* Zmije sveta*

Inland Taipan



Poreklom iz Australije.Najotrovnija medju zmijama.U proseku rastu do 1,8 m.
Nisu agresivne ali ce napasti ako su isprovocirane,u odbrani ako su ugrozene...


Australian Brown Snake




Australija.
1 / 14, 000 unce otrova je dovoljna da ubije coveka.
Veoma brze i agresivne zmije.
Kada su nervozne drzace svoje vratove visoko kriveci ih u oblik slova S.
Zmija ce pojuriti svog agresora i napasti ga.


Malayan or Blue Krait




Azija / Indonezija.
50% ujeda ove zmije zavrsava se fatalno cak i pored medicinske pomoci.
Pojesce druge zmije iako su otrovne,kao i male gustere.
Preko dana su mirne dok nocu postaju agresivne.


Taipan




Australija
Otrov iz jednog ujeda ove zmije je dovoljan da se ubije 12,000 zamorcica(morsko prase).
Opasnost od ove zmije je javnosti dosla do razuma 1950 godine kada je mladi herpetologist Kevin Budden
na smrt izujedan prilikom pokusaja hvatanja zmija radi istrazivanja protivotrova.


Tiger Snake



Australija.
Otrov im je veoma neurotoksican.Paraliza ili smrt mogu nastupiti za manje od 30 min.
Nisu agresivne,pre ce pobeci ako je u opasnosti ali napasce ako je saterana u cosak.


Beaked Sea Snake




Arapsko more,Persijski zaliv,Madagaskar....
Mogu da rone do 100 m,i da ostanu pod vodom i do 5 sati.
Nisu agresivne.
Procenjuje se da je oko 1,5 mg otrova smrtonosan.


Saw Scaled Viper



Bliski istok i Centralna Azija
Tokom dana kriju se na svim mogucim mestima.
Najaktivnije su posle kisa.


Coral Snake



Vecinu vremena provode skrivene u zemlji ili liscu.
Uprkos njihovoj maloj velicini njihov otrov je mocan neurotoksin i svaki ujed
treba da se smatra ozbiljnom pretnjom.
Dovodi do prekida veze izmedju mozga i misica,otezan govor,dupli vid,osamucenost...brzo prelazi do
paralize pa i respiratornih i srcanih problema.


Boomslang



Afrika.Velika,veoma brza, otrovna zmija.
Veoma toksican otrov.Hemotoksin.
Napada hemoglobin u crvenim krvnim zrncima unistavajuci krv.Onemogucava zgrusavanje krvi i zrtva umire od brojnih
krvarenja.

Death Adder



Australija
Ubrizgavaju 40 – 100 mg extremnog,neurotoksicnog otrova po ujedu.
Izaziva paralizu,izaziva smrt totalnim respiratornim gasenjem u roku od 6 sati.

Black Mamba ( Moj favorit)



Mambe žive isključivo u Africi, gdje nastanjuju napuštene jame u zemlji ili brežuljke kamenja.
Love danju. Lovina su im mali sisavci, ptice, žabe koje žive na drveću i gušteri.

Mambe uglavnom, nakon prvog ugriza, napadaju još nekoliko puta. Njihov vrlo delotvoran otrov sadrži prvenstveno različite nervne otrove.

Bez korištenja protivotrova, ugriz jedne od mambi za čoveka je u pravilu smrtonosan. No najopasnije je, ako neka od mambi ugizom ubaci svoj otrov u jednu od glavnih krvnih žila. Tada za terapiju ostaje samo nekoliko minuta vremena.

Crna mamba (Dendroaspis polylepis) nije dobila ime po boji tela. Telo joj je sive ili smeđe boje. Ime je dobila po gotovo sasvim crnoj usnoj šupljini. Veličinom koja može biti i veća od 4 metra, to je najveća otrovnica Afrike.
Kao teritorijalna životinja, ona lovi uglavnom u okolini svog legla. Brzinom koju može postići u lovu od oko 20 km/h, to je i najbrža zmija na svetu.
U slučaju opasnosti, ona će pokušati pobeći.

Ali kad je ugrožena, vrlo brzo postaje vrlo agresivna. Ugrizom izbacuje oko 100 miligrama svog smrtonosnog otrova - to je oko deseterostruko više od smrtonosne količine za odraslog čoveka (10-15 grama). Žrtva se uguši jer otrov paralizuje disajne mišiće.

