Poruka Srbima

Ovo je potpuno tačno.


Šta je onda problem, zašto ne reaguju svi.

-Problem jeste u nama i u našem poimanju života, ako još jednom kažem da je kruna tog problema egoizam, mislim da će te me oterati sa foruma, dosta sam naglašavao taj problem.

- Strah je ključan, " isključiće mi struju ako ne platim" a zašto bi plaćao nešto što ne mogu da platim, zbog čega tolike cene.

- Loto, kada bi dobio sedmicu, u toj mašti čovek odluta a godine odoše.

- Mediji, konstanta kontrola juavnog mnjenja, svi oni koji su kreditno zaduženi, ove godine su dobili povećanje kamata " Zašto" , niko se nije ni čuo na medijima o tome, dok se o Šariću i Subotiću raspreda pa celi dan. Ne vidimo sopstvene muke, bavimo se tudjim.

- Crkva, dozvolila je ekstrem kod vernika, danas svi žele da budu monasi, crkva je zaboravila na svoju osnovnu dužnost, misionarstvo, propovedi medju živim ljudima, draži su im pokojnici tu može koji dinar da se uhvati, nema zdrave misli koja se unosi medju ljude.

- Novac, to je naš okov, nevolja je što ako već moramo da ga nosimo kao okov, zašto se ne potrudimo da ga nosimo lakše. Neverovatno mi zvuči da malo ljudi razmišlja o tome kako da zaradi novac, nažalost mora se.

Srbija je poslednja koja se odupirala ropstvu koji je opisann u ovom spotu, više niko na svetu se ne odupire, mi smo platili cenu, sada moramo da kupimo slobodu, a to je mnogo teže.

Da dodam još malko mistike o veselom društvu sa početka spota.


To društvance ima svoj naziv " Iluminati", Nastali su davno, u svom miljeu imaju pripadnike svih religija, nikome nije zabranjeno da se religiozno izjašnjavaju u svom veselom društvu, ali imaju i svoje obrede koji pripadaju ezoteriji.Veruju da je planeta zemlja živi organizam, i kao svaki živi organizam ima svoje osnovne organe za život, sedam energetskih čakri, sedam organa koji su potrebni za život jednog bića. Jednom godišnje imaju skup koji se organizuje bez prisustva medija " strogo zabranjeno", svi svetski moćnici dolaze na taj skup, kao i svi svetski umetnici, zvezde večeri su Žan Mišel Žare i Vangelis, sa svojim neverovatnim energetskim performansom. Skup se održava u Egiptu medju piramidama, koje su po njihovom tumačenju pluća zemlje. Njihov najznačajniji simbol je zvezda petokraka, nema veze sa pentagramom, taj simbol je nastao kao simbolika petro braća koja su se razišla po svetu, najznačajniji datum je 1. maj 1776god. Danas se taj datum neradno slavi kao praznik rada skoro u celom svetu, prvi maj u ezoteriji je najveći praznik, poput hrišćanskog božića, to je dan satane, baš tada mi roštiljmo. Nisu osvojili sve čakre sveta, osvajaj kako mogu, nedavno su osvojili značajnu čakru i zaboli koplje u nju, koplje su nazvali Bonstil " Čelično koplje " Pravac u srce zemlje po njihovom tumačenju. Kontrolišu sav svetski novac i sve značajne organizacije u svetu.

Ne možemo da ih pobedimo, ne možemo više ni da im se odupiremo, al možemo da ostanemo svoji.

Tako je Bole, apsolutno se slažem sa tobom i dodajem:

"Mogla sam i ja da živim bolje, pa čak i sjajno, al' me je bilo sramota, mene su lepo vaspitali!" :girlcool:

Da ne kopiram Boletov post -i ja se slažem . Ne bih ni ulazio u ezoteriju i tajna društva .
Mi smo svi robovi , globalno potrošačkog načina života, a u našem slučaju više ni ne razmišljamo ni o čemu drugom , nego kako da zaradimo novac.
U tome nam prodje i život .

U ovim zimskim, praznicnim danima uzimajte dovoljno vitamina "C".

On se nalazi u namirnicama: prasen-"C"-e , sarmi-"C"-e, kobasi-"C"-e, vesali-"C"-e....
i u napicima : vin-"C"-e, piv-"C"-e i razne rakiji-"C"-e....

