Mannheim

Manhajm (nem. Mannheim) je univerzitetski grad sa skoro 320.000 stanovnika. Posle Štutgarta, to je drugi po veličini grad u nemačkoj saveznoj državi Baden-Virtemberg.

Manhajm je kulturni i privredni centar evropske regije „Trougao Rajna-Nekar“ koja broji 2,35 miliona stanovnika. Od susednog Ludvigshafena (160.000 stanovnika, država Rajna-Palatinat), Manhajm je razdvojen rekom Rajnom, dok kroz grad protiče reka Nekar. Najbliži veliki gradovi su Frankfurt na Majni (oko 80 kilometara severnije) i Štutgart (oko 120 kilometara jugoistočno).

Grad se prvi put pominje 766, dok je 24. januara 1607. dobio gradske privilegije. Od samog početka, grad je planiran u obliku kvadrata. Godine 1720, Manhajm je zamenio Hajdelberg kao prestonica Palatinata.

Manhajm je poznat po značajnim pronalascima: ovde je 1817. napravljena prva dresina, 1886. prvi automobil Karla Benca, a 1921. se na ulicama pojavio prvi traktor. Prvi avion na mlazni pogon je konstruisan u Manhajmu 1929.

Manhajm je poznat i kao „grad kvadrata“. Do godine 1684. Manhajm je u svom centru imao imena ulica kao i svaki drugi grad. Tada je centar grada u obliku potkovice koji leži između reka Rajne i Nekara podeljen u kvadrate. Današnje označavanje kvadrata je uvedeno 1811. godine. U centru grada, samo dve ulice su zadržale svoja imena a ostale, tačnije kvartovi, su označeni slično šahovskoj tabli slovom i brojem. Brojevi zgrada počinju na onoj ivici kvarta koja je najbliža manhajmskom dvorcu i idu ukrug.

Probaću da vam povremeno pišem o mom putovanju u Manhajm koji je jedan od prekretnica u mom životu ... Mom novom životu izmedju dve države.

Kako sam dospela u taj grad?
Da bi shvatili oni koji me ne poznaju trebala bih pisati od početka.

Početak je mnogo daleko tako da ću skratiti koliko god mogu.
Viša sila , rekla bih mada možda bih i pogrešila. Po prirodi sam optimista i nikad se nisam probudila bez nade da je svako jutro novi početak sa novim mogućnostima. Taj optimizam počeo da nestaje s problemima koji su se vremenom počeli da gomilaju. Nije da sam usamljen slučaj po tome, samo sto ja nisam neko ko će sačekati da je proguta zadnji talas kao onomad Titanika ledeni okean. Ja sam borac , pa sam tako donela i odluke neke u svom životu. Volela sam, pa čak i sad volim svoj posao i stari i novi. Zbunjujuće malo jel da? Naime o odlasku već razmišljam od prošle godine, samo unutar sebe nisam bila spremna za takav korak. No niz svakodnevnih situacija su me gurnuli napred. Dosegla sam nivo svesti kad sam se nalazila u tunelu a svetla na kraju nigde. Na poslu zavladala tenzija oko covida, pa poneki otkaz, onda svatovi od ćerke, otkaz za zeta, mamina bolest , nemoć da svima pomogneš, plata koja je 10-tu godinu ista u cent, zima na pomolu …. Zatvaranje svega pa čak i nas. U tim nedeljama kad smo svi sedeli kući imali smo vremena za druženje,priču , planove (koje nismo realizovali ni posle 25 godina), …. Tad sam odlučila! Idem ,pa kako god mi bude. Usledilo je učenje (osvežavanje ) nemčkog jezika. Jerbo pa nije težak , ipak sam učila 8+3 godine, valda mi nešto ostalo …. Hmmm…. Greška u računici se pojavila čim sam u ruke uzela skriptu za „Pflegerin(ke)“ . Od cele stranice možda sam prepoznala 4 rečenice. Uhvatila me panika i više ni čitanje mi nije išlo, kamo li izgovor i razumevanje. Ne mogu ja ovo … ma šta ne mogu? Mogu i hoću! Odluka je odluka! Nikad u životu nisam odustala od ničega , pa neću ni od ovoga …. Nisu ni drugi znali ,pa su savladali … to stanje gde sam se tešila držalo me do momenta kad me posrednica nije pozvala i ponudila mi prvi posao. Zvaće te iz nemačke agencije, nauči pitanja i probaj da naučiš odgovore. Ako prođeš test krećeš za 8 dana …. Najviše mi odzvanjalo u ušima onih 8 dana ….8 dana ….
Šta mogu ja da naučim za 8 dana , pa čak i pre jer će me agencija zvati … ispisala sam glavne pojmove na papiriće i oblepila kuću , u kuhinji reči vezane za kuhinju, nameštaj , hranu , tako u sobi , kupatilu ….  Da mi budu pred očima uvek,da ponavljam … Svi ukućani su učili nemački. Što sam se više forsirala to sam manje pamtila … a panika je bivala sve veća. Šta ako neću razumeti pacijenta, šta ako ću morati pozvati lekara a neću znati da objasnim zašto ih zovem , šta ako ne daj Bože baba umre jer nisam razumela kad mi je tražila pomoć….šta ako …..

