APATINSKE HRONIKE - piše TOMISLAV ŠIMUNOVIĆ

Apatinac Tomislav Šimunović (52) više od 20 godina svog života
posvetio je proučavanju arheologije, etnologije i istorije Apatina,
Svilojeva, Vajske i ovog dela Bačke, a mnoga otkrića publikovao u
brojnim domaćim inostranim časopisima.„Apatin ima sreću da o
njemu istorijske činjenice skuplja i istražuje Šimunović. Druži se sa
Sarmatima, Keltima i Slovenima po močvarama i ritovima Vojvodine,
krstari po diplomatskim nadmudrivanjima K und K monarhije, gleda kako
iz pristanišnog punkta kolonizacije niče potonji zanatski i
industrijski centar. Svojim monografijama ukazao je na najznačajnije
stranice lokalne istorije ribarstva“, pisala je istoričarka umetnosti
Radmila Savčić o Šimunovićevim „Apatinskim alasima“. – Alasi su
me privukli, jer za razliku od drugih apatinskih zanatlija, ne samo što
su svoj posao radili desetine kilometara daleko od domova nego su
provodili čitav radni vek na Dunavu, dakle mimo civilizacijskih tokova
koji su ih, u najboljem slučaju, samo doticali. Držali su se iskonskih
vrednosti i načina života, i veoma teško uklapali u gradsku sredinu kad
su retko i kratko dolazili kući. Živeći u prirodi i primorani da se
bore za egzistenciju u surovim uslovima, u svom “carstvu”, na Dunavu i
stoletnim priobalnim šumama, stvorili su paralelni svet, u kojem su
važile regule drugačije od oficijelnih. Ali su ih se oni strogo
pridržavali i prenosili na mlađe generacije ribara. Ovaj “dunavski
svet” bio je prožet praznoverjem koje je dominantno određivao njihov
čitav život. Razvili su alternativni sistem hidroloških i meteoroloških
prognoza, izuzetno značajan za uspešan ribolov, kao i ihtioterapiju za
lečenje – objašnjava Šimunović razloge svoje fascinacije, pogotovo što
se alaskim poslom svojevremeno bavilo više od 400 ljudi. U
drugoj knjizi „Novi susret s aptinskim alasima“, objavljenoj osam
godina posle prve, pisao je o motivima ribe na kućama alasa i detaljno
opisao svaku o kojoj postoji zapis ili je i danas, bar delimično,
očuvan naslikan uglavnom šaran, kao obeležje domaćinove profesije. Time
je odavano i poštovanje ribi koja je hranila ukućane i generacije
predaka. Vredan pažnje je i odeljak o pečatima ribarskih majstora i
njihovih esnafa. I na njima neizbežna najpoštovanija dunavska riba –
šaran. Interesantni su i podaci o odeći ribara, načinu ishrane, odnosu
šegrt–kalfa–majstor, njihovim zabavama i mestima za okupljanja
apatinskih ribara. Mnogo se Šimunović bavio i zanatstvom
Apatina, koji je između dva svetska rata bio jedna od privredno
najrazvijenijih sredina. Ipak, najviše je ponosan na to što je jedan od
pokretača i urednik časopisa za nauku i kulturu “Ister” koji je sebi
postavio zadatak da afirmiše baštinu apatinske opštine i uporedo
promoviše domaće autore. Do sad je, međutim, izašlo samo osam brojeva
zbog nerešenog finansiranja. – Do sad je publikovano 98
stručnih i književnih radova, rezultata istraživanja, 42 autora
različitih naučnih grana. Mnoge su domaće institucije tražile primerke
naših zbornika, a tiraž nekih je išao u 25 države Evrope, ali i na sve
kontinente. Iako nas sa svih strana hvale, najteže je kad treba skupiti
novac za štampanje, jer autore ionako ne plaćamo. Valjda će opština ili
neka državna institucija naći interes i obezbediti u suštini ne veliki
novac – s tugom priča Tomislav. Bitnije mu je da izađe časopis
nego rukopisi njegovih knjiga „Tragom apatinskih zanatlija“ i „Treći
susret s apatinskim alasima“. Dok oni čekaju bolja vremena, skuplja
građu za monografiju o istoriji dunavskog ribarstva u Srbiji. Nerado
Šimunović priča o sebi, o tome da je već desetak godina na birou rada,
jedva sastavlja kraj s krajem, jer treba školovati studenta, a i
supruga je ostala bez posla.

E pa dragi forumaši , autor će nam ustupiti svoje tekstove , i verovatno redovno voditi ovu temu, za koju mogu da garantujem da će biti na visokostručnom nivou , što su uostalom potvrdila i mnoga eminentna imena iz arheološke i etnološke struke .

APATINSKI LETOPIS


FIZIČKO KAŽNJAVANJE KRAJEM XVIII I POČETKOM XIX VEKA


Posle
izgradnje apatinske opštinske kuće (1748.) ispred nje su bile trajno
postavljene sprave, specijalno konstruisane za efikasno izvršavanje fizičkih
kazni-dereš (klupa za šibanje) i kaloda (stub srama). Kažnjavanje je vršeno
javno i uz obavezno prisustvo mnogobrojnih znatiželjnih posmatrača. U skladu sa
težinom prekršaja bila je regulisana i forma kaznenih sankcija, koja se u
čestim slučajevima svodila na određen broj udaraca štapom po telu (vezivanjem
za dereš), dok je za realizaciju presude bio angažovan profesionalni dželat. Ukoliko se radilo o
krađi, osuđenik je nakon batinanja, morao kroz naselje da nosi ukradene predmete kao
opomenu eventualnim počiniocima istih dela. Pored čestih krađa, fizičkih
obračuna, nadrilekarstva, itd; jedan od razloga za javno šibanje bilo je i
pušenje lula na javnom mestu, kao i drugim, jasno preciziranim lokacijama u
naselju. Osnovni motiv za kažnjavanje pušača nalazio se u činjenici, da su zbog
korišćenja lakozapaljivih materijala za pokrivanje krovnih konstrukcija (trska
i slama), požari prouzrokovani palenjem i korišćenjem lula bili konstantna
opasnost u ovom periodu.


Na
inicijativu Županijskih vlasti, apatinski sreski načelnik je naredio, 1787. godine,
da se sprave za mučenje uklone sa ulice i smeste u jednu od prostorija
opštinske kuće. Pošto su te sprave brojnim strancima predstavljale svojevrsni
orijentir u pronalaženju ovog administrativnog i sudskog objekta, izdato je
naređenje da se umesto njih postavi drveni stub, na čijem je gornjem delu
fiksirana drvena ruka sa štapom u šaci (simbol aktuelnih sudskih vlasti).


U
pojedinim situacijama, za tegljenje velikih plovnih objekata, drvenih lađa,
korišćen je i ljudski potencijal, tj. robijaši. Ovaj izuzetno surov i nehuman
način angažovanja određene kategorije kažnjenika, obavljan je pomoću amova,
modelovanih prema ljudskoj anatomiji.