Samo pazite da se ne predozirate, moze da skodi!!!
Mir Bozji , Hristos se rodi!!!!

Mister Bole, 'fala! Uboo si svaku.

Dosta pesimizma.
Počnite najzad malo i da mešate pa će sreća zakucati i na vaša vrata.

Ne živeti u mitovima i prošlosti , okrenuti se sadašnjosti u budućnosti i pažljivo birati ljude kojima dajemo poverenje da nas vode.

Za veceras- Samo veselo

NE STAJEMO ili NESTAJEMO na putu ka EU?

Prica o tome ko u Srbiji koliko vredi, ili...Od Karadzica do Jovanovica..









Na samom dnu lestvice nalaze se pisci. To su novčanice od 10 i 20 dinara na kojima se nalaze Vuk Stefanović-Karadžić i Petar Petrović Njegoš. Pisci su oduvek bili građani drugog reda i o njima se uvek govorilo kao o bednim piskaralima ili mastiljarama, zavisno od toga ko je o njima govorio.





Iznad njh se nalaze muzičari, oličeni u Stevanu Stojanoviću Mokranjcu na novčanici od 50 dinara. Iako Srbi vole muziku i dosta para na nju „bacaju“ ipak muzičare, kao takve, puno ne cene jer, kako se u narodu kaže „čim to sviri, nema od toj čovek“!



Na trećem mestu odozdo nalaze se naučnici. To su osobe koje su u ovoj zemlji oduvek smatrali „ludima“ i nikada za njih nisu imali sredstava, zbog čega su, isti, do razumevanja i slave dolazili u inostranstvu, te tako postali prvi srpski gastarbajetri. Zbog toga se i najveći naučnik svih vremena, Nikola Tesla, nalazi na novčanici od samo 100 dinara.





Slikari se nalaze na četvrtom mestu. I odozo i odozdo. Oni su, ipak, umetnici i kod njih je to relativno, nebitno da l’ si gore, da l’ si dole, da l’ si levo, da l’ si desno, tako da su ih smestili negde u zlatnu sredinu, jer iako ih ne vole puno, kupuju njihove slike zato što je to in. Tipičan predstavik, Nadežda Petrović, jedina dama koja vam je uvek dostupna, na novčanici od 200 dinara.



Bronzanu medalju u srpskoj vrednosti nose akademici. Ljudi koje slabo viđamo, a koji nam vrlo jako utiču na živote. Naročito u poslednjih dvadesetak godina. Predstavnik je na novčanici od 500 dinara, štaviše jedan od bivših predsednika SANU, Jovan Cvijić



Vicešampioni vrednosti u Srbiji su bankari. I mada oni smatraju da su na prvom mestu, ipak su, iz računice naravno, ustupili ovim drugima da budu prvi. Jer oni znaju koliko vrede i to im je dovoljno, za razliku od ovih drugih koji su prvi i koji misle da su najvedniji. Predstavnik bankara na novčanih od 1000 dinara je Đorđe Vajfert.



I na kraju, odnosno na vrhu, nalaze se oni najvredniji – političari, oličeni u bivšem predsedniku Vlade Kraljevine Jugoslavije Slobodanu Jovanoviću na novčanici od 5000 dinara. Oni misle da su najvredniji, oni kreiraju vrednosnu listu, zbog toga su sebe, vrlo objektivno, stavili na najviše mesto. Građani protiv njih, generalno, ne mogu ništa, mogu samo da sanjaju da ih što više imaju u džepu!





Čini vam se možda nejasno i moguće je da imate jedno pitanje.

Najpre ćemo odgovoriti na njega. Ono je prosto: Gde se na ovom spisku nalaze obični građani (ljudi koji se bave svakodnevnim aktivnostima koje nam omogućavaju normalan život)? Odgovor je još prostiji: Nema ih, jer oni, za ove na vrhu, uopšte nisu bitni! Milos Grozdanovic autor romana Yugo

I na kraju, završio bih stihovima Branislava Nušića, zbog kojih je isti i robijao dobre dve godine, a koji najbolje opisuju šta je kod nas najbolje:

„Srpska deco što misliti znate,
iz ovoga pouku imate.
U Srbiji prilike su tak’e,
babe slave, preziru junake.
Zato i vi nemuč’te se džabe,
srpska deco, postanite babe!“

Srbijo, pogledaj šta ovaj Francuz radi da te svet vidi kao što si : Super zemlja!!!!!