Mislim da ću ipak ostati ovde i raditi i dalje za 200e pa neću morati nikog da nosim na duši, ne bih mogla s tim da živim.

Sutradan me kuma pozvala da hitno dođem do nje , ali odmah , moramo nešto da se dogovorimo.
- Našla sam ti posao , tj nama obema… pričala kao navijena , pola je nisam ni razumela …
- Imam ponudu za 2 posla , zvala sam te da se dogovorimo. Jedan je negovanje jedne bakice koja je rodom iz bivše Jugoslavije pa traži ženicu sa znanjem srpskog jezika. Druga ponuda je bez pacijenta ….
- Kako bez pacijenta ? Pa šta se onda tamo radi ? – pitala sam je skeptična. ( Odma mi prošlo niz budalaština kroz glavu od belog roblja, pa do ubitstva sve …. No nisam komentarisala )
- Pa vidi postoje 2 porodice kuća do kuće. Njima treba žena koja će da im skuva, pere , pegla , sprema i ….
- I , šta ? – prekinula sam je
- I da im čuva psa , prošeta i vodi brigu o njoj. Ti voliš pse
- Ma zajebavaš bre … kakav je to posao ? Mislim da je previše lepo da bi bilo istinito , garant su gazde psihopate ili manijaci koji maltretiraju osoblje…. A jezik ? Treba znati pričati , koji nivo ?
- Vidi ne znam sve detalje ali ima tamo jedna naša koja ide godinama, ona može da pojasni sve. Volela bih da se dogovorimo koja će gde. Ako se ne ljutiš ja bih kod babe i ja slabo govorim nemački ali sam već bila par puta da negujem … no ako bi ti više želela nije ni to problem….

Nisam ni razmišljala mnogo jer mi opet u glavi bilo da ne daj Bože ne umre neko jer nisam razumela kad je tražila pomoć….

- Ja ću čuvati psa! Kuvati znam i spremati a pse i onako volim ,samo se nadam da nije neki Bernardinac pa da ne bi ona mene  šetala mesto ja nje… zamisli potrči i povuče me za sobom kao papirnog zmaja
Obe smo se smejale kao poludele.

Odluka je pala , javila sam posrednici da ne mogu tamo da idem , našla sam drugi posao i zahvalila se na ponudi. Povezala sam se koleginicom koja je oduševljeno pričala kako su dobri ljudi , lepo mesto , imam poseban stan samo za mene i Dejzi ( staru zenku australijskog kratkorepog pastirskog psa), jezik treba minimalno samo , mnogo su razumni, nemoj da brineš sve će biti u redu….

Nisam još nikom rekla sem ukućanima. Na poslu sam ćutala da ne baksuziram ipak još imam vremena više od mesec dana do polaska … ko zna šta može da se iz dešava.
Polako sam učila, nisam ni znala šta da učim, ne trebaju mi rečenice za bolesnika, niti medicinski pojmovi …sve što mi padalo napamet iz svakodnevnog života zapisivala sam pa prevodila. Naravno da nisam skoro ništa ni zapamtila … Pomešalo mi se sve u glavi, engleski, nemački ,madjarski ,srpski…. Na kraju sastavljala rečenice iz 3 jezika kao vrsni poliglota.