Sve zmije otrovnice se dele na:

-Elapidae (guje)
-Viperidae (ljutice i jamicarke).

U porodicu guja spadaju kobre, mambe, koralne zmije, australijske otrovnice, morske zmije, te jos neke zmije Azije i Afrike. U porodicu ljutica i jamicarki spadaju europske, azijske i africke ljutice, cegrtuse, te juznoamericke i azijske jamicarke.

Od otprilike 3000 vrsta zmija koliko danas živi na Zemlji za čovjeka je opasno 10 - 12% (300 - 360 vrsta), a nekoliko stotina vrsta je otrovno, ali neškodljivo za čovjeka. Pošto zmije, kao i ostali gmazovi, ne mogu regulisati vlastitu tjelesnu temperaturu, najbrojnije su u tropskim i suptropskim područjima gdje najniža zimska temperatura ne pada ispod 18 stepeni Celzijusa. Zanimljivo je da na svakom kontinentu broj vrsta zmija neotrovnica premašuje broj vrsta otrovnica. Izuzetak je Australija gdje je broj vrsta otrovnica daleko veći nego neotrovnica. Osim toga, u Australiji žive zmije čiji se otrov smatra najtoksičnijim među svim zmijama.

Crna Mamba,najotrovnija zmija na svetu


Građa otrovnih zuba i otrovnog aparata različita je u guja i ljutica. U guja su otrovni zubi smješteni na prednjem dijelu gornje čeljusti. Nepokretni su i, kada su usta zatvorena, smješteni su u kožnom naboru u donjem dijelu usne šupljine. Osim toga, zubi mnogih guja nemaju šuplji kanal unutar otrovnih zubi već su njihovi zubi duboko užlijebljeni. Otrovni su zubi povezani sa otrovnim žlijezdama koje proizvode otrov. Kada ovakva zmija ugrize, iz žlijezde poteče otrov kroz zub (ili žlijeb) u ranu. Specijalnu sposobnost posjeduju neke afričke i azijske kobre. One zbog posebne građe otrovnih zubi mogu štrcati otrov na udaljenost i do 3 metara i tako se braniti od napadača. Otrov ima jako nadražujuće djelovanje na oči i, ako ga se odmah ne ispere, može dovesti do trajne sljepoće. Posebno su po toj osobini poznate četiri vrste afričkih kobri. To su crnovrata kobra (Naja nigricollis), mozambička kobra (Naja mossambica), crvena kobra (Naja pallida) i ringhal (Hemachatus haemachatus). I neke vrste azijskih kobri također mogu štrcati otrov.




Ljutice i jamicarke imaju najrazvijeniji otrovni aparat i zube. U njih su zubi takodjer smjesteni u prednjem dijelu gornje celjusti i izgledaju kao injekcijske igle, ali su pokretni. Kada nisu u upotrebi, zubi su u ustima savijeni unazad i prekriveni su zastitnim koznim naborom. Prilikom ugriza, zubi se uspravljaju i otrov iz otrovne zlijezde potece kroz zubni kanal u ranu. Jamicarke posjeduju i specijalne organe smjestene u jamice izmedju nosnih otvora i ociju. Ti organi su termoreceptori i zmija ih koristi da u mraku pronadje toplokrvni plijen. Ovi organi spadaju medju najosjetljivije receptore u zivotinjskom svijetu i mogu registrirati temperaturnu razliku od 0,001C. Jos se uvijek ne zna kako mozak zmije rekonstruise termosliku koju stvaraju ovi organi.

To je ona prva zmijica od gore.... Inland Taipan

Samo ja sam onako odokativno pisala opise...Nisam bila detaljna...

:shushu: :shushu:


Evo jos jedne koju obozavam... Ne spada bas u ovu grupu..ali...

Boa constrictor

Citat :

To je ona prva zmijica od gore.... Inland Taipan

Samo ja sam onako odokativno pisala opise...Nisam bila detaljna...

Znam,znam...ja sam slucajno nasla ovo,pa rekoh zasto ne copy-paste

Inace,zmija se ne plasim,samo gledajuci ih ovako,na fotografijama

Hahahhaha..... :rlol:

Ja ih obozavam... Cak i postujem...
Bas zato sto ih se vecina plasi...

bosankaa ::

Znam,znam...ja sam slucajno nasla ovo,pa rekoh zasto ne copy-paste

Inace,zmija se ne plasim,samo gledajuci ih ovako,na fotografijama

Bokssha ::

Hahahhaha..... :rlol:

Ja ih obozavam... Cak i postujem...
Bas zato sto ih se vecina plasi...

