Zene srpskih vladara

Kneginja Milica je donosila mudre odluke u teškom vremenu: bila je prisiljena da uda kćer za ubicu svog muža, miri zavađenu braću i bude vešt diplomata – kaže autor knjige Tomislav Simić Kalpački ...

Počev od Ane, supruge velikog župana Stefana Nemanje, pa završno sa Aleksandrom, ženom kralja Petra Drugog Karađorđevića, osam stoleća srpske istorije obuhvaćeno je knjigom „Žene srpskih vladara” autora Tomislava M. Simića Kalpačkog. Dugi niz godina je Kalpački, inače, novinar u dokumentarnom programu Radio Televizije Kruševac, istraživao da bi sagledao njihova porekla, naravi, uticaj koji su imale na muževe, na popularan način ilustrujući njihove sudbine zanimljivostima iz bračnog života. Luksuzno opremljeno izdanje, u tvrdom povezu, na više od 400 strana, upravo su objavili „Naša priča plus” i „Patam” iz Beograda.
– Među ženama naših vladara pojedine sam nazvao i vladaricama, jer su, praktično, vladale umesto muževa: Ana Komnina (kralja Radoslava), Beloslava(kralja Vladislava), Katalina (kralja Dragutina), Jelena (cara Dušana), Jerina(despota Đurđa), Persida(kneza Aleksandra Karađorđevića), Draga Mašin (kralja Aleksandra Obrenovića). Naravno, svaka od njih je priča za sebe. One su češće negativno uticale, čak dotle da je sudbina države i muža – vladara, bila na kocki. Bilo je i onih žena saznatno manjim, ili nikakvim uticajem: Ana(Nemanjina), Evdokija (Stefana Prvovenčanog), Jelena Anžujska (Uroša Prvog), Simonida (Milutinova), Milica(Lazareva), Ljubica(Miloševa), Natalija (Milanova), Marija(Aleksanra Prvog Karađorđevića), kaže Tomislav Simić Kalpački.
(politika)

Kako objašnjava, najzaslužnije i najomiljenije u narodu bile su tri „div žene”: Francuskinja Jelena Anžujska, naša kneginja Milica i Marija Hoencolern – Karađorđević.
– Kraljicu Jelenu Anžujsku, arhiepiskop Danilo Drugi, njen savremenik, opisuje ovim rečima: „Bila je prekrasna svojom pojavom… Oštre reči, ali blage naravi, neporočnog života i svakim dobrom u životu ukrašena”. Jelena je osnovala neku vrstu prve ženske stručne škole u srpskim zemljama, kao i internat za devojke. U poslednjoj četvrtini 13. veka, kada Evropa nije pokazivala interesovanje za školovanjem devojaka, posebno ne onih nižeg roda, u Srbiji je, zahvaljujući Jeleni, takve škole bilo…Tu je i kneginja Milica, izdanak loze Nemanjića, koja na istorijsku scenu stupa posle pogibije muža, kneza Lazara na Kosovu polju. Ona upravlja Srbijom do punoletstva sina, despota Stefana, i donosi mudre odluke u teškom vremenu: prisiljena je da uda kćer za ubicu svog muža, miri zavađenu braću – Stefana i Vuka, vešt je diplomata kod sultana Bajazita. Šesnaest godina od Boja na Kosovu, Milica je ulagala nadljudske napore da upravlja Srbijom, kaže naš sagovornik, i pominje treću omiljenu u narodu – kraljicu Mariju Karađorđević.
– Dok joj je muž bio živ, Marija se bavila humanitarnim poslovima, pomagala siromašnoj deci, podsticala školovanje devojaka. Po ubistvu kralja Aleksandra u Marseju za nju počinje hod po mukama. Plašila se za život sina, mladog kralja Petra, nemajući nikakva prava, čak ni na njegovo vaspitanje. Od kraja 1939. boravi u Engleskoj, a zbog rata tamo i ostaje. Za hiljade naših vojnika i oficira koji su čamili po logorima, organizuje slanje paketa sa hranom, odećom, lekovima.
Govoreći o „ženskoj istoriji”, Kalpački ne izostavlja da pomene koji naš vladar je imao najviše žena, kome je žena „došla glave”, da li su srpske snajke bile neverne, o kojoj se najmanje zna...
– Od svih srpskih vladara iz loze Nemanjića, kralj Milutin se najviše puta ženio (pet). Poslednja žena bila je šestogodišnja devojčica Simonida. Valja imati u vidu da je Milutin bio moćan i izuzetno daroviti vladar. Ipak, uglavnom svi njegovi brakovi bili su politički, u službi države kojoj je na čelu. Tipičan slučaj da se, dobrim delom, zbog žene ostane bez krune je kralj Radoslav, sin Stefana Prvovenčanog. Majka Grkinja, žena Grkinja, pa se i on osećao više Grk nego Srbin. To ga je koštalo svrgnuća. Evdokija, Stefana Prvovenčanog poznata je po svom neverstvu. Zaradila je „šugu”, to jest, polnu bolest, a ni njena snaha Ana, Radoslavljeva, nije bila bolja. Mislim da se najmanje zna o Ani, ženi cara Uroša Nejakog, kćerki vlaškog vojvode Aleksandra Basarabe.
Koliko strankinja je osvojilo srca naših vladara?
– Počev od prvih Nemanjića, do izumiranja ove dinastije, sve njihove žene bile su sa stranih dvorova. To je dokaz da je država sve više jačala i bila respektovana. U pitanju su snajke iz Vizantije, potom Bugarske, Mađarske, imamo Mlečanku Anu Dandolo, Francuskinju Jelenu Anžujsku… Jedina Srpkinja u srednjem veku bila je kneginja Milica. Žena despota Stefana, Jelena, bila je po ocu poluitalijanka, a po majci polugrkinja. Žena Đurđa Brankovića, Irina, kod nas Jerina, takođe Grkinja…U novovekovnoj Srbiji, Karađorđe i Miloš imali su, naravno, Srpkinje. Srpkinja je bila i Persida, kneza Aleksandra Karađorđevića, kao i Draga Lunjevica – Mašin, kralja Aleksandra, poslednjeg Obrenovića, ali je Mihailova Julija bila Mađarica, a Milanova Natalija poluruskinja.
(politika)

Češanje je gospodski manir!

sonia ::

.
Govoreći o „ženskoj istoriji”, Kalpački ne izostavlja da pomene koji naš vladar je imao najviše žena, kome je žena „došla glave”, (politika)

Srpska posla....