Sa ciljem angažovanja robijaša u ove svrhe,
u Apatinu je formirana, od 1788. godine, “Stanica zatvorenika za vuču brodova”.
Na to nam ukazuje dokument od 19. novembra 1789. godine, u kome se
navodi:”…nadoknađuje se svota od 165 forinti i 11 ½ krajcara koju je Bačka
županija izdala za opravku u Apatinu nalazećeg zatvora robijaša za brodove,
pošto je Njegovo veličanstvo najmilostivije blagoizvolelo narediti, da se ovi
robijaši za vuču brodova upotrebljavaju za hitan prevoz vojničkih transporta.”.
Za ustupljeni stambeni objekat, namenjan za smeštaj robijaša za vuču lađa,
Apatinac Josip Ul, potražuje određenu svotu novca, pošto su kažnjenici u njemu proveli ukupno dve godine, dva meseca i 23
dana.


“Stanica zatvorenika za vuču brodova” bila
je u funkciji sve do 1809. godine (a verovatno i kasnije), kada kaplar
apatinskog zatvora, 19. januara iste godine, od Dvorske komore traži proviziju
koja mu pripada na osnovu dužnosti koju je tada obavljao.


Zabrana pušenja na ulicama i ostalim
lokacijama, gde je objektivno postojao povećan rizik od eventualnih požara,
ostala je na snazi i u kasnijem periodu, a svi stanovnici Apatina, pod pretnjom
kaznenih sankcija, morali su striktno da je se pridržavaju. Tako je apatinski
stanovnik, Henrih Lang, 20. avgusta 1813. godine, kažnjen, između ostalih
prekršaja, i zbog nepoštovanja ovog propisa, tj. zbog pušenja lule na javnom
mestu. Osuđen je na kaznu od 24 batine, koja je izvršena javno, privezivanjem
za dereš, a od strane dželata Josipa Kerzingera.





Legenda: Drveni stub sa rukom i batinom
postavljen ispred opštinske kuće u Apatinu (1787.)



Dakle , kao što se iz ovog teksta može zaključiti -grad Apatin je imao zabranu pušenja na javnim mestima još pre 250 godina . Evropa se toga dosetila pre možda desetak

E pa dragi forumaši , autor će nam ustupiti svoje tekstove , i verovatno redovno voditi ovu temu, za koju mogu da garantujem da će biti na visokostručnom nivou , što su uostalom potvrdila i mnoga eminentna imena iz arheološke i etnološke struke .


Svaka chast, mada su neke informacije ovde, u najmanju ruku, neverovatne.... Sa velikim zadovoljstvom cu pratiti ovu zanimljivu hroniku..

sonia ::

Svaka chast, mada su neke informacije ovde, u najmanju ruku, neverovatne.... Sa velikim zadovoljstvom cu pratiti ovu zanimljivu hroniku..

Kod mog ti kuma nema "neverovatno" Za sve-autentični dokumet ili artefakt. Biće naravno još takvih priča .
No, ima neverovatnih nebuloza -i to u čitavim knjigama . Piše jedan , o apatinskoj opatiji iz XIX veka (od koje inače nema nikavog traga-sem što se pominje u jednom dokumentu) kako je na "ulaznoj kapiji stajala kamena kruna koja govori o povezanosti..." pa ime jedne istorijske ličnosti koja ima veze sa tim koliko i ja sa Pentagonom.
Pogledam fotografiju ...kad ono ...tu krunu sam lično ja našao ,na tom lokalitetu , ali radi se o komadu kamene plastike veličine pola dlana!
Čak ni izgled krune ne odgovara ni jednom istorijskom periodu , nego je to verovatno sa nekog običnog verskog kipa , i to ne starijeg od 100 godina . Lik je u svojoj mašti video već i zidine i kapiju zamka -a u tom periodu su ljudi živeli skoro u zemunicama ! I to je štampano ! I to je samo jedna nebuloza iz te knjige !
Zato sam i naglasio da će ovde sve da bude zaista stručno obradjeno-i potvrdjeno validno , od drugih stručnjaka -ne samozvanih , nego akademski priznatih imena .

APATINSKI LETOPIS


CIGANSKA ŠKOLA
U APATINU


Na
osnovu dosadašnjih istraživanja, možemo konstatovati da se jedna grupa tzv.
vlaških Cigana poreklom iz današnje Rumunije, trajno naseljava na ovom području
nakon 1825. ili tokom 40-ih godina XIX veka (prema sopstvenom predanju došli su
kao goniči konja za vuču dunavskih lađa). Za razliku od ostalih sunarodnika,
rano su prekinuli sa tradicionalnim, čergarskim načinom života i trajno se
nastanjuju na jednom mestu, tako da
formiraju jedno veće i etnički kompaktno naselje na jugoistočnoj
periferiji Apatina (neposredno uz Dunav i šumu). Životnu egzistenciju su krajem
XIX veka (1890.) obezbeđivali bavljenjem raznih poslova: izradom drvenih korita
(materijal su nabavljali iz obližnjih šuma), muziciranjem, preprodajom konja
(džambasi), otkupom i prodajom perja, a jedna veća grupa se orijentisala ka
leparenju (lepljenju zidova blatom) i izradi čerpića i cigala (u obližnjim
ciglanama). U tom periodu bili su etnički homogeni, da bi nakon II svetskog rata, došlo do podele na Rumune (na osnovu
rumunskog jezika) i Rome.


Pre
osnivanja ove, popularno nazivane, Ciganske škole u Apatinu (preciznije u
tadašnjem Ciganskom naselju), bilo je nekoliko neuspešnih pokušaja na području
tadašnje države, da se romska deca uključe u prosvetni sistem (nedugo posle
otvaranja, škole su ostajale bez učenika). Za razliku od prethodnih pokušaja,
ovdašnja škola za romsku decu uspešno je
funkcionisala jedan duži vremenski
period. Počela je sa radom 01. septembra 1913. godine, i tada su u prvi,
mešoviti razred bila upisana 42 učenika (pored dece dorasle za prvi razred,
bili su uključeni i đaci starijih godišta). Na kraju školske godine, veći deo
učenika je pokazao pozitivan uspeh (7 odličnih, 11 vrlodobrih i 13 dobrih), dok
je, pored jednog neocenjenog, njih desetoro ponavljalo razred. Nastava se
odvijala u prepodnevnim i poslepodnevnim časovima, isključivo na mađarskom
jeziku, u jednom adaptiranom objektu, smeštenom na Kružnom nasipu (između ulica
Žarko Zrenjanin i Poljska). Na fasadi zgrade postavljena je tabla sa
natpisom-Državna osnovna škola, dok je, istovremeno, na koricama matične knjige
učenika bilo napisano-Osnovna škola u Ciganskom naselju. Zadatak da bude prvi
učitelj u ovoj specifičnoj školi, pripao je prosvetnom radniku Jozefu Emanu,
koji je ovu dužnost obavljao sve do školske 1918/19. godine. U školskoj 1920/21. godini, prelazi se na novi, službeni
srpski jezik, a nastavu pohađa znatno manji broj učenika (od 46 u prethodnoj
godini, došlo se na svega 16 đaka). Odlukom tadašnjeg ministra prosvete, škola
prestaje sa radom, 05. novembra 1921. godine, a veoma mali broj romske dece
upisuje osnovnu školu u gradu (u četiri
razreda, iste godine, bilo je ukupno 5 đaka romske nacionalnosti), na srpskom
nastavnom jeziku. Do ponovnog otvaranja odeljenja za romsku decu u naselju
dolazi, 01. septembra 1936. godine, a
koje je kao četvororazredno radilo sve do 1944.