Približavao se dan kad su prirpeme oko sredjivanja papira se primakle. Osiguranje, zakazivanje covid testiranja,zakazivanje puta i naravno da saopštim da dajem otkaz.
Imali smo uobičajenu koordinaciju utorkom , pozvala sam šeficu u drugu kancelariju da prvo njoj saopštim. Samo što nije pala sa stolice, otkud sad opet otkaz (jednom sam već dala , samo nije prihvatila) jel to meni postalo davanje otkaza neka moda ? Objasnila sam stanje kako je, da nije moda samo moranje. Prihvatila je sasvim mirno obrazloženje i da sve ona shvata ali da otkaz ni ovaj put ne prihvaća, no ima jedan predlog što će izneti upravo sad i na sednici ako ja prihvatim. Detalje će ona da reši gore sa predednikom. Jer mene posle skoro 10 godina ne može niko da zameni. Ovo nije posao za svakoga , nema poverenja ni u koga a ovaj posao zasniva se na strogom poverenju.
Predlog je bio da kad sam kuci radim u kancelariji a kad nisam naći će zamenu neku pa makar ona sama obavljala moj posao . I tako predsednik prihvatio njen predlog a ja i radim i ne radim…. Malo komplikovano ali ne bih ulazila dublje u tu temu.
Sve u svemu uz mnogo nerviranja, manjih nervnih slomova došla sam i do polaska ….

Odličan tekst,Oki ...nastavi .

Krenuli smo oko 15h , ušla sam u kombi gde su već sedele 2 žene. Nikad ih videla nisam kažu da su Somborke. Poznati vozač mi doviknuo od volana „ jesi mogla da zamisliš da ću te jednom ovako daleko da odvezem ? Svaki dan sam te vozio na posao i sad te vozim samo ne do Pume nego preko 3 države….“ Samo sam se nasmejala … nije mi bilo do priče , posmatrala sam kuću našu kako polako nestaje …Nisam od onih nostalgičnih osoba ali iskreno sad me neka nervoza iznutra izjedala. Kombi se napunio ženama raznih godina. Slušala sam njihove dogodovštine, neke idu godinama , neke tek par puta a ja prvi put. Upoznala sam i jednu Apatinku , jednu iz Bezdana s kojima i dan danas držmo kontakt. Spriajtelji ljude slična sudbina ….


Moja Marija Apatinka

Put je bio užasno naporan, išli smo cik cak ostavljali žene i skupljali one koje su krenule kući. Obišli smo i podnožje Alpe , videli sneg , osetili štipanje zime , orkanske vetrove , i posle više od 26 sati putovanja stigla sam na svoje odredište.







Na ulazu u grad nisam bila posebno oduševljena , očekivala sam nešto drugo , ni sama ne znam šta , ali drugačiju sliku sam imala u svojoj glavi. Premorena od puta jedva sam čekala da skinem patike i da se istuširam. Dočekala me moja „smena“ ili sam ja njena smena ,nije ni važno i Dejzi (Tesi) naša ljubimica, koja ne podnosi strance a kad sam ušla na svačije iznenadjenje obradovala mi se kao da me oduvek poznaje. Rekli bi ljudi ljubav na prvi pogled ….



Upoznala sam porodicu , divni ljudi … prve nedelje smo obe bile na „šteli“ da vidim šta je moj posao, koleginica mi pokazala gde se šta nalazi, mini izlet u gradu mi je promenio mišljenje i prvi utisak koji sam jako pogrešno stekla. Grad je prelep, kuće su baš onakve kakve sam ja zamišljala … deo grada baš izleda onako bavarska … (po meni najlepše kuće …)



Kad je Sneža moja spakovala kofere svoje bilo mi je baš teško, navatala me panika kako ću ja kad ona ode …sama , ne razumem ih oni ne razumeju mene… koji tramvaj koristim, jel uzimam prvu kartu na tramvaj broj 3 ili 3. kartu na tramvaj broj 1.?  Kojom ulicom trebam do „Turčina“ , jesmo li izabrali pravi put kroz šumu ….

Nećete verovati, ali niti sam zalutala, niti pogrešila tramvaj , niti promašila ulicu . Savršeno sam se orijentisala, a kad bi se desilo u šetnji da nisam sigurna kojom stazom da se vratimo ,samo sam rekla „  Dejzi gehen zu hause“ i ona tačno znala gde trebamo ići.
Dani su u suštini rutinski , ustanemo , kafa, gazde odoše na posao nas dve u šetnju pa spremanje, nabavka, kuvanje, pranje , šetnja , ručak, peglanje , šetnja , odmor ,kupanje i spavanje … S obzirom na rutinu dani su baš brzo prolazili … Naravno da sam imala vremena i za sebe i za razgledanje , kako rekao gazda , da nisam njih rob i slobodno mogu da idem gde hoću i kad ja hoću. Tako sam tokom tih šetnji i pravila nekoliko fotografija koje ću vam pokazati.

