Milorad Pavic

Milorad Pavic

• Andjeo s naocarima
  
• Devet kisa i druge price
  
• Dictionary of the Khazars
  
• Drugo telo
  
• Dve lepeze iz Galate i druge price
  
• Hazarski recnik
  
• Hazarski recnik
  
• Interaktivne drame
  
• Kratka istorija Beograda / A Short History
  of Belgrade
  
• Kutija za pisanje
  
• Kutija za pisanje
  
• Poslednja ljubav u Carigradu
  
• Poslednja ljubav u Carigradu
  
• Predeo slikan cajem
  
• Sedam smrtnih grehova
  
• Sareni hleb / Nevidljivo ogledalo
  
• Sesir od riblje koze
  
• Unikat
  
• Unutrasnja strana vetra
  
• Unutrasnja strana vetra
  
• Vrata sna i druge price
  
• Zvezdani plast: Astroloski vodic za
  neupucene
  

Milorad Pavic (Beograd, 1929), srpski prozni pisac i pesnik, istoricar
srpske knjizevnosti 17-19. veka, strucnjak za barok i simbolizam, prevodilac
Puskina i Bajrona, profesor univerziteta (predavanja: Nova Sorbona u Parizu,
Bec, Novi Sad, Regensburg, Frajburg, Beograd). Clan je Srpske akademije nauka i
umetnosti od 1991. godine. Do danas Paviceva dela imaju preko 70 prevoda u
zasebnim knjigama na razlicite jezike sirom sveta.
"Ja sam pisac vec dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavic je objavio u
Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.
Rodjen sam 1929. na obali jedne od cetiri rajske reke u 8 i 30 casova izjutra u
znaku Vage (podznak Skorpija), po asteckom horoskopu Zmija.
Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15
godina. Izmedju ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemackom
okupacijom prinudno naucio nemacki. Tada sam kradom naucio i engleski od jednog
gospodina koji je pusio mirisljavi duvan za lulu. U isto vreme prvi put sam
zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao jos dva puta). Najzad, u jednoj
stenari, gde sam se nasao bezeci od anglo-americkog bombardovanja, jedan ruski
carski oficir emigrant poceo je da mi daje casove ruskog iz knjiga pesama Feta i
Tjutceva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je ucenje jezika bilo
vrsta pretvaranja u razlicite opcinjujuce zivotinje.
Voleo sam dva Jovana - Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).

Mnogo vise ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom zivotu. Sa jednim
izuzetkom koji jos traje. Noc mi se u snu slatko lepila za oba obraza.
Do 1984. bio sam najnecitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje
najcitaniji.
Napisao sam roman u vidu recnika, drugi u obliku ukrstenih reci, treci u vidu
klepsidre i cetvrti u vidu prirucnika za gatanje kartama tarot. Trudio sam se da
sto manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; zivi od svojih
metastaza i njima se hrani. Kako vreme protice, ja sam sve manje pisac svojih
knjiga i sve vise pisac onih buducih, koje po svoj prilici nece nikada biti
napisane.
Na moje zaprepascenje knjige su mi do sada prevedene 73 puta na razne jezike.
Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju.
Kriticari u Francuskoj i Spaniji zabelezili su da sam prvi pisac 21. veka, a
ziveo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.
Znao sam da ne treba dodirivati zive rukom kojom sam u snu dotakao mrtvaca.

Najveca razocaranja u zivotu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.
Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi
bolje da im je autor neki Turcin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac
najomrazenijeg naroda na svetu - srpskog naroda.
XXI vek za mene je poceo pre vremena, 1999. godine, trecim bombardovanjem, kada
su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj zivim, Dunav,
otada nije vise plovna.
Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom miloscu podarivsi mi radost pisanja, ali
me je istom merom kaznio mozda bas zbog te radosti." (Milorad Pavic)

Vječna Vam slava, hvala za djela koja ostaju.

Čitao Zvezdani plašt.Odlična knjiga preporučujem...Ima nešto mistično u njemu(Paviću),što te ne ostavlja ravnodušnim...

