Dragan Jovanovic Danilov

Dragan Jovanović Danilov rođen je 7. novembra 1960. godine u
Požegi. Studirao je na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Beogradu na
grupi za istoriju umetnosti.

Objavio je zbirke pesama:
Euharistija (Književna zajednica Novog Sada, 1990), Enigme noći
(Književna zajednica Novog Sada, 1991), Pentagram srca (Svetovi, Novi
Sad 1992), Kuća Bahove muzike (Nolit, Beograd, 1993), Živi pergament
(Prosveta, Beograd, 1994), Evropa pod snegom (Prosveta, Beograd, 1995),
Pantokr(e)ator (Prosveta i Nolit, Beograd, 1997), Glava harfe (sa Divnom
Vuksanović; Prosveta, Beograd, 1998), Alkoholi sa juga (BMG, Beograd,
1999), Koncert za nikog (Književna opština Vršac, 2001), Homer
predgrađa (Svetovi, Novi Sad, 2003), Gnezdo nad ponorom(Narodna knjiga,
Beograd, 2005) i Memoaripeska (Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd, 2008), romane: Almanah peščanih dina (Prosveta, Beograd, 1996)
i Ikonostas na kraju sveta (Svetovi, Novi Sad, 1998), kao i knjigu
autopoetičkih eseja Srce okeana (Prosveta, Beograd, 1999).
Zastupljen
je u antologiji New European Poets(Graywolf Press, Saint Paul,
Minnesota, 2008). Učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim
festivalima. Održao je više samostalnih književnih večeri i čitanja
poezije u Francuskoj. Dobitnik je književnih nagrada: Brankova, Zmajeva,
Branko Miljković, Meša Selimović, Vitalova nagrada Zlatni suncokret,
Oskar Davičo, nagrada Srpske akademije nauka i umetnosti iz fonda Branko
Ćopić, Prosvetina, Stevan Pešić, Risto Ratković, Jefimijin vez i
Pesma nad pesmama. Dobitnik je i međunarodnih književnih nagrada Pro
Creation i Velika bazjaška povelja.

Danilov je i likovni kritičar
i esejista. Autor je preko dve stotine tekstova koji su objavljeni u
katalozima likovnih izložbi. Njegove autorske izložbe Metafizika crteža i
Mediteranska ozarenja održane su u Modernoj galeriji u Valjevu 1999. i u
galeriji Doma kulture u Čačku 2002.

Gavran i ja

Tog gavrana na ledini,
ja sam tu smestio.

Ja
sam ga ukadrirao,
naslikao i nahranio
svojim pamćenjem.

Zauzvrat,
on mene greje
sunčanim telom.

Hrabri me da opišem
rečima
svet koji mene
opisuje iznutra.

Lako je gavranu –
harizmatičan
upravo zato
što se ne trudi da to postane,
on ne mora pisati.

Tako
savršenom, njemu je
dovoljno da mene posmatra
kako pišem.

Kad velike duše odlaze

Ovaj dan slepo pokušava da izađe iz svoje
teskobe,
iz oblika koji mu je dat.
Ovo ćutanje razapinje.
Kao vetar koji
najednom promeni pravac,
dolazi vreme u kome više neće biti moguće
izmeriti
nadu; jer velike duše će otići,
a na drugom kraju sveta neće se
roditi nove.

Kad velike duše odlaze to je kao kad
u gustoj
šumi padaju oborena stabla;
mogao bi ovo biti kraj sveta, pomislio
bi,
jer njihov izdisaj prouzrokuje lavine i odrone.
Duše koje su
nas grejale i koje smo voleli,
gde sad obitavaju? Kad bi nas na
trenutak
mogle posetiti, znam da bi naša lica pokrila
sablasnim
pismima od neizgovorenih reči.

Kad velike duše umiru, one onda
huje kroz nas,
kao vetar – tako se sa nama opraštaju, a mi im
ne
možemo kazati ko smo dok ne otvorimo srca
u gluvu noć u kojoj se
šumor lišća pretače
u hučanje koga čak ni mrtvi ne poznaju.
Kada
odu velike duše, kada se kao talas
vrate moru i sve tmine nama
rasvetle,
lišće će zatreperiti i izgovoriti reči
koje se ne
zaboravljaju; i obistiniće se sve.

Jer, laž je da mrtva usta ne
govore: mrtvi
ne prestaju da pripovedaju i sami sebe ekshumiraju –
na
ovoj litici gde vetar povija borove nadnete
nad ponorom, čujem
njihove glasove.
Oni će nas izmeriti svojim pamćenjem
i vratiti
razložnom odgovoru.
Pahulje će vejati odozgo zato da imenuju
šta
je belo a šta ne; sa izrečenom kaznom
svitanje će nas izmiriti, a mi
ćemo sačekati
svemoćni dan da nastavi priču bez topline.

Davno izgovorene reči



Ne govorim rečima već ćutanjem
za
koje mi je potreban odjek.

Ogledalo je moj sagovornik
zastrašujuće
ćutljiv, a moja obaveštenost
toliko savršena da odmah zaboravljam
šta
se maločas dogodilo i koja je rečenica
napustila moja usta.

Ali,
naše se davno izgovorene reči
nama vraćaju iz dubokih klanaca,
sa
planinskih vrhova prekrivenih snegom,
iz predela koji su postali
nenastanjivi
i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
užasnute
saznanjem da još uvek postojimo
u nekom kutku grada.

Naše nas
davno izgovorene reči posećuju
svake noći, izranjajući iz tamnih
bezdana,
hoteći da nas venčaju sa nama samima.

Ali mi ne
možemo čuti ono što smo izrekli,
niti znati zašto smo još uvek ovde
kraj zavese
koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
donoseći
lišće na kome nikada nećemo
napisati svete knjige.