Odlična tema sonia !

Činjenica je da važno mesto u istoriji Srbije,kao i u istorijama drugih naroda, pripada i ženama njenih vladara. Nažalost, njihov život i rad do danas nije posebno proučavan u srpskoj istoriografiji, bez obzira što je njihov uticaj često bio presudan prilikom vođenja unutrašnje i spoljne politike Srbije. Ako se izuzmu biografije Karađorđeve Jelene, knjeginje Ljubice i knjeginje Julije, koje je napisao Dragoslav Stranjaković, kao i dve biografije knjeginje Ljubice, gotovo da i nema biografija srpskih vladarica, iz perioda naše novovekovne i savremene istorije.
Nešto bolja situacija je sa biografijama srpskih knjeginja, despotica, kraljica i carica, iz vremena srednjovekovne srpske istorije, ali su one uglavnom date prilikom proučavanja naših vladara, kao u knjizi – “Despot Đurađ Branković i njegovo doba” - autora Momčila Spremića, koji pišući o despotu Đurđu,čitaocu iznosi dragocene podatke o despotici Jerini i njenoj snaji, despotici Jeleni.
Ipak, do danas, koliko je meni poznato, nije napisana ni jedna knjiga, koja bi sistematski i hronološki, čitaocima pružila jedan sintetički prikaz žena vladara Srbije, sa osvrtom na njihov politički i kulturni značaj, prikazujući tako njihov karakter i snagu njihove ličnosti.
Međutim,neke prilike mi je dospelo ruku delo,pod naslovom "Srpske kraljice i carice" autora Dejana Nikolića ,koje na nešto potpuniji način,a začinjeno manje poznatim istorijskim činjenicama,pruža,široj čitalačkoj publici,uvid u živote i ličnost žena srpskih suvrena.
Iskreno se nadam da će se ovde naći pokoji zanimljiv post za nas-ljubitelje "blagoglagoljivosti".

Ženidbe naših vladara u Srednjem i Novom veku veoma su značajne i zanimljive. Njihovom dubljom analizom dolazimo do pregršti podataka, koji bacaju puno nove svetlosti na spoljnu i unutrašnju politiku Srbije. Proučavanjem vladarskih bračnih odnosa, koliko nam to omogućavaju istorijski izvori i objavljena literatura, otkrivaju se značajne istorijske činjenice o karakternim crtama, kako naših vladara, tako i njihovih žena. Kao što mnogo toga ima svoje lice i naličje, tako i istorija Srbije, od njih oba, ima i jedno i drugo. S tim, što se jedno od njih može mnogo lakše pratiti preko bigrafija vladara, a za drugo su veoma pogodne biografije njihovih žena.
Srbija je krajem XII veka, za vreme vladavine velikog župana Stefana Nemanje, postala važan politički faktor na Balkanskom poluostrvu.
Upravo u to doba padaju i prve ženidbene veze naših vladara sa stranim princezama. Sa brakom vizantijske princeze Evdokije i Stefana Nemanjića-Prvovenčanog, sklopljenim 1191, započinje jedan proces bračnog povezivanja Srbije sa Vizantijom, a zatim i sa Zapadnim Evropskim zemljama, koji se nastavlja tokom celog srednjeg veka, a i kasnije u novovekovnoj i savremenoj srpskoj istoriji. Naravno, i u srednjem veku je bilo naših vladara, koji su makar pre svoje vladavine, kao svoju prvu, a neki i kao jedinu ženu, imali kraj sebe Srpkinju: (Stefan Nemanja, kralj Milutin, knez Lazar). U Novom veku, pak, žene srpskih vladara uglavnom su bile Srpkinje: (Karađorđeva Jelena, Miloševa Ljubica, Aleksandrova Persida, Aleksandrova Draga i Petrova Zorka), ali je bilo i strankinja na srpskom dvoru: (Mihailova Julija i Aleksandrova Marija). I žena poslednjeg kralja Jugoslavije, Petra II Karađorđevića, koja do duše nikada nije ni kročila na tlo muževljeve otadžbine, bila je Grkinja Aleksandra.