“Moja duša je device koja je rodila moje telo. I moj glas u njemu. Taj glas umivam svakog jutra kao što se umivam svakog jutra kao što se umiva hleb i lice. Taj glas, kao hleb, ima svoje telo na nebu, a ja, kao svako lice , imam svoj nebeski pralik. Moju reč neko je već izgovorio negde gore pre mene, moja reč samo sledi svoj nedostižni uzor. I ja žudim da se pesmom približim tom Nepoznatom. Jer svaka poznata stvar ovoga sveta samo je polovina stvari i uči o svojoj drugoj, nevidljivoj božanskoj polovini, onoj koja nam je nedostupna i nespoznatljiva. Zato je moja reč i moj glas samo polovina Reči i polovina Pesme i uči me o svojoj drugoj polovini kad god imam njenu naklonost. Jer , Duh diše kad hoće i na koga hoće. Inače, zašto bi moja pesma i pamet imala dane potpune tupavosti i dane velikih pronicavosti i nadahnuća.
Zašto je čovek sredom glup i za utornik , a petkom mudar i za sredu?
Ali, moja veza sa tom nebeskom stranom moje prirode prekinula se. Posle pada u greh meni više nije čitljiva nebeska polovina mog glasa, onostrana knjiga moje sudbine . Ta knjiga za mene je sad sklopljena i nema zauvek. A od jedine ljubavi mog života ostadoše samo brkovi o koje možes da očistis zube.
Zato ja tražim Onog ko će mi umesto mene pročitati i tumačiti knjigu moje sudbine. Ko će mi opet otvoriti put do druge polovine mog glasa, do nebeskog uzora moje pesme. On mora da postoji kao što nad svakim stoletnim hladom mora stajati isto tako stoletna lipa.
Ali, ako ja na nebu imam svog nebeskog brata prema kojem je oblikovana moja duša, onda neminovno postoji i ona Druga strana medalje, donja strana odjeka; ako svaka stvar na zemlji ima svoje uzore u idejama neba, onda tamna strana njihove prirode ( jer ovde su sve takva bića sto imaju i tamnu stranu, i sama ja imam tamnu stranu svoje prirode i svog glasa) onda ta tamna strana moje pesme nema i ne može imati prototip na nebu, nego u podzemlju; tamo u Paklu, postoji moj drugi, moj crni ljubavnik, tamo se iz parnog ogledala moja desna ruka pretvara opet u levu, kao sto oči gledaju zajedno, a svako je slepo za svoj račun.
Dakle, ako ja, i moja pesma (kao i sve drugo što ovde postoji i može se spoznati na ovom svetu) učim o nevidljivim nebeskim stvarima jednim delom svoje naravi, onda drugim delom svoje prirode ja predstavljam takodje simbol i učim o nevidljivim stvarima pakla, o podzemnom odjeku moje duše.
Moj nebeski ljubavnik meri: šta su drugi nama nažao učinili, a tamni ljubavnik moje pesme meri: šta smo mi drugima nažao učinili. Ako me ka nebu vuče moj nebeski ljubavnik kojeg naslućujem nad sobom dok pevam i od kojeg zavisi moj život, onda mora postojati i onaj drugi, crni ljubavnik moje duše, knez oblasti noćne, ubica mog glasa, koji će se neminovno jednom pojaviti da me odvuče u podzemlje, u ćutanje i smrt. Zato sam želela da nadjem onog prvog pre no što me nađe drugi.”

Iz "Predeo slikan čajem"
Milorad Pavić

Ljuljaška nad klancem imena

...
Što trčite ko psi ispred moga života, oči,
iza okuke njegove o neznane se otimajući stvari
Da l vas ko napada tamo u šumama što će naići,
i mogu li piti i ja od ove vode
Koju ločete iz sutrašnjih kiša?
Hoću li se probuditi slep jednoga jutra
Ako vas rastrgnu oči iz nekog tuđeg sna?
...

Milorad Pavic - Damaskin

“– Vi mislite da ja ovo sviram? – obrati se podsmešljivo Damaskinu – ni govora!
Ja
tim zvucima zalivam cvece u basti pod prozorom. Ono tako bolje raste.
Ima pesama koje cvece voli. Kao sto ima pesama koje mi volimo. Ali ima i
onih drugih, retkih i dragocenih pesama, koje umeju nas da vole. Neke
od tih pesama nikada nismo culi i nikada necemo cuti, jer mnogo je vise u
svetu pesama koje umeju nas da vole od onih, koje mi volimo. Isto vredi
i za knjige, slike ili kuce.

Zbilja, sta da kazemo o kucama?
Jednostavno, neke kuce imaju dar da nas vole, a neke ne. Kuce su ustvari
permanentna prepiska izmedu zidara i onih koji u njima stanuju. Domovi
ljudi su nesto kao velika lepa ili ruzna pisma. Stanovanje u njima moze
liciti na poslovnu prepisku, na prepisku izmedu dva neprijatelja puna
mrznje, prepisku izmedu gospodara i sluge, izmedu suznja i tamnicara,
ali to moze biti i ljubavna prepiska. Takvu kucu koja lici na ljubavno
pismo hocu da mi sagradis.

