, pred tuđom kućom, oma ide u buvaru. Imo je svoje policajce i doušnike. Oni im javu da iz kafane idu pijani, pravu curkus, rušu zid, bedem. Onda ih povataju pa ih strpaju u buvaru, u pomračinu. Ako je kogod mlogo skrivio, zovu kuma Gadžu. Taj je bio mlogo jak čovek. Onda dođe pa ih nalupa pošteno, da upamte.
Oko sela je bilo šest bunara, pet bliže selu i jedan malko dalje, Jabučki, prema Vasića njivi. Pašnjak nam je bio dugačak 12 kilometara, priča Đurica. Dva velika čopora muzara i dva velika čopora jalove marve tuda je palso. Imo je Čika dobre pastire, dobro ih je plaćao. Od popaše je plaćao njih, poljočuvare, policiju, beležnika i popove. A što je plaćo i popove kad je Crepaja imala 120 lanaca crkvene zemlje, ne zna Đurica. Al ako popa nije bio dobar, umo je i njega da najuri. Taki je bio Čika. Nikad nije psovo, samo je govorio: ”Nebo ti tvoje! Nebo ti tvoje sa pustoljinom! Biće kako ja kažem”.
Guske su držali oko sela. Svugde oko sela su bili oni mali, zidani bunari. Jedan se zvao Brkin bunar, voda iz njega je bila najbolja da se kuva pasulj. Navek je tuda bilo vode da se guske kupaju. Perje je kadgod bilo deo miraza i štafira. Kad se mlada udavala, nosilo se devet jastuka. Šest stajaćih i tri su bila spavaća. Tri kile perja po jastuku, pa puta devet, i još dunja, pa puta broj udavača, onda i ne čudi koliko je bilo gusaka i kolko se o njima vodilo računa.
Tu izmeđ 1925. i 1930. trebala da prođe struja kroz Crepaju. Al deda Aca nije dao: ”Će da letu guske u žice i da se poubiju. Ne može!” On je imo foršpandžiju koji ga je vozio, kožni sic i teraj. Bilo je njih četvoro. Jedan se zvao Šigroj, jedan Branko, jedan Cica i on, Aca. Ondak im borbaši ispevali pesmu: Šigroj, Aca, Čokljan i Cica, to su četir nepoštena lica. Nije im godilo što su tako bili strogi i držali red.
Struja im je došla ’47. Tu je Đurin otac imo problema sa deda Acom. Otac došo iz zarobljeništva iz Nemačke. Te godine trebalo da se plati prvi udeo za struju. Deda ne da, deda je gazda. A otac kaže: ”Čiko, ja sam došo iz Nemačke. Pa tamo samo zavrneš šalter i sijalica gore. Sve da se noćom vidi”.
”Mir! To će da bude skupo!” kaže Čika. Jedva su ga namolili da plati prvi udeo, posle će više da ga košta. Jedva se i Čika pomirio da dođe struja u Crepaju. ”Nebo vam vaše, sad ste me prevarili”, kazo im je.
E, al do kraja života se nikad nije pomirio s ovim što su mu pevali i što su ga svega oslobodili. Tuda, nad Crepajom, često lete avioni. Čika je navek, kad čuje avion, dizo glavu i dugo gledao gore. I svaki put se pitao, nekad i poluglasno, da li se to vraća kralj? Kad je već bio stariji, navek kad zabruji krilatica, krenu mu suze i teo je da idu na utrinu, da dočekaju kralja. Tamo se nado da će da sleti, među ona silna jata gusaka. Nije mario da l će da leti perje.

Sapunica iz Neuzine

Neuzina je u Banatu, a di bi i bila neg tamo di su je napravili. Da su je napravili i ode u Bačkoj il preko Dunava u Sremu, opet bi ista priča bila. Kad bi teli u Neuzinu, morali bi da navijete s glavnog puta koji im ide oma nuz poslednji red kuća. Posle možete di oćete po selu, čestit svet tamo živi i voledu kad im kogod dođe.

U jednom od sokaka koji se odbija desno od glavnog ima jedan bagrem, izvađen da ne pravi lad u bašti i metut da bude koristan dužom. Stoji između kuće i flastera i na njemu, čim svane, sede prvo vrapci i kumrije, ondak baba Julka (kad ide po lebac, na pola puta joj je, taman da se malko odmori). Posle sednu đaci, kad u školu krenu, da dopišu domaći. Ondak sednu komšinice da olajavaju selo, u podne ne sedi niko, zdravo je vrućina. Posle podne sednu muški iz komšiluka, da ošinu po jedno ladno, a kad malko sunce krene na onu stranu i kad jučerašnja brada taman poraste kolko treba, sednu mušterije, da se ne guradu u berbernici. Tu čekadu na red, otvorena su vrata, uzan je flaster i mogu da čuju šta se unutra divani, isto im je ko da su tamo a još većma im godi da sede tu di malko piri. Pamti taj bagrem kad je zidana kuća di je i sad berbernica. Prča baba Milica Stojanov da su kuću zidali njen muž, njen brat i njen ujak, oma posle oslobođenja. Milica se u Neuzinu udala iz Sutjeske. Od svih njenih sad ostalo samo njih dve, ona i berbernica. Da ne budu same, dala baba Jela Peri Uroševu da malko radi, da šiša i brije narod. Nije to poso za svakog, al je Pera učio zanat kod njenog pokojnog muža, i to je dosta.

Kadgod je u Neuzini bilo devet kafana i osam berbernica i svugdi je bilo i naroda i posla. Pera je majstora u kafani i našo, obadvojica su voleli tamo da idu i tu su se i pogodili i aldumaš popili da Pera uči berberski zanat.

Kad je Milica bila nova mlada a kuća friško nazidana, majstor je brijo za pet para i čekalo se na red i na bagremu a i s preke strane. Tamo su, preko, sedili oni što nisu zdravo žurili. Kolko je to brijanje ondak koštalo i kolki su bili tih pet para? Da ne preračunavamo, preračuno je to majstor još ondak, za sva vremena, onako ko i sve civilizacije što su radile. Meter i po žita vredi brijanje za celu godinu. Mogla je i taka pogodba da bude. Umesto na tavan, deo žita ide majstoru i ondak neka brada raste kako god joj volja – majstor je žito primio.

Odjedared umre majstor. Ljudi izneli žito, brada raste, nema čekanja, brijati se mora. Ožalili majstora do nedelju dana, neko s jednom, neko s dve suze, neko se setio kako su cirkisirali u berbernici, pa je bilo i malko smeha, al tiho, majstoru za dušu. E sad je već bilo vreme da se svet obrije, pošteno su platili u žitu, pogodba je bila za godinu dana. To što je majstor malko požurio da ode ranije ni jednu bradu ne tangira. Kadgod, kad se pogađalo, to je bilo zapravo i na večito. Skoči šegrt Pera da brani majstorovu čast i to što je malko ranije očo, uzme i obrije mušterije za sve žito što su majstoru unapred dali, još ih je malko i častio, do novog žita, kad se okišalo pa nisu mogli da ovršu.

Krenu i drugi majstori za Perinim majstorom, jedan po jedan. Krenu za njima i birtaši. Ode i puno mušterija tamo di su očli i majstori i birtaši. Prepolovilo se selo, ostale dve kafane i jedna berbernica. Danas u Neuzini, po onom najnovijem popisu koji i nije baš tako nov, živi hiljadu pet stotina dvadeset ljudi. Kad bi sad zaišli da brojimo, bilo bi puno manje nego što naša vlast misli da ih ima.

Posla za majstora Peru sve je manje a neženja u selu sve više. Kad čovek nije oženjen, ondak mu i brada sporije raste. Ima Pera više vremena da sedi u bircuzu. Jedared su zaboravili kolko ima sati, pa kad su pogledali kroz prozor iz bircuza a ono svanulo. Dremne Pera jedno tri frtalja sata, trgne se, umije se malko ladnom vodom pa ajd u berbernicu, da mušterije ne uvati jako sunce dok čekaju na bagremu pred radnjom. Majstor Pera kad brije, navek počinje od desnog zulufa. Ima tu divana s mušterijom sve dok ne dođe do brade, ondak mušterija ućuti. Kad krene brijač ispod brade, ondak i ne mrdaju, ni grkljan ne radi. Brije tako Pera to jutro deda Ljubu, komšiju s preke strane, iz lada. Dok ga je sapunjao, divanili su, kad kreno od zulufa, bilo je još divana, pričali su sve dok nije oko brade deda Ljuba zaćuto. Zavladala tišina u berbernici, samo brijač šuška ispod sapunice. Uživa deda Ljuba kako majstor ima laku ruku i krene da sanjari o mlađim danima, kad je imo mekanu bradu i kad je mogo da je smandrlja očas posla. Krene i majstor Pera da sanja kako je bilo sinoć i di su stali i zadrema. Zapravo zadrema i zapravo počne da sanja. Spava, onako na nogama, ruke same rade, mušterija uživa, lepo i njemu, lepe slike mu u san došle. Al nije dugo spavo, odjedared se trgne i vikne: „Aaaa?!“ Trgne se komšija Ljuba, ne znaš ko se više poplašio, da l on il majstor Pera. Nesto Perin san ko tanka sapunica… Nesto je i komšija Ljuba odavno, očo je za onim starim majstorima, što ne spavaju dok briju. Ostade u Neuzini još jedna jedina berbernica i puno uspomena u njoj.
Kako ko dođe i sedne u stolicu, kad krene sapunjanje, oma i divan krene: sećaš li se kako je onaj kazo ono, a kako smo ono, sećaš se šta je bilo tad i tad… Svi divane o prošlim vremenima. Vreme ide, brada sporo raste, neženje se ne žene. Ni bagrem nije večan, još koja zima pa ni on neće biti dobar umesto klupe. I njega ćedu proterati kroz odžak, da lakše stigne stare mušterije, birtaše i Perinog majstora Bricu. Svi dođu na red, čak i kad brada malko slabije raste.

ŠAMLICA NA ŠORU

25. april 2017.

Jel Vaso jesi li onomad čuo šta se se desilo kod Steve u avliji spominje Mile svom komšiji događaje u selu ?! Sede komšije na šamlicama na šoru prepričavajući ih od ranog jutra. Ne znam nisam bio sam kod brata u Beogradu, nisam stigao da čujem novosti ! Ma puče bruka Steva navatao svoju ženu Ljubicu sa onim dođošem Mirkom, kad se vraćao sa pijace kad ima šta da vidi !!!



Naterao ih je vilama da uđu u septičku gde su bili ceo dan još ih perjem stade bacati. Ha,ha,ha. Bili su ko punjene ćurke, a tu nije kraj još je zvao i njegovu ženu da vidi kakav joj je muž i kakvu štetu beše napravio ?! I šta dalje pričaj ? Tu nije kraj Mirkova žena se preselila kod Steve da mu kuva, a Mirko ostade ko popišan sam u svojoj kući. A naša Ljubica postade kućna pomoćnica. Ljubice daj ovo, daj ono i sve tako do Vaskrsa kad se Mirkova žena vrati svojoj kući.



Mirko jedva dočeka ženu pričajući da se promenuo i da neće više raditi takve stvari. Jel mu je oprostila ? Jeste ali ne dele više isti krevet, a život ide dalje. A šta bi sa Ljubicom ? E to je posebna tek priča ?! Ona je morala svako jutro da kleči na kuruzu i moliti Stevu da joj oprosti. I da li joj je oprostio ? Ma jok, još priča da mu je žena umrla onomad. Jadnica nije mogla izdržati torturu već se vratila kod matere !!!



Kaži mi šta još novo ima u selu ? Kuruz i žito opet pojeftinilo a cena stoke opet pala, nemaš računa ništa sejati. Ovi nakupci samo spuštaju cenu, ništa za nas ne ostade ?!A gde si pošao ti sad ? Ma kreno do bircuza da popijem koju i da čujem nove vesti, pa tebe sretoh ! Ajmo do bircuza na koju da čujemo šta ima novo u selu ?! Hvala na pažnji i čuvajte se tračeva !!!

Autor:Goran Popnovakov 2017

Sremački divani....

Kadgod, dok sam bila mlađa, volela sam da jedem mesa, što da nisam. I živinskog i svinjskog. Ovčije nisam nikad marila, ni meso, a bome ni mleko. Slabo smo ovaca i imali, da l' smo zapatili par puti, al' nas nešto nisu tele te ovce, očin i znavo što.

Al' otkad sam omatorila, najvolijem mleka. Udrobim leba i metnem malko šećera. To kad moja Lepa ne stigne da namesi rezanaca, oni široki, pa mi skuva na mleku. I u supi sam, još detetom, volela rezance. Znaš one tanke, dugačke, što i ne sečeš, neg' onako, friške zakuvaš kad isečeš list fest oštrim nožom. Jedan kraj da mi je već u stomaku, a drugi da me lupi po čelu. I valjuške nasuvo volem, al' kad posle izdimstaš crna luka, pa metneš aleve paprike i ondak sručiš valjuške s krompirom. To što volem, valda zato što ne moram ni da žvaćem, sam' progutam. O šufnudlama i onim tvojim knedlama da i ne divanim. Kaćeš i' praviti? Aj' kad napraviš, donesi da se malko osladim, dok sam još živa.