Šetajte se na njegovom fofo. :ptica 1 :

http://www.ambassador-serbia.com/2011/11/11/serbian-food-grown-produced-in-serbia/

Staloženo o stanju valja razmišljati. Ne treba se zavaravati. Gore, po ulicama, vodi se jedan uzaludan rat. Sa drugom okupacijom se mora racunati. Za novo tržište pripraviti. Predvida da ce mu, kao cetrnaeste, i ovaj put ponuditi mesto u opštinskom odboru. ’’To je vaša dužnost prema Beogradu i narodu, kojeg mi Nemci i cenimo i poštujemo, Herr Negovan!’’… Vidi on kako ih ti skotovi cene. Ali u Odbor ce uci. Dabome. Mora. Drugi sokak u internaciju vodi. A u Odboru može i od neke koristi biti. I sebi i Srbima. Kao prost clan. Nikako za nešto više. Jer, rat ce se završiti. Nema sumnje da ce Antanta ispasti dobitnik. Dobice rat. Ali to još ne znaci da ce ga dobiti i Srbi. Gore se, izgleda, gine en gros. Ode njegov cardak! Ako. Istorija nije kamen. Istorija je pamcenje. Nije posed samo što se cifrom može izraziti. Što se pamti, to je život. Ono bure, na primer, na kome je sedeo kada je prvi put ugledao divotnu konjokrotiteljku Julijanu i spoznao da je u prometu, da opstojava, da je moguca i druga filosofija osim racunske i simeonske – filosofija konjska. Istorija je ovaj dušek na kome je pre stotinu godina spavao Simeon Grk, a na kome sada ropce trecepozivac Spasoje. Spavao? Nije to baš sasvim sigurno. Pravio se da spava, možda. Držao oci zatvorene kao da spava, to da, misli Simeon, osmehujuci se. Taj premutez ništa nije radio jasno. Verovatno ni spavao nije kad su ljudi mislili, nego sklopljenih kapaka spekulisao i racunao, a spavao je na divanu, otvorenih i radoznalih ociju, dok su mu iznošene neprihvatljive ponude. Istorija je njegova Tomanija i njegov Aleksa. Nije kamen. Kamen je istorija samo ako je oko vrata.-Vidite li, moji gospodine, kako me udesiše? – kaže Spasoje.-Nije to ništa – odgovara Simeon. – Na psu rana, na psu i zarasla! Samo, kako ti iz štaba ovamo zapade?-Je*i ga, kako!… Nije bilo veze sa Jalijom… pa pukovnik Lazarevic… Znate pukovnika Lazarevic?-Ja!-Kaže… nema ko… nego da ideš ti, Spasoje… Da idem, gospodine… kažem… a mislim… zna li taj u šta me šalje?… Treba kao neki da se povuku… da ne budu zaokoljeni… To ce oni… mislim se… i sami znati… ako su pametni… Ali, šta sam mogao…-Je l’ boli? – pita Tomanija.-Daj duvan, gospodo, ako ima… Stigoh baš na jadac… Kakvo povlacenje?… Ni da cuju… Zaribalde se na juriš spremaju… Turiše mi pušku u šake… Kažu, dobro si stigao… Vidim, kažem… Ko kec na devetku u ajnc… Ne pomaže što kukam da sam štablija i neborac… Nema više neboraca, vele… A da strugnem, ne mogu… Stisli me u stroj pred neku kafanu… Mislim da se zove Jankovac…-Jasenovac. To je tu odma’.-Neka je, je*o je ja… Izvinite, vidite stanje… Tu nam neki major, grdosija… zove se Gavrilovic… održa govoranciju… Ne znam hocu li znati da vam ponovim… Mislio sam kako da se izvucem… pamet mi pomalo… na drugu stranu bila… Uglavnome, ispalo da tacno u tri sata… imamo da je*emo mater Švabama… kako znamo i umemo… To sam još i razumeo… Zato i ratujemo, oca im… Ali onda on nešto u smisao da nas Vrhovna izbrisala iz spiska živih i uvela u grobljanski… Da smo žrtvovani za spas otadžbine… Kao nema šta da za sebe brinemo… više i ne postojimo… Cekaj, mislim, kako to?… Ocu da se bijem, ali ne dam živog da me ni iz kakvih spiskova brišu i po komandi sahranjuju… Tako ni za Miloša nije bilo… Taman da pitam… jesam li ja to dobro cuo… znate kaka je svuda pucnjava i bubnjanje… kad od… taj major… vikne ’’Živeo Kralj’’… I ja viknem, posle cu se objasnim… Viknem ’’Živeo Kralj’’… i sad ako me pitate šta je posle bilo… ne znam… Znam samo da me ponesoše, majku im je*em… Trco sam, viko… grom me spalio ako znam šta sam radio… Sem da sam nacisto naje*ao…