Ja znam, nije svakome dato da zapali vatru. Nekima to nikako ne polazi za rukom. Ali, ti mozes. Ja znam da mozes.

– Kako znate, cenjena gospodice? – upita Damaskin i natace kolut dima s mirisom suvih sljiva na njusku hrtu, koji kinu.
–
Otkuda znam? E, pa cuj, moj gospodicicu! U svojoj sedmoj godini javile
su mi se prvi put misli. Misli jake i stvarne kao konopci. Duge do
Soluna i zategnute tako da mi drze usi slepljene s obe strane uz glavu. I
nad njima isto tako jake mastarije i osecanja, sta li. Toga je bilo
toliko, da sam morala da zaboravljam. Nisam zaboravljala na pude i
kilograme, nego na tone, svakoga dana.

Tada sam shvatila da mogu
da radjam decu i da cu ih radjati. I odmah pocela da tu stvar uvezbavam.
Istoga dana, dakle, u jedan cetvrtak popodne, rodim ja u mislima i bez
odlaganja muskarcica od tri godine i pocnem da ga negujem i da ga volim.

Ljubav,
to je nesto sto se uci i uvezbava. Takodje, ljubav je nesto sto se mora
ukrasti. Ako svaki dan ne ukrades od samoga sebe malo snage i vremena
za ljubav, nista od ljubavi.

Dojim ga ja u snovima i opazim da na
podlaktici ima oziljak u vidu sklopljenog oka. Kosu mu mijem vinom, u
masti ga ljubim na uvo da pukne, da zapamti, igram se sa njim “na slovo,
na slovo”, pokazujem kako se gleda na moju busolu i trcimo zajedno
unatrag kraj neke lepe vode, ili zidamo na Tisi od peska kuce.
On
raste brze no ja i postaje na moje oci stariji od mene. Saljem ga u
mislima da uci, najpre u Karlovce na srpsko-latinske škole, a potom u
Bec na vojno inzenjerijsko uciliste da postane vestak u zidanju i da
gradi najlepse kuce. Nisam ga videla od tada, a volela sam ga mnogo. I
tacno zamisljam kakav je on danas negde u svetu i zudim za njim. Za
svojim detetom.

– To je lepa prica, gospodice Atilija, ali gde je
tu odgovor na moje pitanje, gde je tu vasa kuca i gde sam tu ja? Hoce
li vam vas izmastani negdasnji decak sagraditi palatu?
– Hoce –
uzvrati Atilija ostavljajuci klavir. Hitrim pokretom ona zavrte rukav
Damaskinove kosulje i na njegovoj podlaktici se ukaza oziljak u vidu
sklopljenog oka.”

ZVEZDANI PLAST: Astroloski vodic za neupucene
Knjigu cini 12 prica od kojih je svaka namenjena jednom zodijackom znaku. Citalac koji je zalazio u predele slikane cajem, u vetrovite lagune tarota, ikone, alfabetare, ukrstenice, zlatnog novcica, kutije za pisanje, ovaj put ima pred sobom zodijak, drevno nebesko pismo...

Kutija od sandala

Posadila sam ruže u tvoje čizme,
Iz tvoga šešira raste mi šeboj.
Dok te čekam, u svojoj jedinoj
I večitoj noći, po meni veju dani
Kao komadići pocepanog pisma.
Sastavljam ih i sričem slovo po slovo
Tvoje ljubavne reči.
Ali, pročitati malo šta mogu, jer
Ponekad se pojavi nepoznati rukopis,
I uz tvoje pismo zapadne komadić -
Nekog drugog pisma,
Umeša se u moju noć neki tuđi dan,
I tuđe slovo.
Čekam kada ćeš doći i kada pisma i dani
Više neće biti potrebni.
I pitam se:
Da li će mi i tada pisati onaj drugi,
Ili će biti i dalje noć?"...

M.Pavic Hazarski recnik

SPECIJALNI BROJ FRANCUSKOG ČASOPISA POSVEĆEN MILORADU PAVIĆU
25. март 2012.