Opsetila sam se onomad, čim si očla, ovi preko ovog Zlatka i Dese. Ne mo'š se svega odjedared ni setiti. Znaš ti kaka je to sirotinja bila, ti, Nikolići? Ako su imali i dva jutra zemlje i to od one najlošije, tamo kad se kreneš na Petrović salaš. I treba stići do tamo, treba ti tri frtalja sata na koli, a peške da i ne divanim. Imali su onu Ilinku što se udala u Batanjicu, lepo se baš udala, u dobru kuću, pa ondak Tošu, on je i osto ode na kući, uvek je bio čestit momak, a sade je i pravi gazda, med prvima u selu, nakupov'o se zemlje, vredan, i žena mu vredna, baš mislim da je Vojčanka, ne znam ti kasti, al' sam tela da ti opričam o onoj njinoj Zagi, najmlađoj, a bome i najlepšoj od sviju

Udala se, sirota u Sase, rodila devojčicu i oma se i rastala. Sad, što su se rastali, nisu o tim nikad ni divanili, a pravo da ti kažem, nisam se ni raspitivala – šta i da pitam, kad sam vid'la da je beda bedina, ondak dok su još bili siroti, o tim divanim. Al' je bila jednom radna i poštena, ne mo'š kasti.
Mogo si je viditi i na njivi i u avliji i na šoru i u bašti, furtom čisti, radi, od jutra do sutra. Valda je i njojzi bilo nezgodno, tu brat, tu snaja, tu bratova deca, pa mater i baba, kanda da je još i deda bio živ. Kolko puta je došla i kod nas, da l' da nešto ište na zajam, da l' da samo pita je l' treba nešto da nam pomogne. I bila je par puta na mobi kad smo vrli žito i jedared, dvared u berbi u našim vinogradu.
Dobra duša, a jednom lepa. Ta to ne znaš da l' joj je lepša noga, il' kosa, uvek je umela da je namesti gospocki, pa kad poveže maramu, i to nekako naročito, ko da nije od našeg sveta. I samo se smeje, a puna usta lepi, beli zubi, valda je Bog taku stvorio, da se pati i muči, al' da ne bude nikad zarozana, a napako prljava, il' štogod besna!

Prošlo bome i sedam-osam godina, ova mala njena, Milica joj se imelo, mogla je imati desetak godina, kad, jedan dan, došli neki dvoje, iz Slankamena, da l' su muž i žena, ne umem ti kasti, il' su neki bećari, ne mo'š to ni znati, da se razgovaraju s njome i s njenima. Našli joj priliku za udaju, pa da navodadžišu.

Jes' da je mladoženja malko stariji, al' šta to sade ima veze, bogat je, ima lepu kuću na glavnom šoru, udovac, nije im'o dece, da ćedu zajedno odraniti njenu Milicu, sve on zna o njojzi i sve
mu je pravo. Nit' ište miraz, nit' ništa, samo ako ona, Zaga, oće, može oma da spakuje pinkle i put pod noge, pravac Slankamen.

Došla Desa i sve mi tako divani i pita:
„Je l, Olga, ti si Surdučanka, da l ti znaš za tog Božu, ko je taj, kaki je, da nije neka bitanga? Dosta se moja Zaga napatila u njenom mladom životu, samo joj fali neki keša matori da se
s njime muči.
“Ta, otkud ću znati. Znaš ti otkad sam ja u Banovci? A i da nisam, otkud mogu znati ko živi u Slankamenu, kaki Boža, kaki bakrači.

Kažem ja to njojzi, a ona mene pita bi l' se ja mogla raspitati preko moji Surdučana, da se Zaga ne skrlja po drugi put, pa još s detetom, napako.

„Oću, Deso, kako ne bi tela. I tako ću ići kod moji na posedak sad pred slavu, da opajam i prebrišem sobe, da iznesem mekane stvari na avliju dok je lepog vremena. Mati ne stiže, baba omatorila i sva
se sprndžuljila, ko da nije ona. Ondak ću se malko raspitati, ako neko zna.“

I tako i bude.

Došo Mita Oreljov da vrati drljaču mom babi, a znam da je on oženjen iz Slankamena, pa ga pitam:
„Je l, Mito, znaš ti onog Božu Savića iz Slanamena, što ima kuću na glavnom šoru, a osto udov još od kade?“
Kaže meni Mita:
„Kako ne bi znao, Olga. A što pitaš?“
Ja njemu kažem, al' ko bratu što bi kazla, onako, u tajnosti, da ne laje po selu:
„Imam jednu moju Banovčanku, možda bi se udala za njega ako je čemu. Bila udata u Sase, al' su se rastali, nemoj me pitati radi čega, jel' to ni ne znam, a i da znam, ne bi ti kazla. Ima ćerku, sa njome je, pa kaži sad, kaki je taj Boža?“
a Mita, čisto
ko da se malko posprđuje, smejulji se, malko i odćuto, pa će mi kasti:

„Dobar je on čovek, Olga, al' baš ne vole da radi seljački pos'o. Kako bi ti kaz'o, nije neki dekandžina, radi samo kolko mora. A ne vole, to se oma vidi. Vole naviksane opanke, il' papuče, volelepo da se obuče, pa da sedi na šoru, ispred kuće. A bogat je, ostalo mu od oca i matere, nije da kažeš ni raspikuća, ni bećarina. Ovako je dobričina, ne mo'š kasti, nit vole da se opija, nit' ga je ko
kadgod vid'o ožderanog. Ima i zemlje, bome više i od mene, al' nešto daje napola, a nešto
on radi. Šta mu baš i treba, kad živi sam? Za koga i da radi? Neka daljnja tetka dođe svaki drugi, treći dan, pa mu skuva, opere. Plati on to njojzi, nije greda, al' bi valjalo da se oženi. Nek' se čovek
sredi kako Bog zapoveda. I treba.“

Posle Velike Gospojine, kad sam došla kući, zovem ja Desu da joj sve opričam šta sam doznala u Surduku.

Došo Boža posle nedelj'-dve dana, uparadio se ko stari fijaker, uglanco se, oštucovo brkove, namestio i šešir na glavu, onako, nije gadan da kažeš, al vidi se, mator čovek, a Zaga ko devojka.
Lepa, lepa, samo taka mož' biti. Na njoj lepa 'aljina, gologlava, onu kosu namestila baš gospocki,
udesila njenu Milicu, pa sa dva kufera, na kola.

Boža kočijaši, ona će oma sesti pokraj njega, a Milica u šarage, na mekane stvari što je Desa spremila da nosidu u Slankamen. Nije to bilo Bog zna šta, al' od njine sirotinje, dosta.

Ništa se lošo nije čulo iz Slankamena o Zagi i Boži. A znaš ti kako loše vesti oma stignu, a dobre uvek kasne, otkud to, nisam pametna. Valda je svet taki, vole kad nekom idu kola nizbrdo,
a kad bude štogod dobro, o tim ne volu ni da divane. Zavidni.

Prošlo bome i godin' dana, kad, neko lupa na kapiju. A ja počela furtom da zaključavam, navadili se neki Cigani kotlari, malo-malo, pa eto i nasred avlije, te je l' ti treba da okrpim oraniju, te je l' ti
treba da okrpim kantu, te da naoštrim motike, da l' bi kupila nove držalje za grablje, te da oprave amrel…

Ta, i'te u očin, otac vas jebo ciganski, mante me se. Otključavam ja kapidžik, kad, na vrati stoji Zaga. Smeje se, sagla se, onako visoka i lepa, a ja mala ko podmeče spram nje, pa me poljubila
triput. Čisto mi oči zasuzile.

„Tetka Olga, ja došla kod moji s Milicom, pa rek'o da te vidim, ako nisi u poslu.“

Ušla u avliju, valda lepša neg što je i bila. Kad ja vidim, noseća je.

Pitam:

„Zago, čedo, jesi ti to noseća? E, nek' je sa srećom, ka'će biti?“

Ona se smeje naglas, čisto i meni došlo da se smejem, pa mi kaže:

„Biće za Svetog Nikolu, ako Bog da.“

Sednemo na verandu, ja samo što sam nabrala jabuka i krušaka i met'la na novi, okrugli, pleteni astal. Na tanjiru sve najlepše jabuke i one mekane kruške što se tope u usti. Uzela Zaga krušku, zagrizla onako, ko deca što zagrizedu komadešku, pa im curi niz bradu, a s nadlanicom briše usta i meni
kaže:

„Tetka Olga, moj Boža je zdravo dobar čovek. Da znaš da se nikad nisam pokajala što sam za njega očla. Ta to je duša od čoveka. Nikad se ni prerečili nismo. Nit ide u bircuz ko neki njegovi pajtaši,
nit pije kod kuće, a ne daj Bože da je mene, il' moju Milicu popreko pogledo.

Kaže on meni, čim sam pošla za njim, pa kad smo došli kući u Slankamen, ‘Zago, ovo je sade sve i tvoje.
Imam 46 jutara zemlje, od tog dva jutra vinograda, oma pored sela. Sva mi je zemlja u ataru. Evo ti kola, samo kod pintera da namestim ovu levču, imam jednog oma tu preko, tu ti je plug, ode drljača, tamo ti je sejalica, oma pored nje i špartač, ode u šupi stoje motike, imaš i male i velike, pa s kojima voliješ da kopaš, imaš i srp i kosu, pazi da se ne posečeš, zdravo i je naoštrio Đorđe Cigan onomad,
pa kad budeš tela s njima da kosiš, povedi računa da se na osakatiš.

U štali imam tri konja i dve krave. Svinja nemam baš mlogo, osam komada, dva nerasta i šest krmača. Imam pet nazimadi, prasica ima 17. Živinu da ne spominjem, već ćeš viditi. Mo'š zapatiti patke ako voleš, il' ćurke, il' guske, šta god ti oćeš.

Ja nedeljom idem u crkvu, ne što baš verujem, neg' više da se vidim s ljudima, da ne kažedu – ovaj Boža nikud ne ide iz avlije.

Imam i čakšira i sakova, i prusluka i džemperi, gledaj da mi to uvek bude čisto i ispeglano, da budem pomešan med svetom. Sve su mi košulje bele i fest uštirkane, tako sam oduvek vol'o, al' baš ko sneg.
Volem lepo da pojedem, supu obavezno, nekog mesa i kolača, to sam uvek i volo. A najvolijem rastezane s višnjama.To bi mog'o jesti svaki dan. Ja ti se u poso mešati neću.

Mo'š sejati na njivi šta ti oćeš i kako oćeš i kolko oćeš. Ako voleš da siriš, eno u podrumcu imaš i cedila i one velikarne šerpe, pa u njima moš siriti. Sira baš i ne volem, al ako ti voleš i ako naša
Milica vole, komotno ti siri, ne branim.

Al bi te jedno molio, da mi naviksaš opanke i papuče, kad sedim na šoru da mi se sijaju. I eto, volem bele fusekle. Samo to od tebe tražim.
’ Pa, kaži, kaki je čovek? Je l' sam boljeg mogla naći?“

Ja se zamislila, iju, napako, da je mene taki kapital i taki poso dočeko, ne bi me se ni Banovci, ni moj Paja nagledali! Ta pre bi se vratila u moj Surduk, neg što sam iz njega očla! Ta jebala ga i njegova zemlja i njegovi vinogradi, i tolka marva po štali i avliji! Ta nije on ni tražio ženu, neg' slugu, veštac matori, otac ga njegov! Naš'o ovo dete da se s njome sigra i da ga ona služi, đubre jedno ovejano!

Ta to je prefrigano, matoro a brezobrazno! Samo da mu naviksa opanke i papuče, da on može sediti na šoru, a ona da ore, seje, namiriva stoku, kuva, pere, štirka, pegla i još koješta! Kako ga sramota nije od ti godina njegovi i sede glave! Ta došlo mi da je prodrmusam i da joj kažem:

„Glupošo glupava, je l ti ne vidiš u čega si se uplela? Da ti radiš ko konj, a on da sedi na klupi uštirkan i naviksan i da gledi šorom ko je došo, ko je prošo? I još da orca noću po tebi! Pa, da. Odmoran, najeden, napojen, jedva čeka da se popne i da pravi decu!“

Al jedva sam se suzdržala da joj ne kažem. Gledim u te njene plave oči što se smeju, lepo vidim da je sretna, pa mi nešto došlo žavo da joj kvarim, a tu, vi'š tu me zabolelo, ispod grudi, kolko sam se najedila i osekirala.

Pa joj najposle kažem:

„Nisi, čedo, mogla boljeg naći. Al nek se prestavi furtom, da i ti daneš dušom.“

Rodila je Zaga baš oko Svetog Nikole ćerku, pa druge godine sina, pa još jednog sina. Kolko znam, petoro dece je rodila, i svi petoro rodila na njivi, sama samcijata! Ej! Pa je l to pravi čovek? Da pusti ženu da se porađa na njivi? Uf, otac ga jebo, i sade kad se setim, dođe mi da puknem! Milicu je školovala, kaki je da je, Boža nije bio tvrdica, davo je na Milicu ko i na njegovu decu. A umro je valda kad im se najstarija ćerka udala. Tolko je dočeko.

Saranila ga je Zaga kako dolikuje, ožalila ga sve po redu. Kad je dala godin dana i došla kod njeni, samo što je nisam pitala je l'mu naviksala papuče, da može da sedi na šorskoj klupi i na onom
svetu u naviksanim papučama i uštirkanoj košulji, crko dabogda još jedared.

Al' nisam.

Eto, da i ja nekad nešto prećutim.

