Henrik Ibzen

Henrik
Ibzen (20. mart 1828 — 23. maj 1906) je bio norveški dramski pisac.
Napustio je Norvešku 1864. godine i nakon 27 godina provedenih u
Italiji i Nemačkoj, vratio se u zemlju stekavši veliki ugled. U svojim
dramama je analizirao moralne nedostatke modernog društva. Svoje
poslednje četiri drame napisao je u Norveškoj, a 1900. godine je
doživeo prvi od serije moždanih udara i tada se povlači iz javnog
života.

Stvaralaštvo

U prvom
stvaralačkom periodu preovlađuje nacionalni romantizam, koga se on
postepeno oslobađa. Glavna dela ovog perioda su: Pretendenti na presto,
delo prožeto sumnjom u pesnički poziv, sumnjom koja će, uz sukob želja
i mogućnosti, ostati osnovni motiv njegovog celokupnog stvaralaštva.
Taj period završava dramom Brand, u kojoj autor izlaže etički kredo
”sve ili ništa”, radikalan ali apstraktan zahtev koji se nije odnosio
ni na kakvu konkretnu društvenu akciju, i dramom Per Gint,
najsloženijim delom norveške književnosti, ujedno i poslednjom dramom
koju je napisao u stihu.
Dramom Savez mladih, sa tematikom iz
savremenog života, Ibzen najavljuje svoju kritičko-realističku fazu
koju čine Stubovi društva (kritika bezočnosti građanskog društva),
Lutkina kuća (kritika položaja žene u društvu), Aveti (problem krivice
i praštanja) i Narodni neprijatelj (gušenje istine koja smeta
građanskom sloju). Te četiri drame je napisao pod uticajem stava
danskog kritičara Georga Brandesa i njegovog poziva na stvaranje
društveno angažovane književnosti, i njima je izazvao veliku pažnju.
Njih povezuje oštra kritika dvostrukog morala. Zbog njegove oštre osude
licemerja i nekih ključnih vrednosti građanskog društva, kao što su
brak i volja većine, nordijska pozorišta su odbijala da igraju više
njegovih komada. Za prvo izvođenje Lutkine kuće u Nemačkoj, morao je da
napiše nov završetak u kome se Nora sa pokajanjem vraća mužu i deci,
dok su Aveti prvo izvedene 1882. godine u Čikagu, a tek 1890. godine u
Bergenu u Norveškoj.
Sredinom osamdesetih godina devetnaestog veka
njegove drame se više usredsređuju na pojedinca i njegovu sudbinu sa
bitnim elementima simbolizma. Te poslednje drame, ukupno osam, često se
nazivaju psihološkim. U njima sukob sna i stvarnosti postaje
nerazrešiv. U Divljoj patki izlaz je u bekstvu u svet mašte, u
Rosmersholmu izlaz je samoubistvo. Sličan krug motiva povezuje njegove
sledeće drame: Gospođa s mora , Heda Gabler, Graditelj Sulnes, Mali
Ejolf, Jun Gabriel Borkman i Kad se mrtvi probudimo. U poslednjim
dramama se vraća temi smisla umetničkog poziva uvek iznova
preispitujući da li je vredno žrtvovati stvarni život zarad umetnosti.
Njegov
dramski opus značio je izuzetno mnogo za razvoj evropske i svetske
realističke drame sa temama iz građanskog života, a taj se uticaj oseća
i danas. O popularnosti i značaju Ibzenovog dela govori podatak da su
se njegove drame 1877. godine igrale u pet pozorišta u Berlinu u jednoj
jedinoj nedelji.

Dela

Katilina, (1950)
Gospođa Inger iz Estrota (Fru Inger til Østeraad, 1855)
Praznik u Solhaugu, (1956)
Ratnici na Helgolandu (Hærmændene paa Helgeland, 1858)
Komedija ljubavi (Kjærlighedens Komedie, 1862)
Borba za tron/Pretendenti na presto (Kongs-Emnerne, 1863)
Brand (1866)
Per Gint (Peer Gynt, 1867)
Savez mladih (De unges Forbund, 1869)
Cezar i Galilejci (Kejser og Galilæer, 1873)
Stubovi društva (Samfundets Støtter, 1877)
Lutkina kuća ili Nora (Et Dukkehjem, 1879)
Aveti (Gengangere, 1881)
Narodni neprijatelj (En Folkefiende, 1882)
Divlja patka (Vildanden, 1884)
Romersholm (1886)
Gospođa s mora (Fruen fra Havet, 1888)
Heda Gabler (Hedda Gabler, 1890)
Graditelj Sulnes (Bygmester Solness, 1892)
Mali Ejolf, (1894)
Jon Gabriel Borkman (1896)
Kad se mi mrtvi probudimo (Naar vi døde vågner, 1899)

Henrik Ibsen: Nora (ili Lutkina kuća)
"... Samo sam bila vesela. A ti si uvijek bio tako ljubazan prema meni. Naša kuća bila je samo kuća u kojoj se djeca igraju. Lutkice. Kod kuće je otac postupao sa mnom kao s malom lutkom, a ti ovdje postupaš sa mnom kao s velikom lutkom. A djeca su opet bile moje lutkice. Uživala sam kad se igraš sa mnom kao što djeca uživaju kad se ja igram s njima. To je bio naš brak..."
.
.
"...Pa to je strahota! Kako se možeš odreći svojih najsvetijih dužnosti?
Što misliš, koje su moje najsvetije dužnosti?
Zar ti to uistinu moram reći? Zar to nisu dužnosti prema mužu i djeci?
Imam ja i drugih svetih dužnosti.
Nemaš. Koje bi to bile?
Dužnost prema samoj sebi.
Ti si prije svega žena i majka.
U to više ne vjerujem. Mislim sa sam ponajprije čovjek - ja kao i ti, ili ću barem pokušati da to budem. Dobro znam Torvalde, da ti većina ljudi danas daje za pravo. Ali se ja više ne mogu zadovoljiti onim što većina govori i što piše u knjigama. Moram samostalno razmišljati o stvarima i nastojati da ih razumijem..."
.
.
"...Ali nitko za voljenog ne žrtvuje svoju čast.
Kakva sam sada, nisam žena za te.
Imam snage da postanem drugačiji.
Možda, kad ti se lutka oduzme..."

Pored Muncka i Greiga , Norvezani su posebno ponosni na svog svetski poznatog, dramskog pisca... Inace, izgovaraju njegovo prezime Ipsen.. [You must be registered and logged in to see this image.]