Sveta Jelena Anžujska


U proleće Leta Gospodnjeg 1249. sa juga Francuske iz prelepe Provanse, jedna mlada devojka kreće na daleki put, u zemlju njoj tada još nepoznatu. Ta mlada i lepa devojka bila je princeza Jelena, rođaka Karla I Anžujskog napuljskog kralja. Krenula je u Srbiju da se uda za srpskog kralja Uroša I Nemanjića i tako postane kraljica srpska.
Tako počinje jedna, rekli bi smo za ono vreme, sasvim obična priča. Ustvari tako počinje jedna sjajna priča o prijateljstvu,poštovanju i razumevanju dva naroda. Priča o kraljici, koja je vremenom poprimila obeležja prave legende.
Vratimo se princezi Jeleni i njenom dolasku u Srbiju. Jedno od prvih obeležja koje je videla, stupivši na tlo nove domovine, bili su jorgovani. To jedinstveno drveće okićeno divnim plavim, belim i ljubičastim cvetovima, koji šire opojan miris, zasadio je njen budući muž i kralj Uroš I celom dolinom reke Ibar, u čast nje i njenog dolaska na srpski dvor.
I danas 8 vekova posle ovog događaja, dolina reke Ibar se zove - Dolina jorgovana. I danas duž Ibra cvetaju jorgovani i podsećaju ljude na Jelenu i njen dolazak u Srbiju. Cvetaju svake godine jorgovani i podsećaju srpski narod na svoju kraljicu, koja je proživela među Srbima preko 60 godina, da bi i posle svoje smrti ostala da zauvek živi u srcima ljudi na ovim ovim prostorima.
Veoma malo podataka je sačuvano o ovoj izuzetno značajnoj ženi, možda i najznačajnijoj ženskoj ličnosti u srpskoj istoriji. O njenom značaju svedoči i činjenica da je Jelena Anžujska prva žena o kojoj je napisano žitije. Autor Žitija Jelene Anžujske je arhiepiskop Danilo II, inače njen savremenik, zbog čega možemo biti sigurni da je ovo žitije verodostojno. Jelena je i prva srpska kraljica koja je proglašena sveticom od strane srpske pravoslavne crkve, iako nije bila Srpkinja.
Mlada i lepa princeza Jelena iz čuvene francuske vladarske kuće, udala se za srpskog kralja Uroša Prvog oko 1250. godine. Bila je preko šezdeset godina kraljica i jedna od najznačajnijih ličnosti srednjevekovne Srbije. Zemlji je darovala dva znamenita kralja, Dragutina i Milutina. Posle smrti svog muža dobila je da upravlja oblašću između Skadra i Dubrovnika. Pred kraj Života zamonašila se u crkvi svetog Nikole u Skadru. Umrla je u svom dvorcu u Brnjacima, osmog februara 1314. godine, a sahranjena u svojoj zadužbini, manastiru Gradac.
Ostavila je dubok trag u mnogim našim krajevima, a sećanje na nju još i danas živi u narodu. Ona je prva naša kraljica koja je po ugledu na kraljeve podizala manastire, dakle prva naša ktitorka. Takođe je prva vladarka koja je osnovala školu i vaspitni dom za sirote devojke. Njen dvor u mestu Brnjak na Kosovu, albanski politički moćnici su potopili 1981. godine, izgradnjom hidrocentrale Gazivode. Želeli su na taj način da unište svaki dokaz o postojanju srpskog dvora u južnoj srpskoj pokrajini, isto kao što danas njihovi potomci spaljuju srpske crkve i preoravaju srpska groblja na tom prostoru. Nema sumnje njen ugled u narodu je bio veliki jer je i danas uspomena na nju ostala u krajevima u kojima je živela, a narod je iz ljubavi i poštovanja zove Sveta Jela.
Do današnjeg dana sačuvano je niz njenih slika. U XIII veku nastale su dve slične ikone na kojima je naslikana sa svojim sinovima Milutinom i Dragutinom. Jedna se nalazi u crkvi svetog Nikole u Bariju, adruga u crkvi svetog Petra u Rimu. Njeni portreti se nalaze i u Đurđevim Stupovima, Arilju, Sopoćanima i Gračanici.
Srpska Pravoslavna Crkva je kraljicu Jelenu nekoliko godina posle njene smrti proglasila za sveticu i danas je slavi zajedno sa svojim sinovima. U srpskom pravoslavnom kalendaru za dan 12. novembar (30. oktobar po starom kalendaru) piše : Sveti kralj Milutin, prepodobni Teoktist Dragutin i Jelena.

http://www.svetajelena.com/

Tokom srednjeg veka državni interes je bio iznad svega, tako da se srpski kneževiči i prinčevi vrlo brzo okreću ka pojedinim najmoćnijim državama svoga vremena, proseći ruku princeza iz njihovih vladarskih kuća. Zahvaljujući ovakvoj politici, Srbija je mnogo puta sebe spašavala od pohlepnih suseda, ali su pojedini naši vladari za uzvrat, morali postati slepi poslušnici svojih moćnih tazbina: (Stefan Prvovenčani, Radoslav, Vladislav...). Kralj Milutin ni malo se nije ustručavao da oženi petogodišnju vizantijsku princezu Simonidu, s obzirom da je u tom trenutku državni interes Srbije nalagao čvršće povezivanje sa Vizantijskim Carstvom. Tako ni godine pojedinih princeza nisu bile prepreka za realizaciju nekih brakova, koji su u tom trenutku bili važni za obe strane.
Od vremena Stefana Nemanjića, dolazi i do čestih promena srpskih vladarica. Politički interesi su mnogo puta bili odlučujući, da se srpski vladari odluče na krajnji korak, proterivanje svoje žene. U takvim prilikama, često se menjala i spoljnopolitička orijentacija cele zemlje. Prva žena Stefana Prvovenčanog bila je Grkinja Evdokija, i on se u to vreme orijentisao na Vizantiju, ali, kada su prilike u Evropi postale takve, da Vizantija za srpskog vladara nije bila tako interesantna kao ranije, on se okreće Zapadnoj Evropi i ženi Anu Dandolo, unuku mletačkog dužda Enrika Dandola. U stvari, Stefan je sebi postavio kao glavni cilj, dobijanje kraljevske krune i uzdizanje Srbije u rang evropskih kraljevina. Takvih slučajeva, u našoj istoriji bilo je više. Ono što se nije moglo dobiti od Istoka (Vizantije), tražilo se od Zapada. Naši vladari su bračnim putem daleko lakše dolazili do svog cilja, jer na ono, što im je osporavala Vizantija, papa i zapadne zemlje gledale su daleko blagonaklonije.
Sinovi-vladari su se mnogo puta ugledali na svoje očeve-vladare. Treći sin Stefana Prvovenčanog, kralj Uroš, nije bio oženjen ni grčkom ni bugarskom princezom, kao njegova braća. Kao sin Venecijanke, Ane Dandolo, za suprugu je i sam tražio ženu sa Zapada, i našao je u Jeleni Anžujskoj, koja nije želela da se odrekne svoje katoličke vere i pređe u pravoslavlje. Ipak, to joj nije ni malo smetalo, da postane najveći graditelj, kako pravoslavnih, tako i katolilčkih hramova. Stoga su je podjednako poštovali i katolici i pravoslavci. Ona je uspela, makar na neko vreme, da pomiri papstvo i Srbiju, što do tada nikako nije polazilo za rukom, papama, patrijarsima i kraljevima. Odana je bila i katolicizmu i pravoslavlju, ali sa sigurnošću se može reći, da je iskreno bila okrenuta srpskom narodu, koji je za sva vremena prihvata kao svoju. Jedna je od retkih vladarki, koju je Srpska pravoslavna crkva uvrstila u red svetiteljki.

