Nasi u svetu

Poznati Srbin u svetu filma je Gojko Mitić, rodjen u mestu Strojkovce, 1940, Moravska Banovina( da nije Stajkovce?) Čovek je, istina, u karijeri otišao na pogrešnu stranu sveta i završio u Istočnom Berlinu. Tamo se proslavio glumeći u "red Western" filmovima, uglavnom inspirisanih romanima Karla Maja. On je, naravno, bio Vinetu, legendarni poglavica Apacha, borac za pravdu i ljudsko dostojanstvo.




Postoje nase organizacije, udruzenja, ambasade, konzulati, ali i pojedinci kojih ima svugde sirom planete.
Dokle smo stigli , i gde nas sve ima?

Brad Dexter (Вељко Шошо) je rodjen u Nevadi, ali je srpskog porekla. Jednom na snimanju nekog filma na Havajima, Frenk Sinatra je počeo da se davi u vodi (zli jezici kazu da je bio malo "veseo"), i Veljko, koji se tu našao, spase mu zivot, i tako obezbedi sebi mesto medju zvezdama.




Veljko Velicanstveni

Igrao je u "7 Veličanstvenih", majstora sa nozevima, Hari Luck-a, pored ostalih brojnih uloga.

Mileva Marić-Ajnštajn


Mileva Marić

Mileva Marić-Ajnštajn 1896 godine

19. decembar 1875. Titel (Austro-Ugarska)

4. avgust 1948. Cirih (Švajcarska)

Mileva Marić-Ajnštajn (19. decembar 1875, Titel, Austro-Ugarska, danas Srbija - 4. avgust 1948, Cirih, Švajcarska), srpska matematičarka, prva žena Alberta Ajnštajna, jednog od
najgenijalnijih ljudi 20. veka. Postoje tvrdnje da je ona doprinela ranim
Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i
predmet je brojnih polemika.
Mileva Marić je rođena u bogatoj porodici u Titelu u Vojvodini (tada deo Austro-Ugarske) kao najstarija od troje dece
u porodici oficira austro-ugarske vojske. Prilikom rođenja Milevi je
iščašen kuk, tako da joj je leva noga bila kraća. Ubrzo nakon njenog
rođenja, njen otac je završio vojnu karijeru i dobio je posao u sudu u Rumi, a kasnije u Zagrebu. Mileva je imala mlađu sestru Zorku
(1883—1938) i brata Miloša (rođenog 1885.)
Obrazovanje



Bista Mileve Marić-Ajnštajn u Sremskoj Mitrovici





Mileva je 1886. godine krenula u žensku gimnaziju u Novom Sadu, a 1888. je prešla u gimnaziju u Sremskoj Mitrovici, gde je maturirala
1890. kao najbolja u razredu iz matematike i fizike. Od 1890. je
pohađala Kraljevsku srpsku školu u Šapcu. Kada se preselila u Zagreb, dobila je specijalnu dozvolu da bi išla u
školu u koju su išli samo dečaci.
U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i
fizike. Ona je bila tek peta žena koja je bila primljena u ovu školu.
Jedan on njenih kolega na predavanjima iz fizike je bio Albert Ajnštajn, koji je tada imao 17
godina. Prve dve godine studiranja su bile vrlo uspešne za Milevu. Jedan
semestar je provela u Hajdelbergu. Dok je bila odsutna dopisivala se
sa Albertom, koji joj je napisao da mu nedostaje. U Cirih se vratila
1899. i njihova veza je planula. Milevini roditelji se nisu protivili
toj vezi, pošto su znali da su njene šanse za brak bile male zbog njene
bolesti. Međutim, Ajnštajnovi roditelji su se protivili jer je bila
starija od njega 3 i po godine i nije bila Jevrejka.
Uprkos obećavajućem početku studija, Milevin uspeh je počeo da slabi.
U leto 1900. nije položila svoje završne ispite. Iako je i Milevin i
Albertov prosek bio manji od potrebnih 5,0, Albertov prosek 4,9 je bio
zaokružen na 5,0, ali za Milevinih 4,0 je najviše zaslužna slaba ocena
2,5 iz teorije funkcija. Ajnštajn je diplomirao i otišao kući za
raspust. Mileva je ostala u Cirihu, radeći kao laboratorijski asistent i
pripremala se da ponovo izađe na ispite. Mileva i Albert su se ponovo
sastali na jezeru Komo. Nekoliko nedelja kasnije Mileva je
otkrila da je trudna, a u julu 1901. je opet pala na ispitima. Te
jeseni Ajnštajn je dobio slabo plaćeni posao nastavnika na zameni u Šafhauzenu.
Brak
sa Ajnštajnom