Martovski broj časopisa Serbica, koji izdaje Université Michel de Montaigne - Bordeaux 3, objavio je specijalni broj (dosije) posvećen Miloradu Paviću pod naslovom “Prvi pisac XXI veka” (Le premier écrivain du XXIe siècle). Na adresi [You must be registered and logged in to see this link.] pored odlomaka iz četiri Pavićeve knjige i Autobiografije, koje je prevela Marija Bežanovska, objavljen je niz drugih priloga: dva eseja o Hazarskom rečniku iz pera univerzitetskih profesora u Francuskoj, Sanje Bošković i Borisa Lazića, dva intervjua sa Pavićem, dva priloga prof. Milivoja Srebra – portret pisca i studija o recepciji Hazarskog rečnika na području frankofonije, kao i tekst francuske kritičarke Nikol Kazanove (Nicole Cazanova) o Unutrašnjoj strani vetra. U temat je uključena detaljna bibliografija o Pavićevim prevedenim knjigama na francuskom i spisak objavljenih tekstova o piscu u francuskoj štampi i periodici.

Do sada je prevedeno osam Pavićevih knjiga u Francuskoj, a trenutno izdavač Lièvre Lunaire priprema bibliofilsko izdanje nekoliko Pavićevih priča. Milorad Pavić je bio gost čuvenog Bernara Pivoa u njegovoj kultnoj emisiji Apostrof, predstava Hazarski rečnik igrana je po zamkovima Francuske, a izdavač Belfon (Belfond) je uveliko zaslužan za planetarnu slavu Hazarskog rečnika.

HAZARSKI REČNIK – POZORIŠNI SPEKTAKL U POLJSKOJ
20. фебруар 2012.
„Hazarska predanja izašli iz pera jednog Srbina, Milorada Pavića, oživljena u teatru od strane Poljaka“

Trosatna predstava-spektakl Hazarski rečnik. Deca snova (Słownik Chazarski. Dzieci Snów) po romanu Milorada Pavića imala je premijeru u Poljskoj sredinom februara. Teatar „Jana Kohanovskog” u gradu Opole na jugu Poljske, poznat kao središte međunarodnih pozorišnih festivala, izveo je u režiji Pavela Pasinija, spektakl na tri scene simultano i sa tri vrste publike. Prilikom kupovine karata gledaoci su se odlučivali da li će izabrati „mušku”, „žensku” ili verziju predstave „lovaca na snove”. Ove grupe gledalaca su imale svoje „vodiče” i susretale su se na nekim od čvornih mesta dramatizacije.

Kritike na predstavu odišu egzaltiranošću, oniričkom omamljenošću tekstom, svetlom, scenografijom, kostimima, muzikom… „Ovako nešto teatarska publika još nije videla… svemirska opera… opčinjavajuća fantazmagorija za sva čula… teatar koji omogućava da zaboravite sve izvan njega…”. Nesumnjivo da se reditelj Pasini odlučio za složeni i skup pozorišni projekat mešajući eksperiment i odlike klasičnog teatra. Hor, multidimenzionalnost vremena, političke implikacije, raskošni kostimi, sadejstvo glumaca i publike, scena pod centrifugom – sve su to elementi od kojih je sazidana predstava koja očigledno prekoračuje granice u pozorištu, kao što je to činio i Pavić u svojim književnim delima.

„Ovo je višeslojna priča o čovečanstvu, o multikulturalnosti, o svetu mašte, koliko i o svetu realnosti.” Publika je dvadesetominutnim ovacijama pozdravila brojni ansambl koji je u osam slika i na tri scene izveo Pavićev Hazarski rečnik na poljskom jeziku u prevodu Danute Ćirlić. Do sada je knjiga Hazarski rečnik imala dva izdanja u Poljskoj (1993, 2004), a na poljski jezik su prevedena i ostala dela ovog autora: Sedam smrtnih grehova, Drugo telo, Pozorište od hartije, kao i dečiji roman Nevidljivo ogledalo za koji je Pavić u Varšavi dobio nagradu „Misija zdravlja” 2005. godine.

Bilo bi lepo videti ovu predstavu u Beogradu makar i na poljskom jeziku, s obzirom na to da Hazarski rečnik nikada nije igran na srpskim scenama, jer je dramatizacija ovog romana od strane Tomaža Pandura predstavljala regionalnu koprodukciju. Književno-pozorišna sudbina Milorada Pavića je zanimljiva, pošto se nastavlja i posthumno u istom pravcu: širom sveta izvedeno je 15 dramatizacija Pavićevih dela, dok smo u Beogradu mogli da pogledamo samo jednu, komediju Svadba u kupatilu, koju je 2007. izvelo Pozorište na Terazijama. Od Pavićeve smrti, pak, izvedene su četiri predstave (Moskva, Bukurešt, Republika Srpska – Prijedor, Poljska), dok u Srbiji nije bilo – nijedne. Ista situacija je i sa knjigama – posthumno je prevedeno 25 naslova dok se u Srbiji pojavilo tokom ove dve i po godine jedino reizdanje Kratke istorije Beograda.