Generalno posmatrano, žene srpskih vladara, ponašale su se različito. Neke su imale veliki uticaj na svog muža-vladara, otvoreno mu se mešajući pri njegovom vođenju države: (Evdokija, Ana Komnina, Beloslava, Katarina, Jerina, Persida, Draga Mašin). Druge su bile pak, samo žene vladara, pošto im njihovi muževi nisu dozvoljavali da imaju nikakav udeo u kreiranju i vođenju politike zemlje, čije su bile vladarice, bar za vreme njihovog života: (Nemanjina Ana, Uroševa Jelena Anžujska, Milutinova Simonida, Dušanova Jelena, Lazareva Milica, Karađorđeva Jelena, Miloševa Ljubica, Milanova Natalija, Aleksandrova Marija). Međutim, to ne znači da su ove druge, potpuno bile inferiorne i bez ikakvog uticaja na svoje muževe. Kada im je trebalo, i one su vrlo vešto uspevale da ostvare svoje namere.

Položaj žena vladarki tokom cele naše istorije u velikoj meri je zavisio od snage njihove ličnosti, ali i vaspitanja koje su stekle u svojoj porodici. Ponekad su i međudržavni ili bračni ugovori određivali njihovo mesto u državi svoga muža, kao što je bio slučaj sa Evdokijom, Anom Komnin, Beloslavom, Jerinom. Ipak, bilo je i žena vladara, sa vrlo inferiornim političkim položajem. U našoj novovekovnoj istoriji, položaj srpskih vladarica bio je vrlo različit, ali u to vreme srpski vladari, kao i narod, poprimaju dosta od turskih običaja i navika. Viševekovni život sa Turcima ostavio je na Srbe nesagledive posledice. Turski sultani su vekovima imali svoje hareme, a i ostalim Turcima je bilo dozvoljeno mnogoženstvo, tako da vladari Srbije, ali i njihove starešine, počinju potpuno da se ugledaju na svoje gospodare. Tako u Srbiji, muška bračna neverstva nisu smatrana nemoralnim aktom i ponižavanjem svoje žene. Od Karađorđeve Jelene, Miloševe Ljubice, Milanove Natalije, očekivalo se da “progutaju” sva njihova neverstva, ali ni jedna od njih to nije mogla. Šta više, nisu imale gotovo nikakav uticaj na svoje muževe, ali su im sa svoje strane bile potpuno verne. Kada je trebalo, Jelena i Ljubica su i putem ubistava nastojale da sačuvaju svoju čast i muža. Moralne prilike iz vremena turskog ropstva nisu im išle nimalo na ruku.

Будући да са Јеленом Душан није имао деце, радило се на томе да се од ње растави и ожени Јелисаветом, кћерком немачког цара Фридриха Лепог.
Преговоре је 1336. године без сумње водио Палман Брахт, вођа немачких најамника у Србији,такозване Алеманске Гарде. Када је посланство стигло у Аустрију и када је млада кнегињица чула за кога треба да се уда, "у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена" пала је у постељу из које није ни устала.
После овог догађаја Јелена се пожурила да роди сина и тако умири Душана.И заиста, у зиму 1336 или пролеће 1337 Јелена је на сумњив начин добила сина Уроша, и тако учврстила свој положај на двору.
Крајем 1347. године цар Душан и царица Јелена посетили су Хиландар. Присуство жена на Светој Гори је забрањено, али су оне заједно са децом боравиле тамо за време опсаде Каталанаца. Цар Душан је Хиландару подарио новац, обновио манастирску болницу. Царици Јелени је дозвољено да постане други ктитор келије Светог Саве у Кареји.
Захваљујући даровима цара Душана, Хиландар је постао највеће манастирско властелинство у Српском царству.

No,iz nekog drugog ugla posmatrano,bitno je napomenuti,da je CARICA JELENA KANTAKUZIN bila bugarska princeza, sestra bugarskog cara Jovana Kantakuzina.
Iako je ovo možda najskladniji brak Nemanjića, car Dušan je ipak bračnu sreću skupo platio. On je jedini Nemanjić koji nije svetac, jer je odveo ženu na Svetu goru. Priča se da su bežali od kuge ali ni to nije dovoljno za opravdanje smrtnog greha.
Katolički izvori je mrze, a Mavro Orbini za nju kaže: "Perverzna dama, neprijatelj katolika".

Prema vizantijskim izvorima, Jelena je pratila muža u ratnim pohodima, na Solun i protiv Bosne.