Stan Ajnštajnovih u Bernu





U Novom Sadu, krajem januara ili početkom februara 1902. Mileva je
rodila kćerku Liserl. U svojoj 27. godini, sa nezavršenim fakultetom i
vanbračnim detetom, počela je da se oseća kao sramota za porodicu. U
međuvremenu, Albert je u dobio posao u patentom zavodu u Bernu. Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Neko
vreme pre venčanja Liserl je obolela od šarlaha. Nije poznato da li je umrla ili je data na
usvajanje. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa
njom. Njihov brak je funkcionisao tako što je Albert šest dana nedeljno
provodio u patentnom zavodu, slobodno vreme je posvećivao fizici, a
Mileva je pokušavala da se nosi sa gubitkom deteta i neuspehom na
fakultetu. Ipak, brak je krenuo na bolje kako je Albert dobio povišicu i
rođenjem sina Hansa Alberta. Ajnštajn je 1905. objasnio fotoelektrični efekat, a 1908. je
dobio licencu za rad na univerzitetu u Bernu. Sledeće godine je dao
otkaz na Univerzitetu u Bernu i patetnom zavodu i prihvatio je mesto
vanrednog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Cirihu.
Ajnštajn je počeo da se dopisuje sa bivšom devojkom, pa je njihov
brak zapao u krizu. Da bi vratio mir, otputovali su na odmor. Njihov
drugi sin Eduard je rođen 1910.
Sledeće godine, Albert se sa porodicom preselio u Prag, gde je postavljen za redovnog profesora na
Univerzitetu Karl-Ferdinand. Za Milevu je ovaj prelazak bio težak; kao
Srpkinja je bila osetljiva na napetosti između nemačkih i čeških nacionalista, sa kojima sa kao Slovenka identifikovala. Ajnštajn se 1912. vratio u
Cirih, što je bio potez za koji je Mileva verovala da će ojačati njihov
brak. Ipak, Albert je pronašao novog saradnika za matematiku Marsela
Grosmana. Takođe je imao novu ljubavnicu, rođaku Elzu Lovental. Ova
kriza je došla u proleće 1914. kada je Albert prihvatio položaj stalnog
člana prestižne Pruske
akademije nauka, kao i mesto redovnog profesora na Univerzitetu u
Berlinu. Mileva je ispočetka odbila da prati Alberta, pošto je Elza
živela u Berlinu, ali su se ipak preselili. Albert je
napravio spisak naredbi za Milevu, sa zapovestima kao što su „odgovaraj
mi samo kada ti se obratim“. U julu 1914, dan pre izbijanja Prvog svetskog rata, Mileva je spakovala
stvari i vratila se sa decom u Cirih.
Albert je ostao sa Elzom i dovršio Opštu teoriju relativnosti.
Godine 1916. je zatražio razvod od Mileve, koja se razbolela od ovog
zahteva. Dok je Mileva bila bolesna, njena mlađa sestra Zorka se brinula
o deci, ali je Zorka doživela nervni slom,
pa je sledeće dve godine provela u psihijatrijskoj klinici. Mileva je
konačno pristala da Albertu pruži razvod 1918, a Ajnštajn se složio da
Milevi da novac od bilo koje buduće Nobelove nagrade. Zvanično su se rastali 14. februara 1919, a
Albert se oženio Elzom 2. juna 1919. Te godine, savijanje svetlosti u gravitacionom
polju za vreme pomračenja Sunca je bilo glavni dokaz za
Opštu teoriju relativnosti, što je Ajnštajnu donelo svetsku slavu.
Nakon
razvoda