A ja pošto nemam šta pametno da kažem ,prebacicu sa fotografije na "zivotinje "

Vipera berus - Šarka




Zmija otrovnica iz roda Vipera, vrlo rasprostranjena u svetu.
Otrov ubrizgava ujedom, kroz žleb otrovnog zuba. Otrov sporo deluje i nije naročito snažan, ali može da usmrti i čoveka.

Kao i ostale vrste iz istog roda, šarke ne progone svoj plen nego čekaju da dođe u blizinu i tada ga napadaju sa smrtonosnom efektivnošću. U poređenju sa svojim većim srodnicima, šarka je retko pretnja za čoveka, ali je za male životinje trenutno smrtonosna. Njeni otrovni zubi leže preklopljeni u čeljustima a izbacuju se prema napred kad napada. Nakon što napadne, šarka čeka da otrov počne da deluje, jer će plen pojesti tek kad bude mrtav. Njen otrov je hemotoksičan, što znači da se tkivo raspada te deluje na krvotok.

Šarka spada među najrasprostranjenije gmizavce na svetu. Živi od Pirineja na zapadu preko cele Evrope i Azije do Tihog okeana na istoku.

Vipera ammodytes - Poskok




-vrsta iz porodice ljutica.
Prosečna dužina poskoka je 50—70 cm, a maksimalna dužina je oko 1 m. Izražen je polni dimorfizam koji se odlikuje u veličini jedinke. Jedinstvena karakteristika poskoka,po kojoj je lako prpoznatljiv, je „rog" na prednjem delu glave, izgrađen od 9—12 pločica organizovanih u 2 (ili 4) reda.Boja poskoka jako varira,od sive,blago žute do svetlo braon, u zavisnosti od podneblja u kojem ga nalazimo.Zajednčko obeležje svih jedinki je tamno braon ili crna cik-cak pruga koja se proteže celom dužinom leđa.Donja strana,inače kratkog repa,prebojena je kod jedinki oba pola
žutom,crvenom ili svetlo zelenom bojom.

Njegovo stanište se prostire sa severa od juga Švajcarske i severne Italije preko Slovenije,Hrvatske,Bosne,Srbije,Bugarske,Rumunije pa sve do Kavkaza. Od terena najviše voli suva i kamenita mesta obrasla trnjem i niskim rastinjem,kao i rubove svetlih šuma.Možemo ga sresti do 1.000 metara nadmorske visine.

Evropski poskok je naša najotrovnija zmija.Otrov sadrži supstance koje izazivaju nekrozu tkiva ali i uništava krvne trombocite usled čega može doći do krvarenja u unutrašnjim organima.Sam ujed često nije bolan ali se nakon nekoliko minuta javljaju prateći simptomi u vidu glavobolje,vrtoglavice,ubrzanog rada srca,otežanog disanja i povraćanja.Zubi poskoka mogu biti dugi i do 1 cm što omogućava zmiji da efikasno ubrizga otrov u dublje delove tkiva i mišiće,što doprinosi bržem širenju otrova kroz organizam.Zato je važno da se protiv-otrov dobije u što je moguće kraćem roku.Smrt kod fizički jakih i zdravih osoba nastupa retko.

Natrix natrix - Belouška



-pripada familiji Colubridae i potfamiliji Aglypha.

Iza glave, sa svake strane ima po jednu svetlu mrlju, polumesečastog oblika. Glava je inače trouglasta sa zaobljenom njuškom. Boja tela jako varira, uglavnom je gornja strana siva sa manjim crnim mrljama, dok je donja bela, takođe sa crnim mrljama. Postoji i potpuno crni varijetet. Najveća maksimalna dužina iznosi od 2 do 3 metra, ali je najčešće duga 1-1,5 m.

Hrani se žabama i sitnim ribama koje guta žive, dok miševe i manje ptice najpre zadavi.Hrani se i daždevnjacima i punoglavcima koje lovi u potoku. Lovi tako što se prikrada ili juri svoj plen.
Živi u mirnim, sporotekućim vodama. Može se naći i po ljudskim naseljima, naročito oko staja. Od čoveka se brani siktanjem i ujedanjem ili izmetom, poput blavora.