Mnogo
godina nakon definitivnog zatvaranja Ciganske škole, prvi učitelj, Jozef Eman,
je rado prepričavao brojne događaje iz perioda njenog funkcionisanja. Tako je, u
zimskom periodu, kada se zbog niskih temperatura zamrznula površina Dunavca,
koristio klizaljke da bi najkraćim putem stizao do škole, dok bi posle otapanja
leda, u istu svrhu, upotrebljavao mali čamac. Da bi sprečili njegov dolazak, a
sebi omogućili da izvesno vreme budu bez učitelja i nastave, učenici su često
potapali čamac na suprotnoj obali. Ovo se, takođe, događalo kada je prethodnih
dana podelio više loših ocena.





Legenda: Prigodan koverat izdat 1993. godine, prilikom
obeležavanja 80 godina od osnivanja prve romske škole u Apatinu

RIBARSKI DAN


Iz
konteksta brojnih društvenih događaja,
evidentiranih tokom druge polovine XIX veka, posebno se izdvaja manifestacija
zabavnog karaktera-Ribarski dan. Praktikovanje ove zabave bilo je u direktnoj
vezi sa održavanjem Glavnih skupština ovdašnjeg Ribarskog udruženja. Prema
pravilima ove alaske asocijacije, redovne Glavne skupštine morale su biti
održane u prvom kvartalu svake godine (najčešće tokom januara) i na njima se,
nakon trogodišnjeg mandata, biralo novo ili potvrđivalo staro rukovodstvo. U
pojedinim situacijama, kada se nisu mogla usaglasiti suprotstavljena mišljenja,
ove sednice su poprimale dramatičan tok i
završavale se fizičkim obračunima pojedinih učesnika (npr. u Pančevu su
ribari na sastanke često donosili i vesla sa kojima su se, tokom oštrijih
diskusija, zdušno tukli). Nakon oficijelnog dela Skupštine, organizovan je i
zabavni deo, čije je vremensko trajanje variralo, od jednog do tri dana.


Prvi,
hronološki najstariji podaci, koji se odnose na organizovanje ove
manifestacije, zabeleženi su u arhivskim dokumentima, 27. januara 1880. godine.
Naime, tog dana, apatinski ribari su organizovali i održali Ribarski dan u
okviru gostionice Fuderer (predstavljala
je sedište Ribarskog esnafa, a u kasnijem periodu i Ribarskog udruženja), a
čiji su prostorni kapaciteti u potpunosti odgovarali potrebama velikog broja
prisutnih gostiju. Zabava je trajala samo jedan dan, uz učešće 400 osoba
(ribara, njihovih supruga i drugih gostiju).


Sledeći,
registrovani Ribarski dan, održan je, tj. počeo je 24. januara 1884. godine, i
za razliku od prethodnog, trajao je znatno duže-tri dana i tri noći. Ovakva
situacija je u znatnoj meri zahtevala izuzetnu fizičku kondiciju prisutnih
gostiju, ali pošto su ribari bili u pitanju, to nije predstavljalo naročiti
problem jer je sama priroda njihove profesije zahtevala konstantan i izuzetno
težak fizički angažman. Umesto gostionice Fuderer, uobičajene za sve ribarske
aktivnosti ovakvog karaktera, u ovom konkretnom slučaju korišćene su prostorije
gostionice Šefer (posle II svetskog rata hotel «Vojvodina»), koje su tom
prilikom prihvatile 500 gostiju. Svaki ribarski par (ribar i njegova supruga)
morao je platiti kotizaciju u visini 3 forinte i 20 krajcara. Kako je ovo bila
višednevna zabava i jelovnik je bio adekvatan situaciji, tako da je obuhvatao
više različitih jela, od koji je jedan kulinarski specijalitet bio
neizostavan-riblji paprikaš (bez obzira što je obavezno bio zastupljen i u
svakodnevnom alaskom kulinarskom repertoaru, prilikom dugotrajnih boravaka na
ribarskim stanicama). Prvog dana, na osnovu, za ovu priliku precizno
definisanog jelovnika, prisutnim gostima servirano je jelo od guščetine (guske,
kao vodene ptice bile su, takođe, tradicionalno na meniju svih dunavskih
ribara), dok je čuveni apatinski riblji paprikaš bio rezervisan za drugi dan.
Uz bogat gastronomski repertoar, kao neizostavno sredstvo za podizanje, ionako
dobrog, raspoloženja, konzumirane su i velike količine vina (ribari su bili
poznati kao strasni ljubitelji ovog pića), tako da je tom prilikom popijeno
preko 40 akova (1 akov = 54,4 litre). Kao što je bila praksa prilikom
organizovanja i drugih ribarskih manifestacija svečarskog karaktera (majstorske
i kalfenske «godišnjice») i ovom prilikom su angažovane poznate muzičke kapele,
čija je usluga plaćena 20 forinti. Ukupni troškovi zabave Ribarski dan, koja je
igrala značajnu ulogu u životu ovdašnjih alasa, kao i u okviru celokupnog
zanatlijskog staleža, iznosili su, u ovom slučaju, 1206 forinti.



ps Ribarski dan više ne postoji -ali zato postoje ribarske večeri , koje se odrzavaju svake godine od 1-7 jula . Manifestacija gde se 24 sata smenjuju razna takmičenja u ribolovu ,drugim sportovima , izložbe, kao i bogat umetnički program .
Gostionica -hotel "Sefer" i danas stoji u neizmenjenom obliku ,i dugo godina se bio hotel "Vojvodina" Trenutno ne radi zbog spora oko neuspele privatizacije.

APATINSKI LETOPIS








ARHITEKTA ĐULA PARTOŠ






Nakon
konstatovanja činjenice da je Apatinu, pored osnovne škole, potrebna jedna
školska ustanova višeg obrazovnog nivoa, usledili su potezi ovdašnje opštinske
administracije i nadležnih prosvetnih institucija, koji su doveli do formiranja Više narodne
škole, 03. novembra 1875. godine (1888. transformiše se u Građansku školu).
Paralelno sa ovim procesom, odvijala se intenzivna gradnja novog školskog
objekta, čija je realizacija definitivno okončana 1874. godine, prema projektu mladog budimpeštanskog arhitekte
Đule Partoša. Novopodignuti objekat je predstavljao snažnu jednospratnu
građevinu, sa arhitektonskim i dekorativnim elementima karakterističnim za
neorenesansni stil (danas zgrada Niže muzičke škole “Stevan Hristić”). Takođe, u
okviru ove škole, arhitekta Đula Partoš, osniva sopstveni fond, namenjen
za finansiranje učenika sa najboljim postignutim rezultatima.