Kuća Mileve Marić-Ajnštajn u Cirihu





Teško obolela sestra Zorka je doživela još jedan nervni slom, a
prethodno je zapalila veliku količinu novca svojih ostarelih roditelja u
Novom Sadu. Milevin otac Miloš je 1922. umro od moždanog udara, a Zorka je zakonski proglašena
nesposobnom.
Iako je postao slavan zbog teorije relativiteta, Ajnštajn je Nobelovu
nagradu za fiziku dobio za objašnjenje fotoelektričnog efekta. Ajnštajn
zbog putovanja nije prisustvovao dodeli nagrade, pa mu je švedski
ambasador tek 1923. dodelio nagradu, a Albert je novac prepustio Milevi.
Mileva je uložila novac u tri stana u Cirihu, kao i za negu mlađeg sina
Eduarda, koji je 1930. oboleo od šizofrenije. Ova decenija
je za Milevu bila jako teška: Albert i Elza su zbog nacista emigrirali u Sjedinjene Države,
Milevina majka je umrla na dočeku nove 1935. godine, a sestra Zorka je
umrla 1938. godine. Stariji sin Hans Albert je sa svojom porodicom 1938.
emigrirao u Sjedinjene Države, gde je njen najmlađi unuk Klaus Martin
umro u roku od nekoliko meseci.
Mileva je zbog dugova nastalih zbog Eduardove bolesti morala da proda
dve kuće, a pretila je opasnost da ostane i bez treće, pa se obratila
Albertu za pomoć. Ajnštajn je preuzeo vlasništvo nad kućom, ali ju je 8
godina kasnije iznenada prodao za 85.000 švajcarskih franaka, pod uslovom da kupac
dozvoli Milevi da ostane u kući. Međutim, na dočeku Nove godine, Mileva
je iznenada dobila zvanično obaveštenje da je njen najam istekao. Jedan
prijatelj joj je pokušao produžiti boravak i otkriveno je da je
kupčevih 85.000 franaka slučajno uplaćeno na Milevino ime. Albert je
zahtevao da mu Mileva vrati novac i pretio da će izbaciti Eduarda iz
testamenta.
Tog proleća Milevi je pozlilo tokom jednog Eduardovog nasilnog
napada, i onesvetila se. Umrla je u bolnici tri meseca kasnije, 4. avgusta 1948. godine i
sahranjena je na ciriškom groblju Nordhajm. Za njen grob šira javnost
je saznala 2003. godine zaslugom Petra Stojanovića, osnivača
Memorijalnog centra „Nikola Tesla“ iz Sent Galena. Nakon pet godina, 14. juna 2009.
godine, osvećenjem i otkrivanjem spomen obeležja predstavnici Republike
Srbije prvi put su zvanično odali počast Milevi Marić-Ajnštajn.

Понекад ми се чини да моја жена и кћерке живе у другој временској зони. Нису још ни очи отвориле, а ево већ причају брзо и гласно као да је, у најмању руку, подне. Мени, са друге стране, као неком џангризавом деди, првих сат-два по устајању није ни до чега; смета ми и светлост и бука, као да сам мамуран и само гледам да се не закуцам у каква врата или зид, бауљајући по кући. Сунце се јутрос изгледа заплело у бројна острва са друга стране океана, па још није стигло да нам осветли прозоре, а напољу се спустила магла; густа - толико да може ножем да се сече и служи уместо вруће пите са сиром за доручак.
Гледам једну рупу у „зиду“ спаваће собе, што је мачак Мишко пре неко вече направио, јурећи ноћног лептирића по собама, па се сетих приче коју сам пре пар дана чуо од мог другара Светозара. Његов син Огњен, средњошколац, уме кад се наљути, да удари руком или чак и главом по гипсаном зиду, какве праве овде у Канади, како би се ослободио нервозе. Прошле године ишли су код родбине у Србију, па су посетили и Огњенову баба Данку на селу, да се мало науживају природе, мира и тишине. И све је било добро, док их то поподне није неки дивљи возач, бежећи од „маказица“ исекао колима и умало утерао у јарак крај пута. Огњен није могао да се смири, па је по доласку код бабе у кућу, по навици, из све снаге „залепио“ руком у зид... Заборавио се Огњен или можда није ни знао да се зидови у Србији не праве од гипса, већ од бетона или камена. Две недеље касније док је насмејан причао другарима у Калгарију о свом „бисеру“, шака га је још увек „мушки“ болела.
Прошле године на Чолином концерту у Калгарију, угледа Јован у гужви свог доброг другара Милутина. Пробијао се ка бини са једном лепушкастом девојком, кад Јован у тренутку реши да му направи „зврчку“. Изненада приђе девојци и брзо јој прошапута на уво:“Загрли ме, загрли ме, прави се да ме знаш!“ – те се они тако чврсто загрлише, док је Милутин баш био затечен том сценом... Потом су се два другара срдачно поздравила, а Јован је на српском упитао девојку како се проводи на концерту. Она је само слегнула раменима. Упита је Јован потом како се зове, а кад је она одмахнула главом, схватио је о чему се ради. Поновио је питање на енглеском, а она рече „Рејчел“. Тада је Милутин праснуо у гласан смех, јер је схватио шта се стварно догодило који минут раније.
Драганов брат Борис дуго је већ живео у Норвешкој. У децембру прошле године заказао је венчање са дугогодишњом девојком, Норвежанком. Драган је брзо добио визу и радовао се том венчању као да је његово. Решио је да се провесели и учини тај дан незаборавним и своме брату и себи. У ресторану у коме је организовано венчање, било је много раздраганог народа, музика је трештала до дубоко у ноћ, а конобари су сви одреда причали само енглески, јер је гостију било са свих страна света. Како је Драгану енглески био потпуно стран, брат Борис је наручивао вино за њега... После неколико сати, Драган је пришао брату и тихо га упитао:“Боки брате, ја не знам шта се ово дешава - попио сам већ три флаше вина, а ништа ме није ухватило.“ - Борис се једва суздржао да не прасне у смех. Тренутак касније, није више могао да чува тајну, па је признао брату да му је цело вече поручивао безалкохно вино... Братски загрљај и осмех решили су „неспоразум“, али сећање да безалкохолно „пијанчење“ на братовој свадби препричаваће се с колена на колено...
Митар је после седам година боравка у Калгарију у Канади, решио да се врати у Србију. Пошто је у том граду постојала српска радио станица, решио је Митар да подели радосну вест са свим пријатељима, па је у ударном термину, на радију прочитана његова порука следеће садржине:
"Ој Канадо, родило ти грожђе, *еби Митра, ако опет дође!"
Прође година дана, кад Митар реши да се поново исели из Србије и дође у Калгари... Начули су то његови пријатељи из Калгарија и спремили му за повратак пуну корпу грожђа!!! Ипак, кум његов, који је остао у Калгарију, јавио му је шта се спрема, па је уместо у Калгари, отишао у Торонто...
Живели!
Ален Ђелић, Калгари - Канада