Jedna je od najčešćih neotrovnih zmija u Evropi. Ima je i u zapadnoj Aziji i severnoj Africi.

Coronella austriaca - Smukulja




-neotrovna zmija koja živi u mnogim delovima Evrope.

Odrasle jedinke su dugačke oko 70 cm (ženke su obično duže od mužjaka). Obično su smeđe boje (mada, nešto ređe, postoje i crne kao i sive jedinke) sa dva reda tamnih pruga koje se spajaju na glavi.

Često živi na grmovitim, stjenovitim padinama. Najčešće živi u suvim staništima.
Hrani se većim insektima, miševima, gušterima, jajima ptica i gmizavaca i malim zmijama. Lovi tako što prati miris plena do njegovog skrovišta, a zatim ga hvata.

Aktivna je danju, mada i noću ako je dnevna temperatura prevelika. Relativno je spora i flegmatična, ali ako je napadnuta uzvraća napad (ponaša se kao otrovnica: vrat joj je u obliku slova S, ispušta zvuk sličan zvuku poskoka) ili se pravi mrtva tako što se ne mrda, izvrne glavu i ispušta karakterističan miris truleži.

Čuda Amazone
FOTO: Upoznajte strašnog gmaza od četiri metra

U posljednjih deset godina znanstvenici su u Amazoni otkrili gotovo 1.200 novih vrsta, bilo životinjskih ili biljnih, priopćio je u utorak World Wildlife Fund (WWF). To znači da se svaki treći dan otkrije jedna nova vrsta. Nova atrakcija je i vrsta anakonde koja živi u Boliviji.

Među novootkrivenim vrstama tako se nalaze i vrsta anakonde Eunectes beniensis, duga četiri metra, koja živi u Boliviji, a za koju se dugo smatralo da je nastala križanjem zelenih i žutih anakonda. Također, otkrivena je i nova vrsta žabe, Ranitomeya amazonica, koja obitava u regiji Loreto u Peruu.

 


Pronađeni su i primjerci žarko crvenih slijepih somova, zatim ćelava papiga, nova vrsta rozog dupina te tarantula s 'tigrastim' uzorkom, navodi se u izvješću Amazon Alive! Ukupno je pronađeno 637 novih biljaka, 257 riba, 216 vodozemaca, 55 reptila, 16 ptica i 39 sisavaca.

"Stopa otkrića novih vrsta je zapanjujuća, a ne uključuje čak ni grupu insekata gdje je broj otkrića prevelik da bi se brojao. Ovo izvješće pokazuje nevjerojatnu raznolikost života u Amazoni, i trebamo hitno poduzeti sve za njeno očuvanje ako hoćemo da preživi", kazala je Sarah Hutchison, iz WWF-ovog programa za Brazil.

Python regius

Loptasti piton - Reč je o još jednoj od zmija koje su trenutno dostupne ne samo u svojoj jeftinoj varijanti (obične boje), već i u oko 20 izdizajniranih boja (od kojih su neke dosta skupe). Normalno obojeni loptasti pitoni su sada mogu naći u velikom broju u različitim zapadnoafričkim zemljama. Jaja ženki iz zarobljeništa se sakupljaju, i nakon što se mladunci izlegu, izvoze se dalje. Ne samo zbog povoljne cene, loptasti pitoni su postali popularni i zbog mističnosti zemalja iz kojih potiču. Normalno obojeni loptasti pitoni (divlji oblici) imaju isprepletane, ali obično pravilne, braon šare u vidu bočnih mrlja koje su u priličnom kontrastu sa bakarnom ili mrkožutom osnovnom bojom. Pasteli, albino, karameli, i nekoliko drugih boja se danas razvijaju putem selektivnog ramnožavanja.

Loptasti pitoni su obično mirne zmije da će se, kada se uznemire, sklupčati u hermetičnu loptu, glava će im biti u zaštićenoj poziciji u centru. U Evropi je ista zmija poznatija kao kraljevski piton, ime koje je izvedeno iz specifičnog latinskog naziva regius.

Normalna veličina zrelog loptastog pitona je 1.1-1.8 m. Pojedini primerci mogu imati i blizu 2.1 m dužine. Velika širina ove zmije ponekad utiče da izgleda mnogo veće nego što zaista jeste. Iako je zabeležen veoma dug životni vek od više od 50 godina, češći su slučajevi životnog veka između 15 i 25.