Đurđevkinja iz Vojke

Još kadgod, pre onog rata, a mlogo posle od kad je Vojka napravljena, Vojčani su išli kojekuda. Otojuč je Vojka napunila šet vekova, opravili Vojčani veliku slavu, ispekli vola u porti, narod se veselio za sve svoje i opštinske novce, igrali i pevali, siti i napiti. Još od kad su, za vojevanje i hrabrost, dobili frajštinu oko Čortanovaca, od onda tamo imaju i vinograde. Njima je to bilo časkom, da nedeljom zajutra upregnu, zapovede mladoj da pristavi žutu supu, a oni otkasaju tih tridesetak kilometara da naberu ceger lepog i friškog grožđa. Da imaju posle ručka.
Tako su i hmelj nosili. Upregnu, pa ajd časkom do Čelareva. Ondak je to bio Čib.Nije se iz Vojke išlo preko Novog Sada. Išlo se sremački, Sremom na Krčedin, pa skelom preko Dunava na adu i odatle udare preko na Đurđevo i onda Velikim drumom izbiju tu di su sad Nemanovci i Pejićevi Salaši, pa ondak idu u Čib da prodaju hmelj u pivaru.

Tako je bilo i te godine, kad je deda Laza išo sa svojim komšijom Švabom, Lepkerom. Bila rodna godina, hmelj rodio zapravo, a oni pošteno natovarili na kola pa žeravi samo frkću. I njima je bilo lakše kad su stigli u Bačku, tuda je svugdi po ravnom. E, al’ sunce je već sedalo, treba da danu dušom i konji i kočijaši. Reše da zanoće u Đurđevu, pa sutra da nastave put. Tako je bilo.Šta je još bilo ne zna se, uglavnom – to je i oženilo Lazu.Zagledo se u lepu Bačkulju Draginju, Đurđevkinju.Predaju oni hmelj u pivaru, uzmu novce i u povratku, istim putem, natovare udavaču i ajd’ za Vojku da teraju kera, da se volu i vesele.

Laza se podelio 1910.godine, podigo novu kuću i sa Draginjom i dva sina očo tamo da živi. Šta mu je Draginja u miraz donel niko ne pamti.Al’ pamte da je umela svašta.

Došo rat, ode Laza da grli pušku umesto Drage i vrati se sa Soče tek 1919. Draga ostala sama da odrani decu. Snalazio se Laza i na frontu. Divane da se karto s oficirima, pa kad ih okarta, on novce pošlje kući, da imaju njegovi za život dok se ne vrati.

Draginja je bila kadra svašta da skine, a umela je i da namesti. Bilo je bećaršaga i kadgod, dok nije bilo televizije da svi to vide.Ondak, kad se dvoje zaigraju pa se slepe, i nisu kadri da svako ide svojoj kući, zovu Draginju.Umela je to da obaje i da ih razdvoji. A umela je i da ne divani o tom, da ne gubi mušterije, a i da selo ne laje o tim što se volu naćulenih ušiju, da kogod ne naiđe.

Dok je Laza na frontu bio, derani rasli i cirkuzirali većma neg svi Sremci zajedno. Nije Draga mlogo marila što jašidu žerave. Nisu oni ni jašili, neg su stojećki terali žerave u galopu. Popnu se na konje, ustanu i – teraj. U galop! Nikad ni jedan pao nije. Namestila Draginja da budu sigurni i da ih nešto čuva.Umela je.

Ondak došlo da se ide u partizane, zaratilo se. Kud će Sremci, neg da brane Srem. Vidi Draginja da će njen deran u šumu. Ukadi dobro peć, sve varnice skakale ispod vatralja kad je zgrtala pepeo i žeravicu. Zatvori vrata od pećke da se ne ladi i ajd u avliju. Uvati matoru kokošku, smota je u kecelju da ne leprša i da je ne očupa, pa se vrati u kuću.Otvori pećku i gurne kokošku u nju.Kokoška protrči kroz pećku. Malko začeprka da skoči koja varnica s danceta, iskoči, stane i protrese perje ko da je iz prašine izašla i – ajd natrag, da kljuca po avliji.

Izađe i Draginja za njom, zagrli sina i kaže mu da ide u partizane i da se ne boji.Vratiće se živ i zdrav.Tako je bilo.Pitajte Vojčane ako ne verujete.

BRICA

13. maja 2017.
Mika naš brica iz sela je bio umetnik svetskog glasa a bogami i stasa. Svetski poznat i van granica naše zemlje, nagrađivan i priznat od drugih renomiranih frizera i berbera. Voleo je da spominje posebno nagradu koju je u Beču osvojio 1967. Učestvujući kao tek svršeni srednjoškolac sa novom frizurom koja se primila kod rock n roll klinaca koji su slušali novi talas zabavne muzike. Pratili modu i na igrankama i pokazivali sve što znaju.

Miroslav Protić lepo vaspitan i kulturan prema svima pogotovo prema ženama za koje je bio magnet. Crne kose i plavih očiju iz kojih je zračila neka čudna energija. Koja je sve uspevala da omađija kroz priču koju je on širio sa nekom vedrinom sve prisutne prikovala na klupe. Voleo da prepričava gde je sve putovao sa dozom preuviličavanja s kim se sretao i šta je sve radio ?! Svi su znali da to nije istina, ali nisu zato marili jer je umeo da toliko verno prikaže događaje i ljude kao da su lično bili prisutni tamo.

Voleo da brije mlade i starije a bogami i mlade žene i raspuštenice, udovice je izbegavao ali ako mu se neka ponudi, nije hteo da je odbije da se slučajno ne naljuti ?! Takođe bio savetnik u ljubavnim jadima, rame za plakanje i veoma dobar slušalac. Nekad nije morao ništa da kaže a opet bi svakom pomogao ?!

Nije bio svetac ali opet je svakom činio dobro dela kad je neko to od njega zatražio. Da li kao prevodilac sa nemačkog ili mađarskog, bio branilac na sudu ili jednostavno dao neki savet o svemu i svačemu. Bio je samac i nikad se nije ženio a opet toliko žena imao da mu nije bila potrebna u bračnom životu.

Dobi poziv da se javi u sud jedne godine i bi iznenađen kada mu je sudija reče da mu je pripao zamak i imanje u Nemačkoj. Naime kada je bio tokom svojih putešestvija kroz Evropu i njene gradove dospeo je u Mihnen na oktobar fest i igrom slučaja je hteo da se obrija i ošiša u jednoj berbernici. U toj berbernici je bio gospodin fino obučen i uglađen koji se spremao na važan poslovni sastanak i hteo da se sredi dok ne pođe na isti ?!

Lokani brica beše neiskusni početnik i sav ga iskasapi pri brijanju. Iskusni Mika oma skoči i da stvar ne bude gore. Počne pričati momku da se tako ne radi i da mušteriji mora prići polako. Pripremiti ga za tako nešto izmasirati mu prvo lice, omekšati bradu, naoštriti britvu i polagano počne brijati od dole pa na gore. Sve tako dok brijanje ne bude gotovo, to je naš Mika sa lakoćom i brzo odradio da je fini gospodin tako bio zadovoljan da mu je bio ponudio posao da ga lično brije i šiša u njegovoj kući ?!

Bogati lokalni trgovac beše imao dve kćerke koje su bile stasale za udaju a švalerkasti Mika oma njih ošacuje onako ispod oka kako on to samo zna kada beše pozvan u njegovu kuću. Dok je ispijao kafu i konjak koji mu je trgovac ponudio u salonu velike kuće. U jednom momentu uđe i njegova žene koja je bila mlađa od jedno desetak godina od gazde Hansa po njegovoj proceni ?! Toliko lepa, sređena, mršavica koja je bila lepša od njihovih kćerki da se on na prvi pogled zaljubio u nju. 

Bez razmišljanja je prihvatio posao koji mu je bio ponuđen imao svoju sobu u zamku sa toliko soba da se čovek mogao izgubiti u njemu. Imao je zadatak svaki drugi dan da brije gazda Hansa a Mika brica ubrzo i kćerke danima kad ga nije brijao. Bio je slatkorečiv, mlad okretan i pun života sa dvadeset i pet godina šta je više mogao poželeti od života, imao je sve što je mogao poželeti ?! Kćerke su ga obožavale a i njihova mati nije baš bila imuna na njegov šarm, viceve i njegovu mladost. Par godina prođe kćerke se poudale a bogati Hans trgovac umre. Ostade mlada udovica sa kojom je Miroslav Protić ostao svega par nedelja sa kojom je imao strasnu vezu posle muževljeve smrti. Vratio se u svoje rodne selo i nastavio svoj život i posao lokalnog brice .

Sinulo mu je kroz glavu da se radi o Helgi udovici bogatog Hansa koji je umro pre desetak godina. U tom testamentu je pisalo da mu je pripalo zamak i imanje i da bi volele da ga vidi, da ima par stvari da mu ispriča ?! Čak je imao i plaćenu povratnu kartu, pa se tako on i uputi za Nemačku i zamak koji nije zaboravio. A setio se prijatnih i nezaboravnih trenutaka tokom njegovog boravka. Samim dolaskom na imanju ga je dočekao kućepazitelj i da ga gospođa Helga očekuje i nalazi u letnjoj bašti. Sam susret beše radostan i veseo, reče mu da sedne jer ima važne stvari da mu saopšti ?! Reče mu da je veoma bolesna i da joj nije puno od života ostalo i da on ima sad obavezu da vodi veliko imanje i još o o nekom ? Miki izađi da vidiš ko ti je došao ? Iz druge sobe izađe mali čovečuljak desetak godina star crne kose i plavih očiju beše isti Mika brica ! Helga mu reče da mu je to sin iz njihove strastvene veze se on rodio posle smrti gazda Hansa tih godina kada je on bio kod njih ?!

Mika se iznenadio, izgubio njegovom pojavom ne verujući koliko on liči na njega, svojim ponašanjem, likom i samim gestovima da nije ni ujedan čas posumnjao da mu on nije sin ?! Helga mu reče da nije htela da ga opterećuje sa tim stvarima i detetom, ali je morala zbog svog stanja da obezbedi ko bi ga izveo na pravi put ?! Njene kćerke imaju svoj život i svoju decu i nije htela da oni imaju probleme u svojim životima zbog njihovog sina ?! Ne zadugo prođe kad Helga jedno jutro ne ustade iz svog kreveta, svi su ovaj čas očekivali, čak i mali Mika koji je bio svestan da mu je mater bila bolesna ?! Mika brica svoj život nastaviše u svom zamku sa svojim sinom sa kojim je morao da nadoknadi sve propuštene prilike i rođendane. Naučio ga svojim zanatom koji ga je odvojio od svog sela. Na velikom gazdinstvu koji je gazda Hans razradio razvojom i prodajom voća i alkohola  dobilo je neku novu dimenziju u njihovom životima ?! Hvala na pažnji i budite uspešni !!!

Autor:Goran Popnovakov 2017

ps .izgleda da svaki vojvođanski gradić ima nekog takvog svog "bricu" ?


U Apatinu je bio jedan ,Reberić Peter ,koji je samo sa svojom torbom proputovao ceo svet (bukvalno ) Ukrca se na neki prekookenski brod ,pa šiša i brije posadu i putnike (naročito one iz "druge klase" i potpalublja . I tako ,brod po brod ,željeznički bife po željeznički bife ...prošao je ceo svet -vodom i kopnom . I naravno ....godinama kasnije to sve prepričavao mušterijama .

Al’ ti nisi

Da l’ je kog tero maler ko Desu Šićarovu, al’ opet furt vesela. Imala taku narav. Bila lepa devojka, pristala. Njena sestra Jovanka ni polak ko ona. Još i malko gluva. A onak tako bilo, ne mož’ mlađa pre da s’ uda. Onu nećedu, ovoj otac ne da. Pa kad vido da će obe d’ ostanedu, da Jovanki šes’ lanaca u miraz i udadu je u Pločicu. Desi ostanu dva lanca, al’ svršila domaćičku školu u Bavanište i tako oma se udala za Jocu Pirinog. Ne sastavu ni tri meseca, stane on na zarđo jekser i umre od sepse. Ne znaš je l’ pre mlada, je l’ pre udovica. A onak živela kako je mogla i kako umela. Svet svašta pripoveda, al’ ni ona nema pardona. Kad treba, imala jezik ko češagija.

Češće bila reduša u svatove, jel umela da kuva na angro, pa onak zvali di treba. Jedared, svadba kod Egićevi, ona u kujnu, a sviro Đura Cajkeš i njegovi. U neka doba Gavra begešar, što biro di da svira potim kaki je kost, dođe kod nje u kujnu, pa: ,,Je l’, Deso, kako si, ta šta si lepo spremila da jemo“, pa štrpne tamo, lizne onamo, a ona oma: ,,Sevaj iz kujne, otac te muzikantski! Samo mis’iš di ćeš šta da poješ! Da l’ vidiš kol’ka ti pabušina, još će te šlog trefiti!“ Gavra imo trbu’ veliki, al’ zna šta je dobra ženska, pa kaže: ,,Nemoj, Deso, tako, da l’ ti znaš kaki kukuruzi ispod brega rastidu? Neg, ti udovica, ja neženjen, pa da s’ nekako spomognemo“. Pa će ko malko da štipne, a ona ga raspali suparom: ,,Begaj tamo, ne diraj! Ja sam ženska brez felera, mogu da biram koga ‘oću, a kojega neću“. Znala ona da Gavra još od mladosti šaro, al’ nije ‘tela šnjime.