Miodrag Stojković
Genetičar koji je prvi u svetu uspeo da klonira ljudske matične ćelije u medicinske svrhe. Stojković kaže da postoji grupa bolesti u kojima će se matične ćelije primenjivati „sa velikim očekivanjima, ali da one nisu lek i odgovor za sve ljudske bolesti“. Prema njegovim rečima, primena matičnih ćelija je realnost koja je kompletno promenila sliku regenerativne medicine. Stojković se naučnim radom bavio u Velikoj Britaniji, a trenutno je u Španiji. U radu mu pomaže supruga Petra.

Unatoč bolesti i sudbini u kolicima postao uspješan glumac


Da se sve može uspjeti samo kad se hoće, pokazuje primjer Erwina Aljukića. Ovaj Bosanac, čiji su roditelji podrijetlom iz Tuzle, sjedi u kolicima. Ali je ipak uspio kao glumac u Njemačkoj. Glumi u telenoveli Marienhof.

Od 1992., otkad je počelo prikazivanje Marienhofa na prvom njemačkom programu ARD-u, ovu sapunicu mnogi Nijemci redovito prate svaku večer. Od 1998. u ovoj nadugovječnijoj sapunici glumi i jedan Bosanac - Erwin Aljukić. Ovo "w" u njegovom imenu je ostalo kad je upisivan u matični ured u Ulmu, gdje je i rođen.

Na glumačkom setu u Münchenu, Erwin Aljukić pored dvije mlade glumice djeluje potpuno samouvjereno. S pravom, jer 12 godina već, 33-godišnji Erwin glumi u ovoj omiljenoj sapunici kompjuterskog stručnjaka Frederika Neuhausa. Iako se isprva namjeravao više baviti modom i novinarstvom, za što se i školovao, igrom sudbine se našao u glumačkim vodama. Roditelji, jugoslavenski gastarbajteri, su, kaže, veoma ponosni na njega. "Moja porodica i moja mama, oni nisu ponosni na to što sam ja sada na televiziji, nego su ponosni na to kako sam ja svoj put našao, da sam imao hrabrosti naći svoj put."

Kolica i bolest su ga samo ojačali

Imao je hrabrosti naći svoj put, unatoč hendikepu. Ovaj metar i 35 centimetara visoki glumac sjedi u kolicima. Boluje od takozvane bolesti krhkih kostiju. "Moja mama uvijek kaže: 'Erwine, da ti nisi imao te teškoće, ti ne bi bio taj kakav jesi!' Zato što - ja sam se navikao na to da se moram boriti. Meni ništa nije palo u krilo."



Iako... priznaje, uloga u Marienhofu mu jeste na neki način pala u krilo - dok je studirao modno novinarstvo. "Tu slučajno u školi je zvao Castingbüro od Marienhofa, od ove produkcije, i nekoga su tražili za tu ulogu. Tajnica se tako sjetila i kazala preko telefona: 'Ah, imamo tu jednog učenika, meni se čini da bi on za to bio odličan'. I tako je to krenulo sasvim slučajno."

Želja da glumi u BiH

Od tada Erwin Aljukić pripada stalnoj glumačkoj postavi Marienhofa i ne propušta nijednu priliku da naglasi da je, unatoč njemačkoj putovnici, u srcu Bosanac. "Ja primijetim da je to jedan veoma važan dio moje ličnosti. I isto jezik, bosanski jezik. To je bio prvi jezik koji sam naučio, i uvijek mi je bilo važno da nikada ne zaboravim pričati bosanski jezik."

Tu i tamo mu se, naravno, i kad priča bosanski, izmaknu riječi poput "Castingbüro" ili "Theater AG" dok priča o tome kako je postao glumac. Ali mu se to i ne može uzeti za zlo jer, kaže, nema više puno prilike posjećivati Bosnu i Hercegovinu, kao što je to radio prije, dok je bio dijete. Prošli put je svoga djeda i nenu posjetio prije dvije godine u selu pokraj Tuzle.