Srpska srednjovekovna istorija prilično je škrta podacima kad su u pitanju vladarke. Bile su grčkog, bugarskog, mađarskog, venecijanskog, nemačkog i francuskog porekla, ali su pojedine imale veliki uticaj, otvoreno se mešajući u vođenje države.
Druge su bile samo supruge pošto im nije dozvoljeno da imaju bilo kakav udeo u vođenju politike zemlje.Međutim, to ne znači da su potpuno bile inferiorne i bez ikakvog uticaja. Kada je bilo potrebno i one su vrlo vešto uspevale da ostvare svoje namere, bilo da favorizuju savez sa Mađarima ili da proguraju ugovor za svog rođaka.


KRALjICA ANA DUKENI





Ana Dukeni je bila Grkinja i ćerka epirskog despota Teodora I Anđela. Bila je udata za kralja Radoslava, unuka velikog župana Stefana Nemanje. Crkveni izvori kažu za nju sve najgore, navodivši da je "dama krajnje slobodnog ponašanja" a da "Radoslavu kao da to nije smetalo".
Bio je na vlasti do 1234. kad ga s prestola zbacuje brat Vladislav. Radoslav s Anom beži u Dubrovnik, kasnije u Drač.
Po nesigurnim crkvenim izvorima Ana odlazi sa jednim franačkim vitezom. Kralj Radoslav sav skrhan vraća se u Rašku, sveti Sava ga miri sa kraljem Vladislavom. Dobio je od brata na upravu oblasti u Zeti i Severnoj Albaniji. Radoslav se oko proleća 1234. zamonašio i dobio monaško ime Jovan. Zamonašio ga je stric Sava.
Navodno se lepa Ana pod stare dane vratila ocu u Epir i zamonašila.

13.vek pamti još jednu "strankinju" - KRALjICU ANU DONDOLO koja je u miraz dunela krunu!

Pošto je,Stefan Prvovenčani,pod izgovorom da je šugava,oterao svoju prvu ženu Evdokiju, on se potom oženio Anom Dondolom.
Kako je želeo da obezbedi kraljevsku krunu koja mu nije data u Carigradu, on se okrenuo Rimu. Dobio je od pape krunu preko veze, jer je njen deda Enriko Dondolo tada bio sila prvog reda, vojvoda Venecije. Venčanje je održano 1217. u tazbini i bilo je raskošno kao što priliči.
Osim krune koju je donela Raškoj,Ana je sa sobom dovela puno italijanskih zanatlija i umetnika, koji su doprineli razvijanju srpskog srednjovekovnog stila arhitekture. Rodila je Predislava (kasnije arhiepiskopa Savu II) i Uroša.



Umrla je oko 1265. i doživevši 60 godina. Sahranjena je u manastiru Sopoćani.

DESPOTICA JELENA BRANKOVIĆ




Jelena je bila najstarija kćerka srpskog despota Lazara Brankovića i žena poslednjeg bosanskog kralja Stjepana Tomaševića i samim tim poslednja bosanska kraljica. Nedugo nakon smrti despota Lazara počeli su pregovori o udaji Jelene, kojoj je u miraz bila ostavljena cela država. U duhu muževljevih nastojanja da se približi Vatikanu, kraljica Jelena se odrekla imena koje joj je dato krštenjem i uzela ime Device Marije, narodno Mare.
Ostala je udovica sa samo 16 godina.
Posle pada Bosne i pogubljenja kralja ne zna se šta se s njom desilo.

KNEGINjA MILICA Čelična dama



Kneginja Milica je poreklom iz vladarske porodice Nemanjića. Njen otac bio je knez Vratko, potomak Nemanjića. Bila je žena kneza Lazara Hrebeljanovića, koji se često naziva carem pošto je bio najveći oblasni gospodar i naslednik cara Uroša. U skladu s tim se i Milica često naziva caricom. Posle njegove smrti na Kosovu, Milica je upravljala narodom i državom jer su joj sinovi bili deca. Išla je lično kod sulatana Bajazita da zastupa interese svoga sina.

Kada je Stefan odrastao i postao vladar, napustila je državne poslove i zamonašila se pod imenom Evgenija.

KNEGINjA OLIVERA LAZAREVIĆ



Olivera je bila ćerka kneza Lazara.
Nakon Miličine diplomatske posete sultanu Bajazitu, Olivera je poslata u harem. Venčanje Bajazita i Olivere bilo je poslednja ceremonijalna svadba nekog sultana.
Bajazit je poštovao Oliverino hrišćansko poreklo i nije je silom preveo u islam. Bio je veoma blagonaklon prema svom vazalu Stefanu Lazareviću, naročito posle bitke kod Nikopolja, gde mu je doneo pobedu.
Oliverina sudbina je postala gorka nakon turskog poraza od Mongola. Tamerlan je uzeo u svoj harem, odbivši ponudu Stefana Lazarevića da otkupi svoju sestru Oliveru.
Umrla je u zatočeništvu.

DESPOTICA MARA BRANKOVIĆ



Mara, ćerka despota Đurđa Brankovića imala je čudesnu sudbinu.
Stupa na veliku istorijsku scenu onog trenutka kada je ugovoren brak između nje i Murata II, turskog sultana. Marin miraz je neprecizno iznosio veći deo Srbije i kupovao mir njenom ocu u neko dogledno vreme.
Mara se udala 1435, imala je 23, a njen muž Murat 38 godina. Neki izvori tvrde da nikad nije ni konzumirala brak s Muratom, niti je imala dece. Bila je jedna od retkih koja se posle sultanove smrti vratila u zavičaj. Ispraćena je uz bogate poklone posinka Mehmeda II Osvajača. Odbila je bračnu ponudu vizantijskog cara Konstantina, a 1457, nakon smrti maćehe Jerine, Mara beži u Otomansko carstvo.
Mehmed joj daje dvorac u Ježevu u blizini Svete gore. Tamo je i umrla 1487.