Pose iznosi Desa sarme za astal, muzikanti baš sviradu bećarac, a Gavra, kad je vido, oma zapeva:
,,Kaži nama, mala brez felera,koliko te ljubilo švalera?“

Ti mis’iš da s’ ona štagod postidela il’ zagrebla? Otkud! Drži onu šerpenju sa sarmom uruke i oma mu otpevava:

,,Triput sedam dvadeset i jedani još troje, eto koliko je!“
Pa doda:
,,Al’ ti nisi, jebo te čiji si!“

Kus peto, pile doveka

Vec pocela das vata pomracina, kad eto nji, vrćedu se Tokini iz Pančeva. Laza tero žito da proda i da pazari kod Halupe u gvozdjaru sta treba, a Ivanka ponela pasulja, oraja i bela luka, duzme neki dinar, dima za trošak.
- Kapiju! vice Laza s koli.
- Oma, oma odvikiva baba Sofija i cuje se di neko rajzuje oko štangle sto podupire kapiju s odone strane.
- A ja se vec sikiram di ste! Sve izviriam na pendzer kad cujem kola na sokak...
- Svratili malo kod Ljube i Krune u Starcevo, pa nas zadržidu na rucak pravda se Ivanka svekrvi i dodaje joj cegere. Laza otkacinje strange s drvčanika, a deda Pera skida ormu.
- Kako si prošo?
- E, kako, nikako! Za te novce mogo sam i ode da ga prodam Jaši Čivutu kaze Laza i vodi konje u štalu.
- A jel si pazario lanac?
- I lanac i klanfe i jeksere i rundajz, al nemoj sade distovarivamo, umoran sam ko kera. Zajutra ćemo.
- Barveče, komsije vice Smilja Guculjeva, a samo joj glava izviriva s one strane cujem larmu pa, reko, stigli.
- Stigli, fala Bogu potvrdjiva baba Sofija.
- Oma cu ja kaze Ivanka, prezuva se u kalčine i uprav na plot.
Evo sam ti kupila konce za šlingeraj, reumin za deda-Mitu, dunklplavu farbu nisam nasla, a dugmadi za jastuk, sedefna, koštadu tri dinara i šezdes para gros.
- Fala ti i za tolko, neg kako na pijace?
- Alesajnc, sto kazale Švabe: oni sto kupujedu vičedu skupo im, a mi da nemamo racuna da damo jeftinije. Neg ne pitas kog sam vidla. Zivu Milinog. Šlang, doteran, da znas za tolke godine nise nista promeno.
- Kad ono oko mene obleto, a mati kaze il da me zeni il da me se mane, a on kazo dima kade, prvo škole dizuči!
- Radi u banku i jos nije zenjen. Sve misim, taj nas sad neb ni pogledo ovako razdroćkane. A mladolik, jeste.
- Ta mani ga uočin! Što kazala prija Nada, kus peto pile doveka!

PRIČE IZ STAROG BANATA

Klaker i kabeza

Lepo decama za svaku slavu, a obaška za Spasovdan. Ne zoto di je seoska slava, pa dolazidu ugosti sa sviju strana, neg čerez velikog vašara u Dudaru. Digod baciš oko, svugdi šatre, a unutri, što kažedu, “od tice mleka”! Prosto ne znaš di pre da potrošiš ono malo novaca što ti dao otac i familija, jel tuna i alvadžije i lecederi i ono što prodavadu ušećerene jabuke i luše i bombondžije i sladoledžije. A kad ožedniš, biraš oćeš klaker, jel kabezu, ili ti navolju malina sa sodom. Nisam mogo ni klaker ni kabezu, jerbo mi već nanos izašli. Celu nedelju pred Spasovdan Sava Purak, sodadžija, pravio klaker i kabezu na angro, ko i uvek pred vašar. Klaker bio crven i sladak. Gore na grlić guma, unutri kliker, pa pretisak gura kliker da dihtuje. A kabeza bila žuta. Flaša imala odozgore porculanski zaklopac što se zatvaro na žabicu. Mi dečurlija iz komšiluka okrećali točak nonu pumpu da puni gas u flašice, a on nije plaćo, neg davo da pijemo kolko oćemo. Dabom da smo pili dok nam trbu ne dođe ko luftbalon.

Zoto sam više volo bozu kod čika-Marjana. Imo radnju oma nuz birt kod gospa-Mare, do Njanjaša. Pose rata, tu neki Neša držo kasapnicu pa pravio kobasice od konjskog mesa, dok mu nisu zatvorili. E sad, odakle i kade je došo čika Marjan, to ti ne bi mogo kasti. Pričadu iz Dalmacije, neki kažedu da nije. Pravio luše, orasnice, jabuke u crvenim šećeru, bozu, sladoled i neke kolače što ličidu na silvester. Furt išo na vašare i slave pa to prodavo. Leti kad su omorine, te čuješ di gura kolica niz sokak i viče: “Sladoled sladak kao med! Srce ladi, dušu sladi!”, a Dobra pekar odvikivo: “I novce iz džepa vadi!” Mi dabom nismo imali novaca, neg kad ga čujemo, a mi ne trčimo oma na sokak, neg u šupu il pod kamaru, već di su kokoške nosile. Nemož da postigne da pokupi tolka jaja, a pose svakim ko je dono, mete sonom kašikom sladoleda u fišek, pa dobro i njemu i nama. Jedino mati pose ždroncala kako ćemo kuću da raskućimo i da smo rano počeli, al nema sladoleda brez friški jaja.

Sudija, bem te u svirajku


- Ta ni na utrinu, ni kod donje škole, ni di je sade, neg na široki šor.
- Di ti znas kad nisi sigro fuzbal?
- Al sam furt gledo! Oma tuna pored Poštica kuću, mogo sam s pendžera da sam teo. Bile stative, a mreže držali u švapski dom. Nije bilo ograđeno, neg sam krečom obeležidu. Kad sigrau nedeljom, okupiš sveta onoliko. Iziđedu i udavače pa špaciradu, a čika Marjan prodavo sladoled i jabuke u crven šećer.
- Ode baš ravno i trava fina, sitna...
- Ta da šta je, al jedared sigrali protiv Pločice, pa Koja Vurdeljin udari s pumpom od becikla autriktera jel majo opsajd, pa onak sudija poništi čis go. Pose nise znalo ko koga bije. Onak naredidu da mora das ogradi da publika bide obaška, a ne da stoju oma nuz leniju. E, tuna nije moglo das ograđiva jel imo put s obe strane. Onak premestidu na izlaz, nuz groblje di je i sade. I ogradidu, al šta vredi, poses opet tukli.
- Sve pantiš.
- Ej, šta je jeda izeo siroma Vlasta Perić dok je opravio tim!
- A što? Ta bilo tolko dobri igrača?
- Bilo pose, al kad je počo, straota božja. Podelu se na dve strane, al di fuzbal tuna oma svi na kamaru. Nit si znao šta ko sigra, ni ko koga šopa. Onak nece niko u odbranu, neg svi bi digradu navalu. Neki voleli da pimpladu i prekoviše, a neki oma špicorojku, pa duuu – di stigne. Moj stric Rada mogo da šutne preko onog duda kod Majstorovića i furt s otimo za bekovsku!
- Ta nije valda sav kumst da šutneš?
- Dabom da nije. Bilo pose tuna i dobri igraca: Švaba Bendi, Mita Buta, pa neki Tranda, Bire sigro krilo, Golub Pita umo da tribla opasno i neki Djura, sto bio šegrt kod Halupe u gvozđaru, pa svaku nedelju peške dodje digra, a pose se vrne u Pančevo. A Minda i Jova Bugarin sigrali bosi jel nije bilo kopački za njine noge. I furt imo bar jedan uljav, ko onaj Velinkin, što s tuko za makaršta. A sudija ne svira, on oma viče: “Sudija di gledas, serem ti se usta! Sta ne sviraš enc!” A za penal znao das pobije i sa sudijom i s polak tima. Pose kad gisteradu, onak mu djavo kriv.

Kadgod za letnjih zapara i vrelih noći moj deda Laza iznese otoman na gonak pa zalegne pod zvezdanim nebom .Govorio moj deda Laza"obaška volem leti spavati na gonku pod nebom sa kog mi trepću zvezde zlatooke ko one snaše na sremačkim vašarima Bože me prosti.Pokrijem se pokrovcem pa se zagledam u nebeske drumove ,cvrčak ukraj baštice raspeva se ko u svatovima a noćna frajla koju je proletos posijala moja Lenka zamiriši ,sve mi golica nozdrve.Metnem bokal ladne vode na šamlicu da mi bude pri ruki .gledam u nebesa pa študiram i brige prebiram .I uvek mi prid oči dodje moj lepi ruzmarin Veselin ,moj sin izgubljeni u vrletima rata kome na uzglavlju ni sveću ne mogu zapaliti.Gledam u nebo koje svet pokriva ,sve naše puteve i bespuća ,naše radosti i žalosti ,nebo koje zna di moj ruzmarin Vesko sanak večni sniva .Pa molim nebo da mi oda tajnu , tajnu sa kojom se budim i zaspim ,tajnu koja mi se u krvi zapatila ,da mi da neki tajni znak di mi čedo u tudjini počiva .Pa molim zvezde da mi put osvetlaju tamo negde daleko u stepama il snežnom Sibiru Rusije .Al nebo ćuti a zvezde ko zvezde žmirkaju i čine se nevešte San mi neće na oči već i peto Žara se raskukuriko ,zora samo što nije a ja se sa nebom svadjam i mirim,zvezde proklinjem i preklinjem da mi ruzmarin na jastuku zamiriši pa da mi duša mira nadje."I tako moj deda Laza vek proživeo čekajući da mu ruzmarin zamiriše ....i samo se nadam da je u nekom boljem i sretnijem svetu pronašao onaj skriveni put do svoga Veska i samo se nadam da je kraj neki novi početak ,da velika tuga zaslužuje sreću i utehu i da se zemaljski dugovi negde izmire i poravnaju ...
I tako za letnjih noći kad cvrčak u baštici ukraj gonka zapeva svoj svatovac a nebo se spusti nisko ja pogledam put Božojeg svoda i znam da na nekoj sretnoj zvezdi moj deda Laza sa svojim Veskom put putuje pa mi suza i radosnica i žalosnica zacakli a miris ruzmarina legne po mom jastuku......Vesna Nestorov