Đula
Partoš je rođen u Apatinu, 11. septembra 1945. godine, pod imenom Julije
Puncman (zbog aktuelne mađarizacije
menja ime i prezime, 1875. godine). Po završetku Gimnazije u Velikom Bečkereku (danas
Zrenjanin), proveo je 3 godine na praksi u građevinskom birou apatinskog
arhitekte Ferdinanda Fišera (sin čuvenog graditelja orgulja Kašpara Fišera).
Studije arhitekture upisao je u Budimpešti, da bi 1870. godine, diplomirao na Građevinskoj akademiji u
Berlinu. Kao student radio je kod poznatog arhitekte Ibl Mikloša i učestvovao
pri izgradnji nove kraljevske palate u Budimpešti. Nakon studijskih putovanja po
Nemačkoj i Italiji, boravio je u Parizu, 1870. godine, gde je povodom tamošnje
međunarodne izložbe imenovan za “Officier d Academie”. Još iz studenstskih dana
potiče njegovo poznanstvo sa Edmundom Lehnerom, tvorcem mađarske secesije, sa
kojim je u kasnijem periodu ostvario plodnu stručnu saradnju, što je rezultiralo
značajnim arhitektonskim projektima u secesijskom stilu: Muzej i škola
primenjenih umetnosti u Budimpešti (1891-1896), kuća Tonet u Budimpešti (kompletno
fasadno platno obloženo je majolikom sa dekorativnim elementima), Gradska kuća
u Segedinu (1884.), Leović palata u Subotici (1893.), zgrada penzionera
Mađarske železnice u Budimpešti (1883-1884), Gradska kuća u Zrenjaninu
(rekonstrukcija, 1885-1886) i Gradska kuća u Kečkemetu (1892-1894).


Među
najuspešnija arhitektonska ostvarenja njegovog stvaralačkog opusa, koja su mu
između ostalog i donela epitet jednog od najznačajnijih mađarskih arhitekata,
takođe, spadaju: konjička kasarna u
Kečkemetu, kuća Kečkemet u Budimpešti, konjička kasarna u Sombathelju, crkva
sv. Ištvana u Kiškunfeleđhazi (izgrađena u neorenesansnom stilu, 1872-1880),
Viša devojačka škola i internat u Košicama, zgrada sedišta Bačko-bodroške
županije u Somboru (adaptacija fasade i dogradnja u neoklasicističkom stilu,
1880-1882), Kraljevska škola mehanike i časovničarstva u Budimpešti (1900.),
zgrada “Crni orao” u Hodmezevvašarhelju (1905.), kao i građevinski objekti u
Đeru i Cegledu.


Jedan
od Partoševih najznačanijih projekata,
predstavlja plan za novu zgradu Srpske gimnazije u Sremskim Karlovcima, čije je
temelje na početku izgradnje osveštao srpski patrijarh Georgije Branković. Kada
je definitivno izgrađena, 1891. godine, bila je ujedno i Patrijaršijski dvor i
smatrana je najreprezentativnijim srpskim građevinskim objektom na području
Vojvodine. Fasada je realizovana
kombinacijom žute i crvene opeke, sa težnjom da dočara srpsku
srednjovekovnu crkvenu arhitekturu.

Kao
izuzetno cenjen i poštovan stručnjak, umro je u Budimpešti, 22. decembra 1916.
godine.

APATINSKO ZANATSTVO ( I )


Prvi
materijalni dokazi, tj artefakti zanatske provenijencije evidentirani su
prilikom arheoloških iskopavanja starijeneolitskih lokaliteta ili prilikom
periodičnih rekognosciranja terena. Geografski položaj srednjovekovnog naselja
Apatin (idealna pozicioniranost uz samu levu dunavsku obalu, gde velika lesna
zaravan jedino na tom mestu direktno izbija na reku), definisao je glavne
koordinate u okviru kojih se njegova tadašnja privreda razvijala. Neminovna posledica
ovakvog činjeničnog stanja bio je, pored korišćenja svog prirodnog zaleđa (u
svrhu agrarne i stočarske delatnosti), visok stepan privredne orijentacije ka
Dunavu i svemu onome što iz takvog usmerenja proizilazi. Tradicionalne zanatske
struke (grčarstvo, ribolov, tkanje, obrada kože, izrada raznih plovnih
objekata, livenje metala, kovački zanat, itd.), ostaju, kao i u prethodnim
epohama, jedna od konstanti i bitnih elemenata tadašnjeg zanatstva.


Planskim
kolonizovanjem stanovništva, pre svega zanatlija, Apatin doživljava (od
polovine XVIII veka) brz ekonomski prosperitet, pretvarajući se u jedan od
najjačih industrijskih centara u ovom delu Bačke. Među 914 porodica, naseljenih
u Apatinu do kraja komorske kolonizacije (kraj XVIII veka), nalazilo se 426
majstora, različitih zanatskih struka i oko 200 ribara.


Na
osnovu brojnih statističkih izveštaja i vizitacija, kao i popisa realizovanog
1770. godine, u Apatinu su tokom druge polovine XVIII veka evidentirani razni
zanatski profili, od kojih manji broj spada i u kategoriju «slobodnih»
zanatskih grana: ciglari, stolari, kamenoresci, zidari, tesari, brusači,
staklari, puškari, proizvođači kundaka, čizmari, papučari, krznari, šeširdžije,
bravari, kolari, tokari, bačvari, kovači, sedlari, pivarci, mesari, sapundžije,
remenari, lončari, livci, kazandžije, iglari, pletači, abadžije, čarapari,
pletači mreža, tkači, krojači, dugmetari, rukavičari, mlinari-vodeničari,
pekari, užari, ribari, lađari, šoperi-brodotesari, knjigovesci, cipelari,
pozlatari, moleri, vajari (u tom periodu su ovi umetnici vođeni kao zanatlije),
graditelji orgulja, krovopokrivači, strugari, čavlari, štavioci krzna, itd.


Za kratko vreme, zahvaljujući
izuzetno kvalitetnoj i raznovrsnoj zanatskoj delatnosti, u Apatinu se stvaraju
preduslovi potrebni za dobijanje esnafskih privilegija, a samim tim i za
formiranje prvih cehovskih organizacija.
Već 27. juna 1770. godine, Dvorska komora predlaže da se apatinskim
zanatlijama dodele esnafake privilegije, da bi ih 19. decembra iste godine,
austrijska carica Marija Terezija konačno potpisala. Nakon više od dve godine
od momenta potpisivanja, privilegije su, uz svečanu versku ceremoniju i uz
prisutsvo jednog broja velikodostojnika, konačno predate, 18. marta 1773.
godine, apatinskom zanatlijskom staležu.



Na taj način Apatin stupa u red
malobrojnih naselja kojima je dodeljivanjem privilegija odato svojevrsno
priznanje za izuzetno visok nivo zanatske delatnosti. Ovakvim priznanjem su se, na teritoriji
današnje Bačke, krajem XVIII veka, mogli pohvaliti još jedino, Subotica, Sombor
i Novi Sad (tadašnji najznačajni urbani, administrativni i demografski centri).
Posle ovih događaja, u Apatinu je usledio dinamičan proces formiranja brojnih
esnafskih organizacija, bilo samostalnih, bilo ujedinjenih. Pored apatinskih
majstora, najrazličitijih zanatskih profila, u okvirima novokonstituisanih
apatinskih cehova bile su zastupljene i brojne zanatlije sa područja tadašnje
Bačko-bodroške županije.





Legenda:
Praistorijski zanatski produkti














APATINSKO ZANATSTVO
(II)


Stupanjem
na snagu nove zakonske regulative i apatinski zanatlijski stalež je pristupio
reorganizaciji svojih strukovnih asocijacija, tj. brojnih esnafa i formirao,
1869. godine, Apatinsko zanatsko društvo. Novokonstituisana zanatska
organizacija (sa 474 majstora), usmerila je glavne aktivnosti u pravcu
kvalitativnog unapređenja i kvantitativnog
proširenja zanatstva u gradu.


