Vojvođanski mostovi, ćuprije i skele

SAZIDANI PRE DVA VEKA I DANAS IZGLEDAJU ISTO: 17 mostova u Vršcu



Retko gde može da se vidi grad koji nema reku ali zato ima mostove. Kroz Vršac protiče potok Mesić, izuzetno mali, ali na njemu je izgrađeno ukupno sedamnaest mostova.
Većina ovih prelepih građevina, čak četrnaest, sazidana je pre skoro dva veka preko plitkog potoka Mesić, koji u dužini od četiri kilometra prolazi kroz gradske ulice i bašte. Iako su stari, i dalje izgledaju skoro isto. Neki su zbog saobraćaja morali biti rekonstruisani, ali većina je ostala ista i predstavlja pravo oličenje nekadašnjeg vremena.
O izgradnji vršačkih mostova malo se zna, jer ne postoji mnogo pisanih tragova o tim neimarskim radovima. Jedino do čega su lokalni istoričari došli su zabeleške u kojima se kaže da je 1852. godine izgrađeno sedam mostova odjednom. To su, pretpostavlja se, oni u Ulici Patrijarha Rajačića, jer ih u tom paorskom kraju grada ima upravo toliko. A na još jednom stilski vrednom mostu u Zmaj Jovinoj ulici na kovanoj ogradi stoji tabla, koja svedoči da je on podignut 1882. godine.
Od svih mostova, izdvaja se most kod Male crkve, koji je podignut krajem 19. veka i obiluje elementima secesije. On je najlepši, ali i najfrekventniji vršački most, koji moraju da pređu svi koji u taj grad dolaze iz pravca Beograda. Njegova specifičnost je i u tome što se nalazi u ulici koja ima dva imena – do mosta se zove Ulica Drugi oktobar, a od mosta Dvorska.
Kako navode iz Gradskog muzeja Vršac, prvo su iz potrebe nicali privremeni drveni i gvozdeni mostovi, a onda su ih zamenili stabilnim kamenim mostovima, koji i danas, dva veka kasnije, imaju upotrebnu vrednost. Oni, međutim, nisu bili predviđeni da preko njih prelaze autobusi, kamioni i teške poljoprivredne mašine, jer u vreme kada su građeni ta vozila nisu ni postojala. Zato su poslednjih decenija Vrščani morali da ih ojačaju i asfaltiraju, a neke, poput onih u Ulici Bore Kostića i kod Poljoprivredne škole, zamene novim mostovima. Zbog nedovoljne širine u pojedinim delovima grada preko mosta ne mogu da prođu dva automobila istovremeno, dok u paorskom kraju, iz istog razloga, vlasnici teških mašina moraju zaobilaznim putem da idu do kuća. Mostovi, inače, nisu duži od 15 metara.
Turisti koji posećuju Vršac,kako strani tako i domaći, ne mogu a da ne prođu preko nekog vršačkg mosta, a slikanje na njima je nezaobilazno. Pažnju privlači arhitektura i sama konstrukcija mosta, koja je ostala upečatljiva i nepromenjena vekovima.
Iako su stari, mostovi i dalje izgledaju skoro isto. Neki su zbog saobraćaja morali biti rekonstruisani, ali većina je ostala ista i predstavlja pravo oličenje nekadašnjeg vremena. Svaki most lep je na svoj način i nosi neku svoju priču.

TARASKA SKELA

Кад Бачвани малко после вашара повуку у бирцуз па још ако нуз њи седи који Банаћан, ома ту буде и дивана о Тиси. Бачвани навек кажу: „Да није Тисе све би то Бачка била“ а ни Банаћани нису без језика и брице па тврде: “Из Бачке ни киша не ваља“. Сутра зајутра кад дођу себи после расола и фруштука ајд опет Јово наново, ал не ко отојуч у бирцузу.