Borislav Pekic: Zlatno Runo

Samo Sport Srbiju Spasava

Mislim da samo Hrvati mogu pomoci Srbima. Ulazak u EU itd.
Povjest Hrvata i Srba su se uvjek pomagali jednom drugom za vrijeme Turaka i prije i poslije. Doci ce opet staro vrijeme, gdi se pomazu jednom drugom. Svidjalo se to netkome ili nesvidjalo.

Jedan narod, bilo koji, treba da hoda unaprijed, a ne unazad. :bub:

Dolinac ::

Mislim da samo Hrvati mogu pomoci Srbima.

Dosta je bilo pomoci za danas, sad jos da pomognu Danci malo

sonia ::

Dosta je bilo pomoci za danas, sad jos da pomognu Danci malo

Pa jesu pomogli....maknuli Špance ,šta ćeš više ?
A sa njima već onomad izadjosmo na kraj ......i "opet će -ako bude sreće "

Imaju veliku sansu Srbi, mislim ako budnu igrali kao veceras, bice cista pobjeda za Srbiju.

Danubius ::

Samo Sport Srbiju Spasava

Slažem se!

Sikter ravnodušnost!

Autor Marko Smiljković
Novinar Južnih vesti.

Miloš Obrenović, kralj svinjarske Srbije i oronulih turskih kasaba nije bio u pravu kada je rekao „da ga ne brine kada se srpski narod buni, nego kada ćuti“.

Miloš nije znao da će se dogoditi Izbori 2012. godine. Do pre neki dan sam i ja verovao u tu izreku, a već jutros menjam mišljenje. Nišlije su izmučene, iscrpljene raznoraznim nedaćama i verovatno je normalno što ih danas mogu okarakterisati samo jednom jedinom rečju. Ravnodušnost.

Tom rečju zapravo se može opisati atmosfera u gradu, strankama, kafanama... Skoro sve sam obišao u noći kada su se u Nišu ponavljali izbori na 17 mesta zbog prethodnih nepravilnosti. Iskreno, očekivao sam više „srdžbe ili žuči“, ali zatekao sam ljubaznu dobrodošlicu i nevericu da će išta bolje biti.

E, to me plaši. Čak sam i rekao da bi tekst trebalo da pišem za Južne vesti, zadrt i džandrljiv medij. Jok bre, sve isto.

U SPS me sačekaše neki drugari. Objašnjavaju mi da su na manju izlaznost kao lošije prošli, u LDP su kao bolje prošli, u URS nisu tužni, ali nisu ni veseli. U DS kao zadovoljni, u SNS, iako dobili izbore, kao nezadovoljni. Radikali se vade na milion stvari koje im kao nisu pogodovale.

Sve je „kao“.

Imam strašan utisak da je mučnina u stomacima naroda odraz iste hemije koja se događa u zemlji.

Trulo je mnogo što šta. Policija, sudstvo, školstvo, nevladine organizacije, zdravstvo, javna preduzeća... Mnogo smo ogrezli u otimačini tokom svoje nesreće tako da nam svetinje i građanske dužnosti ostaju u drugom planu kao nevažne, a na moral gledamo kao na slike letovanja u Baškim vodama kojih se rado sećamo, ali ne bi da se tamo vratimo. Kakvi smo, takvi su nam i izbori.