S
obzirom na privrednu ulogu i izuzetan značaj apatinskog zanatstva, u okviru
zanatskog udruženja je preduziman čitav niz mera u cilju popularizacije,
unapređenja i razvoja zanatske delatnosti u gradu. Sa ovim osnovnim motivom, organizovana
je Prva zanatska izložba u Apatinu. Ova veličanstvena i izuzetna privredna
manifestacija, najefektnija promocija apatinske zanatske delatnosti (prva
ovakve vrste i u tadašnjoj Mađarskoj), upriličena je, 09. avgusta 1874. godine,
u prostorijama velikog žitnog magacina, ovdašnje veleposedničke porodice Vajndl.
Za uspešnu realizaciju Zanatske izložbe, nagrađen je, od strane Zanatskog društva,
zlatnom medaljom i diplomom, njen glavni organizator, prosvetni radnik i
kasniji direktor Više narodne škole, Johan Raušenberger.


Dinamičan
i raznovrstan razvoj apatinskog
zanatstva i u periodu nakon I svetskog rata, nametao je različite forme
delovanja Apatinskog udruženja zanatlija
(osnovano 1886.), što je rezultiralo još jednom velikom, propagandnom zanatskom
prezentacijom. Koristeći već stečena iskustva na organizovanju manifestacija
ovakvog karaktera, zanatlije su, uz podršku opštinske administracije, kao i
angažovanjem mnogih gradskih institucija i brojnih pojedinaca, priredile, tokom
1922. godine, Drugu zanatsku izložbu. Prema relevantnim statističkim podacima,
u Apatinu je te godine, delovao impresivan broj zanatlija, zastupljenih u 40
različitih zanatskih profila: 560 samostalnih majstora, 1200 pomoćnika (kalfi)
i 350 učenika (šegrta).


Do
velikih promena u sferi zanatske delatnosti u Apatinu, došlo je već u prvim
godinama nakon završetka II svetskog rata, a što se, primarno odnosi, na
drastično smanjenje broja zanatskih radnji. U prvoj posleratnoj godini (1946.)
broj registrovanih zanatlija iznosio je jedva 140, a tendencija daljeg
smanjenja njihovog brojnog stanja nastavljena je i u narednom periodu (1953.
godina-133 radnje, 1954. godina-136 radnji, 1955. godina-130 radnji, 1956.
godina-124 radnje, itd.).


I
u ovom periodu, apatinsko zanatstvo imalo je pojedince koji su svojim talentom
i stručnošću, dostizali izuzetne domete u realizaciji svojih zanatskih
produkata, i bili afirmisani kao izuzetni majstori i na nivou tadašnje
Jugoslavije.


Jedan od takvih, bio je stolarski
majstor Josip Đurica, čiji su pojedini proizvodi prevazilazili nivo standardnih
stolarskih artikala i po svim elementima prelazili u sferu primenjene umetnosti
i dizajna. Kao rezultat izuzetne stručne afirmacije, usledila je ekskluzivna
narudžba i angažman na izradi garniture nameštaja za kabinrt tadašnjeg
predsednika Jugoslavije, Josipa Broza Tita.
U stolarskoj radionici ortaka Josipa Gasa, Đurica je, na osnovu svojih ideja i
po vlastitim nacrtima, izuzetno uspešno realizivao ovaj, nesvakidašnji,
zanatski poduhvat. Elementi ove predsedničke garniture bili su bogato ukrašeni maštovitom i skladnom
floralnom dekoracijom, i izvedeni tehnikom rezbarenja u drvetu.





Legenda: Zlatna medalja sa Prve zanatske izložbe (1874.)

KNJIŽEVNIK MIODRAG BORISAVLJEVIĆ


Koliko
je Miodrag Borisavljević svoj život i književno stvaralaštvo duboko i neraskidivo povezao sa Apatinom,
Dunavom i Lavačom, najbolje ilustruje sadražaj posvete u knjizi «Između dva
sveta»: «Jedna prosta računska radnja pokazala mi je da sam najveći deo svog
života proveo na području Apatina.. To mi je ujedno i objasnilo zašto ga
osećam i volim kao svoje drugo zavičajno
mesto. Zato mu s radošću posvećujem ove priče, nastale u njegovim ritskim
šumama.».


Miodrag Borisavljević je rođen u
Užicu, 11. septembra 1893. godine. Detinjstvo je proveo u rodnom mestu i Loznici, gde stiče osnovno obrazovanje, a
nakon male mature, školovanje nastavlja na Trgovačkoj akademiji. Učesnik je I
svetskog rata i kao vojnik sudeluje, septembra 1915. godine, u poslednjoj
odbrani Beograda, koja je ušla u nezaborav, zajedno sa svim braniocima, na čelu
sa legendarnim majorom Dragutinom Gavrilovićem. Decembra 1915. godine, sa
srpskom vojskom i mnoštvom naroda,
preživljava «golgotu» povlačenja preko neprohodnih albanskih planina, a nakon
uspostavljanja Solunskog fronta, Borisavljević učestvuje u svim ratnim
operacijama.


Po završetku rata, kao član
Komunističke partije Jugoslavije, često je bio izložen političkim pritiscima.
Ova nepovoljna situacija se još više zaoštava stupanjem na snagu Zakona o
zaštiti države, što je rezultiralo porodičnim preseljenjem u Belje (Baranja). U
kasnijem periodu, uređujući banjalučke «Vrbaske novine», reaguje člankom na
jedan politički potez tamošnjih gradskih vlasti i ponovo dolazi u sukob sa
aktuelnim režimom.


Tokom II svetskog rata,
preciznije 1943. godine, priključuje se partizanskim jedinicama, gde uređuje
partizanske novine «Slobodni Jadar» i «Vesti», da bi nakon toga, od decembra
1944. do juna 1945. godine, bio urednik «Glasa Podrinja» u Šapcu.


Posle oslobođenja, i pored
mnoštva privlačnijih poslovnih ponuda, dolazi u Apatin, gde do 1953. godine, obavlja
funkciju upravnika Ribarske centrale. Zahvaljući njegovom angažovanju,
apatinsko ribarstvo uspeva, uprkos smanjenom profesionalnom ribarskom kadru, da
dostigne predratni nivo. Nakon odlaska u penziju, za svoje boravište, od 1959.
godine, odabira trošnu kućicu na Lavaču, smeštenu uz dunavsku obalu, desetak kilometara
nizvodno od Apatina. U takvom ambijentu je stvarao brojna literarna dela,
inspirisana Dunavom, nepreglednim šumama i ritovima, a najviše životom i
sudbinama brojnih apatinskih alasa. Pored ostalih priznanja, postao je, 1969.
godine, i laureat apatinske nagrade, «24. oktobar»


Na književnoj sceni se pojavljuje
relativno kasno, sa svojom prvom pričom, «Ordonans», objavljenoj u Srpskom književnom glasniku,
1932. godine. Nakon toga, isti časopis mu publikuje nekoliko priča: «U ritu», «Bitka»,
«Pljačka» i «Vukovi». Njegov stvaralački opus čine knjige, tj. zbirke
pripovedaka: «Vukovi» (1951.), «Među ljudima» (1956.), «Zaboravljeni svet» (1958.),
«Na zemlji» (1961.), «Iz podunavskih šuma» (1961.), «Novele» (1969.), «Između
dva sveta» (1971.-zajedno sa književnikom Stevanom Raičkovićem, u redakciji
prof. Srđana Šerera), «Svetlost u tami»
(1975.), «Šumskim stazama» (1976.) i «Godišnja doba» (1994.-posthumno za
štampanje priredila Tatjana Cvejin).