Опет иду једни код други, опет се волу па се мешају, жене и удају с преке стране. Прека страна никакве везе с преким погледом нема, наопако да је тако. Преко је оно што је с друге стране Тисе, Бачванима Банат а Банаћанима Бачка. Чуо сам да је Тиса граница између Бачке и Баната ал је то здраво ружна реч и јако уво оће да заболе ако дубро чујете. Тиса тече између Баната и Бачке. Е, сад ни то не ваља, ни то није истина! Ето, кад Сенћани пређу скелом преко Тисе не иду у Банат него у Бачку, они тамо раде земљу, кажу, и то је Бачка. Навек мора бити равнотежа и једнако да би ваљало и трајало па кад кренете Тисом од горе ако је сајла дигнута на скели код Тараша видећете тај други гивикт од тог нашог кантара војвођанског. Банаћани оде иду у Бачку, да раде своју банатску земљу. Није то Бачванима баш по вољи, ал ајд наши су, нека их нек раде. Вредни су и ваљани и ти Банаћани, кажу Бачвани. Ни једни ни други се не предају иако имају на скели дигнуту белу заставу. Бела застава је знак да скела плови, да иде преко. Скела и Тиса су ко сестре, ретко се заваде. Малко им око Божића и Светог Саве лед не да да буду здраво рођене ал ни паорима то смета, ондак су за асталом и кваре крвну слику. Астал је паорски зимовник а Тарошка скела навек зимује на банатској страни Тисе, тамо су и скелеџије, ома ту у селу. Обилазе је и контролишу и кад се одмара нуз обалу. Кад малко одмекне време и кад Тарошани науме да обиђу своје банатске њиве у Бачкој буди се и скела, без ње не вреди. Кадгод су тамо биле две скеле ал је једна очла на дно па кад је Тиса мала само малко вири, да знају ди је. Око Ђурђевдана скелеџије већ подеру два пара баскија о паламар кад терају скелу од Тараша до Ајлаша. Свашта може бити ако која снајка приђе скели а скелеџија каже: “Пази, дижемо кецељу“... Ајдемо сад редом, да се не брукате кад у Тарош одете. Прво ће на улазу у село писати на табли Тараш, да знате да се то тамо правилно чита Тарош, тако сви нађоши диване дођошима викендашима, малко пара уши ал се брзо навикну. Да знате ко је ко и шта је шта на Тарошкој скели ево објашњења појмова који су „неопходни за безбедну пловидбу“: СКЕЛА је једна здраво велика ђонта која плива по Тиси. Она здраво одјекива кад когод испусти француски кључ ил сикирицу и то је доказ да је унутра шупља. То што је шупље не може да потоне док се не пробуши па је бушење скеле строго забрањено. Свакојаки диван је слободан на скели, свашта се у свом веку скела наслуша ал тајне не одаје, џаба је да одижете поклопац и да завиривате унутра у помрачину. Да не отплива дигод ди не треба везана је ПАЛАМАРОМ, то је једна прилично дебела сајла, да је тања покидала би се. Завезана је и за једну и за другу обалу па изгледа ко они телефони кадгод, две пиксле и дугачак канап па кад један дивани други пикслу мете на уво па слуша. Тако су, што би ови модерни дерани казли, обале навек „онлајн“. Кад иду лађе сајла се спушта да не би која запела, да не кубуре после. Ако скелеџија мете бели барјак напред на скелу ондак лађе чекају, паламар је подигнут, скела иде преко, кад прође и кад спусте сајлу у воду а бели барјак скину доле, тек ондак лађе оду. СКЕЛЕЏИЈА је човек којег увек можете да зовете с друге стране реке, ако вас чује онда ће доћи по вас чамцем ако имате само бицикли. Ако терате трактор ил штогод веће онда ће и он терати скелу по вас. Кажу у шали двојица скелеџија на тарошкој скели да је то једина која ради на (МА)МЛАЗНИ ПОГОН. Главни алат за терање скеле им је БАСКИЈА, парче јасенове малко дебље гране, ко канда да на буздован личи. На врчку баскије, тамо ди је дебљи крај има један шлицован део и у тај ајнзац упадне паламар, онда се баскија повуче и кад запне за сајлу скелеџија се ногама одупре о скелу и она попусти па крене на воду. Изгледа лако кад гледате са стране. Скелу терају „НА ДУЖ“ кад закаче баскије и корачају целом дужином скеле а може и „НА РУКЕ“ ако стоје у месту и смо потежу баскију себи по паламару. Кад скела пристаје на обалу спушта се КЕЦЕЉА, покретни део који служи као навоз. Карактеристика свих кецеља је да могу да се лако подигну и брзо спусте ако неко наиђе па и ова на скели уме исто тако. Кад пристају из обалу онда је спусте а кад крећу онда је подижу. Скела има две кецеље зато што је лакше тако него да је скелеџије окрећу и наминцавају скелу на обалу, кад би имала само једну. Правили су Тарошанима неки стручњаци пристан за скелу ал их нису питали како и ди то треба па сад ко и да га немају, не може скела ту да пристане нуз обалу. Пристаје тамо ди јој Тиса заповеда, зна се ко је газда. Е, ту сад нема каменог пута и асфалта, оног из пројекта, па кад спусте кецељу онда скелеџије у продужетку додају и ЛОМПРАГ, још једну платформу да трактори ракше изађу или да уђу на скелу, зависи куд су наумили. Да нема ломпрага правили би вагаше ту ди је земља мекана, можда би се когод и заглавио, ко зна. Е, све то не би ваљало да на скели немају БАКУ, прочитајте ово што брже и што краће, да не мислите на бабу неку. Бака је део на који се набаци сајла којом се скела везује за обалу. Бака личи на оно што лопови оставе шумару да се пати кад украду дрво из шуме па га не одсеку и пањ, него онако да се не сагињу јако. Јака је бака, мора да осигура скелу, да не мрда под теретом на обали. Има и један шпицнамет, неке зову Бакини, мора да им је тај био здраво јаки неки, кад су му наденули да је Бака. На скели су сви исти, за све важи исто правило и сви могу да помогну скелеџији да терају с њим скелу. Има увек која баскија вишка. Не знам кад су Банаћани срећнији, дал кад из Тараша крену пеко у Ајлаш ил кад се увече враћају уморни из Ајлаша у Тараш. Срећа њина да имају Ајлаш, тамо је така земља да и кад наопачке штогод посеју опет никне и добро роди! Срећа је и да имају скелу, да не иду около на мост, јако је далеко туда, има скоро двадесетак километара. Трајало би то путовање дуго, могли би успут да се одмарају до куће ал није то одмор ко кад стану на скелу па слушају како се не чује да Тиса тече, а они знају да није тако, знају и осећају да милује скелу и да им голица табане да и сутра дођу у Бачку у Ајлаш, макар и наопачке посејали, не маре! Ове зиме извадио скелу Диме. То је ко песмица, могло би се и коринђати, ал је било пре Божића, па кобојаги не вреди. А то да је Диме извадио из Тисе потонулу Тарошку скелу није кобојаги, нег је заистину. Сад опет на банатској страни има њи' две. Једна је малко фалична, через тог је потонула ономад, ал је опет напољу, на сувом. Не ваља за скелу кад прогледа. То је добро само за чељаде, ал кад скела прогледа ондак то не ваља. Ома туда ди је прогледала цури вода и ако нико није будан, оде на дно, да се у њој сомови и кечиге легу и сакриваду. Петљали су око те потонуте млоги, ал нису били кадри. Ондак је Диме опасо сајлама и дуво у њу луфт, ко да јој даје вештачко дисање, онако ко што су учили они што су кадгод на ПАЗ ишли. Одједаред скела живнула, мрдла се малко из муља и ондак је било и њој и њима лакше. Опасали је и загрлили сајлама и упрегли на други крај булдожере и ајд преко два – три флашнцуга миц по миц и ето је на сувом. Ома су је умили, ко новорођенче. Тако су јој се и обрадовали, знали су да је ту ал је дуго видли нису, још од оне ноћи кад је прогледала и потонула док није свануло. Док једном не сване, другом се не смркне. А кад ће нама сванути и оћемо и ми потонути? Не бринем се млого, откад сам упозно Димета. Тај је кадар из највећег муља да ишчупа све што потоне. Штета што није власт, па да се не једимо што тонемо. Само бринем за ону што је прогледала, канда ће је исећи бренерима и тремлама, да оде у старо гвожђе. Боље да је жмурила ко ми.