Volio bi ubuduće kao glumac raditi i u Bosni i Hercegovini. Velika mu je želja surađivati s Jasmilom Žbanić. Iako na taj cilj gleda kao na veliku prepreku, naglašava da mu prepreke dosad nisu stvarale probleme, jer "uspije se! I kad se uspije, to vam dadne takvu hrabrost, takvu energiju. I onda znate: i idući put ću uspjeti, zato što sam već i u prošlosti uspio nekoliko puta!"

Autorica: Marina Martinović

Odg. urednica: Belma Fazlagić-Šestić

Adnan Ćatić, odnosno Gospodar ringa Felix Sturm



Malo je onih koji ne poznaju Felixa Sturma, Svjetskog prvaka u srednjoj kategoriji u verziji WBA. Međutim, onaj ko želi upoznati Felixa Sturma, prvo mora upoznati Adnana Ćatića, najelegantnijeg boksera u Njemačkoj.

Kada je Ćamil Ćatić 1969. godine iz okoline Mostara došao na privremeni rad u Njemačku, a njegova supruga Zahida sedam godina kasnije, nisu ni sanjali da će njihov sin ispuniti svoj dječački san - postati Svjetski prvak u boksu. Kao dječak je igrao nogomet i košarku, ali ljubav prema boksu je ipak prevladala. Njegov bokserski talent je otkriven 90-tih godina, a profesionalna karijera počinje 2000. godine kada je promijenio ime.



„Za ime Felix Sturm sam se odlučio samo zbog boksa. To je bilo normalno i u vrijeme nekadašnjih filmskih zvijezda kao što su Marilyn Monroe (Norma Jeane Mortenson) ili Charlie Chaplin (Charles Spencer Chaplin). U Njemačkoj je danas veoma teško postati zvijezda i zaraditi nešto novca, a da se ne odlučite za neko upečatljivo ime. Boks nije lagan posao. Ja sam vazda bio Adnan i vazda ću ostati Adnan. Rođen sam kao Adnan Ćatić i umrijeću kao Adnan Ćatić“.



Vjera kao vodilja života



Felix Sturm, koji ima i svoj vlastiti trening-kamp, pored svakodnevnog višesatnog treniranja, snagu za uspjehe pronalazi u porodici u kojoj prvo mjesto zauzima sin Mahir, ali i u vjeri. “Vjera mi je vodilja kroz cijeli život, ne samo u boksu. Mislim da ljudi koji ne vjeruju nemaju cilj u svom životu. Drago mi je da sam tako odgojen. Potrudiću se da tako odgojim i svog sina. Vjera je važan faktor u mom životu ali i mojoj porodici. Moja rahmetli majka me prvi put u džamiju poslala sa pet godina”.



"Milion drugih stvari se može zaboraviti, ali Srebrenica ne"



Iako je rođen u Njemačkoj i ima njemačko državljanstvo, Ćatić se nakon mečeva ne stidi podići bosanskohercegovačku zastavu i u razgovorima sa novinarima naglasiti da je porijeklom iz BiH.



“Moji roditelji su iz Bosne. Rođen sam u Njemačkoj ali sam u srcu Bosanac. Kada kog imam priliku odem u BiH, bar na tri ili četiri dana. Tamo je moja familija. Volim Mostar, Sarajevo, planine, burek, ćevape, volim ovce i koze, jednostavno volim sve što je bosansko. Nikada se nisam stidio svojih korijena i svog porijekla. Na mom posljednjem meču 11. jula protiv Korena Gevora sam visoko podigao bosanskohercegovačku zastavu na kojoj je pisalo 'Ne zaboravite Srebrenicu'. Milion drugih stvari se može zaboraviti, ali Srebrenica ne. Ne samo Srebrenica, ne smije se zaboraviti ni 11. septembar”.



Dobar primjer integracije



Ćatić ne voli učešće u velikim tv šouima, jer kako kaže, on je Svjetski prvak, a ne Miki Maus. Međutim, to ne znači da nije spreman pomoći drugima. Rado odlazi u zatvore kako bi mladima pomogao u povratku na, kako kaže, pravi put. Pomoć u integraciji stranaca mu takođe nije nepoznata stvar. U humanitarnom radu ima podršku svojih prijatelja. Jedan od njih je i njemački reprezentativac i nogometaš FC Kelna Lukas Podolski. „On je veliki bokser i nadam se da će još dugo ostati nepobijeđen. On kao i ja nije rođeni Nijemac. Ukoliko se naša sličnost o tom pitanju može povezati, onda ćemo o tome rado razgovarati“.