Preminuo je u Beogradu,
20. avgusta 1978. godine.

APATINSKI LETOPIS


VATROGASTVO U XVIII VEKU (1.)


Nizak nivo organizovanosti i
obučenosti građana Apatina za brze i efikasne vatrogasne intervencije,
nedovoljna protivpožarna preventiva, nedostatak savremenih vatrogasnih
rekvizita, kao i pokrivanje građevinskih objekata materijalima izuzetno
osetljivim na termičke uticaje (trska, slama i šindra), stvorili su preduslove
da i najbezazleniji požar, pod određenim meteorološkim uslovima (npr. jak
vetar) dobije dimenzije katastrofe.


U
cilju unapređenja protivpožarne preventive, kraljevsko Namesničko veće, 1763.
godine, insistira kod opštinskih uprava da nabave određenu vatrogasnu opremu,
koja bi se nalazila na predviđenoj lokaciji u naselju, uz odgovarajuću brigu o
njoj. Naređuje se, takođe, da se povremeno vrše kontrole nabavljene opreme, i
ukoliko se konstatuje da je oštećena i van funkcije, neophodno je nabaviti
novu. Ova naredba se odnosila na sva naseljena mesta na teritoriji tadašnje
države, tako da se može pretpostaviti da je i apatinska opština postupila u skladu
sa datim instrukcijama.


Namesničko
veće dolazi do konstatacije, da je potrebna izrada jednog unificiranog
vatrogasnog programa za celo područje svoje nadležnosti i u skladu sa tim, 22.
decembra 1769. godine, izdaje novo naređenje. Ukazuje se i na prednost zidanih
kuća i napuštanje zemuničkih stambenih objekata, kao i na potrebu vatrogasne
obuke građana. Istovremeno se sugeriše i sađenje raznovrsnog drveća po ulicama
i oko stambenih objekata, kao jedan od vidova preventive protiv širenja požara.



Na
skupštini Bačkobodroške županije, održanoj
u Baji, 18. decembra 1774.
godine, usvojen je Pravilnik o organizaciji vatrogasne službe. Na osnovu njega,
predviđeno je da sva veća naseljena mesta, u koja se po ovoj kategorizaciji ubraja i
Apatin, moraju posedovati određenu vrstu i količinu vatrogasnih
rekvizita: bure sa slavinom, dvoje većih i dvoje manjih lestava, dvanaest
kratkih motki i jednu dužu sa kukom, dvanaest kanti, četiri čabra i tri lampe.
Takođe se naglašava, da se mora obezbediti dovoljna količina vode, koja bi se
nalazila na određenim punktovima u naselju, a za vatrogasnu intervenciju je,
pored stražara, potrebno obezbediti najmanje 80 stručno osposobljenih ljudi.


Protivpožarna
preventiva je obuhvatala i pitanje građevinskog materijala korišćenog za
zidanje dimnjaka u stambenim objektima. Umesto dotadašnjih odžaka, zidanih od
čerpića (pod uticajem većih temperatura pokazao se kao nepouzdan materijal),
naređuje se obavezna upotreba pečenih cigala pri njihovoj gradnji. U
slučajevima nepridržavanja ovih propisa, predviđena je i kazna, koja u
konkretnom slučaju iznosi 12 batina.


Na
osnovu izveštaja Namesničkom veću, upućenom od strane podžupana Bačkobodroške
županije, može se konstatovati da su, do 1777. godine, sva naseljena mesta,
uključujući i Apatin, postupila po naređenju i obezbedila predviđenu vrstu i
količinu vatrogasnih rekvizita. Podžupan je propisao i kaznene mere protiv
osoba za koje je konstatovano da su pušili na ulici, u štali i guvnu, kao i da
su psovali. Kazna je u ovom slučaju bila novčana (praktikovane su i fizičke
kazne) i iznosila 25 denara, a finansijska sredstva obezbeđena na ovaj način
uplaćivana su u vatrogasni fond.








Legenda: Stara vatrogasna kola

































































APATINSKI LETOPIS


VATROGASTVO U XVIII VEKU (2.)


Zahvaljujući
usvojenim propisima koji preciznije tretiraju pitanje vatrogastva, naseljenim mestima je nametnuta obaveza
posedovanja odgovarajuće vatrogasne opreme. Tako su posredstvom županijskih
vlasti, angažovani mnogi zanatski majstori na izradi ili nabavci potrebnih
vatrogasnih sredstava. Čuveni apatinski tesarski majstor i graditelj, Johan
Gemaher, za potrebe naselja sa područja Bačkobodroške županije, izradio je i
nabavio veliku količinu propisane vatrogasne opreme i o tome, 02. novembra
1777.godine, podneo izveštaj. Spektar ovih protivpožarnih rekvizita bio je
veoma širok i između ostalog uključivao je: okovana kola za vodu, posude od 10
akova (1 akov-54,3 litre), lestve od 5 orgija
(1 dužna orgija-1,896 m), motke sa kukom, ručne pumpe-svringe, šavolje
sa gvozdenim obručima, gvozdene lopate i sekire. Na osnovu obavljenog posla,
majstor Gemaher, potraživao je od županijskih vlasti sumu u visini 3452
forinte.


Takođe, država je sa svoje strane preduzimala
određene aktivnosti sa ciljem podizanja nivoa vatrogasne opremljenosti određenih
naselja. Uvidom u akta, od 13. novembra 1778. godine, vidi se da je bečka
Dvorska komora izdvojila sumu od 1266 forinti za nabavku vatrogasnih sprava. U
pitanju su pet vatrogasnih šmrkova, od kojih je jedan bio namenjen apatinskoj
opštini.


U
kontekstu opštih reformi, iniciranih i sprovođenih od strane cara Josifa II
(1780-1790), pristupilo se i unapređenju protivpožarne preventive i
vatrogastva. U skladu sa ovim sve opštinske uprave su dobile štampane Pravilnike
o sprovođenju protivpožarnih i vatrogasnih mera, podeljenih u četiri glave.


Prva
glava Pravilnika tretira pitanje preventivih mera, neophodnih za sprečavanje
eventualnih požara. Insistira se na formiranju požarnih komisija po naseljenim
mestima, a date su i detaljne instrukcije o vrsti građevinskog materijala koji
se sme koristiti prilikom gradnje. Umesto trske i slame, za pokrivanje krovnih
konstrukcija mora se koristiti crep. U prostorijama u kojima se loži zabranjeno
je postavljanje patosa od dasaka. Vlasnici kuća su, takođe, obavezni da nabave
lampe sa zaštitnim staklenim cilindrom. Kao i do tada, strogo se zabranjuje
pušenje na ulici, u štalama, ambarima i šupama, kao i svaka vrsta pucnjave i
vatrometa.