KAKO SE GRADIO OPOVAČKI MOST: Poduhvat koji je promenio život pokraj Tamiša


Dugo vremena je prelazak na desnu stranu Tamiša predstavljao veliki problem za stanovnike Opova. Vekovima se to činilo skelom i na plitkim gazovima. Tokom vrelih leta Tamiš se na pojedinim mestima mogao lako preći i peške, ali je bio nepremostiv u vreme visokog vodostaja kada se izlivao u ritove pored obale.

Tokom svoje istorije gradili su Opovčani drvene mostove ali oni nikada nisu bili dugog veka. Kada je Opovo uključeno u 12. Graničarski puk 1765. godine, vojna vlast je podigla nekoliko masivnih objekata stabilne konstrukcije među kojima je bio najvažniji most na Tamišu. Ovaj most je zajedno sa nasipom uz Dunavac vezivao Opovo sa Surdukom preko mosta na Dunavu. Most je pušten u saobraćaj 1791. godine i bio je u upotrebi sve do decembra 1849. godine, a sruđen je za vreme bežanije pred mađarskom vojskom, sa ciljem da se uspori njeno napredovanje.
Potreba da se premosti Tamiš kod Opova naročito je porasla sa melioracijom Pančevačkog rita u periodu 1929 – 1933. Donođeni su planovi, određivane lokacije, ali je sve na tome ostalo. Tokom prve polovine 20. veka najbliži most Opovčanima nalazio se 6 – 7 kilometara uzvodno kod Barande na putu za Čentu i bio je sagrađen od metalne konstrukcije.

Nakon formiranja opštine pedestih godina prošlog veka kada je Opovo postalo njen administrativni centar, pokrenute su ozbiljnije inicijative za izgradnju mosta preko Tamiša. Konačno, želje Opovčana ostvarene su 1961. godine.

Referendumom je uveden samodoprinos u novcu i radnoj snazi. Samodoprinos je uveden po lancu obradive zemlje i procentu plate na pet godina. Na osnovu raspisanog samodoprinosa podignut je kredit, a anuitet je bio na nivou godišnjeg prihoda. Samodoprinos u radnoj snazi bio je pet radnih dana za radno sposobne, a utvrđena je i vrednost radnog dana. Pripreme su počele 1955. godine izgradnjom pristupnih puteva u Ritu i samom Opovu. Kamen za pristupni put dovožen je dereglijom iz Surduka, a odatle konjskim zapregama do mesta izgradnje.
Analize su pokazale da su sredstva dovoljna samo za jednosmerni most. Počeli su razgovori sa Beogradom, koji je pristao da učestvuje u finansiranju kako bi most bio dvosmeran. Naručen je projekat i zatražena ponuda od „Mostogradnje“, koja se nije uklopila u finansije pa je formirana lokalna firma za izgradnju mosta, dok je nadzor vršila, upravo „Mostogradnja“ i sam projektant.
Most je izgrađen za 18 meseci i pušten je u saobraćaj 2. oktobra 1961. godine i dobio je naziv „Partizanski prelaz“ jer su na tom mestu Tamiš prelazili dobrovoljci koji su se za vreme Drugog svetskog rata pridruživali pokretu otpora.

Most je u velikoj meri promenio život stanovnicima Opova i okolnih sela. Iste godine uvedena je direktna autobuska linija ka Beogradu, koji će vremenom i kulturno i ekonomski postati gravitacioni centar ovdašnjih stanovnika.

Zbog sve veće frekvencije saobraćaja, most je tokom 1990 – 1991. godine proširen uz ojačanje prilaznih konstrukcija na suvom delu rečnog korita koje su vremenom počele da tonu. Tih godinu dana Opovčani su ponovo morali reku da prelaze zaobilazno preko Barande i Čente.