Adnan Ćatić ima i vlastitu promotorsku firmu, što mu daje osnovu za ostvarenje još jednog sna: „Najveći san i najveći plan mi je boksati u Sarajevu ili Mostaru. Možda ću nekada ponovo dobiti bosanskohercegovački pasoš i imati priliku boksati pod bh. zastavom. Ništa se ne zna“.



Međutim, ono što se zna je da Ćatić u ring ponovo ulazi polovinom septembra. Biće to u Areni u Kelnu, kada će publika uživati u, kako kaže, spektaklu. A u njoj, kao i obično, nekoliko hiljada onih koji su porijeklom iz BiH.



Autor: Mehmed Smajić

Odgovorna urednica: Marina Martinović



Iako uspjesan decko...nesto mu ne da mira,hvata se za ono sto ne treba...Svaka cast na uspjehu,ali nacionalizam?? :protest:

DRŽAVLJANSTVO INDIJANSKOM POGLAVICI

• Ričard M. Milanović, po ocu Srbin a po majci Indijanac, predsednik je saveta plemena Agua Kaliente Kahuila u Kaliforniji


Ministarstvo za dijasporu Vlade Srbije predložilo je indijanskom poglavici iz Kalifornije Ričardu M. Milanoviću da postane državljanin Srbije. Ričard M. Milanović iz Palm Springsa, po ocu Srbin a po majci Indijanac, predsednik je plemenskog saveta i predvodi skup veoma uspešnih indijanskih plemena pod imenom Agua Kaliente Kahuila. Početkom 20. veka otac Ričarda Milanovića došao je u Palm Springs i oženio se Indijankom.
- Telefonom sam nedavno kontaktirao kabinet gospodina Milanovića i njegovim najbližim saradnicima, pošto je on bio službeno odsutan zbog ranije dogovorenih poslovnih obaveza, preneo spremnost i želju Ministarstva za dijasporu da Ričard Milanović postane državljanin Srbije, naravno ako to želi. Čekamo njegov odgovor u uverenju da će geni koje je nasledio od oca doprineti da se Ričard Milanović, iako po rođenju američki državljanin, odluči da stekne i državljanstvo zemlje svojih predaka po očevoj liniji - kaže za "Vesti" Vukman Krivokuća, pomoćnik ministra za dijasporu.
Ričard Milanović je, inače, na fakultetu diplomirao biznis i menaxment. Otac je šestoro dece, od kojih troje ima sa sadašnjom suprugom Melisom. NJegov veliki poslovni uspeh predstavlja preuzimanje hotela pod nazivom "Spa" u Palm Springsu, u kojem je otvoren i kazino, pošto je objekat bio podignut na indijanskoj zemlji koja je po ugovoru između vlade SAD i Indijanopolisa, posle 100 godina korišćenja, morala da se vrati plemenu. Godine 1992. zdanje je restaurirano i otvoreno za goste. Investirano je 35 miliona dolara i zaposleno 2.000 Indijanaca. Pored ovog hotela, plemenu je na upravljanje vraćen i muzej kulture, kao i turistički program indijanskih kanjona.
Srpska dijaspora

Beograđanka postala nova književna zvezda u Americi

Najnovija američka književna zvezda rodom je iz Beograda. Mlada spisateljica Tea Obreht (Beograd, 1986) objavila je krajem prošle godine svoj roman prvenac...
...„The Tiger’s Wife”, koji je već naišao na hvalospeve u američkoj štampi kakve većina pisaca čeka ceo život.




„Ona je balkanski Singer”, pisao je „Vašington post”. Nova potvrda njene rastuće popularnosti je ugovor koji je sklopila za sledeću knjigu, u vrednosti od 500.000 dolara, kao i činjenica da se našla u užem izboru za prestižnu britansku nagradu „Orandž”. Tein agent u SAD Set Fišman potvrdio je za „24 sata” da je prava za roman „The Tiger’s Wife” otkupila i beogradska izdavačka kuća „Laguna”.

Tea je rodni Beograd napustila 1992. godine, a s ocem Slovencem i bakom, bosanskom muslimankom, ona se zatim odselila prvo na Kipar, pa u Egipat. Nakon preseljenja u SAD 1997. godine, počela je da piše na engleskom jeziku, a već prve priče privukle su veliku pažnju američke javnosti, jer su objavljene u prestižnom „Njujorkeru”. Tada je u izboru „Njujork tajmsa” proglašena za dolazeću zvezdu književne scene, u okviru izbora „20 ispod 40” (dvadeset autora mlađih od četrdeset godina).