Kraljica Natalija Obrenovic Краљица Наталија Обреновић (Фиренца, 14. мај 1859 — Париз, 8. мај 1941) је била супруга краља Милана Обреновића, кнегиња (1875—1882) и краљица Србије (1882—1888).Рођена је као Наталија Кешко 1859. у Фиренци. Отац јој је био руски пуковник Петар Кешко, а мајка принцеза Пулхерија Стурдза од Молдавије.За краља Милана се удала 1875. и са њим је имала сина Александра рођеног следеће године. И људске и политичке разлике доста брзо су довеле до сукоба између супружника. Док је Милан тражио ослонац у Аустро-Угарској, дотле је Наталија била русофил. Наталијина хладноћа и Миланов темперамент одвеле су га у бројне љубавне авантуре, које су вређале Наталију. Постала је врло популарна због бриге и труда око рањеника за време рата са Бугарском 1885. године. Отворен и јаван сукоб са Миланом настао је 1886. године, поводом његове везе са госпођом Насос.Разлаз Наталије и Милана потрајао је више година, повремено имао знатне политичке импликације и пунио скандалозне хронике. Брак је разведен 1888, показало се на нерегуларан начин, што је касније поништено. Милан је абдицирао 1889. године, а, као део његовог поравнања са владајућим радикалима и намесништвом, краљица Наталија је протерана из Србије 1. јуна 1891. године. До формалног, али не и суштинског помирења дошло је 1893, када јој се Милан обратио за новац, па су 1894. године поново примљени у краљевски дом.За време владавине сина Александра Наталија је покушала да му буде главни саветник. Залагала се за оријентацију на Русију и радикале, верујући да без њих неће бити политичке стабилности у Србији. Углавном је живела у Бијарицу у Француској, у вили званој Сашино. У Београд је дошла на дуже 1895, па 1897. године, када се опет сукобила са краљем Миланом. У њеном друштву се као дворска дама налазила Драга Машин, у коју се Александар дефинитивно заљубио.Тешко разочарење Наталији је донело венчање сина Александра са Драгом Машин 1900. године. Највећи ударац доживела је 29. маја 1903, када је група официра убила Александра. После 1903. извесну утеху нашла је у друштву једне шпанске католичке породице, па је прешла у католичку веру и замонашила се. Умрла је осмог маја 1941. године у манастиру Сен Дени крај Париза и сахрањена на гробљу Ларди крај Париза. Њени мемоари се чувају у Ватикану и нису још увек објављени.Wikipedija

Simonida Nemanjić - inspiracija umetnika

Bila je najmlađa srpska kraljica, čija je lepota, ali i neobična sudbina, prikazana na mnogim freskama i slikama, opevana u pesmama i romanima i tumačena među istoričarima. Sama pomisao da je kao petogodišnja devojčica postala kraljeva supruga, iznova zaokuplja pažnju i izaziva znatiželju, kako domaće, tako i strane javnosti.
Simonida Nemanjić simbolizuje žrtvenu ulogu deteta, lepotu, patnju, ali i odricanje, posvećivanje i uzvišenost.



Simonida Peleolog, kćer vizantijskog cara Andronika Paleologa, živela je od 1294. do 1345. godine. U to vreme neobično ime, dobila je po svecu, ispod čije ikone je, prilikom njenog rađanja, najduže gorela sveća. Otac ju je, u znak primirja između Vizantije i Srbije, kao jedinu neudatu ženu u porodici, poslao na sprski dvor. Tako je Simonida postala srpska četvrta žena kralja Milutina, koji je bio oko 40 godina stariji od nje, što je svrstava u najpoznatije srpske vladarke.

Obzirom da je na srpski dvor došla kao vrlo mala devojčica, tamo je vaspitavana do svog punoletstva, što je tada bilo sa 12 godina. Ubrzo nakon toga, ispostavilo se da je mlada kraljica nerotkinja. Postoje nagađanja da je uzrok upravo taj što kralj nije bio dovoljno strpljiv da sačeka njeno punoletstvo.
Simonidina majka Irina podržavala je ovaj neprikladan brak, i svoju kćer i zeta zasipala najvrednijim poklonima. Naravno, imajući u vidu da bi jedan od njenih sinova mogao da nasledi srpski presto, do čega nije došlo, jer, kralj Milutin je imao potomke sa pređašnjim ženama.

Nakon majčine smrti, kraljica Simonida, u kojoj je već duže vreme postojala želja za monaškim životom, ostala je duže u Carigradu i pokušala da se zamonaši. Taj je događaj izazvao bes kralja Milutina, te je prisiljena da zbaci monašku odeću i vrati se na srpski presto. Njena želja ipak se ispunila, nakon Milutinove smrti. Mlada udovica, sa svojih 27 godina, više nije htela da bude ničija supruga, već je svoju sudbinu videla u posvećivanju veri. Kao monahinja u manastiru Sv. Andreje u Carigradu, i dalje je živela na dvoru. Bavila se teološkim pitanjima i svoju ljubav posvetila isključivo Bogu.

Specifična i prilično gruba sudbina najmlađe srpske kraljice bila je inspiracija Milanu Rakiću za pisanje pesme Simonida, a Milutinu Bojiću za dramu Kraljeva jesen. Freska u manastiru Gračanica, na kojoj je prikazan lik najmlađe srpske kraljice Simonide, nadaleko je poznata i spada u najvrednije. Iako je oštećena, pri čemu su Simonidine oči iskopane, njeno lepo i tužno lice posmatrače ostavlja nemima i zamišljenima nad njenom životnom pričom.

Simonida

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Драга Обреновић, (девојачко Луњевица, из првог брака Машин; Горњи Милановац, 11/23. септембар^[1] 1864 — Београд, 29. мај 1903) је била краљица Србије и супруга краља Александра Обреновића, последњег краља из династије Обреновића.
Пре него што је постала краљица, Драга је била удовица инжењера Светозара Машина и била је дворска дама на двору краљице Наталије Обреновић. Убијена је заједно са супругом током Мајског преврата 29. маја 1903.

