Salman Ruždi

Ser Ahmed Salman Ruždi (Sir Ahmed Salman Rushdie, rođen 19. juna 1947. godine u Bombaju, Indija)
je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi
književni stil kritičari najčešće nazivaju magičnim realizmom.
Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju
dominantnu temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih literarnih
dostignuća tako i zbog brojnih kontraverzi i skandala koji ga prate
predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca XX veka.
Salman Ruždi je rođen u muslimanskoj porodici srednje klase u Mumbaiju (današnji Bombaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Mumbaiju a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968 godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana
njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme
radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London gde se bavi
glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman „Grimus“ (1975) koji prolazi poprilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara.
Roman „Deca ponoći“ (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Ruždijev treći roman „Sramota“ (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu.
Godine 1988, objavljije svoj četvrti roman „Satanski stihovi“
koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u Muslimanskom svetu
zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini
izriče 14 februara 1989 godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana
Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice.
Suočen sa pretnjama smrću i fatvom Ruždi se skriva gotovo čitavu
deceniju uz pomoć britanske vlade i policije pojavljujući se samo
sporadično u javnosti. 1998 godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatimi povlači fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije
i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se
islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Ruždija
i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan
kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost
svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje
svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izrašavanja.
Salman Ruždi nastavlja da piše i objavljuje knjige. 1990 godine izlazi iz štampe knjiga za decu „Harun i more priča“. Slede: zbirka eseja „Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981-1991“ (1991);knjiga kratkih priča „Istok, zapad“ (1994); roman „Mavrov poslednji uzdah“ (1995). Knjiga „Tlo pod njenim nogama“ (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana „Bes“ (2001) i „Shalimar the Clown“ (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma.
Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje
stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European
Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996).
Radi kao honorarni profesor na Institutu za tehnologiju u
Masačusecu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik
„PEN American Center“ organizacije od 2004 do 2007 godine.
Kraljica Elizabeta Druga
na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007 godine
odlikovala je Salmana Ruždija titulom viteza, najvišim odlikovanjem
britanske krune.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čim smo dobili brodove, pohitali smo na more, ploveći preko okeana u
papirnatim čamcima. Čim smo dobili automobile, otisnuli smo se na put.
Čim smo dobili avione, poleteli smo do najudaljenijih uglova zemljine
kugle. Sada žudimo za tajnom stranom meseca, za stenovitim dolinama
Marsa, Saturnovim krugovima, međuzvezdanim dubinama. Poslali smo
mehaničke fotografe u orbitu, ili na bespovratna putovanja do zvezda, i
jecamo kada vidimo čudesa koja nam oni donose; ponizno stojimo pred
snažnim prizorima dalekih galaksija koje, kao stubovi oblaka stoje na
nebu i nadevamo imena vanzemaljskim stenama kao da su nam kućni
ljubimci. Gladni smo beskonačnosti, daleke granice vremena. A govorimo
o vrsti koja zavarava sebe da voli da bude kod kuće, da se - kako ono
beše? - veže.
Tako ja to vidim. Vi ne morate da se složite. Možda nas, na kraju
krajeva, i nema tako mnogo. Možda i unosimo razdor i možda smo
antidruštvena sila i možda nas treba zabraniti. Vi imate pravo na svoje
mišljenje. Sve što ću ja reći je: mirno spavaj, dušice. Čvrsto spavaj i
lepo sanjaj.


Salman Ruždi

Čarobnica iz Firence
Salman Ruždi


Visoki,
žutokosi mladi evropski putnik koji sebe naziva Mogor del Amore, mogul
ljubavi, pristiže na dvor pravog velikog mogula, cara Akbara, s pričom
koja počinje da opseda čitavu carsku prestonicu. Stranac tvrdi da je
dete izgubljene mogulske princeze, najmlađe sestre Akbarovog dede
Babura: Qare Köz, gospe Crnooke, velike lepotice za koju se verovalo da
poseduje moći mađijanja i čarobnjaštva, i koju je prvo zarobio uzbečki
vojskovođa, a zatim persijski šah, da bi na kraju postala ljubavnica
izvesnog Argalije, firentinskog plaćenika, zapovednika vojske osmanskog
sultana. Kada se Argalija bude vratio kući s mogulskom ljubavnicom,
grad će biti hipnotisan njenom pojavom, nakon čega će uslediti mnoge
nevolje.