Mali pitoni naseljavaju tropske suve šume i savane tropske Zapadne i Centralne Afrike.

Neki od primera ovih dizajniranih boja:

- Prošaran: Inače normalne boje, boje i šare su isprekidane slučajnim mrljama ili prstenovima čisto bele boje.

- Albino: zlatno-oker mrlje u oštrom kontrastu sa belom osnovnom bojom.

- Lavanda albino: Boje na ovom gotovo pastelnom obliku su u znatno manjem kontrastu. Tamne mrlje su krem žute boje nasuprot osnovne boje koja je bledo ljubičasta.

- Tankih linija: Tamne oznake su redukovane do niza linija u suprotnosti sa zlatno-braon osnovnom bojom.

- Klovn: Tamne oznake su redukovane, fragmetarne i nepravilne.

- Limun pastelna: Pre nego bronzane ili mrkožute, svetle zone su limuno žute boje.

- Genetski prugast: Veće su šanse da su ovi oblici genetski umnožili žute kičmene pruge i veoma redukovale tamne oznake, nego što je to izavano nepravilnim temperaturama u inkubatoru.

- Leucistični: Potpuno beli, crnih obiju, bez ikakvih oznaka.

- Cimet: Gotovo crni, sa nejasnim oznakama.

- Duh, boje slonovače, pauk, ili karamel su još neke od mnogih dizajniranih boja.



Charina trivirgata

Četiri podvrste ovog malog udava se lako mogu prepoznati. Meksička i Mid-baja boe se lako razlikuju od priobalne i pustinjske zmije, ali karakteristike poslednje dve mogu se igrom slučajeva preklapati. Kada se podvrste mešaju, može doći do intergradacije.

- Priobalna ružičasta boa, C.t. roseofusca, se može naći na jugoistoku Kalifornije i severozapadu Donje Kalifornije. Podvrste često imaju pruge sa neujednačenim (gotovo iskrzanim) ivicama. Pruge mogu biti bledo roze, tamno preplanule, ili narandžaste, nasuprot podlozi koja je siva. Bočne pruge mogu biti tamnije od kičmenih pruga. Određen stepen mrlja iste boje kao pruge su prisutne između pruga. Osnovna boja je siva. U određenim zonama ovim boama mogu nedostajati tragovi određenih pruga. Uprkos činjenici da obično postoji mala ali promenljiva količina narandžastog pigmenta na zadnjoj i bočnim stranama, zbog nedostatka preciznih kontura šara, ove boe pojedini hobisti nazivaju i „jednobojne“. Albino i hipomelanistični primerci priobalne boe su danas vrlo dobro poznate. Različito su prošarane, imaju od oskudno do umereno narandžaste pruge i mrlje na osnovnoj boji koja je krem.

- Pustinjska ružičasta boa, C.t. gracia, može biti zbunjujuće slična pustinjskoj boi po spoljašnjem izgledu. Pustinjska ružičasta boa se može naći istočno od centralnojužne Kalifornije do centralno-zapadne Arizone. Iako joj je prirodno stanište prostrano, sadašnje naseobine, povezane sa suvozemnim kanjonima, vrlo su divlje raštrkane, pa je mnogo njih razvilo karakteristične boje. Ova prelepa zmija često ima vrlo oštre braon do riđe pruge na sivoj osnovnoj boji. Primerci iz Arizone su veoma živopisno obojeni.

- Centralna Baja ružičasta boa, C.t. saslowi, na jugu i u centalnoj Donjoj Kaliforniji imaju jasno definisane, prave ivice narandžaste do riđe pruge nasuprot boji čelika koja je osnovna. Ovu zmiju hobisti i prodavci često zovu „myriolepsis“ (nepravilan naziv). Smatra se za jednu od najlepših ružičastih boa i velika je potražnja među hobistima.

- Meksička ružičasta boa, C.t. trivirgata, se javlja na severozapadu Sonore, u Meksiku, na jugozapadu Kalifornijkog poluostrva i u centralno-južnoj Arizoni. Iako je najtamnija od ove četiri vrste, lepo je obojena, i veoma je popularna među hobistima. Čokoladne do skoro crne pruge i čine jak kontrast sa krem do bledo žutom osnovnom bojom.