NOĆ DUGA NIKAD DAN DA SVANE


E ovako ja navek zajutra otvorim pendžere da se proluftiraju sobe pa pogledam niz šor i svet koji ide za svojim poslom ,u dućan,na poštu ,kod doktora il žuri na ajzliban u varoš.Kogod prodje kaže dobro jutro ,neko zastane pa malko podivanimo i ode svojim putem,Zatvorim pendžere pa spremam sebi fruštuk .Najteže mi je samoj sesti za astal a kako je to kadgod bilo ,pun astal pa puno i srce,Bilo nas puna kuća pa štogod da mati iznese začas puni tanjiri a prazne šerpe ,tepsije ,činije Samo čuješ kako kašike,viljuške i noževi zveckaju .mati navek prvo nama deci sipa i dok zalogaji klize divani se koješta ,šta ć,e se raditi ,kuvati ,seoske novosti koje je baba uvek donosio sa čoška prid crkvom.A fala Bogu ništa nam nije falilo ,baba radio maksim zemlje navek bili puni obori i štale a u avliji svakojake pilježi .Na tavanu na promaji visile pole slanine i šunjke a u špajzu na stelaži svakojakog kiseliša i dumsta .Mati bila samo taka reduša ,umela šparati al kad treba i raspolagati.Puno se radilo, imalo se al baba navek govorio "lako je kapital proćerdati al ga teško stvoriti ,puno znoja i žuljeva košta ova naša dedovina što imamo zato se kapital mora poštivati, čuvati i navek malko dodavati"Mi deca bili smo skromni i nismo izvoljevali ni preko leba iskali pogače nego slušali i vladali se po materinoj i babinoj volji .Detinjstvo nam bilo puno radosti ,sigre na šoru po avlijama i baščama pa smo se kuči vračali oderanih kolena ,podbijenog palca ,musavi al srećni ko nikad posle.A onda starija sestra se razbolela od jektike ,bledela svaki dan ko list jesenji i u cvetu mladosti dušu ispustila .Otad u našoj kuči nikad više nije bilo one životne radosti ko pre ,nekako smo tiše i divanili ,ni smijali se nismo puna srca ko kadgod, njen usud ostao je zauvek da lebdi medj nama.Mati nije skidala ceo vek crninu i da niko ne vidi brisala suze pri pogledu na njenu sliku koja je uramljena visila ispod ikone Svetog Arandjela.Život je tekao dalje ali uvek nekako u senci nesreće koja je zadesila moju seju.Najlepše pukete cveča iz bašče, najrumenije jabuke i najmekše parče leba je mati nosila mojoj seji za njenu dušu ,svilenu ,nevinu, prerano zgaslu,
A onda sam se ja zadevojčila ,rascvetala se i zamirisala svojom mladošću i lepotom,Bila sam sramežljiva ,začas mi se zacrvene obrazi ko one bulke sred žita letnjih.Krenula sam da se korziram pa nedeljom na igranku u bircuz sa drugama pa po seoskim slavama kod tetaka .Tako sam na jednoj slavi i upoznala moga Lazara. Sećam se da sam ga onakog tankovitog ,lepog ko upisanog,vatrenog pogleda oma spazila na korzi a kad se uvatio u kolo do mene srce mi se uzburkalo i lupalo ko begeš iz tamburaške bande koja je svirala .Pito me odakle sam i čija sam a ja sam vragolasto kazala "mamina i babina " pa se smejući uputila do druga.Zamalo evo ti njega ,kupio mi licidersko srce i granate pa se smeška i veli mi "Čija si da si al bićeš moja".Oma sam znala da mi je on sudjeni ,ne znam kako, al valjda srcem.Kad sam sa slave došla kući mati oma primetila kako se rumenim a oči mi se cakle Bože me prosti ko u našeg mačka kad noćom krene po komšijskim avlijama u bećaršag.Samo se smeškala i zapitala"Rano moja rumeniš se ko pelcovana ruža iz naše bašće ,ko te je u srce dirno tako" a ja sam se samo crvenila ,ćutala ,krila i osamljivala u stražnjoj sobi misleći na lepog Lazu. Za dve nedelje došo je sa upregnutim čilašima u karucama i svojima da me isprosi a ja se baš i nisam nećkala bio mi je i po volji i po srcu a bome i dobra prilika .U miraz sam donela pet lanaca zemlje ,primaću sobu od orahovine sijaset peškira ,čaršava i posteljine mojom rukom i moje matere vezenih a oko vrata seferini od zlata žeženog .Svirali nam čuveni armunikaši Drotini iz Tovariševa i tamburaška banda iz Deronja ,bile dve šatre velike i oko trista duša .Svekrva sve darivala a kum prid crkvom punu torbu novčića bacao dok su deca vikala uglas " kec kume " a ondak po travi tražila srećicu da kupe alvu il svilene bombone .Kuvala se supa u četiri kotlanke ,peklo se prasića pa ćurki i pilića a žene se takmičile koja će veću od više jaja tortu napraviti i lepše išarati.Kad su prikazivani u ponoć kravaji svašta nas darivali a veselje bilo do zore .lumpovalo se i pesme naručivale pa su i armunikaši i tamburaši zadovoljno trljali ruke i u šlajpise mećali novce sa čela il strune tambure .
Moj Laza je bio iz gazdačke kuče ,jedinac,kuća na lakat ,svekar i svekrva me gledali ko ćer a i ja sam poštovala gazdašak i kuću u koju sam se udala.Laza mi bio zdravo dobar,blag ,brižan ,volo me ,najlepša parčad mesa mi mećo u tanjir,kad užeže leto nije dao da idem na njivu neg kazivo"ta di će vaka ruža ne žegu da vene nek reduje po kući " čuvo me ko malo vode na dlanu .A i ja sam njega poštivala ,navek bio čist i upeglan,kuvala mu i mesila šta vole a zdravo volo nasuvo valjušaka i paradajz čorbice s trgančićima .Zajutra ga navek prid vratima čekala očišćena i naviksana obuča i uglancani opanci, njegove šešire koje je baš volo mekom četkom sam čistila ,luftirala ih i vešala na čiviluk naspram vrata.Doćekivala ga i ispraćala digod da je bio i tako ceo vek. I nikad nisam dangubila ,kuća je navek bila počišćena,pomazana ,aljine pod konac nameštene ,sve uštirkano i upeglano a u pendžerima se bokorile muškatle .U šifonjeru složeni bili moji šlingeraji i hekleraji,tkala sam i peškire i krpare U kujni sam bila samo taka reduša ,moje žute nedeljne supe ,ajmokac ,zlatne rude gibanica sa makom,orajima ,višnjama,rošćićima .moja Doboš torta za svetog Vasilija i vanilice koje su se topile u ustima ,moji pileći paprikaši sa noklicama ,ma navek sam nešto mesila ,zakuvavala i varjačom mešala zato smo svi bili lepi ,fino popunjeni i rumeni.Ubrzo nam se familija uvećala dobili smo dvoje zlatne dece sina i ćer i otad se život vrtio oko njih ,njihove prve reči ,koraci,prelade,polazak u školu i tako deca rasla ,završila velike škole pa ostali u varoši .Dolazili navek nedeljom na materinu žutu supu i gibanice koje su mirisale u tepsijama ,da posede ko kadgod na šoru na klupi ,,da uzberu prve petrovače jabuke, da pronadju dušu svoju detinju koja im je negde ostala medj ovim molovanim zidovima .Moj Laza počo da poboljeva te ga uvatilo u krstima te kašljuca te ga bole ledja ,kreno po doktorima po bolnicama a onda nam samo poslali brzojav da se nanoć rasto s dušom .Onaki čovek ko od brega odvaljen,vredan,pun života sklopio oći a da se nismo ni rastali.Zdravo sam se uzrujala i zapevala za njim ,mislila sam nema mi života bez njega .Do šest nedellja mu u prozorče svake noći ostavljala čašicu dudovače i parče leba ,spominjala ga i u dobru i u zlu palila mu lojane sveče i krizantime sadila povr glave i evo do danas ja žalim i oplakujem mog čoveka ,Sanjala sam ga kako mi suze briše pa govori "ružo moja sav sam mokar od tvojih suza ,raduj se deci i unučićima život je da se živi a ne da se oplakuju oni koji nema "Deca me obilaze al svako ima svoj život ,brige ,navikla sam već da samujem a i uvek nadjem nešto da radim,tako mi brže prodje vreme.Al najteže mi je kad moram sama za astal pa mi teška i kašika a i svaki zalogaj i ništa mi nije slatko ko kadgod kad je za astalom bilo puno čeljadi pa i smija i divana i snage životne koja nas je sve nosila napred .Sednem tako na hoklicu pa mi se prid očima stvore svi moji što mi na srcu leže i onako ko kadgod svi nasmijani i veseli pa mi posle lakše bude.Naveče kad legnem u aljine san mi neće na oći a misli se roje ,jedna drugu stiže ,noć duga i nikad da svane .Prebiram po svom životu od Boga datom i kad bi mogla ponovo istim putem bi se uputila i sve još jedared proživela i preživela I tako vreme odmiče i sve uzima, ostaneti na kraju samo goli život koji lagano trne ko ona svečarska sveća na astalu. Eto sve sam vam ispripovedala i dušu otvorila i rasteretila ,život prošo u trenu ko da sam ga snevala pa se probudila ostarela i sama na ovom pendžeru iza kog je prohujao sav moj život ,sve moje radosti i tuge,pa uzdravlje i nemojte mi štogod zameriti......

PRIČE IZ STAROG BANATA

Pismo

Oma to prvo da ti odgovorim - bolje, Stevice, da mi nisi ni piso. Tolke godine ne divanimo, p' onak nisi moro ni da pišes. Gledim d' otim i nemislim, neg kolko mora, a šta ima izmed nas, to ćemo sudom ko i do sade što smo.
Što pitaš šta sam tebe tužio, jel ništa samnom nisi imo, ću oma da ti kažem. Ja se s tvojim pokojnim ocom sudim frtalj veka, pa sade kad je otšo bogu na istinu, a ja do pravde nisam došo, moro sam da tužim tebe. Taki je red. Ti si njegov i kad si nasledio šta si nasledio, onak ima da naslediš i parnicu.
Dugo sam ja trpeo i jeo šta se ne je. Dok bili u jednu kuću ja kućio, on raskućivo. Kad kažem štagod, a on oma : "Ti, brate, piši, a ja pošten dužnik" i di sam stigo, da pose 'ulja digne ruku na mene! Tuna krivim i oca i mater jel furt njemu držali stranu. A kaki je ko i ko je šta steko znadu ljudi.
Ako ti on nije kazo, onak ja da ti kažem, ovu kuću kupijo dvajstreće pokojni deda Djoka od Andre Stamatovog i oma na nas dvojicu prevo gruntovno. Kad bilo šta je bilo i došlo da s' delimo, ja sam kazo grej je da prodamo neg' d' isplatim ja njega il on mene, a on kazo nema novaca, neg' da mi da njegovu polutinu, a da dobi' baba-Kruninu kuću celu u Tikvicu. I to sam pristo, manda babina kuća veća. Pose oma tu kuću prodo i kupio tuna di ste sade. kako je baba-Krunu izdržavo, to samo opna zna sirota. Kolko je novca na rakijanje spisko, dobro da te i tolko zapalo.
Što pitaš di je ikona svetog Jovana, koju je on tebi zavešto, mogo je tako da ti zavešta i papu rimskog. Ikona je kod mene i tuna će d' ostane. Da je njegovi ruku dopala, prodo bi ko ikonu svetog Nikole što j' prodo s babinom kućom. A da ja pitam di su moji šesnajs košnica i vrcaljka što bili kod baba-Krune u baštu? Di je čekićar što sam kupio u Sakule od Dobre Milakovog d' imam za prekrupu? Di je escajg za dvanajs persona što donela u miraz moja Djudja? Da l' imaš tapiju n' oni pedešes ari nuz Ponjavicu što oreš? (Zna se čije je to!)
Pitaš ko da plati oti sto sedamnajs ročišta što j' bilo, jel će to na debelo d' izidje, to si trebo pokojnog tatu da pitaš. Će da plati ko izgubi parnicu, kako presudidu. A pravda će nakraj da pobedi, manda se sudili još frtalj veka.

Odlično! Samo da ti kažem, 'vakih priča se i ja na poslu naslušala. Nije to samo u Banatu. Tak'i smo ti, 'ebeš nas!

ZoxZoja ::

NOĆ DUGA NIKAD DAN DA SVANE


E ovako ja navek zajutra otvorim pendžere da se proluftiraju sobe....

Možda se više ovako ne izražavamo (tj, sigurno ) a i život nam je postao odavno "urban" (za one koji žive u većim gradovima ili dijaspori ,smešno "urban" ) ,ali jesmo puno toga zadržali . 
Ovaj tekst može da se odnosi na svaku "starosedelačku" srpsku kuću , *rvacku (bunjeavčko /šokačku) madžarsku ili *švapsku (koje su sve malobrojnije ) 
Ali, istina ....mi još uvek ujutru otvorimo prozore ,kažemo komšiji "dobro jutro" ,i poštujemo mnoge stvari i običaje koji su u većim gradovima nestali.
Mi Vojvođani...od Horgoša ,Bačke Palanke ,Vršca ,Novog Sada ,Sombora ,Bačkog Brega ,  Šida ili Pančeva ..a na selu-tek.

ŽEŽA KRVOŽEDNA :)

Žеžа tо ti је јеdnа krvоžеdnа i u nајmаnju ruku čudnа bilјkа u bоžјој bаšti. То је bаš оnа štо tе uје, а ti skоrо dа nе оsеtiš, а pоslе sе trеskаš pо prаšini i plјuјеš pо mеstimа nа kојimа tе оnа nеžnо prоšаrаlа crvеnim blаndаmа, kоје pеku kо sаm аndrаk iz pаklа dа tе оšinо.
Е, bаš tu žеžu pаmtim јоš оd mаlеnа. Nе оnо kаd mе је mајkа s njоm pеklа pо rukаmа dа mе prоđu nеkе šugаvе krаstе ili kаd sаm sе sаm оžеžо. Vеć је pаmtim kаd mе Bаbа tukо sа tаkо јеdnоm, štо mi Lаlе kаžеmо mаtоrоm žеžоm, kоја је vеć prеcvеtаlа.
Dејkа kаžе dа је žеžа kо žеnа. Imа је mаtоrе i mlаdе, аl nеznаš kаd gоrе pеčе. Dоk је mlаdа, lеpо izglеdа i nеkаkо sе nеvidi u drugој trаvulјini, pа nаlеtiš nа nju čаs pоslа, а kаd tе оnа uје čеšаš sе cео bоgоvеtni dаn. Kаd је mаtоrа urаsti tаkо vеlikа, nе dа је sаmо vidiš, nеg sе i pitаš di је nаvrlа, kо dа оćе stvаrnо dа је udаri grоm. Таd sе оkiti bеlim cvеtićimа kо nеkа vilа, ti је vidiš аl nеmоžеš dа је izbеgnеš.
U nаšој kući žеžu vоlе sаmо mоја bаbа, јеr kuvа čај оd njе, а i nаšе svinjе. Оnе sе strаšnо rаduјu kаd im bаciš nаrаmаk žеžе u оbоr.
Zоtо Bаbа i kаžе dа ćе Nаnа živа dа sе оkuје, јеr је žilаvа i оtpоrnа kо žеžа, а i јеzik јој kо žеžа, pеčе kаd tе оšinе.
Nеki put i mоја mаtеrа uzmе žеžu, pа је pоtоpi u vоdu i оstаvi dа sе tаkо žеžа i vоdа usmrdе, а оndаk istоm vоdоm prskа bаštu.
Nеki žеži tеpајu, pа је zоvu kоprivа. Bеš је, štа dа јој tеpаm kаd је nеvоlеm. Nikаd је nisаm dirо, а оnа mеnе оšinе kаd sе nајmаnjе nаdаm.
Оd žеžе nеmа lеkа kаd tе оžеžе, аl је оnа lеk. Pа ti tо dоđе kао dа tе оnа ustvаri lеči nаsilu, а ti sе lјutiš.
Nеkаd је blаgа, а nеkаd nеmilоsrdnа.
Prаvо čudо kаkо žеžа nаđе sеbi rаvnо društvо bоcе, diklicе i čičkоvе. Pа kаd upаdnеš u njinо kоlо tеškо tvојim nоgаmа. Та žеžеtinа uvеk rаstе di nеtrеbа, bаš tаmо di mi dеcа vоlеmо dа sе zаvlаčimо i krоzvlаčimо. Таkо dа smо mi kо nеki nеpriјаtеlјi.
Kаd mе Bаbа vоdi dа kupimо sеnо оn mi uvеk pоkаzivо rаznе bilјkе štо vоli mаrvа dа је, pа i žеžu. Јоš mi kаzivо dа imа višе vrsti žеžа. Оnа mаlа štо urаsti јеdvа mаlо оd zеmlје i kо dа је svа kоckаstа i imа nеkе silnе dlаkе pо sеbi, tа nајvišе žеžе, pа оndаk оnа оbičnа žеžа i јоš imа i nеkа mrtvа žеžа. Тu sаmо tаkо zоvеdu аl' оnа uоpštе niје mrtvа sаmо nе žеžе јаkо kо оvе drugе.
U žеžu ništа živо nе sеdi čаk ni grоm nеudаrа u nju. А оnа rаstе li rаstе. Imа је u cеlоm Bаnаtu, štа tu rаdi nikо svеti nеznа. Žеžа mоrа bаr јеdnоm u živоtu dа tе оžеžе. Svаki bаnаćаnin је оbеlеžеn i znа kаkо žеžа žеžе.
Sаd dаl tо nаs bаnаćаnе žеžа zdrаvо vоlе јеl је nеštо drugо pоsrеdi nеbi znао dа ti kаžеm.
Аl' žеžа žеžе li žеžе.