7 nedelja je proletela i ja sam spremala moje kofere za kući ….

Moji utisci za prvi put: ljudi su mnogo ljubazni, u prodavnicama svi su strpljivi, na ulici se javljaju svi , 88% ljudi su uvek nasmejani , niko ne mrmlja u sebi , ako im kažeš da ih ne razumeš pitaju koji jezik govoriš i trude se da se sporazumeju i rukom i nogom, sve zahvaljuju ako treba i 100x, cene i najmanju sitnicu što uradiš, bez povoda ti daju poklon jer po njima si to zaslužila, mrak kasnije pada i ako nema razlike u vremenskoj zoni …. mogla bih da nabrajam ali me mrzi
Ako saberem kao da sam u nekoj drugoj dimenziji a ne samo 2 države dalje….

Mom putovanju tu nije kraj … izabrala sam život u dve države , pa se sad prilagodjavam datoj situaciji .
Čak sam i suprugu rekla pre par dana da se osećam malo kao „varalica“ jer ako saberem pola godine sam u svojoj kući sa svojom porodicom a pola godine sam u drugoj svojoj kući sa drugom porodicom …
Malo se moj život isklompcirao više nego što sam ja to zamišljala , ali ne žalim,privinuću se kao i na sve ostalo do sad….

Okano ::

Mom putovanju tu nije kraj … izabrala sam život u dve države , pa se sad prilagodjavam datoj situaciji .
Čak sam i suprugu rekla pre par dana da se osećam malo kao „varalica“ jer ako saberem pola godine sam u svojoj kući sa svojom porodicom a pola godine sam u drugoj svojoj kući sa drugom porodicom …
Malo se moj život isklompcirao više nego što sam ja to zamišljala , ali ne žalim,privinuću se kao i na sve ostalo do sad….

I ide ti ...tako je kako jeste ,dobro si se "prilagodila" ,teraj to .
Ja i dalje mislim da ćeš "prevući" celu potodicu i da ćeš "izaći" iz ovog sranja u kojem živimo .Dovoljno ste mladi za to -samo napred!<
A Maheim je divan grad bio tamo .

Hvala ljudi na podršci. Sledeći put kad dodjem moraću neki tablet da ponesem jer na telefonu ništa ne vidim. Uskoro se javljam ponovo, do tada ljubim vas sve.

Pa da nastavim malo ....

Evo prodje i drugih 2 meseca relativno brzo.Prvih 2 dana sam bila kao slogirana , nigde svoje mesto nisam nasla, uhvatila me neka nostalgija za kucom. Dosla sam iz buke u potpunu tisinu.No cim nedelja pocela i ja uhvatila svoju rutinu dani su se samo nizali. Dejzi je tu bila da me malo oraspolozi. Osecaju psi kad ti nesto "tvoje" fali ,pa se potrudila da mi bude uvek blizu...jednom sam negde procitala da kad si tuzna, usamljena, ili neraspolozena pomazi psa i sve ce da prodje ...

S obzirom da je "kišni" grad ove zime bilo je par dana i snega pa i temperatura pala dobrano ispod nule, iako kazu da unazad 15 godina nikad hladnije od -5 nije bilo. Sva sreca da je kratko trajala i odjednom za 5 dana temperatura se popela sa -15 na +20. Ne moram ni da govorim da se moj organizam sokirao , slabo se prilagodjavam na nagle vremenske promene....

Posto kad sam stigla nazad zbog covid-a sve bilo zatvoreno sem apoteka, benzinskih pumpi i trgovina sa prehrambenom robom, nisam ni isla nigde posebno. Svakodnevne setnje po sumci obliznjoj ili parkicu je bilo sasvim dovoljno s bzirom i na to da nisam "zimski" covek pa zimi bih samo vegetirala negde