Veličine ovih četiri vrsta ružičaste boe mogu varirati u zrelom dobu od 51 do 107 cm dužine. Sve podvrste su umereno zdepaste. Odrasli mužjaci su primetno manji od odraslih ženki. Meksičke i Mid-Baja ružičaste boe spadaju u najsitnije podvrste. Životni vek duži od 15 godina nije redak kod ovih zmija.

Mogu se naći u južnoj Kaliforniji, do centralne Arizone, južno do centralne Sonore, i kroz Kalifornijsko poluostrvo. U određenim zonama boe mogu da se vezuju za kamenite terene, mada to znači da su dosta daleko od nekog izvora vode, te izgleda da će se mnogo češće naći na mestu na kome ima bar malo vode.


Lampropeltis triangulum hondurensis

Honduraška mlečna zmija - Postoji najmanje 35 vrsta i podvrsta trobojnih kraljevskih i mlečnih zmija dostupnih hobistima danas. Od svih vrsta, honduraška mlečna zmija se uzdigla kao čist favorit tako da se sada godišnje uzgajaju na stotine primeraka u raznim varijantama što se boja i šara tiče. Poznata po svojoj raznolikosti boja dok je u divljini približno tuce boja je odgajivano u uzgajivačnicama.

Divlji oblici

- Trobojni. Ova tipična faza za mlečnu zmiju je u prstenovima crvene, crne i bele (ili žute) boje. Mladunci su vrlo jarkih boja, ali se u zrelom dobu javljaju crne konture na šarama, smanjujući na taj način jarkost boja. Albino varijante ovakvih zmija se mogu nabaviti ali su i dalje znatno skuplje od primeraka uobičajenih tonova.

- Tonovi mandarine. Ovu fazu karakterišu crvena, narandžasta i crno-narandžasta nijansa. Sve navedene boje (izuzev crne) variraju u intenzitetu. Tonovi crne se javljaju ali su primetno odsutni na jarko obojenim primercima. Albino zmije u tonovima mandarine su dostupne, ali vrlo skupe.

- Dvobojne zmije. Ova široko rasprostranjena crno-crvena kombinacija boja i nije toliko raznobojna poput ostalih faza. Iako crvena boja može biti vrlo jarka dok je zmija mlada, svi crveni tonovi su obično prigušeni crnim pigmentom. Tipično je da se količina crne boje povećava shodno starosti zmije.

Dizajnirani oblici

- Trobojni albino. Ovo je tipično obojena albino zmija prošarana kremasto belom i narandžastom nijansom u kombinaciji sa sjajnom bojom crvene jagode. Nekad je bila vrlo skupa, međutim, cena je trenutno u znatnom opadanju.

- Albino narandžasta. Ova prelepa zmija je prošarana širokim i pravilnim trakama narandžaste boje odvojene pravilnim sengmentima bele.

- Hibino. Ovo je kombinacija hipomelanistične i albino zmije. Boja joj je roze-narandžasta u kombinaciji sa crnim trakama nepravilnih ivica.

- Tonovi breskve. Može se naći u narandžastim tonovima boje breskve.

- Snežna zmija. Ova vrlo bleda honduraška zmija je genetska kombinacija albino i aneritristične zmije.

- Duh zmija. Ona je još bleđa od snežne zmije i nastala je ukršenje hipomelanističke honduraške zmije i aneratristične.

- Nestajuće šare. Ova narandžasto-crvena mlečna zmija ima tanke crne šare odmah nakon rođenja, međutim, one blede kako zmija raste.

- Hipomelanistične. Ovaj honduraški oblik ima redukovan crni pigment.

- Aneritristična. Ovo je oblik tamne boje sa nedostatkom crvenog pigmenta.

Drugi termini poput prugaste, ukrštene ili lančane šare se odnose na pojavu crnih šara. Termini heterozigotni, dupli heterozigot ili trostruki heterozigot ukazuju na mogućnost da pored osnovne kombinacije boja, zmija može nositi i maskirane gene za alternativne kombinacije boja. Ako se par trostrukih heterozigota honduraške mlečne zmije razmnožava bilo koji ili svi obrazci boja i šara mogu biti prisutni u jednom jedinom leglu. Ova zmija ima usku glavu, u mladosti je vitka, ali je u zrelom dobu znatno krupnija. Narandžasti oblici i njihovi derivati zadržavaju jarkost svojih boja veći deo života. Međutim, trobojne i dvobojne zmije normalnog pigmenta znatno potamnjuju kako stare.