Radnja romana smeštena je u neimenovanu zemlju bivše Jugoslavije, a glavna junakinja je doktorka Natalija Stefanović, koja dolazi da pomogne deci u jednom lokalnom sirotištu u manastiru. U stilu koji američka književna kritika opisuje kao raskošan, precizan i osvežavajući, Tea je ispričala neobičnu priču o preplitanju balkanske istorije i sujeverja. Jedan od likova je Natalijin deda, koji joj priča narodne priče poput one o gluvonemoj ženi koja se sprijateljuje s odbeglim tigrom, ili o vampirolikom Besmrtnom Čoveku koji donosi smrt drugima...
Tea Obreht je poslednji put bila u Beogradu 2009. godine, kada je od časopisa „Harper” dobila zadatak da napiše istraživački tekst o verovanju u vampire u današnjoj Srbiji.
- Tada sam ponovo otkrila Beograd. Primetila sam promene u samom gradu i u načinu na koji se ljudi ponašaju, tako da sam se ponovo emocionalno vezala za to mesto i tu kulturu - kaže Tea.
Književna kritika u SAD naročito je pohvalila knjigu „The Tiger’s Wife”, jer u američku književnost prvi put na velika vrata unosi deo nasleđa balkanske i istočnoevropske kulture. Ipak, ono po čemu je Balkan najpoznatiji u Americi nisu ni kultura ni Ivo Andrić, inače jedan od Teinih omiljenih pisaca.
„Balkansko nasleđe života usred tolikog nasilja i svetogrđa proizvelo je ono što Obrehtova zove ‘iluzija normalnosti, ali nikada mir’. To jeste deprimirajući zaključak, ali iskazan pripovedanjem koje je ovako zavodljivo, to je život koji ćete zapamtiti”, napisao je kritičar „Vašington posta” Ron Čarls.

Srpkinja portparol predsednika Sejšela
Srđana Janošević, koja se sa roditeljima pre 24 godine odselila na ova egzotična ostrva, brine o odnosima s javnošću tamošnjeg prvog čoveka države

Prvi put je na Sejšelima bila kao 16-mesečna beba koju su roditelji poveli na odmor. Sa sedam godina ostala je da živi tamo, pasoš te ostrvske države dobila je sa 16, a pre dve godine postala je deo kabineta predsednika Sejšela gde danas radi kao šef press službe.

Grupa malih ostrva u zapadnim vodama Indijskog okeana, koju je 2010. posetilo tek 55 ljudi iz Srbije, već 24 godine dom je Srđane Janošević. Kao još jedan dokaz činjenice (izgleda neosporne) da izdanaka naše gore ima na svakom parčetu planete, i da su radom, talentom i obrazovanjem obezbedili visoka mesta u svetu biznisa, nauke, politike, umetnosti, ona je deo jedne od pet srpskih i tri mešovite sejšelsko-srpske porodice, stanovnika države koju u turističkim ponudama opisuju kao zemaljski raj.

Od pre dve godine ova 31-godišnja devojka zadužena je za odnose s javnošću aktuelnog predsednika Sejšela Džejmsa Mišela, a od pre godinu dana je i šef tog odseka.

„Nikad nisam ni pomislila da ću raditi za šefa države”, kaže Srđana, „a onda su me u aprilu 2009. pozvali iz kabineta predsednika i rekli mi da on ceni moj rad i da bi hteo da radim kod njega”.

Vrata tog kabineta nije joj otvorila partijska knjižica, kako bi se iz iskustva Srbije moglo očekivati, već prethodni osmogodišnji novinarski rad, najpre na tamošnjem radiju, a zatim i u informativnom programu televizije gde je radila i kratke dokumentarne filmove. Za njenu sklonost ka medijima moglo bi se reći da je genetska, jer joj je majka Vesna radila na TV Sarajevo.

Kako su se 1987. našli hiljadama kilometara daleko od tadašnje Jugoslavije?

„Roditelji su voleli da putuju, pogotovo na tropska ostrva. Moj otac Srđan, rođeni Beograđanin, nekada zaposlen u Jatu, prvi put je boravio na Sejšelima 1974. godine, sledeći put smo otišli na odmor, a kasnije su odlučili da odu da rade. Kada je počeo rat u Bosni i Hercegovini, shvatili smo da nemamo gde da se vratimo, pa smo ostali da živimo tamo.”

Srđana je školovanje započela na Sejšelima, a nastavila u Velikoj Britaniji gde je maturirala i diplomirala englesku književnost i francuski jezik i istoriju na Univerzitetu Reding. Kao dobitnik prestižne Čivning stipendije, tu je završila i master studije iz etike i političke teorije.

Za stanovnike Sejšela, 87.000 doseljenika, kaže da su primer skladnog i mirnog života ljudi različitih rasa, vera i nacija. Doprinos tome dali su i malobrojni Srbi, koji su sa Grcima, Ukrajincima, Rusima i Bugarima napravili malu pravoslavnu zajednicu u kojoj je Srđanin otac rukopoložen za sveštenika. Ona se nada da će jednog dana tamošnja pravoslavna kolonija sagraditi crkvu.