Druga
glava Pravilnika se odnosi na blagovremeno otkrivanje požara. Formirane straže
su dužne da patroliraju naseljem i danju i noću. Ukoliko primete požar moraju
da odmah intervenišu, a meštane
upozoravaju vikanjem. Ako se požar dogodu u toku noći, obaveštava se i
udaranjem na vrata i prozore stambenih objekata. U slučaju da opština nije u
mogućnosti da obezbedi noćne i plaćene stražare, ova odgovorna dužnost će se
poveriti savesnim meštanima.


U
trećoj glavi data su uputsva o postupku prilikom lokalizovanja i gašenja
požara. Prilikom lokalizovanja vatre, ukoliko postoji opravdana potreba,
preporučuje se i rušenje okolnih stambenih objekata, s tim da njihovi vlasnici
imaju pravo na novčanu naknadu kao i ostali pogorelci. Odžačari su dužni da pre
svih stupe u akciju, a vlasnici konja moraju da ih odmah ustupe. Osobama koje su prve donele vodu sledila je
novčana nagrada od 2 forinte.





Legenda: Garaža sa vatrogasnim spravama i vozilima

APATINSKI LETOPIS


POŠTANSKA SLUŽBA
U XVIII VEKU


Sa
hronološki najstarijim podatkom koji govori o poštanskoj delatnosti u Apatinu,
susrećemo se 1752. godine, tj. već u prvim godinama kolonizacije. Tako je, u
sačuvanom dokumentu iz navedene godine, evidentiran i novčani izdatak proizašao
ekspedovanjem jedne pismonosne pošiljke. Pismo je bilo upućeno u Pečuj, a cena
njegove dostave precizno je naznačena i iznosila je 4 krajcare.


U tom periodu, sve poštanske
pošiljke su iz Apatina, prema brojnim destinacijama, bile distribuirane
indirektnim putem. Ovakva situacija je rezultat činjenice da tada, kao i više
decenija kasnije, Apatin nije posedovao zvaničnu poštansku ustanovu. Pošiljke ovakvog karaktera su se na
različite načine morale prenositi do, geografski, najbližeg mesta, sa zvanično
formiranom poštanskom službom (u konkretnom slučaju do Sombora), iz kojeg bi se
već definisanim poštanskim trasama i
razrađenim načinom transportovanja (pomoću specijalnih kočija sa konjskom
vučom-diližansi) oficijelno prenosile do raznih, konačnih odredišta.


Pismonosne i druge poštanske
pošiljke odnošene na ovaj način iz Apatina, kretale su iz Sombora na svoje destinacije redovnom
poštanskom linijom koja je vodila preko najznačanijih gradskih centara
tadašnjeg austrijskog carstva, tj. preko Baje, Budima, Požuna (danas Bratislava
u Slovačkoj), pa sve do Beča i dalje. Ova trasa je korišćena u ranijem periodu,
što se moglo konstatovati na osnovu sačuvanih prijemnih recepisa, na kojima su,
pored datuma, precizno evidentirani svi gradovi preko kojih je prolazila.


Da ovako organizovan transport
poštanskih pošiljki do Sombora nije,
usled nepoznatih okolnosti, dobro funkcionisao, te nije bio na nivou koji bi
zadovoljio potrebe Apatina, može se konstatovati na osnovu dokumenta iz 1771. godine, u kojem
se navodi da je inicirano poboljšanje tadašnjih poštanskih prilika. U vezi sa
tim, apatinske opštinske vlasti su formirale jednu kompetentnu komisiju, čija
nam aktivnost na eliminisanju uočenih nedostataka, kao i konačni rezultati,
usled nepostojanja verodostojnih činjenica, nisu poznati.


Prema podatku iz 1798. godine,
opštinska administracija je angažovala pojedine osobe čija je funkcija
bila da redovno odlaze u somborsku
poštu, sa ciljem dostave ili preuzimanja eventualno prispelih pošiljki,
adresiranih na Apatin. Te godine, ovu delatnost je vršio izvesni Johan Fernbah,
da bi se posle njega, ove dužnosti, kao trajne, prihvatio jedan kočijaš
apatinske Pivare.


Pri kraju XVIII veka, za upotrebu
se otvara nova poštanska trasa, koja ide od Sombora, kao polazne pošte, preko Mariatereziopela
(tadašnji naziv za Suboticu) i Ofena (Budim), do Beča i drugih konačnih
odredišta. U ovom periodu, transport jednog preporučenog pisma, na relaciji
Apatin-Beč, iznosio je 56 krajcara. Običaj navođenja, na prednjoj strani pisma,
određenih gradova sa poštanske trase po kojoj se kretala poštanska diližansa
(pored imena prezimena i adrese primaoca), zadržao se i tada kao obavezan.


Konačno, formiranjem oficijelne
poštanske ustanove u Apatinu, 1830. godine, (zgrada prve pošte se nalazila na
uglu ulica Sreskog načelnika i Kalvarijske-danas ulice D. Tucovića i Sv. Save),
uspostavlja se direktna poštanska komunikacija sa brojnim naseljenim mestima
širom tadašnje države, a poštanska delatnost u mestu se podiže na viši i ,u
skladu sa tadašnjim potrebama, adekvatniji nivo.








Legenda: Pismo upućeno iz Beča u
Apatin, 1799. godine

APATINSKI LETOPIS

Piše: Tomislav Šimunović

KRUNA SVETOG STEFANA U APATINU

Sticajem istorijskih okolnosti u Apatinu se, u određenom momentu, našla jedna od najdragocenijih kraljevskih insignija i simbol mađarske državnosti, kruna Svetog Stefana ( kruna mađarskog kralja Stefana-vladao od 1001. do 1038.). Višegeneracijsko usmeno porodično predanje, ostalo je sticajem okonosti zabeleženo, čime je ova zanimljiva istorijska epizoda o boravku krune trajno otrgnuta od zaborava.
Naime, nakon sloma mađarske revolucije i predaje vrhovnog komandanta mađarske pobunjeničke vojske Artura Gergeja, kod Vilagoša, 13. avgusta 1849. godine, počela je odiseja kraljevske krune Svetog Stefana. Poput mnogih poraženih mađarskih komandanata, političara i visokih funkcionera, i vođa revolucije Košut Lajoš, započeo je bekstvo u pravcu Turskog carstva. Prilikom ovog povlačenja, tj. putovanja brodom niz Dunav, Košut je sa sobom poneo državne insignije. Kormilar ove lađe po prezimenu Ter, imao je u Apatinu rođake, tako da ga je nakon prispeća u apatinsko pristanište, tajno odveo kod njih. Bez obzira što su u to vreme, u Apatinu bile brojne pristalice i učesnici mađarske revolucije, kuća u vlasništvu ove porodice ocenjena je kao najbezbednija, pa su se uz punu konspiraciju, Košut Lajoš sa pratnjom i krunom, smestili u kuću Benedikta Tera.
Ovaj stambeni objekat, koji je postao najsigurnije sklonište u tim dramatičnim trenucima, nalazio se u tadašnjoj Donjoj kanalskoj ulici, broj 288 (danas Njegoševa br. 81). Posle prespavane noći, u ranim jutarnjim satima, sledilo je ukrcavanje na brod, i uz upravljanje iskusnog kormilara Tera, nastavljen je put u pravcu Oršave u Rumuniji. Neposredno pre prelaska turske granice, kruna je od strane predsednika mađarske vlade Bartolomeja Semerea, zakopana u zemlju. Predanje kaže da je prilikom njenog sakrivanja, krst na kruni oštećen, tj. savijen u stranu. Nažalost, kuća u kojoj je prenoćio Košut Lajoš sa krunom Svetog Stefana je u kasnijem periodu porušena, ali je sačuvana jedna fotografija, na kojoj se vidi njen izled.
Intresantna je činjenica da je kralj Stefan proglašen za sveca i u katoličkoj, i u pravoslavnoj crkvi.