Rat rušio, mir gradio

Od kraja 19. veka do danas, uz pontonske prelaze, obale Dunava povezivalo osam mostova, podizanih u različitim periodima. Reka prvi put “preskočena” 1883. gvozdenim kolosom cara Franje Josifa
NOVOSAĐANI koji su ušli u treće životno doba gotovo da mogu da pamte sve mostove koji su premošćavali Dunav u Novom Sadu. A njih je, ne računajući pontonske prelaze, od kada je železnički most na krivini ispod Petrovaradinske tvrđave, 1883. godine “preskočio” Dunav, nazvan po caru Franji Josifu, bilo čak osam, ne računajući - Most slobode, koji je obnovljen, i Žeželjev, koji se još obnavlja.
Nijednom se, međutim, od kada se Dunav prelazi kod Novog Sada, nije dogodilo da mu obale povezuju više od tri prelaza. Mostove su, kako su zapisali hroničari, neimari gradili u miru, a ratovi su ih nemilice rušili...
Prvi trajni most sagrađen je po nacrtima Karla Baumana, koji je projektovao i tunel prokopan ispod Petrovaradinske tvrđave, kao železnički most na novostvorenoj pruzi Subotica - Zemun, a prugu preko mosta postavio je inženjer Nikola Stanković iz Stapara. Ovaj most, koji je kasnije, od 1929. godine poneo ime po kraljeviću Andreji Karađorđeviću, premošćavao je Dunav sve do 11. aprila 1941. godine, kada je srušen, na samom početku nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju. O ovom mostu, Pavle Šosberger, hroničar Novog Sada, zapisao je.
- Bio je to čelični kolos u obliku izdužene grede, dug 432 metra i postavljen uzvodno od pontonskog mosta - kaže Šosberger. - Imao je šest betonskih stubova, a najširi je bio prostor za plovidbu između drugog i trećeg stuba, čak 96 metara. Pored šina bila je i pešačka staza, a na ulazu u 341 metar dug tunel ispod Tvrđave stajala je vojna straža.
Sledeći novosadski most podigla je, krajem 1914. godine, Austrougarska vojska. Nosio je ime generala Oskara Poćoreka, glavnog komandanta austrougarske vojske na srpskom frontu. Ova laka gvozdena konstrukcija, zajedno s priobalnim delovima, protezala se na 384 metra, zasvođenih s pet paraboličkih lukova. Krajem Prvog svetskog rata poražena austrougarska vojska pokušala je da ga demontira, ali je sprečena. Most je ostao na svom mestu sve do januara 1924. godine, kada su ga “dotukle” sante leda, toliko debele da su razbijane bombama iz aviona.
Most, koji je, posle onog posvećenog generalu Poćoreku, sledeći sagrađen u Novom Sadu, ime je dobio po tada rođenom princu Tomislavu Karađorđeviću. Saobraćaj je preko njega krenuo 20. maja 1928. godine. Ovaj, mnogi kažu najlepši most u Novom Sadu, podigle su firme iz Dortmunda i Štetina, kao imitaciju Lančanog mosta u Budimpešti. Projekat je izradio mađarski inženjer Silard Zjelinski. Sam most, dug 341 metar, sa pešačkom stazom, ležao je na dva stuba, postavljena bliže obali. Elegantni most, ukrašen državnim grbovima, noću je bio osvetljen. I on je, međutim, srušen po izbijanju Drugog svetskog rata.
Njegovi neoštećeni delovi su ugrađeni u Most maršala Tita, koji je pušten u saobraćaj 20. januara 1946. godine. Ovaj most, dug 344 metra, sagrađen je u obliku proste grede i to u rekordnom roku - za samo 160 dana, kao prvi stalni čelični most izgrađen posle Drugog svetskog rata u Evropi. Kasnije je dobio ime Varadinski most. Preko njega je do gradnje Žeželjevog mosta prelazio voz, a po njega su kobne bile bombe NATO, 1. aprila 1999. godine... Trebalo je da traje pet godina, a izdržao je 53 godine.
Nizvodno od njega, sagrađen je i u saobraćaj pušten 23. oktobra 1961. drumsko-železnički most, po svom arhitekti nazvan Žeželjev most. I ovaj lepotan srušen je 26. aprila 1999. godine. Radovi na ovom mostu sa dva luka, od armiranog čelika i prenapregnutog betona, počeli su 1957. godine. Projektovao ga je Branko Žeželj, a bio je dug 466 metara. Radove je izvela “Mostogradnja” iz Beograda.
Posle njega, sagrađen je 1981. godine i Most slobode - remek-delo, jer je u svojoj klasi bio drugi po veličini u svetu. Projektovao ga je Nikola Hajdin, a izvođač radova je takođe bila “Mostogradnja” iz Beograda, uz saradnju mađarskih i švajcarskih građevinskih preduzeća. Ukupna dužina mosta iznosila je 1.312 metara sa dva stuba visoka 60 metara i kosim zategama, a širina mosta 27,6 metara. Povezivao je Bulevar 23. oktobra, danas Bulevar oslobođenja, i Mišeluk. Izlaz na sremsku stranu izveden je u vidu dve tunelske cevi, dok se saobraćaj preko mosta organizovao u tri trake u oba smera, uz pešačke staze i sigurnosni pojas. Most je izgrađen u krivini reke, a konstrukcija koja je bila teška 9.700 tona, spajana je od gotovih varenih delova koji su izrađeni u Mađarskoj. Srušen je 3. aprila 1999, kobne godine po sve mostove u Novom Sadu, a 8. oktobra 2005. Most slobode je otvoren po drugi put.
Posle bombardovanja 1999. godine, Novi Sad je dobio još dva mosta. Prvi je podignut Montažno-demontažni drumsko železnički most, a zatim i godinu dana posle okončanja bombardovanja, Varadinski most, koji je kao skladan luk povezao obale Dunava, na mestu nekadašnjeg čeličnog mosta, koristeći njegove stubove...
Novi Sad je, tako, ponovo u isto vreme dobio tri mosta. Četvrti, koji bi trebalo da “nasledi” elegantne linije Žeželjevog mosta, još se gradi, a i isto mesto na kom je sagrađen, još ga očekuje...
Prvi železnički most i prvi stalni most u Novom Sadu - Most Franje Josifa
HAGENOV PONTONAC IZ 1788.
PRE stalnih, obale Dunava u Novom Sadu povezivali su pontonski mostovi. Teško je reći kada je prvi most tog tipa sagrađen, ali, pamti se da je prvi stalni pontonski most, koji je povezivao Petrovaradinsku tvrđavu i tadašnji Petrovaradinski šanac, odnosno mostobran, podignut 1788. godine. Bio je poznat i kao Hagenov most, a sastojao se od pontona koji su se na sredini razdvajali zbog prolaska brodova. Most se krajem jeseni sklanjao, a s proleća vraćao na Dunav.
ČUDOTVORNA “NAVALA”
PONOVNO postavljenje Hagenovog mosta, koji se zimi čuvao u zimovniku, uvek je, kako su zapisali hroničari, bila posebna svečanost. Tada su stanovnici Novog Sada i Petrovaradina sakupljali tesano iverje, nastalo prilikom postavljanja - “navalu”, za koju su smatrali da je čudotvorna...
VOJNA SKELA
U MNOGIM prilikama, posebno ratnim, vojska je, kako bi nadomestila porušene mostove, postavljala pontonske prelaze, a 1999. godine Dunav se, posle rušenja sva tri mosta, prelazio vojnom skelom i malim privatnim brodićima...