EAGLE ::

Položaj žena vladarki tokom cele naše istorije u velikoj meri je zavisio od snage njihove ličnosti, ali i vaspitanja koje su stekle u svojoj porodici. ......................................................................................................... Viševekovni život sa Turcima ostavio je na Srbe nesagledive posledice.

.................................................................

Tako u Srbiji, muška bračna neverstva nisu smatrana nemoralnim aktom i ponižavanjem svoje žene. Od Karađorđeve Jelene, Miloševe Ljubice, Milanove Natalije, očekivalo se da “progutaju” sva njihova neverstva, ali ni jedna od njih to nije mogla. Šta više, nisu imale gotovo nikakav uticaj na svoje muževe, ali su im sa svoje strane bile potpuno verne. Kada je trebalo, Jelena i Ljubica su i putem ubistava nastojale da sačuvaju svoju čast i muža. Moralne prilike iz vremena turskog ropstva nisu im išle nimalo na ruku.

Hm... Citajuci ovo sve se cini kao da tapkamo u mraku... Mislim da smo se samo ''izvlacili'' na Turke...Inace, sa prvom recenicom iz citata se potpuno slazem, sto se tice zena vladarki...

Захваљујем свима који су прочитали књигу "Жене српских владара" и дали своје мишљење.

Поздрав свима од аутора Томислава Симића Калпачког

...Ја нисам нормална...помислих на секунд да се лично Томислав регнуо..

Tattoo,
Томислав те лично, најнормалније поздравља... :))))))))))))

tomi1 ::

Tattoo,
Томислав те лично, најнормалније поздравља... :))))))))))))

Postovanje..moj naklon..

Татоо,
Племићи су ти који чине наклон... посебно кад им га упути ДАМА! Наклон за тебе :)))))))))))))))))))))))))

Tattoo ::

tomi1 ::

Tattoo,
Томислав те лично, најнормалније поздравља... :))))))))))))

Postovanje..moj naklon..

..........


I sad ćete vas dvoje da ćaskate na temi?!

Zar ne postoje chat-box i PP ?

Поздрав за Краља неба :)
Не, мислим да нећемо... осим ако не буде каквих посебних интересовања... са било чије стране.
Поздрав, Калпачки :)

Koliko strankinja je osvojilo srca naših vladara?

– Počev od prvih Nemanjića, do izumiranja ove dinastije, sve njihove žene bile su sa stranih dvorova. To je dokaz da je država sve više jačala i bila respektovana. U pitanju su snajke iz Vizantije, potom Bugarske, Mađarske, imamo Mlečanku Anu Dandolo, Francuskinju Jelenu Anžujsku… Jedina Srpkinja u srednjem veku bila je kneginja Milica. Žena despota Stefana, Jelena, bila je po ocu poluitalijanka, a po majci polugrkinja. Žena Đurđa Brankovića, Irina, kod nas Jerina, takođe Grkinja…U novovekovnoj Srbiji, Karađorđe i Miloš imali su, naravno, Srpkinje. Srpkinja je bila i Persida, kneza Aleksandra Karađorđevića, kao i Draga Lunjevica – Mašin, kralja Aleksandra, poslednjeg Obrenovića, ali je Mihailova Julija bila Mađarica, a Milanova Natalija poluruskinja.

Na pitanje da li bi mu supruge današnjih „vladara” – političara bile možda zanimljive za neku novu knjigu, autor kaže:

– Nikako! One nemaju takvu harizmu. Bavim se intrigantnim temama, ali ne i intrigama, što bi, u tom slučaju, bilo neminovno. Završavam jedan istorijski roman, a onda ću da se posvetim novom istraživanju. U pitanju su opet žene.

..iz razgovora sa autorom..

Milan i Artemiza
Milan Obrenović je rođen 1854. godine u Manasiji u Vlaškoj (Rumunija). Njegov otac Miloš Obrenović bio je sin gospodara Jevrema, rođenog brata kneza Miloša, a majka Marija Katardži, jedna od najlepših devojaka rumunske aristokratije. Nakon smrti oca (1860), koji je kratko i raskalašno živeo, Milanov tutor postaje knez Mihailo. Tri godine kasnije, kada je Milanu bilo devet godina, Mihailo ga odvaja od majke, smatrajući da ona, zbog javne veze sa tamošnjim knezom Kuzom, nije kadra da vaspitava sina, pa ga šalje u Pariz na školovanje i vaspitanje. Nakon Mihailovog ubistva (1868), Namesništvo ga dovodi u Beograd na nastavak školovanja i priprema ga da nakon punoletstva preuzme vlast.

Za razliku od Miloša i Mihaila, Milan nije bio bogat vladar. Od oca mu je ostalo samo jedno prezaduženo imanje u Vlaškoj, a od ogromnog Mihailovog nasleđa nije mu dopalo ništa, već kćerima kneza Miloša i njihovoj deci.

Milan se oženio u svojoj 21. godini sa Natalijom Keško, ćerkom ruskog pukovnika Jovana Ivanoviča Keška, bojara i veleposednika u Besarabiji, i majke Pulherije Sturza, Rumunke porodično vezane za najviše aristokratske krugove. Inače, Milan i Natalija su bili veoma bliski rođaci, odnosno njihovi roditelji (Natalijin otac Jovan Keško i Milanova majka Marija Katardži) bili su deca od dve rođene sestre, odnosno imali su istog dedu. Kako su Milan i Natalija bili šesto koleno, odnosno druga bratučad, njihov brak je morala prethodno da odobri crkva, odnosno mitropolit Mihailo, što nije učinjeno.