Čarobnica iz Firence priča je o ženi koja pokušava da
upravlja sopstvenom sudbinom u muškom svetu. Ona spaja dva grada koji
jedva da znaju jedan za drugi – hedonističku mogulsku prestonicu u
kojoj se briljantni car svakodnevno bori s pitanjima vere, želje i
izdaje sinova, i jednako senzualni firentinski svet moćnih kurtizana,
humanističke filozofije i nehumanog mučenja, u kom Argalijin drug iz
detinjstva Il Makija – Nikolo Makijaveli – na teži način uči o pravoj
brutalnosti moći. Ispostavlja se da su ta dva, tako daleka sveta
neobjašnjivo slična i da ženske čarolije vladaju i jednim i drugim.

Ali,
da li je Mogorova priča istinita? I ako jeste, šta se desilo sa
izgubljenom princezom? A ako je on lažov, da li mora umreti?

Salman Ruždi ne žali zbog “Satanskih stihova”











Britanski pisac Salman Ruždi ne žali što je napisao
"Satanske stihove", čak ni 20 godina nakon pojave romana zbog kojeg se
našao na udaru "fatve" iranskih verskih poglavara, koja mu je donela
višegodišnje skrivanje i progon.




Pisac indijskog porekla Salman Ruždi napisao je "Satanske stihove"
koji se bave religijskim i filozofskim temama. Objavljivanje romana
izazvalo je negodovanje u muslimanskom svetu i podstaklo polemike da li
taj roman vređa islam. [You must be registered and logged in to see this image.]
Salman Ruždi

"Pitanje
koje sebi uvek postavljam je sledeće: "Jesmo li mi gospodari ili žrtve?
Da li mi stvaramo istoriju ili ona nas? Da li oblikujemo svet ili on
nas?'," naveo je Ruždi."Po mom mišljenju, veliko je pitanje
saznanja da li imamo kontrolu nad svojim životom ili smo tek pasivne
žrtve događaja. Ja nisam želeo da ne budem pisac koji ga je postavio",
posebno u "Satanski stihovima", dodao je. Intervju je sa Ruždijem
objavljen nekoliko dana nakon što su trojica muškaraca uhapšena pod
sumnjom da su umešani u podmetanje požara u sedištu londonskog izdavača
kontroverzne knjige "Dragulj Medine", o najmlađoj ženi proroka Muhameda.
„Satanski stihovi" (1988) je njegov četvrti roman koji izaziva
snažan talas protesta i demonstracija u Muslimanskom svetu zbog, po
njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda koji je
predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa.Iranski verski vođa
ajatolah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda)
za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za
njegove ubice.Suočen sa pretnjama smrću i fatvom Ruždi se skriva
gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije pojavljujući
se samo sporadično u javnosti. Tadašnji predsednik Irana Muhamed
Hatimi 1998 godine povlači fatvu i najavljuje uspostavljanje
diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Iranska vlada saopštila je 1998. godine da neće primeniti dekret ajatolaha Homeinija, čime je okončano Rušdijevo skrivanje.Kraljica
Elizabeta Druga koja je britanskom piscu 2007 godine dodelila plemićku
titulu, pokrenula je polemiku o "Satanskim stihovima" i tome da li je
fatva još na snazi. Salman Ruždi ostaje snažan kritičar islamskog
fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito
verske isključivosti. Time u javnosti postaje simbol odbrane slobode
govora i izrašavanja.

Salman Ruždi u Nju Delhiju uprkos protivljenju muslimana

Ruždi je u januaru odložio putovanje u Indiju gde je trebalo da govori na Festivalu književnosti u Džajpuru zbog pretnji smrću muslimanskih ekstremista.
"Salman Ruždi će se obratiti na gala večeri sutra uveče", kazao je Arun Puri, predsednik medijske grupe Indija todej koja je organizator skupa.
Ruždijev govor, prvobitno predviđen za danas, pomeren je za sutra nakon što se nekadašnja legenda kriketa i pakistanski opozicioni lider Imran Kan, koji je trebalo da se obrati prisutnima na gala večeri, povukao sa konferencije zbog Ruždijevog učešća.
Objavljivanje Ruždijevog romana "Satanski stihovi" 1988. godine izazvalo je talas protesta i pretnji smrću nakon što je iranski vođa ajatolah Homeini tada ocenio da knjiga predstavlja uvredu za islam. Ruždi je od tada nekoliko puta posetio Indiju, ali je njegova knjiga tamo i dalje zabranjena.
Organizatori konferencije su potvrdili da će se Ruždi pojaviti lično, a ne preko video lika kako bi održao govor "Stihovi slobode - Ja sam to što jesam i to je sve što jesam" (The Liberty Verses - I am What I am and That's All That I am).
Tanjug

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Salman Ruzdi je napisao memoare. Iako je autobiografska, pisana je u trecem licu ( po meni, najbolji nacin).