NEKI NOVI RECEPT

Kаd bi ја tеbi sаd nеštо prоbо dа ispričаm, sigurаn sаm dа ti nеbi bаš svе pоvеrоvо. Nеgо prаvо dа ti kаžеm ni ја tеbi nеbi vеrоvо.
Lаkšе bi ја tеbi svе оvо ispričо kаd bi ti stојо kоd mеnе blizо, јеr ја zdrаvо lеpо umеm i dа pričаm, а i dа lаžеm. Dоk pričаm stаlnо mаšеm sа rukаmа, pа imаš оsеćај dа vеtаr furt duvа.
Zа istinu ću dа ti ispričаm јеdnu priču, а tеbi nаvоlјu, vеruј, а i nеmоrаš.
Моја mајkа је bаš јеdnа divnа pеrsоnа. Nајlеpšе nа svеtu prаvi kоlаčе i nајtаnjе rаzviја supu. А, tеk kаkvа јој је bаšticа divоtа i krаsоtа.
Sаd kаd vidiš оdprilikе kаkvа је mоја bаbа, dа ti ispričаm priču, оd pоčеtkа dо krаја.
Nеću ја оvdе dа fаlim mојu bаbа, vеć dа оcrnim mоg dеdu.
Nаđе sе dеšа u vеlikоm birtu sа kumоm iz Јаrkоvcа, pа dоk su sе tеšili i pričаli, tаkо strаšnо su sе pооpiјаli dа su sе јеdvа kući dоvukli.
Dоk su sе pоlаkо trеznili uz lаdnе špricеrе, оbuzе ih strаšnа glаd. Dоnеsе dеdа cеlu pоlu slаninе s tаvаnа, nеki bајаti lеbаc štо је bаbа оstаvilа zа kеrе, dа im pоtоpi u vоdu dа sirоtе nе pоkrјu zubе.
Svе оvо nеbi bilо оdistinu strаšnо, dа sе kumu niје prоhtеlо dа uz slаninu prоbа i mаlčicе mlаdоg lukа. А, kаd sе kumu nеštо prоhtе, tо је zаpоvеst zа mоg dеdu. Kојi јеdnаkо јоš drži dо оnе stаrе: '' Bоg, pа kum''. Skоči dеdа оd аstаlа, pа bеž dо bаšticе, tаmо оnаkо u mrаku pipајući iščupа dvа, tri strukа mlаdоg lukа.
Pојеdоšе svе оnо s аstаlа u slаst. Nо kum оpеt nеmа mirа, sаmо sеdi i izmišlја. Sаd bi tео prе nеg pоnоvо nаzdrаvе, štо ih Bоg јоš drži nа zеmlјi, dа sе mаlо оslаdi. Dоsеti sе mој dеšа dа је оstаlо u špајzu mаlо kоlаčа sа mаkоm јоš оd nеdеlје, pоkrivеni sа sаlvеtоm stоје nа stеlаži. Dоnеsе dеdа kоlаčе pа sе еtо i zаslаdе, а pоslе оpеt udri pо lаdnоm špricеru. Таkо dоk zоrа niје svаnulа.
Pоlеgаli su di ih špricеr оbоriо, kum nа оtоmаn, а dеdа tu nеgdе blizu nа pаtоs.
Zа fruštukоm vidimо mi dа је bаbа јаkо bеsnа, sаmо bаcа tаnjirе pо аstаlu i frkćе kо nеki mаčаk. Ја mојu bаbiku nikаd nisаm vidо tаkо јаkо rаsrđеnu.
Vičе bаbа nа '' јаrcе mаtоrе '', dа su јој svе zumbulе pо bаšti pоčupаli, јој јаdnа dа znа dа su ih јоš i pојеli, strеfiо bi је šlоg. Оnа svе misli dа је dеdа tо urаdiо iz inаtа. Ćuti dеdа, а pоdјеdnаkо smišlја kаkо dа sе sirоmа оpеrе prеd kumоm, pа ćе nа tu bаbinu drеku tеk: '' Znаš sаmо dа niје lеpо štо sе tаkо dеrеš dоk је kum ukuću, а i оnа štrudlа s mаkоm niје ti bаš nеštо uspеlа nајbоlје''.
Sаd sе tеk bаbа nаšlа u čudu. Јеstе оnа prаvilа u nеdеlјu štrudlu аli niје sа mаkоm јеr gа јоš pооdаvnо nеmа, vеć sа pеkmеzоm i оnе štо mi zоvеmо klоt tј. bеz ičеgа. Nе bi bаbа lеnjа, оdе u špајz dа sе uvеri dа niје skrоz stuknulа, јеl је dеdа sаmо јеdi. Оstао јеdаn krај јоš pоkrivеn sа sаlvеtоm kоgа dеdа niје u žurbi lаtiо, kаd imа štа i dа vidi. Diglа bаbа sаlvеtu kаd оnо mrаvа pо kоlаčimа tоlikо kоlikо u svоm živоtu niје vidеlа. Prеkrsti sе u čudu, i shvаti dа su оvi pоbubаli i kоlаčе i mrаvе.
Lеpо sаm ti kаzо dа mi nеćеš vеrоvаti kаd ti svе оvо ispričаm, аl' uistinu kum i dеdа su pојеli sаv zumbul iz bаšticе i svе kućеvnе mrаvе, pа sаd ti vеruј аkо оćеš, nаvоlјu ti bilо.
Nаš kum niје јеdnо vrеmе svrаćо kоd nаs, čаk i kаd bi pоrеd nаšе kućе prоšо. Uvеk је imао sprеmаn izgоvоr dа sе silnо žuri, tе nа vаšаr је krеnо, а vаšаr оdаvnо prоšо, nеrvоzni mu kоnji i svе tаkо.
А, i dеdа sе pаmеti dоzvо, tе iz оprеzа ili inаtа је svе zumbulе pо bаštici pоsеkо, pа kupiо bаbi svе nеkо kupоvnо sеmе оd cvеćа. А, tо cvеćе lеpо izglеdа аl' nеmirišе, pа оndаk i niје nеkо cvеćе.
Ni štrudlе višе niје јео, nеg је bаbа zа njеgа pоsеbnо prаvilа krоfnе i vаlјаlа u šеćеr.
Еtо tаkо ја ti kаzо kаkо је bilо, а ti vidi štа ćеš s mојоm pričоm. Nеgо nеmој dа sе švоtаš ni mоm dеdi ni mојој fаmiliјi, јеr mоžе dа sе dеsi dа sе i ti оpiјеš, pа kо znа štа ćеš dа urаdiš.
Nismо ni mi nајgоri, nеg smо mаlо pusti.

Legenda:

''Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob.
Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje". On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac" slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje". Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje" je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem" će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana''.

***Zato pođite otvorenog srca u Fantast. Sanjajte, maštajte, stvarajte svoj svet,
kao što je to umeo Bogdan Dunđerski***

(legenda preuzeta iz knjige "SNOVI ZATRAVLJENIH KULA" Milana Belegišanina)

Eh, otkad nisam videla a ni provozala se ovakim pravim paorskim drvenim sonicama koje je kadgod moj otac imo pa ih zimi prezo i vozikao decu zavejanim šorevima i šorićima moga malenog sela.Kakva je to radost ,cika i veselje bilo ,konji jure ,para iz nozdrva im se puši ,griva se vijori ,sneg pršti a sonice klize i škripe dok mi zajapureni crvenih nosića koji vire ispod vunenih šalova dovikujemo se sa decom koja se na sokaku sankaju ,grudvaju il prave sneška belića.Poneka grudva poleti prema nama pa pogodi nekog u šiljkapu i raspe se po ćebetu kojim nas je mati pokrila i ušuškala da se ne preladimo.A šor prav i dugačak ne vidi mu se kraja ,po krovovima nalego sneg a odžaci se puše i dim se vijori put sivog neba.Granje dudova okitilo belo inje pa se čini ko da se iscvetalo kad mu nije vreme.Sve miriše na čistotu snežnu ,na smrznut veš koji se suši po gonkovima,na kobasice i šunke koje se suše po odžacima ,na uzorane i smrznute brazde koje se prostiru podno sela.Na pendžerima seoskih kuća mraz otkao ledeno cveće a sa krovova ko sveće vise ledenice dok smrznuti golubovi nevoljno i u po glasa guguču duž zavejanih krovova.Baba nas provoza duž šorova a ondak lenijom do našeg salaša koji se izdaleka čini ko lepi broš na beloj venčanici zimskim snom uspavane ravnice.Duž lenije smetovi i severac koji brije , zavlači nam se ispod ćebeta i štipa za obraze.Negde kod salaša par lakonogih srna pretrčava oranice a zečići se okupili oko kupe kukurzovine i veselo poskakuju ko da se sigraju.Salaš utonuo u belinu i onaj iskonski mir koji se samo pod nebom ravnice može osetiti i čuti,ringlovi se povili pod teretom snega ,u valovu kraj djerma voda se zaledila ,zimska bajka koja ti zauvek ostane i u oku i u duši.Poskačemo sa sonica u sneg pa pravimo jezuse ,naša cika i smeh se ore i odzvanjaju zavejanom ravnicom pa se poplašeni gavrani sa grajom dižu iz obližnjeg bagremara lete i klikću u krug nad nama Ondak baba izvadi ispod opaklije jabuke ,one što su se čuvale u žitu na tavanu ,da svakom po jednu pa samo čuješ kako pucaju od jedrine dok nam se slatki ,mirišljavi sok sliva niz bradu i obraze.A ondak krenemo prtinom natrag put sela odakle se već čuju zvona koja paore zovu na večernje.Nebo ko sivi ćilim se prostrlo nad ravnicom ,hladan i dalek srebrni čun meseca kliže se zaledjenim nebom dok zvezda Danica blista i rasipa svoju zlatnu prašinu po snegu pa se sve čini nestvarno ,bajkovito i samo fali da se pojavi deda Mraz sa onim njegovim čarobnim džakom i sankama na kojima odzvanjaju praporci .Mi se šćućurili jedno uz drugo ,grickamo jabuke i ko vrapčići čavrljamo dok kraj nas promiču zavejane njive i sadenute kupe kukurzovine koje šušte na vetru Na ulazu u selo iz obližnjeg bircuza koji je zimi uvek bili pun čuju se tambure ,cigani tuže i promuklim glasom pevaju onu "da smo se ranije sreli........bilo bi drukčije sve pa puče čaša i nečiji žal za ko znam kim razbi se u paramparčad Uto i.baba stigne na kapiju i kaže "oha",konji stanu a mati već otvara kapiju i brižno me okom traži pa brže bolje skida sa sonica i u svoj vuneni rogalj zavija A onda onako rumeni ,razdragani ,bogatiji za još jednu čaroliju i uspomenu detinjstva koje ćemo se sećati i prepričavati svojoj deci i unucima jednog dana poskačemo sa sonica i svako svojoj kući.
U kućerku paorska peć ugrijala ,mačak prede u korpi sa čukama, na astalu mirišu sveže pečene kobasice i restovan krompir koji nas čeka za večeru.A u plekanom tanjiru mati donela iz komore ladan kiseli kupus koji krcka pod zubima i purciku papriku jer svi smo u kući zdravo voleli ljuto.A onda baba pita "Vesela koji ćemo dumst" a ja bi i onaj od frušteva i onaj omiljeni od gunja pa mati iz stražnje sobe donese dve flaše da se zasladimo.Mati mi oma grije vode da naparim ladne noge pa mi peškirićem istrlja i obuje vunene čarapke a onda večeramo natenane pa u aljine Ušuškam se pod dunju od sitnog guščijeg paperja i još dugo zatvorenih očiju prebiram po čaroliji proteklog dana ,čujem konje kako ržu dok sonicama presecaju zavejanu leniju . čujem severac kako huji oko ušiju i štipa me za obraze ,vidim sneg koji se svetluca ko posut srebrnom prašinom i srne lakonoge kako pretrčavaju polje a onda se san prikrade i još jedan dan moga divnog detinjstva šćućuri se u mome srcu i usni sa mnom I Bogu fala što sam već kao malena kupina umela videti,zagrliti zauvek ,u duši sakriti ,sačuvati , upamtiti svu tu lepotu i ljubav kojom sam bila darivana pa se danas mogu vratiti prtinom te davne snežne zime u pohode uspomenama koje kao pahulje provejavaju mojim životom....