Strah me kada pomislim da nešto mora da se menja. Ne zato što bi trebalo da se menja, već zbog toga što vidim ko bi želeo da krene u borbu protiv samoupravnog sistema.

Po drugi put u životu ću početi da pazim da li da se kao građanin Srbije branim od onog što me napada ili onog što me brani. Ne znam odakle veće zlo bije.

Elem, današnji dan nije doneo velike promene. Čak, nije se promenilo ništa. U opštini Pantelej možda dođe do manjih promena, ali videćemo kada se sve sračuna.

Policija je intervenisala u slučaju kada je čovek hteo da glasa dva puta (otkrili mu već poprskan palac), na jednom mestu izgubili kontrolni listić.

Pa, dobro, sitni propust. U strankama su se ljudi brzo razišli, nije se mnogo slavilo. U „Biseru“ u Koste Stamenkovića, popili po piće omladinci iz LDP-a, našao se u suprotnoj sali i gradonačelnik Niša, Miloš Simonović. Uz čašu crnog vina obeležio završetak izbora. Pa, dobro. Na izborima je sve ostalo isto kao i 6. maja, na Đurđovdan.

Što bi rekla Skarlet o’ Hara Klerk Geblu u „Prohujalo sa vihorom“, „Sutra je novi dan“!

Mada našem podneblju danas više odgovara rečenica „Ako dočekam sutra“, naslov prepotopske knjige Sidni Šeldon. A, kad malo bolje porazmislim, vratio bi se Milošu Obrenoviću čija je uzrečica bila „sikter“. Mnogo dobra reč. Toliko toga govori.

Samo što pre da naprave gradsku većinu u Nišu. Što pre. Sit je narod umivenih reči. Mora mnogo da se radi. Ne zanima Nišliju ko će kome da kaže sikter.

Sve dok je ljudi, biće i para... Ali, i hleba i igara.

Пашићевa- из Првог светског рата, из Ниша: "Нема нам спаса, ал пропасти нећемо! (Ону Пашићеву, у којој нема логике, осим логике нашег опстанка и трајања)

"Braćo Srbi, stoko jedna,
tu na korak od propasti,
doživotno gladna, žedna,
željna para, željna vlasti.

Braćo Srbi, stoko jedna,
pocrkajmo ko nas jebe.
Izdaja je očigledna
izdali smo sami sebe.

Braćo Srbi, stoko jedna,
posvađana među sobom,
glupa, naivna i čedna,
a bili smo nikad robom.

Braćo Srbi, stoko jedna,
nevaljala, neuredna,
ni pišljiva boba vredna,
braćo Srbi, stoko jedna."

Песма Србима

Куд гођ Срби ходили
Па се Богу молили
Свуд су добро стизали
И с песмом се враћали.

Кад се нису молили
Са пута су сходили
И дуго су лутали
И с плачем се враћали.

Што гођ Срби творили
Па се Богу милили
Свуд су срећни бивали
И сложно су певали.

Кад се нису молили
Вратове су ломили
Па су горко плакали
Душмани се смејали.

Кад су Срби зборили
Па се Богу молили
Братски су се сложили
Браћом су се словили.

Кад се нису молили
Зле су речи зборили
Зборисали с лупњавом
Враћали се с кукњавом.

Помолимо се браћо и ми
Да се Срби сложе сви
Куд ходили ходили
Што творили творили

Што зборили зборили
Да би Бога молили
Да их Бог благослови
Својом децом ослови.

Десетог августа 1878. Милан Обреновић, књаз српски, који је своју титулу "светлост" после српско-турских ратова заменио титулом "височанство", упутио је својим поданицима Прокламацију, прогласивши тако Србију независном

Одлуком Берлинског конгреса 1878. године Кнежевина Србија је добила независност. Тим поводом кнез Милан Обреновић обзнанио је народу резултат борбе вођене за време другог рата са Турцима. Османско Царство, после Херцеговачког устанка 1875. и рата вођеног против Србије, Црне Горе и Русије 1876-1878. године, потписало је Санстефански уговор 1878., допуњен исте године на Берлинском конгресу. Османска Царевина је признала независност и територијална проширења Србије, Црне Горе и Румуније, као и оснивање Бугарске и Источне Румелије. Морала је пристати и на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине, коју је до тада држала под својом окупацијом. Та "нова" окупација трајала је четрдесет година све до победе српске и савезничке војске у Првом светском рату 1918. године. Прок-ламација кнежева гласила је овако:

Срби!