U vreme nakon što Mehmed Paša Sokolović, veliki vezir i vojskovođa osvoji Banat, vredne ruke neimara sazidaše, za tadašnje potrebe, tri mosta, koji po svom arhitektonskom rešenju liče jedan na drugi poput trojki. Mostove carski neimari sagradiše u tri različita mesta koja su u vreme kada su zidani pripadala jednoj državi, moćnom i velikom Otomanskom carstvu. Ti mostovi, evo i dan-danas, posle više od tri veka, stoje kao nemi ali pouzdani svedoci svih događaja što se desiše kroz vekove na ovim nemirnim i pustohvatnim prostorima. Jedan most je sazidan u mestu Fenj, koje se danas nalazi u Rumuniji, dok se ostala dva nalaze u Srbiji, u mestima Jaša Tomić i Šurjan. Mostove u Fenju i Jaši Tomiću, sem što su po svom građevinskom rešenju isti, spaja još jedna stvar, a to je činjenica da su podignuti na jednom istom kanalu, koji nosi malo neobično ime – zove se Jer. Taj kanal, i onda i sada, Poput umiljatog mačeta lenjo krivuda, pitomim i oku milim banatskim prostranstvom, ne poznajući granice koje ljudi davno postaviše. S druge strane treći most koji se nalazi u Šurjanu podignut je na jednom drugom kanalu koji je, isto tako, poput Jera, pričao neke svoje priče o ljudima i događjima koje je voda svojim čas mirnim čas burnim talasima urezivala u njegove trošne i porozne obale.

Ta tri mosta nisu velika, svaki od njih dug je jedva nekih dvadesetak metara, ali se njihove prave dimenzije ipak najbolje mogu utvrditi korakom, kada čovek hodajući po njima oseti svu neprolaznost vremena. To osećanje ove mostove čini i dužim i većim no što oni zapravo jesu. Obale koje ovi mostovi spajaju su male, ali obale vekova kroz koje se oni svojim malim lukovima protežu su velike. Ipak, interesantnost ove tri građevine nije samo u njihovoj vremešnosti. Postoji još nešto, još interesantnije, što čoveku budi znatiželju kad su ovi mostovi u pitanju. S obzirom na svu njihovu jednostavnost, ono što je uvek bilo interesantno u vezi njih jeste pitanje: Kako je moguće da ti mostovi toliko liče jedan na drugi? Naime, izgledaju kao da su prosto preslikani. Ovo pitanje još više čoveku ne da mira ako se zna da ljudi koji zidaju mostove ne vole da ponavljaju ono što su već negde napravili. Svaki most, koliki god on bio, priča je za sebe, rešenje za sebe, svaki biva satkan od posebnog spoja pameti i znoja. Pisanog traga o tome zašto su mostovi u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu isti – nema. Međutim, ono što postoji i što je opstalo sve do danas jeste legenda o ta tri mosta. Ja sam tu legendu tek onomad čuo i veoma je interesantna, a možda se sem te njene kaže u njoj krije i odgovor na gore postavljeno pitanje. Možda?