Ankica Marinković


Raj za ljubitelje mora i peščanih plaža

Ni ovu malu ostrvsku državu čija egzistencija počiva na turizmu nije zaobišla ekonomska kriza. Troškovi života su, kaže Srđana, postali veći, ali se uz pomoć MMF-a već dve godine sprovode ekonomske reforme. „Mereno kroz kriterijume zdravstvene zaštite, obrazovanja, ekologije, ljudskih prava, slobode govora, Sejšeli imaju najbolji standard u regionu”, dodaje. Na pitanje da li je to zaista raj na zemlji, kako ga predstavljaju na fotografijama u turističkim katalozima, odgovara da za one koji vole more, sunce, peščane plaže i tropske šume svakako jeste. „Sejšeli ne žele da postanu destinacija za masovni turizam kako bi očuvali prirodu. Prošle godine ova ostrva posetilo je rekordnih 174.000 turista”, obaveštava nas Srđana.


Na godišnji odmor u Srbiju

Bez obzira na to što se odavno odselila, Srđana nije zaboravila srpski, a i godišnji odmor provodi ovde. I prošlog septembra bila je u Beogradu: „Sejšeli su za ljude iz Srbije egzotika, a za mene je to Srbija”.

O njenim vezama sa korenima govori i kratki dokumentarac „Svedok”, koji je snimila 2006. To je, kaže, obično svedočanstvo o mučnom životu Srba i Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji: „Za vreme NATO bombardovanja radila sam kao radio novinar i bila sam ljuta, jer su mnogi zapadni mediji u izveštajima pravdali sve zločine te agresije. Film sam napravila na engleskom da bih mogla da ga prikažem na Sejšelima i da ga šaljem novinarima, prijateljima i televizijama po svetu”.

Vojvoda Radomir Putnik ima planinu u Kanadi






OTAVA - Mnogi znaju da na Mesecu postoji krater nazvan po jednom od najvećih klimatologa i astronoma 20. veka Milutinu Milankoviću, kao i da srpskih toponima ima u mnogim delovima planete, ali malo ko u Srbiji, a ni među oko 200.000 kanadskih Srba svih generacija, zna da u Kanadi postoji planina Putnik.

Ta planina deo je lanca Stenovitih planina između kanadskih provincija Alberte i Britanske Kolumbije u planinskom masivu Kananaskis i visoka je 2.940 metara.

Kanađani su je tako nazvali još 1918. odajući počast načelniku Vrhovne komande srpske vojske (1912-1916) i prvom srpskom vojvodi Radomiru Putniku (1847-1917).

Ravnogorski pokret iz Kalgarija, najvećeg grada Alberte, i grupa ljudi iz Edmontona, glavnog grada te provincije, ovekovečili su planinu Putnik otkrivanjem i osvećenjem spomen-ploče. Na ploči su na engleskom jeziku uklesane ove reči: "Planina Putnik nazvana je u znak večnog sećanja na muškarce i žene iz savezničkih oružanih snaga u Srbiji i njihovog vođe, vojvode Radomira Putnika (1847-1917)".

"Srbija je izgubila četvrtinu svog stanovništva, kako pripadnika vojske tako i civila za vreme Prvog svetskog rata (1914-1918). Ova žrtva bila je deo kanadskih i savezničkih borbi u Evropi protiv tri carevine u cilju zaštite ljudskih prava i slobode čovečanstva", piše na spomen-ploči.

Svečanost u podnožju planine Putnik imala je srpsko-kanadski karakter i počela je pevanjem kanadske i srpske himne u izvođenju 10-godišnje Kristine Filipović uz pratnju Velimira Živkovića.

Vijorile su se zastave Kanade, Alberte i Srbije, svirala vojna ceremonijalna muzika, a prisustvovali su i kanadski vojni veterani.

Spomen-ploču otkrio je jedan od najstarijih članova Ravnogorskog pokreta iz Kalgarija Branko Tumbas, a osvećenje je obavio paroh srpske crkve Sveti Simeon Mirotočivi u Kalgariju Obrad Filipović.

Prisutne je u ime organizatora pozdravio predsednik te organizacije Boško Ivković, a u ime vlade Alberte direktor Regionalnbog centra Mark Stori (Storie).

Prema rečima ovlašćenog notara Srbije u Kalgariju Milice Opačić, srpska zajednica u tom gradu broji do 5.000 pripadnika i akcija na planini Putnik deo je trajnih i raznovrsnih aktivnosti nekoliko srpskih organizacija u predstavljanju srpske istorije, tradicije i kulture i njihovom očuvanju među kanadskim Srbima.







Autor:



Agencija BETA