Sonice

Možda prva reč koja mi se činila boljom od sinonima naučenog u školi bila je sonice, pluralia tantum u narodnom jeziku: te sonice. U zadaćama o godišnjim dobima, ili kako sam proveo zimski raspust pojavljivale su se sanke, ali u govoru su sonice i dalje ostajale sonice.

Delile su se na dečije i na prave, koje vuku konji, ove prve mogle su biti kupovne ili napravljene u kućnoj radinosti: sonice iz radnje bile su lakše, usled čega su se lakše i prevrtale, sonice koje nam je napravio deda bile su za dve osobe; jedna mora da se uskakavči na prednjoj drvenoj prečagi, noge u gumenim čizmama moraju biti na nižoj prečagi za koju je i zakačen povodac, ili štrik, jer usled pomanjkanja reljefa sonice mora neko da vuče (nije nam bilo dopušteno da se spuštamo zbrega kod tetka Milene: u podnožju je zaleđeni Tamiš, pun vrućaca koji samo baš i čekaju da neko kroz njih propadne); druga osoba je imala više prostora sedeći na zadnjoj prečagi, ali je stopala morala da drži na solincima, salincima, kako ih je ko već neknjiževno zvao.

Pravili smo sami bregove od snega da se sa njih spuštamo, ali je izgradnja spuštaonice iziskivala mnogo rada sa lopatom, da se sneg dobro utaba, da strma ravan ne bude naherena... Jedni su radi da se što pre spuštaju, makar spust trajao tri sekunde, drugi su za mukotprniji rad na izgradnji ozbiljnijeg brega, jer što se u sili gradnje bude uštedelo, to će se u putu izgubiti, polivali smo breg odozgo i vodom, da imamo svoj lični glečer, ali su se sonice onda još brže spuštale, pa smo uglavnom vukli jedni druge po ravnom snegu, što je za upregnutoga bilo naporno i dosadno, a za vučenoga opet presporo... Jedino Duška Tomašovog nije mrzelo da nas sa jednim konjem vuče po šoru: vezivali smo sonice jedne za druge, ako konj zakasa pa uspori, sustižemo jedni druge, kao i vagoni što rade na pruzi, samo što oni imaju one okrugle gvozdene odbojnike, a mi ne.
Japelini su imali velike, putničke sonice, u kojima je moj brat Mića na železničkoj stanici čekao tetka Novku i teču Svetislava (koji je sa bratom Stevanom bio u „Ilustroavnoj politici“ u reportaži o blizanaštvu), u sonicama nije bilo mesta za sve nas koji smo goste hteli lično da dočekamo, bile su ofarbane pa skoro kao fijaker, a tankom četkom majstor je pozadi, u crvenoj i zelenoj boji, živopisao velikim kitnjastim slovima MK, inicijale Bače koga nisam video, a možda ni on mene, umro je kad sam se ja rodio.

Naše velike sonice bile su radne, ne znam da li je i njih deda Ljuba pravio, biće da su ipak bile rad meni nepoznatog kolara, jednostavne, grube, elementarne, dočekale su jedne zime svojih pet minuta. Moji nisu stigli da uvezu svu toluzinu, jer je sneg pao pre vremena, to mu je bilo malo, pa je vejao iz dana u dan, i jednog jutra vidim da se na sonice izvučene iz šupe meću čatlovi i pomotnjice, jel bi volo i ja da idem po toluzinu, ko ne bi, izvezli smo se u atar po snegu...

I kola, i taljige, pa čak i fijaker, sve je furt truckalo (nauka još nije bila izumela špediter koji će imati gumene točkove), sonice su jedine klizile, kao skela, samo brže i duže, izbili smo u atar gde se sve unaokolo belilo netaknutim, možda i negledanim snegom, kao u ruskoj književnosti! Umotan u bundaš nadam se da idemo na našu najdalju njivu; belina je tu i tamo narušena smeđim udaljenim pegama, to je toluzina koju drugi nisu uvezli, pa kako ćemo znati koje je naša njiva, pitam, znaćemo - ako i ima tuđe neuvezene toluzine okolo, konji će stati di treba, oni znadu.

U ritu je leti bivalo da mi pijemo vodu iz Tamiša, ili čak i iz Begeja, a konji samo frkću i neće da je okuse, pa je deda kazao: „Konji su pametniji od nas!“, sad se to pokazalo i u drugom godišnjem dobu.

Kako su vojvođanske varoši dobile ime


Posted by postar000 on November 8, 2016


Svi znaju kako se nekad zvao Novi Sad, Zrenjanin ili Subotica.Ovim tekstom ćemo pokušati da vas informišemo o starim imenima nekih sela i varoši u Vojvodini čija stara imena verovatno ne znate.Neki možda i znaju, ali neka se podsete 🙂

Novi Sad – nekad se zvao Petrovaradinski Šanac (to smo i znali), ali da li ste čuli za ime – Racka Varoš Prekodunavska (1698. godina nalazimo taj naziv u izveštaju poreznika vlastima u Beču, na latinskom – Burbium Petrovaradiniense ili Rascianica civitas trans Danubium situata – Predgrađe Petrovaradina ili Racka varoš prekodunavska) ?

(Rác je naziv (pomalo podrugljivog karaktera) koji su Madjari i nemci koristili za Srbe na teritoriji Novog Sada i Vojvodine. Dan danas, stari nacionalisti u Madjarskoj, kada pričaju o Srbima na teritoriji Vojvodine zovu ih rácok (množina od rac). Stoga proizlazi i prevod za tadašnji naziv koji se spominje Racka varoš prekodunavska – prekodunavska varoš u kojoj žive Srbi)


Zrenjanin – Sadašnje ime nosi od 1946. godine po narodnom heroju Žarku Zrenjaninu, staro ime je bilo Veliki Bečkerek i nalazimo ga u spisima još 1769.Malo više od deset godina grad se zvao Petrograd (1935-1946).



Subotica – Prvi put se pominje još 1391. pod imenom Zabadka.Od polovine 18. veka menja ime u Sancta Maria, po austrijskoj carici Mariji Tereziji. Ime grada je ponovo promenjeno 1779. u Maria Tereziopolis, a ime Subotica (Szabadka) joj je vraćeno 1845. godine.


Sombor – zvao se Cobor i to ime se povezuje sa imenom nekadašnjeg naselja koje je posedovala vlastelinska porodica Cobor – Sent – Mihalj.Poznate varijante ovog imena su: Sanbor početkom XVII veka, Sambor – 1667 godine, Sanbur – 1698 godine, Zibor – 1699 godine.Nakon turske vladavine zvanični naziv grada je Zombor što je ustvari mađarska varijanta imena Sombor.Inače, SOMBOR na osmanskom turskom znači – lep kraj


Vršac – Naselje se pominje prvi put pod imenom Podvršac sredinom XV veka.Nalazimo i rumunsku verziju Varset, kao i mađarsku Versec i nemačku Wersetz.


Kikinda – Prvi zapis sa nazivom Kikinda potiče iz XV veka i to u imenskim oblicima Kewkend i Nagkeken. Jezički stručnjaci su protumačili da ovi oblici znače isto što i Kökényd, odnosno na srpskom – trnjina. Inače, do kraja Drugog svetskog rata grad je nosio ime Velika Kikinda.



Vrbas – Sam naziv mesta dobijen je na isti način kao i naziv reke u Republici Srpskoj – zbog velikog broja drveća, tačnije – vrba u samoj okolini. Vrbas je jedno vreme bio Titov Vrbas da bi početkom devedesetih vratio staro ime.


Apatin – Apatin se prvi put pominje u pisanim dokumentima 1011. godine, a ime je dobio po opatiji Kaločke biskupije. Važi za jedno od najstarijih naselja na ovim prostorima čija istorija datira još iz praistorijskog perioda kada su ovde živeli i Kelti i Goti.


Sremska Mitrovica – Sirmijum je ime koje svi znamo. U XII veku Vizantija predaje grad Kraljevini Ugarskoj, koja podiže nov srednjovekovni grad koji dobija ime Civitas Sancti Demetrii (Grad Svetog Dimitrija), po gradskom patronu i u Sirmijumu pogubljenom hrišćanskom mučeniku Sv. Dimitriju. Mađari od tad grad nazivaju i Szávaszentdemeter, a Srbi – D(i)mitrovica. U tim godinama se i prvi put javlja modifikovano srpsko ime za grad (bez prvog slova D) – Mitrovica. Po priključenju Srema NDH 1941. godine je ime grada promenjeno u Hrvatska Mitrovica, da bi po oslobođenju 1944. bilo vraćeno Sremska Mitrovica, ime koje grad i danas nosi. Pridev Sremska je dodat tridesetih godina.

Pančevo – Austrijski grof Klaudije Florimund Mersi 1716. godine oslobađa mesto od Turaka i tada mu daje ime Čomva. Prema podacima istoričara, naziv Pančeva je slovenskog porekla. Njegov koren je staroslovenska reč pančina, koja označava stajaću vodu koje je nekada u ovom delu Banata bilo mnogo.

Bačka Palanka – Na teritoriji današnje Bačke Palanke postojalo je jedno utvrđenje koje je okruživalo mesto naseljeno turskim življem.U jednom zapisu se navodi da je to utvrđenje podignuto 1593-e, godine koja zvanično kazuje o nastanku mesta. Od ovog utvrđenja potiče ime Palanka, jer sama reč i dolazi od latinske reči planca, koja označava ogradu od stubova.

Inđija – Inđija je staro srpsko žensko ime, veoma raspostranjeno u srednjem veku na mestu današnje opštine. Današnje ime Inđije zapravo nema veze sa Turcima, iako se veruje da je ime nastalo od naziva njihove večernje molitve, to nije tačno, jer se ovo mesto tako zvalo i decenijama pre njihovog dolaska.

Temerin – U pisanim dokumentima, Temerin se prvi put spominje 1332.godine u papskoj priznanici upućenoj Laurentiju de Temeriju, župnom svešteniku, zbog plaćanja papskog poreza.Po njemu je Temerin i dobio ime.



Futog – Dobio je ime po vlasnicima poseda, teritorije na kojem je selo nastalo, porodici Futaki u XIV veku.Neka od starih imena Futoga su bili i Gornje šume,Vodice i Pašnjak.Futog se prvi put spominje u pisanim dokumentima 1276.g. i sam naziv je označavao bežaniju, vutog, mada postoji i tumačenje da je utok, odnosno utoka, tek kasnije se spominje porodica Futaki.

Senta – Kroz istoriju nalazimo i ime Zyntha a ime je ustvari dobila po mađarskoj veleposedničkoj porodici Zenta Magoč kojoj je pripadala teritorija pored Tise, na kojoj se nalazi Senta.

Bečej,Novi Bečej – Naziv mesta verovatno potiče od imena veleposedničke porodice Bečei , koja je ovde imala posede. Prvi istorijski izvori još u XI veku kad pominju ovaj lokalitet odnose se na pristanište, verovatno skelu, koja je ovde postojala sve do kraja 20. veka. Moguće je da ime ovog mesta potiče i od naziva „Beč“, što znači „zemljoposed“, ili da znači „utvrđenje na vodi“. Ime Novi Bečej, nosi zbog toga što je stanovništvo Bečeja pred turskom najezdom izbeglo u Bačku, gde je na zapadnoj obali Tise osnovalo naselje istog imena. Po oslobođenju Banata, nešto potomaka izbeglica iz Banata se vratilo i sa kolonistima obnovilo Bečej, davši mu naziv „Novi Bečej“, za razliku od „Starog“, onog u Bačkoj.Nekoliko godina je Novi Bečej nosio naziv „Vološinovo“, po maršalu SSSR koji je poginuo pri oslobađanju Novog Bečeja, a od 1952. godine se opet zove Novi Bečej.Novi Bečej je poznat po još nekim nazivima na drugim jezicima: Törökbecse ili Neu Betsche a Bečej – Óbecse, Altbetsche, Becei

Evo još nekih starih imena naselja u Vojvodini :

Čurug – Čurlak

Žabalj – Zsablya ili Jozseffalva,Josefdorf

Kačarevo – Francfeld (po Francu Jozefu)

Bačko Dobro Polje – Pribićevićevo, Mali Ker

Adorjan – Nadrljan

Jabuka – Apfel, Apfeldorf

Bačko Gradište – Feldvarac

Banatski Karlovac – Karlsdorf, Karlovo Selo, Osa, Banatsko Rankovićevo

Bogojevo – Gomboš

Budisava – Tisa Kalmanfalva

Ečka – Pavlovci,Pavlovo

Čelarevo – Čib,Čeb

Kačarevo – Kraljevićevo

Kljajićevo – Krnjaja

Knićanin – Rudolfsgnad

Novi Karlovci – Sasi

Kruščić – Veprovac

Lukićevo – Martinica, Margitica

Maglić – Buljkes, Kezi

Mladenovo – Bukin

Srbobran – Sentomaš, Srbograd

Ostojićevo – Potiski Sveti Nikola

Plandište – Zičindorf, Morminta

Višnjićevo – Grk

Zmajevo – Pašićevo, Stari Ker

Ravno Selo – Šove

Žitište – Begej Sveti Đurađ

Radojevo – Klarija

Novo Miloševo – Dragutinovo, Beodra

Ratkovo – Parabuć

Novi Banovci – Burgena

Savino Selo – Torza

Jaša Tomić – Modoš

Krajišnik – Šupljaja

Međa – Pardanj, Ninčićevo

Nismo naveli sigurno na desetine sela u Vojvodini i njihova stara imena. Ako smo preskočili vaše selo a znate njegovo staro ime, javite nam, objavićemo. Ako želite da nam objasnite poreklo imena neke varoši koje nismo naveli, javite nam, objavićemo.