Simbol mađarske državnosti, kruna Svetog Stefana ( kruna mađarskog kralja Stefana-vladao od 1001. do 1038.).

НОВА ОПШТИНСKА ЗГРАДА

Током 19. века проблем постојеће, неадекватне општинске куће, константно је присутан и актуелан, а у одређеним моментима и додатно потенциран. Међутим, паралелно са протоком времена постепено се одустајало од једноставног, просторног проширења, тако да је у једном моменту дефинитивно преовладала замисао о изградњи једног, потпуно новог и функционалног грађевинског објекта, на атрактивној локацији. Трансформација почетне идеје је резултат снажног привредног просперитета и драстичног побољшања материјалне основе града од половине 19. века, па је реализација овог пројекта, на основу мишљења тадашњих општинских челника, имала реалну основу.

Тек почетком 20. века, учињени су од стране овдашње власти, иницијални потези, који ће у наредном периоду довести до коначне реализације ове дугогодишње идеје, тј. до изградње нове Градске куће, која ће својим архитектонским решењем, величином и функционалношћу одговарати тадашњим потребама. Расписан је јавни конкурс за идејно решење будуће Градске куће, а локалне, «Бачке новине», од 14. јула 1900. године, информисале су грађанство да се тадашња управа определила за грађевинске планове зидарских мајстора Мајека и Хешла.

Након одређеног застоја, поново су, 1902. године, интензивиране активности око изградње, али су општинске власти, суочене са недовољним финансијским средствима, пролонгирале почетак њене реализације. Новчана средства, која су предвиђена на основу понуђеног предрачуна, износила су 134.838 круна, па је градња овог објекта била остављена за наредни период у којем ће се обезбедити потребна финансијска подлога. Kоначно, после пет година од ове иницијативе, затварањем финансијске конструкције, створени су, 1907. године, услови за почетак изградње нове зграде Градске куће. Претходним грађевинским радовима, уклоњен је објекат старе државне гостионице, која је била ситуирана на месту предвиђеном за изградњу, тј. на углу некадашњих улица, Црквене (данас Српских владара) и Kалваријске (данас Св. Саве).

Напокон, по окончању финалних радова, нова Градска кућа је, 01. априла 1909. године, свечано предата општинским властима и тиме стављена у функцију. Пројектант овог импозантног здања, главног визуелног репера тадашњег града, био је познати суботички архитекта Франц Јозеф Бернхаузер Рајхле (1869-1960), иначе рођени Апатинац. Објекат у форми латиничног слова Л, представља снажну, једноспратну грађевину, са торњем квадратног пресека на углу. Фасада носи карактеристике еклектичког стила са декоративним елементима који наговештавају сецесију. Богато је декорисана и веома разуђена, са балконом, еркером, ризалитима, масивним стубовима, различито обликованим прозорским отворима, профилисаним луцима, богатом малтерском пластиком, решеткама од кованог гвожђа, керамичким елементима, зооморфним фигурама,
итд. Флорални мотиви преузети из мађарског народног стваралаштва, моделовани су у малтерској пластици, резбарени на дрвеним површинама или рађени на фајансним плочама. Ови квалитетни керамички елементи су продукт апатинског грнчарског мајстора Франца Болшеца (1870-1915). И саму унутрашњу архитектуру зграде карактеришу високе обликовне вредности. Нарочито се истиче хол, репрезентативног изгледа, ситуиран у приземљу зграде, преко кога се одвија унутрашња комуникација.

Хол је засвођен сводовима крстасте форме, а који се наслањају на масивне стубове. Дуж оба тракта зграде пружају се ходници са низовима просторија оријентисаних према улици. Из хола према спрату води степениште, на којем се налази велика Свечана сала, украшена зидном декорацијом (један зид је осликан уљаним бојама) у соцреалистичком стилу. Аутор овог уметничког дела био је познати апатински сликар Рудолф Удвари (1898-1960), а који га је реализовао након ИИ светског рата. Сала поседује мобилијар од дрвета, украшен богатом орнаментиком, рађеном техником резбарења. Слично као и у приземљу, дуж оба крака зграде воде ходници са низовима просторија, такође, оријентисаним према улици.

Поред примарне функције (коришћење од стране општинске администрације за обављање свих послова из њеног делокруга), поједини сегменти зграде, тј. одређен број просторија изнајмљиван је појединим институцијама за обављање њихових делатности. Тако се у периоду између два Светска рата, у оквиру Градске куће, налазила апатинска филијала Опште привредне банке д.д. из Суботице. Торњу је, такође, због одређених карактеристика (потребна висина) била намењена специфична функција. Наиме, одлуком општинских власти, чланови, односно, ватрогасци Добровољног ватрогасног друштва, вршили су на њему свакодневна дежурства (непрекидно 24 часа), са циљем визуелне контроле ширег градског подручја, што је у оном периоду (без средстава за брзу комуникацију), знатно доприносило благовременом реаговању на евентуалну пожарну опасност. Kао додатно средство звучног упозоравања и узбуњивања дежурних ватрогасних екипа, на торњу је, касније,инсталирана и електрична сирена јачине 20 кс. Током стогодишњег постојања ово репрезентативно здање ни у једном тренутку није напуштало своју функцију, тако да се и данас у његовом оквиру налазе бројни органи општинске администрације.


Аутор: Томислав Шимуновић





ps. dok je bio direktor Uprave prihoda ,moj otac se pobrinuo da arhitekta Đula Partoš dobije spomen tablu na zgradi koju je projektovao .
----
To je svakako zaslužio -ovo su njegova dela :

1882 Градска кућа у Сегедину, заједно са Еденом Лехнером
1882-1884 Зграда пензионера Мађарске железнице (MÁV Nyugdíjintézet bérháza) у Будимпешти, заједно са Еденом Лехнером
1885-1886 Градска кућа у Зрењанину, заједно са Еденом Лехнером
1890 Гимназија у Сремским Карловцима, заједно са Еденом Лехнером
1893 Градска кућа у Кечкемету
1900 Краљевска школа механике и часовничарства у Будимпешти
1905 Зграда „Црни орао“ у Ходмезевашархељу

Inače je rođen u Apatinu 1854 pod imenom Julije Puntzman ,a ime i prezime je promenio 1875.

Da ne kopiram tekst,i slike ...
Dobrim delom se i ja sećam ,kao dete .
Danas od toga nema više ništa.
Ta "fabrika ribe "postoji samo kao ruševina ,,

https://www.radiodunav.com/trgovina-ribom-na-podrucju-apatina/


Danas ,upecati "crvenperku" je skoro pa čudo ,u Dunavu.



Onda (ne tako davno, relativno) -na tone .