Viktor Igo

Viktor Igo



[You must be registered and logged in to see this image.]

]

Viktor Igo





Viktor Igo (fr. Victor Hugo) (26. februar 1802.-22. maj 1885.) bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak francuske romantičarske
književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik, romansijer i dramski pisac.
Veoma je bio uključen u politički život Francuske. Tradicionalna ljubav
Francuske prema slobodi, snaga nacionalnog duha i veličina njene
humanosti najpotpunije su se izrazile u delu ovog velikana.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme
njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i
pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj
biva primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava stalno raste i
on, od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na
originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica
novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami Kromvel
smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova
književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i
osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci
klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč
već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je
bio i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871.
godine obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao za
pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim
godinama života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela
i postao idol celog francuskog naorda. U takvoj slavi je i umro, u
dubokoj starosti – 1885. godine.
Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je
uspeo da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored
najličnijih raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga
doba. Zato se to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom
pravu na sreću i slobodu.

Виктор Иго
За
 Србију
     

Постаје нужно да се пажња европских влада привуче на
     једну ствар која изгледа тако ситна, да владе не сматрају да су дужне да
     је запазе! Та ствар, то је ова: убијају један народ. Где? У Европи. Има ли
     кога да то посведочи? Сведок је један: цео свет. А владе, виде ли то? Не
     виде. Народи имају изнад себе нешто, што је испод њих: то су владе. У
     извесним тренуцима, бесмислица је очигледна: цивилизација је у народима,
     варварство је у владама. Је ли то варварство хотимично? Није, оно је
     професионално. Оно што људски род зна, владе не знају. То долази отуда што
     владе виде све кроз кратковидост, која се назива државним разлогом;
     човечанство гледа све другим оком, савешћу.Ми ћемо сигурно изненадити
     европске владе научивши их нешто, а то је да злочини остају злочини; да ни
     владама као ни обичним појединцима није дозвољено да буду убице, да све
     што се у Европи ради, сама Европа ради, и да се према свакој дивљачкој
     влади, ако постоји, мора поступати као према дивљој звери; показаћемо да
     се у овом тренутку, сасвим близу нас, готово на наше очи, врче покољи,
     пали, пљачка, истребљује; да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и
     дечаци; да се деца, која су сувише мала да се могу продати, сабљом полове
     на двоје; да породице пропадају у огњу својих кућа; да је читава једна
     варош, Балак (Алексинац), за неколико часова, сведена од девет хиљада
     становника на хиљаду и триста душа; да на гробљима има више лешева него
     што може да се покопа, тако да живима, који су им послали покољ, мртви
     враћају кугу, што је сасвим право; показаћемо европским владама да
     бременим женама отварају утробу, да би убили тек зачету децу, да на јавним
     местима стоје читаве гомиле женских скелета, на којима се виде трагови
     касапљења, да пси по улицама глођу лобање силованих девојчица; да је све
     то тако страшно, и да је само један гест европских влада довољан да се то
     спречи, да су дивљаци који, те злочине врше, страшни, а да су цивилизовани
     људи, који допуштају да се то врши, ужасни.

Тренутак је дошао
да подигнемо глас. Са свих страна се гнушање диже. Има часова када и
људска савест узима реч и владама заповеда да је слушају. Владе муцају
свој одговор. Нама је то муцање познато. Они кажу: претерује се.
Претерује се, дабоме. Варош
Балак није истребљена за неколико часова, него за неколико дана; каже се
да је спаљено две стотине села, а међутим није спаљено више од деведесет и
девет; помиње се куга, а у ствари влада тифус; све жене нису силоване, ни
све девојке продане, неколико их је утекло. Истина је да су шкопили
заробљенике, али је и истина да су им и главу одсекли, што ствар ублажава;
дете, за које се прича да је бацано са копља на копље, у ствари је било
набодено на бајонет; тамо где је један случај, ви стављате два, итд, итд.
После, зашто је требало том
народу да се буни? Зашто једно стадо људи не допушта да се са њим поступа
као са стадом животиња? Зашто?…итд.