Legenda glasi ovako: Jednom prilikom kada je beglerbeg Temišvarskog elajeta, idući iz Temišvara u redovnu vizitu sandžacima koji su pripadali ovom pašaluku prolazio ovim područjem, on primeti, u času kada je došao do Jaše Tomića (tadašnjeg Modoša), kako ne postoji siguran način da se na tom mestu pređe preko velikog kanala – današnjeg Jera – sem preko inprovizovanih drvenih prelaza, koji su bili i nestabilni i nesigurni. Nemala pratnja koja je išla uz beglerbega saopšti mu tom prilikom da je takva situacija primetna na skoro celoj dužini tog velikog kanala. Po dolasku u Segedinski sandžak, koji je imao upravu nad tim delom teritorije, beglerbeg naredi da se na tom kanalu podignu dva mosta, a da tačno mesto gde će oni biti sagrađeni odrede carski neimari. Odluku o gradnji mostova beglerbeg je saopštio za večerom, koja je bila priređena u njegovu čast. Nakon večere, ćehaja beglerbega, koji je bio u njegovoj pratnji, posavetova ga da bi, s obzirom na to da ovde živi dosta Srba, bilo dobro da se sagrade tri mosta umesto dva. Uporište u tom predlogu ćehaja nađe u priči o „svetom trojstvu“, koja je u ono vreme imala vidnog uticaja na stanje duha ovdašnjeg stanovništva. „Korist bi bila obostrana. Valja raju držat mirnom!“ – mudro je na kraju zaključio ćehaja. Nakon kraćeg razmišljanja beglerbeg, koji je inače bio prijemčiv spram laskanja, prihvati predlog i izmeni svoju odluku. Umesto dva imalo se sazidati tri mosta, koja su morala biti ista. Carski neimari se tada baciše na posao. Tražili su, saglasno odluci beglerbega, prava mesta na kojima će mostove podići. Nakon obilaska područja odlučiše da mostove podignu u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu, s obrazloženjem da kroz ta mesta prolaze carski drumovi, te da bi iz tog razloga mostove upravo tu trebalo sazidati. Odluka im je bila prihvaćena i radovi su otpočeli. Sva tri mosta su počela da se grade u isto vreme. Svi su očekivali, a naročito beglerbeg, da će gradnja biti brzo završena. Međutim, stvari se na terenu nisu tako odvijale. Svake večeri bi nadolazio veliki talas koji bi porušio sve ono što su neimari u toku dana sazidali. Niko nije znao odakle taj talas dolazi, niti šta je po sredi. Prvo bi se čulo jako hujanje, a potom bi nastupio strašan prasak koji je na građevini ostavljao pustoš. Neimari nisu mogli dalje. O tom je obavešten i sam beglerbeg u Temišvaru, koji je zbog svega bio veoma ljut. Otpuštao je zidare, zatvarao ih i proganjao, jer je mislio da je to jedna velika laž i sabotaža uperena ne samo protiv njega, već i protiv samog sultana u Carigradu. Međutim, gradnja nije napredovala ni za pedalj. Uvek isto i uvek iznova. Bespomoćnost obuze beglerbega, jer je ovom čudnom pojavom i njegovo ime bilo dovedeno u pitanje na carskom dvoru. Rešenja kao da nije bilo. Ali, jedne večeri, dok je ležao u svom krevetu razmišljajući šta da radi, u sobi se pojavi blještava svetlost. Beglerbeg je mislio da počinje da gubi razum. Međutim, svetlost je i dalje bila u sobi, da bi se u jednom trenutku iz nje začuo glas: „Ako misliš da ta tri mosta završiš, potrebno je da uradiš sledeće. Treba da u ta tri mosta uzidaš suze nesrećne ljubavi!“ – reče mu glas. Beglerbeg je zbunjeno progovorio: „Kako nesrećne ljubavi? Kako se suze mogu uzidati?