CVETALA MI RUŽA NA PENDŽERU ,ČEKALA ME DRAGA NA VEČERU,PRIČEKAJ ME DUŠO JA ĆU TEBI DOĆ DA ZAJEDNO DIVNU PROVEDEMO NOĆ.........



Eh kad se setim ,topla letnja noć,ponoć već prošla .selo utonulo u san ,čuje se samo po koja avlijska kera i cvrčak u baštici podno pendžera a onda izdaleka začuju se tamburice kako tiho vezu onu "cvetala mi ruža na pendžeru.......-Baba se oma trgo pa bogara ko u ovo niko doba šorom svira i neda sustalom svetu da na miru spava.Sestra bila devojana tek zarudela sa trešnjama na usnama sa ružama u očima sa devojačkim nemirom u srcu .Kako je čula tamburice srce joj zalupalo tako jako ko ono kad seoski dobošar dobuje i daje Bog zna šta na znanje.Čujem je kako se meškolji u krevetu dok tamburice tiho sviraju a cigani onim pustim glasom pevuše pesmu jedne mladosti i ljubavi .Uto se tambure zaustave pred našim pendžerima i kroz gluvu noć ori se pesma koja u srce dira .Serenada ,kadašnji običaj kad momci u kasne sate krenu iz bircuza pa povedu i bandu da omiljenoj devojani odsvira pesmu njihove čežnje i mladalačke ljubavi.Baba se oma digo iz aljina ušo u sobu di smo ja i sestra spavale pa pita kakva je to larma na šoru pod pendžerom .Sestra se i postidila i zbunila pa kaže "babo nemoj se srditi ,momci došli sviraju mi serenadu i red je da ih pozdravim i na pendžer izidjem"Baba joj strogo reko !Ajd ,ajd al zamalo i pendžer zatvaraj da komšiluk sutra ne olajava i ne gledi ispod oka "Sestra brže bolje otvorila pendžer i baš kao ruža rascvetala se na pendžeru u svoj svojoj lepoti ogrnuta mladošću i osmehom koji je ko mesečina obasjao noć,tamburaše i mladog momka,bećara .Tamburaši zapevali iz sveg glasa onu "o Jelo Jelo Jeleno ne gazi seno košeno....." bruji šor i samo čuješ kako se pale trepetljike i škripuću pendžeri dok se krišom otvaraju..A ja ležim u krevetu potpuno očarana trenutkom sestrinog devojaštva i zamišljam kako ću jednog dana isto tako i ja imati serenadu sred tople letnje noći ispod bokorima zvezda ovenčanog neba,Uto čujem babu kako kašljuca i moja seja rumenih obraza ,uzdrhtalog srca sa onim sjajem svica u očima zatvara pendžere i leže u aljine.Još dugo je čujem kako se prevrće u krevetu ,ne spava i ko zna šta prebira po mislima i srcu.Ni ja ne spavam ,potpuno očarana divnim trenutkom sestrinog devojaštva ,uzbudjenje mi neda snu na oči i samo čujem ono"Cvetala mi ruža na pendžeru........ Još izdaleka na kraj šora čuju se tambure a onda sve utihne i usni osim vetrića koji se upleo u krošnjama dudova pa šušti,šušti......šuššštiiiii..

DNEVNA DOZA VOJVODINE

Pre nekoliko dana na Najlon pijaci ugledao sam čoveka koji prodaje album sa porodičnim fotografijama. Stari sat, budilnik (što smo ga zvali „veker”), delovi escajga, nešto rasparenog alata i – album s fotografijama! Na slikama prizori sa porodičnih slavlja, gomila dece, uredno začešljane i upozorene da gledaju u aparat. Cena – 150 dinara!
Kompletna porodična istorija prodaje se za sumu s kojom, odmah tu preko puta, možete kupiti pljeskavicu u lepinji, pod uslovom da su premazi gratis. Sа, možda, patetičnim stavom nekoga ko je odrastao na ruskim romanima i filmovima u kojima pravda nije nužno pobeđivala, pokušao sam da se stavim u ulogu onoga ko, nemajući više šta drugo, sa police regala skida porodični album i pakuje ga u torbu s kojom će sesti u gradski autobus na liniji prema Najlonu.
Nije mi išlo…
Ista stvar je sa svim tim kućama i okućnicama, koje se u bescenje prodaju po Vojvodini. Verovatno se one ni ne nude zbog neke velike muke. Naprosto, u njima su najčešće živeli domaćini mnogo stariji od vremešnog oraha pred kućom. Glava kuće je pre mesec ili dva otišao tamo gore, da rakijom ponudi sveca koji ga je čitavog života posmatrao s ikone iznad trpezarijskog stola. Žena je otišla malko pre njega. Deca su odavno u gradu, a unučići za selo neće ni da čuju. Šta drugo preostaje nego prodati kuću pod kojom su nekad podvriskivali svatovi, iz koje se odlazilo u vojsku, pred kojom se sačekivalo, praštalo, volelo. Tražiš jednu cenu, pa kad vidiš da ne ide, onda je popuštaš, ko rupe na kaišu. I čekaš…
Čitavi šorovi ostaju tužni kao svečarski stolovi sutradan ujutro. Znate ono kad se vetar igra isflekanim stolnjakom, a mušice sleću na vinske čaše i dopola pojedenu parčad torte. Poprište slavlja na kojem se pevalo, smejalo i u sebi plakalo, ostalo je napušteno.
Čitao sam Isidoru i Veljka Petrovića, drag mi je Mika, volim Crnjanskog i Konjovića. Od kada znam za sebe, slušao sam priče o nama Šajkašima, o austrijskim carevima koji su nas se sećali samo kad je trebalo da za njih ginemo. Zavlačio sam se po Fruškoj gori, po banatskim pustarama i slatinama, po bačkim jarošima, gde se, od sve dece, samo Cigančići usuđuju da dođu… I sve to toliko osećam kao deo sebe da bi u ličnu kartu mogli da mi stave! Kao onaj Tarzan s lavovima i majmunima, ja mislim da bih sa salašarskim kerovima umeo da pričam. Al’ ruku na srce, kol’ko je ostalo od te Vojvodine? Znam ja za nekoliko đermova. Al’ ne znam nikog ko sa njih i danas pije vodu. Znam za lenije i prašnjave puteve. Al’ ne znam više nikog ko njima ide. To kad se nađemo o slavama i kirbajima, o krštenjima, svadbama i sahranama… to je jedno. Preko godine nas nešto nema.
Pa od tog vražjeg Novog Sada, koji je svu vojvođansku mladost, lepotu i pamet, usisao u svoje garsonjere i podstanarske mansarde, do najdalje tačke u Vojvodini nema više od sat i po vožnje! Ajd’ nek je do Vršca malo više.
U Vojvodini ništa nije tako daleko da bi se, u sudbinskom smislu, nazvalo provincijom. Čitajte priče i slušajte pesme za tamburu. U njima se pominju Ruma, Irig, Žabalj, Palanka, Mokrin… Nema druge nego da je to zbog toga što je, nekad, u svim tim mestima sve pucalo od života.
Pa što sad ne može? Di smo se to preračunali?

BUNAR

Stari su kazivali da je taj bunar što su ga davno iskopali na sred Kajtasovačke ulice, još iz vremena Marije Terezije i da je ona lično bila tunaka kad se on kopao.
Ono jes da je ona dolazila na tadašnju Vojnu granicu i da je tog palanačkog graničara cenila, al da je baš ona prvo vedro vode zaizila iz tog bunara, mal ko je verovao u te dejkine pripovedi, što i' pričo pod stare dane.
Al dejka ko dejka, siguran u svoj razum, kleo se da je tako bilo.
"Ta, sveca mu vašeg, pa valjda znam šta pričam, nisam još poblesavio", ljutio se, kad mu nisu verovali.
Al iz istine, bilo je tako. Tu našu peščaru sa svim kućama i glotom u njima, ko zna di bi odnele ta košava što je duvale tako, da nis mogo da iziđeš na sokak, a kad bi iziš'o i krenuo, vrćala bi te unatraške.
"E sine, ljubi te dejka, velika je bila ona kraljica, i ovdenaka sve bi bila pustinja da nije ona naredila da se to pošumi, i da se zasadi beli i crni bor i bagramlje ".
Niko nije mog'o rač da kaže protiv Marije Terezije u dejkinom prisustvu, a da je on nije branio, ko što je njegov prandeda branio, kad je bio graničar.
E odatle i vuče tu ljubav prema ovoj vladarki.
Taj naš prandeda Aksentije, bio je momak u najboljim godinama kada je Palanka postala Vojna granica pod upravom Marije Terezije.
Bio je silina od momka, što bi dejka rek'o, ko od brega odvaljen, al bio je i ajduk. E ta njegova ajdučka krv baš ga je odvela u te graničare.
Tuneka su mal mal, Turci prelazili preko Dunava i veliki belaj su činili. Otimali su stoku sa salaša, palili ambare sa žitom i skrnavili groblje, a crkvu Svetoga Gavrila jedared su spalili do temelja.
E kad su preterali u tom, prandeda Aksentije KRIŠOM, sa još petoricom Palančana presretne i' čim su kročili na obalu kod rukavca na Dunavu. I tunaka im prerežu grkljane, i bace i' da i' voda odnese. Al ne lezi vraže, od tog pokolja ispadne velika ujdurma, jer Turci kad su videli ona mrtva tela da plutaju Dunavom, sjatili se na te Ramske zidine, pa su pucali sa te kule topovima po našem ataru, gde su stigli.
O tom događaju i o prandedi Aksentiju, ne zna se kako, došle su reči i do carice Marije Terezije.
Dejka je prič'o, da je mal posle toga njena noga kročila u naš pesak i da je lično tom našem Aksentiju okačila srebrnu sablju oko pojasa.
E kad se on zagled'o u kraljičine plave oči, smrtno se zaljubio u nju, kleknuvši na kolena, zakleo se na vojničku vernost do smrti.
Tad je Palanka bila povlašćena Vojna granica, i bedem sa kog se branilo njeno carstvo od Osmanlija.
Deda Aksentije sa svojom četom je malo posle toga doter'o dvadeset konja iz Bečkereka što je lično kraljica poslala na poklon za svoj rođendan.
Na tim konjima, oni su jezdeli ovim peskom od te Mrtvaje gde su se Turci isjrcavali pa sve do Dunavca. Niko nije mogo da zakorači a kamoli da otme marvu sa salaša a da nije bio kažnjen.
E neku godinu kasnije doš'o je jedan ćata iz prestonice kog je dejka fijakerom doček'o na stanici u Varoši. On je doneo pismo od kraljice da se ta Vojna granica uredi po indžilirskom planu i da se selo ušori, ko pod konac.
Tad je taj naš Kajtasovački sokak bio glavni suvi put prema Bečkereku i baš na sredini po tom planu počeli su da kopadu bunar. Deda Anksetije je sam leteo , da udovolji kraljičinoj zapovedi te se sa svojom četom omak privatio posla i za tri dana iskopali su bunar, ozidali ga opekom od cigle, koga su žene ofarbale belim krečom.
Kad je ugarski ćata odneo izveštaj na dvor, uproleć sledeće godine i sama Marija Terezija, slaveći svoju zlatnu godinu vladavine, došla je i do tog bunara gde joj je pradeda Aksentije zaitio vodu, i iz staklenog bokala polio da umije belo lice.
E tada je dobio njenu sliku, na kojoj ona sedi u zlatnu stolicu sa krunom na glavi, obučena u plave aljine, baš ko što su bile njene oči.
Pod stare dane, kad nije mogo da jaše one vrance, on je krišom od nane, gledio u tu sliku, ko u ikonu da gledi, krsteći se i ljubeći je.
E, tako je dejka pripovedo, o tom bunaru i carici. Da l je tunaka istine bilo, to niko živi ne zna, al eto i do danaske taj bunar stoji na sred Kajtasovačkog šora, čuvajući razne tajne.
I kad bi dejki čerez toga protivurečili, on bi pokaz'o sliku Marije Terezije, već požutelu i malko dimom sprljenu, što je nana, iz ljubomore itnula u vatru, a prandeda Aksentije, je izradio iz plamena, te se tako sačuvala do današnji dana.
E, da ne beše Marije Terezije ovo ovdi bila bi pustinja, i naš rod bi se zatro", tako bi govorio dejka, i dok su ga noge služile iš'o je do tog bunara da zaitu vodu, da se sit napoji..


Autor Ljiljana Tomić 16.5.2021.god.
Iz zbirke @NEBESKE NJIVE