Naziv romana je Josef Anton.

...Tog 14. februara 1989, pozvonio mu je telefon, i novinarka BBC-ja ga je upitala da li je cuo vest da ga je Homeini upravo osudio na smrt ( fatwa)....Tako pocinje istorija o kojoj pisac govori prvi put na ovakav nacin...

Salman Ruzdi, alias Josef Anton...Ime nastalo od imena njegova dva najomiljenija pisca: Josef Konrad ( Joseph Conrad) i Anton Cehov ..

Gubitak Istoka znači dezorijentisanost. Pitajte bilo koga moreplovca – na moru je vodič istok. Ako izgubite istok, izgubili ste uporište, izvesnost, znanje o tome šta jeste i šta bi moglo biti, a možda i sam život. Za kojom ste zvezdom pošli stigavši na ovu putanju? Tako je. Istok je orijentacija, orijentir, Orijent. Tako glasi zvanicna verzija. Tako kaze jezik, a jezik nikada ne treba dovoditi u pitanje.

Ali pretpostavimo ipak nešto drugo. Šta ako je čitava priča – orijentacija, svest o mestu boravka i sve ostalo – šta ako je sve trik? Šta ako je sve – dom, bratstvo, čitava šarada – samo ogromno, sveopšte, vekovno ispiranje mozga? Šta ako pravi život započinje tek kad se usudite da sve odbacite? Kad se otisnete od ukotvljenje ladje porodičnog doma, presečete konopce, ispustite lanac, isplovite van mape, kad jednostavno isparite, nestanete, zbrišete, šta god – možda biste tek tada mogli da živite slobodno! Bez uputstava kako da postupate, zašto i gde da živite. Tamo gde niko ne bi mogao da vam naredi da odete nekud i poginete za njega, ili za boga, niti bi mogao da vas preslišava zbog toga što ste prekršili pravila, ili zbog toga što ste baš vi jedan od onih kojima, iz razloga koji vama, nažalost, ne mogu biti saopšteni, nešto nije dozvoljeno. Možda morate da prodjete kroz okean beznadja, kroz haos i još dalje, morate da podnesete samoću i nesnosan strah zbog gubitka sidra, užas pojedinaca oko koga se obrću horizonti, poput stranica novčića koji je neko bacio u vazduh.

Vi to ne želite. Većina to ne želi. Svetska perionica mozgova ima prilično veštu ruku – ne skači sa te litice, ne idi kroz taj prolaz, ne ulazi u taj vir, ne rizikuj, nemoj preći tu crtu, ne iskušavaj me tako grubo, upozoravam te da me ne začikavaš, a ti to ipak činiš, stavljaš me na probu. Nećeš dobiti priliku, zaboravio si molitvu, uništen si, svršeno je sa tobom, nisi mi ništa, mrtav si za mene, za svoju porodicu, naciju, rasu i za sve što je trebalo da ti bude vrednije od života, i da mu služiš kao gospodaru, da ga slepo pratiš, da mu se klanjaš, da ga obožavaš i da mu se pokoravaš; mrtav si, čuješ li me, gotovo je, bedno kopile, a čak ti ni ime ne znam.

Zamislite ipak da ste to učinili. Da ste iskoračili sa kopna ili skočili u kobni vir i da pred sobom vidite čarobnu dolinu koja se nalazi na kraju Svemira, blaženo carstvo vazduha. Sa svih strana dopire muzika, a vi je udišete – izdišete, bez prestanka, tako da je postala deo vašeg tela. Sladja je od „poseda“ u vašim grudima.

Vina je bila prva koja je to učinila. Ormus je skočio za njom, a ja sam kao i obično bio na začelju. I mogli bismo dugo raspravljati o tome zašto smo skočili, i da li nas je neko gurnuo, ali ne možete osporiti da smo svi to učinili. Bili smo tri kralja Dezorijenta.

Ostao sam samo ja da ispričam našu pricu.

Salman Ruždi