“ Na to beglerbegovo pitanje glas iz svetlosti nastavi: „U ta tri mesta u kojima zidaš mostove postoje tri devojke koje boluju od neizlečive boljke, boluju od iskrene nesrećne ljubavi. Te devojke ćeš pronaći tako što će njihove suze na ruci čoveka ostaviti trag crvene ruže. Te suze koje devojke proliju pokupi u zlatne pehare obložene sedefom i uzidaj ih u mostove. Mesto gde će ti pehari biti uzidani moraju da znaju samo glavni majstori na tim mostovima i niko više. Jedino ćeš tako mostove završiti.“ Reče glas i nestade zajedno sa svetlošću. Beglerbeg ni časa nije časio, već je odmah, ne dočekavši zoru, u Fenj, Jašu Tomić i Šurjan poslao svoje izaslanike da pronađu te nesrećne devojke. Izaslanici su krenuli, ali sa osećanjem da niti znaju šta traže, niti hoće li to naći. Kad su došli u mesta gde ih je beglerbeg odaslao, izaslanici su krenuli u potragu za nesrećnim devojkama. Ali, kako to i biva, nesrećna ljubav se ne vidi, ona se oseća. Posle bezbroj neuspešnih pokušaja da pronađu ono za šta ih je beglerbeg poslao, izaslanike je obuzeo osećaj straha i očaja. Svaki od njih je znao da ih čeka surova smrt ako se vrate neobavljena posla. Oreol nesreće se nadvio nad njihovim glavama. I upravo tada ispred tri beglerbegova izaslanika u mestima gde su bili pojaviše se tri devojke. Svaka od njih je svom izaslaniku rekla da je ona ta devojka koju oni traže. Izaslanici nisu verovali. Svaka devojka je uzela ruku izaslanika koji je sedeo ispred nje i na nju kanula suzu koja joj je potekla iz oka. I gle čuda – na ruci svakog od njih je zaiskrila crvena ruža! Izaslanici kad to videše uzeše iz torbe zlatne pehare koje ponesoše sa sobom i postaviše ga svaki ispred svoje devojke. Dok su devojke pričale, svaka drugačiju, ali iskrenu priču o nesrećnoj ljubavi, suze su poput nepresušnih potoka kvasile njihova lepa lica i punile pehare obložene sedefima. Pehari su se suzama napunili, a devojke su, nakon ispričane priče, poput proletnje izmaglice nestale. Legenda dalje kaže da se sve to dogodilo uoči Velike gospojine i da su izaslanici pehare predali glavnim majstorima, koji su ih odmah uzidali u mostove, nakon čega se veliki talas više nije pojavljivao. Mostovi su bili završeni. Beglerbeg je napokon odahnuo. Devojke koje su svoje suze i svoju ljubav uzidale u mostove u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu su nedugo zatim umrle. Glavni majstori koji su jedino znali gde su pehari u mostovima uzidani izgubiše i vid i sluh, a izaslanici koje je beglerbeg poslao da pronađu nesrećne devojke nikada se nisu vratili svojim najmilijima. Danas, po ovoj legendi, postoji verovanje da će se u noći Velike gospojine svima onima koji su nesrećni u ljubavi kada izađu čistoga srca na jedan od ova tri mosta i požele svoju želju njihova želja i ispuniti. Čistota srca svakom ko stupi u to vreme na jedan od ova tri mosta otvara vrata da kada pogleda u nebo vidi na njemu od mlečnih zvezda satkan lik devojke čije su suze u taj most uzidane. Biće da i po ovoj legendi sreća dolazi preko nesreće. Da bi neko bio srećan, čini se, neko drugi mora pre toga svojom nesrećom da poploča put te sreće. Žrtvovanje!

Mostovi u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu stoje. Oni se mogu i videti i opipati. Njihovo postojanje nije sporno. S druge strane legenda koja je vezana za ova tri mosta živi svih ovih vekova. Koliko je ova legenda tačna to niko sa sigurnošću ne može da kaže. Možda se odgovor na to pitanje krije u nama. Možda ćemo do odgovora na to pitanje doći ako u noći Velike gospojine čista srca dođemo na jedan od ova tri mosta. Možda ćemo tada na nebu videti lik devojke koja je svojim suzama popločala put našoj sreći. Možda?