Ја сам вас 1. декембра прошле године по други пут позвао на оружје: позвао сам вас овај пут не само у име ослобођења наше подјармљене браће, но и у име независности наше драге отаyбине Србије.

Ма да се ви још не бесте одморили од тешке нера-вне борбе, коју први пут водисмо, у савезу са нашом Црногорском браћом, против велике Отоманске Ца-ревине; ма да се још не бесте ни опоравили од големих жртава, које тада поднесмо - ви се ипак одазвасте позиву свога Владаоца као достојни потомци својих славних предака.

Борећи се и против непријатеља, оружјем свагда, а бројем често надмоћнијег, и против љуте зиме, која тада владаше, ви освајасте јаке градове и непроходне кланце, које непријатељ беше посео. Савлађујући и људске и природне препреке, ви корачасте од једне победе другој. У том кратком времену од шест недеља дана, ви продресте брзином муње на Косово, где после пет стотина година би отпевана победна песма Српска у тужној цркви Грачаници. Више хиљада непријатељских војника падаше у ваше руке, као и други многобројни трофеји: многе заставе непријатељске, око три стотине топова и више хиљада пушака најновије системе, поред неизмерне количине муниције свакога рода.

Милан Обреновић, кнез и краљ Србије (10/8. 1854, Јаш, Румунија - 29/1. 1901, Беч) прогласио је Србију за краљевину и узео краљевску титулу 1882. године. Тако је у ослобођеној и независној Србији васпостављена краљевина после вишевековног ропства под Османлијама

У сјајном лету вашем требаше вам само још један корак напред, па да се српске победоносне заставе развију и у Приштини, Скопљу и Призрену, овим старим престоницама Немањића, но примирје закључено 19. јануара ове године претече нас и заустави.

Срби! Вашим победоносним походом повесница српска би обогаћена новим сјајним листовима. Победна имена: Св. Никола, Бела Паланка, Пирот, Ниш, Грделица и Врање, остају да се вечно блистају у повесници, као звезде које ће даљном потомству осветљавати ваше врлине и показивати свету све што је кадар да изврши један мали народ, одушевљен патриотством, а вођен идејом слободе.

Нека вам је хвала пред Богом и људима, Моји дивни јунаци!

Благодарећи нашим племенитим жртвама, ми смо били срећни да видимо ослобођен знатан број наше подјармљене браће, да их видимо слободне, и да се с њима, сад први пут после Косова, братски загрлимо.

Ако сам ја 1. декембра прошле године огласио да се прекидају везе у којима Србија не могаше даље остати без свог понижења; ако сам ја тада васалство Србије прекинуо - ви сте, храбри борци српски, на бојном пољу потврдили да је Србија кадра да уђе у ред независних држава, да је кадра своју независност да извојује, и да, у исти мах, да јемства да ће је умети и бранити, ако затреба, и оружјем у руци.

Претходни Уговор мира, закључен пред зидовима цариградским 19 фебруара у Св. Стевану, није ни Србију изгубио из вида. Веледушни Цар, који је слободу источних хришћана узео под своју моћну заштиту, обавезао је Отоманску Порту да се одрекне свога господства над Србијом.

1. јуна, затим, састао се у Берлину Конгрес Великих Сила, који је коначно уредио питања покренута Св. Стеванским Уговором. Он је поново испитао српску ствар, коју је Мој Опуномоћени Министар Иностраних дела заступао са толико мудрости и патриотства да ми је дужност, овом приликом, изјавити му јавно своју признателност.

Уговор, потписан 1 јула у Берлину Пуномоћницима Великих Сила, повратио је мир Истоку. Иако овај уговор није намирио све жеље српске, опет, према приликама у којима је ова велика међународна погодба утврђена, Србија има да буде захвална на високој благонаклоности Великих Сила.

Европа је признала Србији независност везавши је за један услов који сам ја примио вољан да га савесно испуним.