Pre nekih 2 nedelje Dejzi imala zakazano šišanje u predgradju negde , gde naravno nisam mogla ostati s njom opet zbog covida, pa me gazdin brat provozao za tih sat vremen okolo da vidim malo grad, usput sto puta ponovio da ga sramota sto sam drugi put ovde pa me ni na kafu nigde ne moze odvesti jer nista ne radi. Dzaba sam govorila da je to visa sila ....
Pitao me da li cu se naljutiti ako me odvede na jedno mesto ali on svaki put obidje 2 druga...kazem ma nije problem a kad smo se primakli vidim da idemo na groblje znam da nije smesno ali meni jeste ... kad smo stali ispred okrenuo se prema meni i kaze " mnogo me sramota , umesto da te odvedem u neki restoran ja te istovarim na groblje" kazem dobro je dok smo mi nogama dosli problem je kad te vec nose .... Zasto sam ovo sad ispricala ? Pa zato sto ... kad smo usli na kapiju ni nalik nije nasim grobljima. Ja mislila neki park ... da se nisam okrenula i na izlazu videla radnju kamenrozca i na ulazu kapije krst ne bih nikad pomislila da je groblje u pitanju. Kod nas dizu spomenika ko kuca sto skuplja to bolja, tamo cak ni krstova nema a ne spomenika kao kod nas. Sve uredjeno , posuto sitnim kamenjem u krug i vijugavim stazama , zemlju prekrivaju puzavice , spomenici su ima odvaljeni komadi stene sa uklesanim imenom i datumima. Pored svakog kamena stoji simbolicno neka figura koja se vezala za tu osobu za zivota. Na sredini diskretna fontana , okolo klupe ...
Nisam slikala iz pristojnosti ali sam nasla na netu neke slike sa tog groblja...
Da nije morbidno,covek bi mogao ovde da dolazi da uziva ...

Da ne bude samo da mi groblje pokazao , u obilasku smo videli puno toga, od originalnog americkog restorana pa do restorana koji se rotira (naravno nigde usli nismo zbog covid-a) , aerodrom za carter letove, ne tako lep deo predgradja, deo grada u kojem zive 90%doseljenika (pretezno turaka), u deo grada koji je uzasno prljav , neuredan i ako tu zive mahom imucni ljudi, pokazao zgradu gde je odrastao pa smo krug zavrsili izlaskom iz prelepog centra ....

Fernmeldeturm Mannheim iliti Telekomunikacioni toranj Mannheim (restoran koji se okrece)

Toranj je visok 217,8 metara kojeg su planirali arhitekti Heinle, Wischer und Partner i sagrađen između 1973. i 1975. između Luisenparka i lijeve obale Neckara.
Telekomunikacioni toranj Mannheim, izgrađen za snabdevanje radio i telekomunikacionim uslugama na području Mannheim-a, bio je javno dostupna atrakcija na Saveznoj hortikulturnoj izložbi 1975. Pored prenosa opreme za radio relejne i radio usluge u UKV i televizijskom opsegu, u visine od 124 metra, u kuli se nalazi okretni restoran i na 121 metru je platforma za gledanje sa koje se pruža panoramski pogled na Mannheim i okolinu sa gradovima Ludvigshafen am Rhein, Vorms, Heidelberg, Speier, kao i Neustadt an der Veinstrasse do Nemačke vinske rute, Odenvalda, Palatinatske šume i kada je vidljivost naročito dobra čak i do najistočnijeg dela severnog nepalskog gorja sa Donnersbergom.(Wiki)
Restoran se okrece u krug svakih pola sata, pa tako imate panoramski pogled bez da ste se pomerili sa stolice.

Malo sam istrazivala i od onoga sto mi je receno dosla sam do zakljucka da restoran "toranj" i nije mesto u koji ces cesto dolaziti pa da imas i njihove standarde. Hrana , pice pa cak i kafa je preskupa. Sam odlazak gore na vidikovac i restoranski deo je 8e za odrasle a za decu 6e. Uzela sam neki prosecn obrok za jednu osobu (pa prosudite sami)
Salata 6e
Krem corba 8e
Snicla od junetine sa pomfritom 26e
Deserti su im u proseku 8e
Casa penusavog vina 6,5e
Vina 2dl se krecu izmedju 6 i 7e
Piva su im 4e
Kisela 0,25l 3e
Sokovi od 3e do 5e
Flasirana vina od 7dcl se krecu od 23e do 36e
a kafa im je od 3 do 5e

Znaci prosek po osobi : karta do gore 8e+supa 8e + salata 6e+ snicla 26e + casa vina 6e + kafa 4e (bez deserta) to je 58e po osobi a na ovakva mesta nikad ne ides sam tako da je realtivno skupa zabava pa cak i za njih. Dodju mozda za neke specialne prilike a neki i nikad ne svrate.