Normalna dužina odraslih primeraka u zarobljeništvu je od 122 – 126 cm. Očekivani životni vek je od 2 do 18 godina.
Honduraška mlečna zmija je prisutna u različitim staništima – u visoravnima Nikaragve, Honduradsa i moguće u krajnjem severoistoku Kosta Rike. Poput svih mlečnih zmija i ona teži skrivanju, tako da je vrlo lako prevideti je uprkos njenoj veličini.

Zmije (Ophidia, Serpentes) su podred unutar klase gmizavaca. Srodne su gušterima jer imaju zajedničko poreklo i zajedno sa njima čine najbrojniju grupu recentnih gmizavaca.

Vode poreklo od četvoronožnih gušterolikih gmizavaca od kojih su se evolutivno odvojile i nastavile razviće u pravcu izduživanja tela i gubitka ekstremiteta. Umesto zadnjih nogu kod izvesnih primitivnih vrsta (Boidae, Ilysiidae, Thyphlopidae) nalaze se ostaci karlice koja se završava rožnim kandžama, što ukazuje da su noge kod predaka postojale. Ipak, ovi ostaci karličnog pojasa nemaju vezu sa osovinskim skeletom. Umesto nogu zmije su stekle veoma pokretnu kičmu. Broj pršljenova im je povećan na dvesta (kod nekih vrsta taj broj dostiže i 435). Svaki pršljen ima na zadnjoj strani kuglasto udubljenje, a sa prednje čašicu koja sa susednim pršljenima gradi zglob. Rebra su takođe ovakvim zglobovima sastavljena sa pršljenima. Kreću se talasastim vijuganjem tela, ali se mogu kretati i pravolinijski kada prolaze kroz uzane hodnike. U tom slučaju se kretanje vrši pomoću trbušnih rožnih pločica.
Rep im je kraći od trupa. Lobanja je streptostilna, nemaju jabučnih lukova. Kao i kod guštera, vilica je specifično građena; kvadratum je pokretno sklopljen sa lobanjom. Otvor kloake je poprečno postavljen. Rožne ploče na ventralnoj strani tela su poređane u jednom, a u repnom delu tela u dva niza.
Očni kapci su im srasli, čulo mirisa (Jakobsonov organ) im je veoma dobro razvijen, za razliku od čula vida i sluha. Slušni kanal i bubna opna ne postoje. Na vrhu rascepljenog jezika su smeštena čula za ukus i dodir. Neke zmije su osetljive i na toplotu, odnosno infracrveno zračenje.
Neke zmije su otrovne i utvrđeno je da je upotreba otrova mnogo značajnija za pribavljanje hrane, nego za odbranu. Jedna od razlika između otrovnih i neotrovnih zmija je što su kod otrovnih uočljive žlezde na bočnim stranama glave, pa im je glava trouglastog oblika uz uočljiv vrat. Kod neotrovnih, glava manje primetno prelazi u telo i vrat nije uočljiv. Česta pojava kod zmija je mimikrija. Tada one oblikom i bojom tela imitiraju predmete ili druge zmije. Dešava se da zbog toga neotrovne zmije imaju šare poput otrovnih vrsta. Boja tela im može biti veoma različita, od neupadljivih, mrkih ili sivih vrsta do intenzivno obojenih i šarenih.
Zmije dugo žive, čak i manje vrste. Mnoge žive 40 i više godina. Veličina im se kreće od 15 cm, pa do 11,5 metara, mada postoje tvrdnje da su nalaženi i veći primerci. Većina zmija polaže jaja, ali ima i viviparnih.

Sve zmije su mesožderi. Neke svoj plen ubijaju otrovom, druge ga udave, a neke ga živog jedu. Varenje progutanog plena od zmije zahteva smanjenje telesne aktivnosti i povećanje aktivosti digestivnog trakta. Ukoliko se zmija nađe u neposrednoj opasnosti tokom perioda varenja ona će povratiti svoj plen i pobeći. Zmije takođe imaju neverovatnu pokretljivost viličnog pribora. Gornja vilica, krilata kost i nepčane kosti mogu se pomicati napred, nazad, bočno i obrnuto, a donja vilica koja je spojena sa dugačkom kvadratnom kosti, može da se ispruži jako napred. Ona može da se pomera i bočno jer njeni prednji krajevi nisu srasli već su spojeni jako istegljivom tetivom. Zbog ovakve vilice zmije imaju veliki zev i mogu da uhvate veliki plen. One zariju zube u plen i drže ga čvrsto jednom polovinom vilice, drugom polovinom popuštaju, da bi ga zatim još dublje uhvatile, kao da se „navlače“ na svoj plen.