---

Иако је кнежевом Прокламацијом Србија званично проглашена независном 10. августа 1878, Скупштина је одлучила да се Дан независности обележава 20. јуна, онога дана кад је Србија ушла у српско-турске ратове. У два српско-турска рата, Србија је за своју независност дала 20 000 жртава. У рат је Србија ушла споразумно са Црном Гором (споразум у Млецима) уступивши кнезу Николи 40 000 дуката, од 70 000 колико је износила њена укупна готовина. Трошкови рата за независност попели су се на астрономску суму од 38 милиона динара. Неке од битака из ратова за независност, као на пример Битка код Шуматовца, спадају у најсветије подвиге српске војничке историје.

---

Европа је пристала да највећи део оних становника Старе Србије, које смо ми ослободили, остане с нама у државној заједници тако да је Србија сад увећана више него четвртином свога дојакошњега земљишта.

Блага, дакле, која сам Ја срећан да могу данас обзнанити Своме драгом Народу, то су: Мир, Независност Србије и Ослобођење једног знатног дела наше патничке браће.

Обезбеђени благодетима мира, примљени у ред независних држава, поткрепљени заједницом наших нових суграђана, заклоњени новим јаким границама - ми смо добили нову чврсту основу за повољан развитак.

Ми смо ове ресултате искупили скупим жртвама. Међу нама нема ни једног, који за њих није поднео осетних удара било у губитку својих најдражих, било у своме имању, било у своме здрављу; но иако је сваки од нас појединце сиромашнији но што је био пре рата, сви смо скупа и јачи и богатији.

Сви скупа имамо узрока, да будемо и задовољни и поносни. Ко је од нас преживео кризе и опасности, кроз које смо прошли, тај има права да живи у поносној свести да није узалуд живео; они пак јунаци, којима је суђено било да покривајући славом наше заставе, остану на пољу части и слободе, остаће да живе вечно у успомени захвалног потомства, да се славе у повесници источног препорођења.

Октобар 1874. преглед официрског састава: Србија је тада имала само 317 школованих официра, ратни састав попуњен је са око 600 добровољаца, руских официра

Ми смо према њима већ извршили једну патриотску дужност, издавши на последнјој Скупштини Народној закон који достојно обезбеђује опстанак удовица и сирочади њихових, као и опстанак наших рањених који су за рад неспособни постали.

Срби! Од данас престаје ратно стање у Србији, а с њим престају и неке од оних особених мера, које је ратно стање изазвало, докле опет неке друге мере и даље остају, као потребне до потпуног прелаза у редовно стање.

Враћајући се пословима мира, имајмо на уму да су догађаји створили Србији нов положај. Ушавши у ред независних држава, Сербија је примила на себе много већу одговорност, како за своје спољашне одношаје, тако и за свој унутрашњи рад. Независна Србија мора бити сложна, озбиљна, мора у свим својим предузетцима ићи измереним корацима, како да се, с једне стране, потпуно користи својим драгоце-ним тековинама, а с друге стране, да сад више но икад обезбеди себи симпатије европских држава, које су нас примиле у своју средину. Споља мудри, а унутра чврсти одношаји - то су једини путеви, на којима може процветати Независна Србија.

Нека је Господ Бог узме под своје свемоћно закриље!

У Београду, 10. августа 1878.
Милан Обреновић
Књаз Српски

cojle ::

sonia ::

Нека вам је хвала пред Богом и људима, Моји дивни јунаци!

Kako sada stoji srpska stvar?

„Ja sam, kao što vidite i čujete, ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu srpstva u svetu."

~ Nikola Tesla 1892.godine u govoru studentima Velike škole u Beogradu

Ово је српска земља. Мирном госту нуди хлеб, а непријатељу смрт. За мном, ко неће поругом да каља гробове својих дедова!" (Мајор Михаило Илић).



P.S.

05. септембра (24. августа по старом календару) 1876. године, у борби са Турцима на Јанковом врху, погинуо је Михаило Илић, мајор, начелник штаба Ибарске војске, писац и научник, члан Српског ученог друштва.

niste jedini na planeti..dozovite se pameti...... :329340:

‎06. септембра 1914. године, на захтев савезника да после победе на Церу у Првом светском рату предузме офанзиву преко границе, српска војска је почела операције против Аустроугара у Срему и источној Босни.