Тај начин заташкавања злочина повећава само грозоту ствари.
Ничега нема беднијег него мучити јавно огорчење.Ублажавања отежавају. Ту лукавство брани
варварство. Византија извињава Стамбол. Треба дати стварима њихово право име. Убити једног човека
покрај шуме која се зове Бондиска шума или Црна шума, то је злочин: убити
један народ иза шуме што се назива дипломатијом, злочин је исто тако. Само
већи. То је све. Зар злочин,
уколико је већи, постаје мањи? На жалост, то је већ постао закон у историји! Ако убијете шест
људи ви сте Тропман; ако убијете шест стотина хиљада, ви сте Цезар. Бити
велики у злу, значи бити моћан међу људима. Докази: Вартоломејска ноћ,
коју је папа благословио; Драгонаде, које је величао Босје; Други
децембар, који је Европа поздравила. Али је време да тај стари закон замени
нови. Ма како да је мрачна ноћ, хоризонт мора на крају забелети. Да ноћ је
мрачна: авети се почињу будити. После Силабуса ево Корана; једно Свето
писмо може другоме пружити руку; јагамус деџтрас; иза Свете Столице диже
се Узвишена Порта. Рим нам је дао Средњи век , Турска нам свој средњи век
тек даје. Отуда ствари које се догађају у Србији. Где ће се
оне зауставити?




Када ће се свршити мучење тога
малог јуначног народа? Време је да из цивилизације изађе једна
величанствена забрана свим владама. Али ће се рећи: ви заборављате да постоје
“питања” Убити човека је злочин, убити један народ је “питање”. Свака
влада има своје питање. Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска
Пруску, Пруска Француску. Ми одговарамо: И човечанство има своје питање, и
то питање је веће од Енглеске, Индије и Русије: то је чедо у утроби своје
мајке. Заменимо
политичка питања људским питањем. Целокупна будућност лежи у томе. А
будућност ће се, макар шта се чинило, извршити. Све је служи, па чак и
злочини!

Страшне слуге.





Оно што се догађа у Србији доказује
потребу за Савезним Европским Државама. Нека на месту несложних влада дођу
сложни народи. Нека једанпут буде крај с убилачким царствима! Зауздајмо
фанатизме и деспотизме. Сломимо мачеве, који служе заблудама, и догме,
које имају. Доста с ратовима и покољима, слободна мисао, слободна размена;
братство. Зар је мир тако тежак? Европска република, континентална
федерација, то је једина политичка реалност. Размишљање то показује;
догађаји исто тако. У питању о тој реалности, која је једна нужност, сви
су филозофи сложни, а џелати својим доказима, потпомажу доказе филозофа.




На свој начин, и баш зато што је
страшно, дивљаштво сведоћи за цивилизацију. Напредак је потписао Ахмед -
паша. Оно што зверства, која се у Србији догађају, ставља изван сумње, то
је да Европи треба једна европска народност, једна европска влада, један
огромни братски изборни суд, демократија у миру са самом собом, да сви
народи буду браћа са Паризом као колевком и престоницом, да слобода добије
за престоницу светлост. једном речи Савезне Државе Европске. То је циљ, то
је пристаниште. До јуче то је била само истина, данас је то очигледност,
благодарећи џелатима Србије. Уз мислиоце пристају убице. Доказ су били
дали генији: сада га понављају чудовишта. Будућност је Бог кога вуку
тигрови!

Sijach


Sjedim na pragu, ispod luka,
I gledam, suton dok vec pada,
Kraj dana shto josh obasjava
Posljednje chase ljudskog rada.

Po njivama od noci mokrima
Promatram starca, gdje koracha
U dronjcima, i pregrshtima
Buducu zzetvu u brazde baca.

Visoki njegov lik se crni
Nad radnjam krupnim. Osjetiti
Vjeru mu mozzesh u korisni
B'jeg dana, koji samo hiti.

On ide amo i tamo, i baca
Sjeme po uv'jek shiroj njivi;
Otvara shaku i opet sije ....
A, gledec u nj, ja, svjedok sivi,

Josh razmishljam, dok krila sjene
Shto, uz shum neki, svedj je jacha
Produzzuju do samih zv'jezda
Svechanu gestu tog sijacha.