Nekoliko puta godišnje zmije skidaju kožu zato što se istrošila od puzanja tlom, ili zato što im je postala pretesna. Takođe se na ovaj način zmija rešava spoljašnjih parazita. Pre „presvlačenja“ prestanu da jedu, oči im postanu mutne, a koža promeni boju. Za razliku od drugih reptila, zmija svoju košuljicu skida u jednom komadu, poput čarape. Na nekom tvrdom objektu će pri nosu napraviti poderotinu i trljati se o taj kamen dok cela košuljica ne spadne.
Za razliku od drugih životinja zmije rastu tokom čitavog života. Zbog toga, povremeno dolazi do odbacivanja rožnog prekrivača (naziva se svlak, kožica u narodu poznata i kao zmijska košuljica) i njegova zamena novim slojevima koji nastaju na račun germinativnog sloja (stratum germinativum). Sama pojava se naziva presvlačenje. Mlade zmije, zbog intenzivnijeg rasta presvlače se češće nego starije. Takođe, zmije koje žive u zarobljeništvu se češće presvlače od onih u prirodi. Do njega može i doći usled oštećenja kože izazvanog parazitima (grinje na pr.), mehaničkim oštećenjima ili nekom traumom (dugo gladovanje i dr.)
Pre samog presvlačenja zmije smanjuju aktivnost (kretanje, uzimanje hrane), oči im postaju mutne, a koža promeni boju. Zatim, njuškom taru o neki čvrst predmet da bi napravile poderotinu i tarući se i dalje u jednom komadu skidaju čitav rožni prekrivač (kao što se skida čarapa). Izuzetak su zvečarke kod kojih se na kraju repa nalazi zvečka izgrađena od rožnih prstenova. Zvečka se prilikom presvačenja ne odbacuje cela već se svakim presvlačenjem dodaje po jedan novi rožni prsten. Tumačenja da se starost zmija zvečarki može ustanoviti na račun boja prstenova zvečke (slično kao što broj godova stabla označava njegovu starost) su potpuno pogrešna zato što se zmije najčešće presvalče više puta u toku jedne godine. Mlade zmija mogu da se preslače na svaka dva meseca. S' druge strane starije zmije mogu da izgube neki od prstenova na zvečki.

Poznato je oko 2.400 vrsta, od čega 400 otrovnih i imaju široko rasprostranjenje. Nema ih na Arktiku, Antarktiku, Islandu, Irskoj, Novom Zelandu, odnosno, može se reći, na krajnjem severu i krajnjem jugu. Mogu biti kopnene i vodene. Veći broj vrsta živi na kopnu; skrivaju se po travi, žbunju, ispod kamenja, a neke žive i na drveću.

Vrste zastupljene u Srbiji


Otrovnice:

Vipera ammodytes, poskok
Vipera berus, šarka

Neotrovnice:

Natrix natrix, belouška
Natrix tessellata, ribarica, ili vodena zmija
Coronella austriaca, smukulja
Zamenis longissimus, smuk, eskulapova zmija
Dolichophis caspius, stepski smuk

Cerastes cerastes: Snalažljiva pustinjska zmija s rogovima   VIŠE  

Cerastesi su klasične pustinjske zmije, evolucijski do savršenstva razvijene i opremljene za život u najtežim i surovim prirodnim uvjetima • Cerastesi su veoma zahvalne zmije za čuvanje u terarijskim uvjetima, jer nisu pretjerano zahtjevni
 
CERASTES cerastes je otrovna vipera koja naseljava dijelove sjeverne Afrike, Izraela i arapskog poluotoka i prepoznatljiva je po dva rožnata roščića koji im se nalaze iznad očiju, iako kod nekih primjeraka mogu i izostati. Cerastesi su klasične pustinjske zmije, evolucijski do savršenstva razvijene i opremljene za život u najtežim i surovim prirodnim uvjetima kao što je to u pustinjama i predjelima koji zbog visokih temperatura i velikih suša raspolažu veoma slabom i rijetkom ponudom hrane koju mogu ponuditi ovim predatorima, tako da ih je kroz evoluciju muka natjerala da razviju razne načine kako bi se lukavo i na prijevaru dokopale obroka.