...''Kad je otadzbina u pitanje, zar je vazno pod koje se ime gine?...

"Knjige braćo, knjige a ne zvonce i praporce."..

Meša Selimović : Kakvi smo ljudi




Čudan svijet, ogovara te a voli, ljubi te u obraz a mrzi te, ismijava plemenita djela a pamti ih kroz mnoge pasove, živi i nadom i sevapom i ne znaš šta nadjača i kada. Zli, dobri, blagi, surovi, nepokretni, olujni, otvoreni, skriveni, sve su to oni i sve između toga. A povrh svega moji su i ja njihov, kao rijeka i kaplja, i sve ovo što govorim kao o sebi da govorim.



Pametni su ovo ljudi. Primaju nerad od Istoka, ugodan život od Zapada; nikuda ne žure, jer sam život žuri, ne zanima ih da vide šta je iza sutrašnjeg dana, doći će što je određeno, a od njih malo šta zavisi; zajedno su samo u nevoljama, zato i ne vole da često budu zajedno; malo kome vjeruju, a najlakše ih je prevariti lijepom riječi; ne liče na junake, a najteže ih je uplašiti prijetnjom; dugo se ne osvrću ni na što, svejedno im je što se oko njih dešava, a onda odjednom sve počne da ih se tiče, sve isprevrću i okrenu na glavu, pa opet postanu spavači, i ne vole da se sjećaju ničeg što se desilo; boje se promjena jer su im često donosile zlo, a lako im dosadi jedan čovjek makar im činio i dobro.



Mislio sam nema ko da sluša!?! Ima kako nema, sluša moja duša!!!



A mi nismo ničiji, uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Zar je onda čudno što smo siromašni? Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ni tko smo, zaboravljamo već da nešto i hoćemo, drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom jer svoje nemamo, mame nas kad smo potrebni a odbacuju kad odslužimo, najtužniji vilajet na svijetu, najnesretniji ljudi na svijetu, gubimo svoje lice a tuđe ne možemo da primimo, otkinuti a ne prihvaćeni, strani svakome i onima čiji smo rod, i onima koji nas u rod ne primaju. Živimo na razmeđi svjetova, na granici naroda, svakome na udaru, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije, kao na grebenu. Sila nam je dosadila, i od nevolje smo stvorili vrlinu: postali smo pametni iz prkosa.



Šta smo onda mi? Lude? Nesrećnici? Najzamršeniji ljudi na svijetu. Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama. Do jučer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo. Ali nismo postali ni nešto drugo. Stali smo na pola puta, zabezeknuti. Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušća, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije. S nejasnim osjećanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja. Preziru nas i braća i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sačuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo. Nesreća je što smo zavoljeli ovu svoju mrtvaju i nećemo iz nje. A sve se plaća, pa i ova ljubav.



Zar smo mi slučajno ovako pretjerano mekani i pretjerano surovi, raznježeni i tvrdi, veseli i tužni, spremni uvijek da iznenadimo svakoga, pa i sebe? Zar se slučajno zaklanjamo za ljubav, jedinu izvjesnost u ovoj neodređenosti? Zar bez razloga puštamo da život prelazi preko nas, zar se bez razloga uništavamo, drukčije nego Ðemail, ali isto tako sigurno. A zašto to činimo? Zato što nam nije svejedno. A kad nam nije svejedno, znači da smo pošteni. A kad smo pošteni, svaka nam čast našoj ludosti!

....ne radi se o nikakvoj drami, za sve smo krivi sami.Već ovog petka neke stvari moramo raditi ispočetka.Ako i dalje nemamo dobre temelje društva....ebaće nas svakakva "uštva".....

Ali zapamti da su stari ljudi davno rekli: Nije vrijeme došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav. I ovo su takva vremena.

sonia ::

Ali zapamti da su stari ljudi davno rekli: Nije vrijeme došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav. I ovo su takva vremena.

uvek je isti % ovakvih...tj. onakvih.....bez obzira koje je vreme..... :joint:

Dok nam je primata...tj inata nećemo stići u EU ni do prvog kata. :329340:

Pa nešto mi se ni ne žuri ....a i lift je u kvaru do 2017...tako piše na vratima EU

Poznati srpski brend inat...