ARTEMIZA: Artemiza je bila carigradska Grkinja, kći bogatog trgovca građevinskim drvetom, udata za diplomatu i kneževog sekretara Milana F. Hristića, odnosno snaja dr Filipa Hristića, onog istog sa kojim je Knez Milan bio u poseti ruskom caru u Livadiji (Krim) i otomanskom sultanu u Carigradu, koji je u dva navrata bio srpski poslanik kod Porte (turske vlade), a kasnije i guverner Narodne banke. U braku sa Milanom Hristićem Artemiza je već imala troje dece (dve kćeri i sina), kada se kralj Milan umešao u taj brak i razorio ga.

O toj vezi, zbog koje je kraljica Natalija pucala od muke, a ceo Beograd ga osuđivao, piše Milan Jovanović Stojimirović: "Mada je kraljica Natalija bila umnogome i sama kriva što je kralj Milan izvan kuće morao tražiti one intimnosti koje mu je ona uskraćivala, ceo Beograd je bio na kraljičinoj strani, a protiv Artemize, koju je naš svet, kada se povukla i otišla natrag u Carigrad, maltene ispratio lupanjem u kante. Artemiza je stanovala u Knez Mihailovoj ulici, u blizini današnje engleske čitaonice (oko današnjeg broja 46, prim. Z. J.), a kralj Milan se svakodnevno dovozio k njoj u zatvorenom dvorskom fijakeru sa državnim grbom i livrejisanim kočijašem (i lakejom) na boku, pa bi ostavio ta kola da ga tu čekaju. Nije se znalo ko je bio bestidniji, on ili ona, jer je Artemiza umela i da prkosi... Izneveren na svom porodičnom ognjištu (i obrukan), Milan F. Hristić se povukao iz Srbije i kasnije oženio jednom poljskom aristokratkinjom, pa je i umro kod nje u jednom zamku kraj Krakova..."

PLAN: Milan i Natalija razveli su se u oktobru 1888. godine, posle čega je Milan napustio Srbiju. Četiri meseca kasnije Milan je abdicirao u korist maloletnog sina Aleksandra, u nameri da se bez problema oženi građankom Artemizom, koja bi se u međuvremenu razvela od Milana Hristića. Nema pouzdanih istorijskih izvora koji bi nam dali odgovor na pitanje da li je ovaj Milanov plan bio rezultat njegove opčinjenosti Artemizom, ili je bio deo njegove političke igre zasnovane na predviđanju da će posle abdikacije u Srbiji nastati stranački razdor, bezvlašće i nemiri, i da će se on, po želji naroda, trijumfalno vratiti u Srbiju kao spasilac.

Milanova više puta iskazana nedoslednost u ostvarivanju planova, koji su često bili proizvoljni i protivrečni, nagoni nas da ostanemo u fazi pretpostavke. Jedno je ipak bilo sigurno: Milanov način života, koji se sastojao od trenutnih zadovoljstava koja su prouzrokovala dugoročne posledice, doveo je do "do jedinstvenog slučaja da neko zapne čak na hadžiluk (u Jerusalim, prim. Z. J.) samo da bi mogao usput prisustvovati porođaju svoje naložnice" (Slobodan Jovanović).

Naime, tih dana (mart 1889) Artemiza je u Carigradu rodila sina Đorđa, kog je Milan smatrao svojim, pa je posle Miloša i Mihaila i treći vladar iz dinastije Obrenović dobio vanbračno dete (Miloš je imao devetoro vanbračne dece, a Mihailo vanbračnog sina Velimira). Milan se držao svoga plana, pa se već 25. dana posle abdikacije susreo sa sultanom u Carigradu.

CARU NA DIVAN: Iako nije imao status zvaničnog susreta, susret bivšeg kralja Milana Obrenovića i sultana Abdul-Hamida (19/31. mart 1889, dakle, tačno pre 120 godina), bio je korak napred u normalizaciji odnosa dve države, posle perioda u kome su međusobno ratovale (1876/78) i u kome Kraljevina Srbija, sticanjem nezavisnosti (1878) više nije bila u vazalnom odnosu prema Turskom carstvu. I pored toga što je ovo bio susret na najvišem nivou (zanemarujemo razliku od 25 dana od abdikacije do susreta), srpska štampa izveštajima iz Carigrada o toku posete nije davala većeg značaja. Za razliku od izveštaja sa ranijih susreta srpskih vladara i turskih sultana koji su se obavezno nalazili na naslovnim stranama srpske štampe, izveštaji o Milanovom boravku u gradu na Bosforu se ne objavljuju na prvoj strani. "Velika Srbija" izveštajima o ovom susretu ne daje ni posebne novinske naslove, već ih svrstava čak pod rubriku "Domaći glasovi".

Kako se tretman ovog susreta u srpskoj štampi može objasniti? Da li Milanovom javno izrečenom željom "da svaku paradu hoće da izbegne", da li aktivnostima novog kralja (obilazak Srbije) koje su se istovremeno odvijale pa je štampa njima dala prioritet, ili je to bio način da se putem ignorisanja bivšeg vladara promoviše novo doba sa novim kraljem. I još jedno pitanje autorke ovog članka, čijim se postavljanjem istovremeno daje i odgovor: Da li je Milanova želja "da svaku paradu hoće da izbegne" bila opravdanje, prvenstveno pred samim sobom, jer je put u Carigrad ovaj vladar slabog morala, rasipnik i kockar, preduzeo da bi prisustvovao porođaju svoje ljubavnice i da bi od sultana tražio novac, pritešnjen novčanim nevoljama?

RAZLAZ: Posle dugog čekanja i Artemiza je dobila razvod braka, ali je Milanova ljubav prema njoj iščezla. U Parizu, gde su živeli posle Milanovog odlaska iz Srbije, njen izgled orijentalke (teška i široka struka) i palančanke nije mu više odgovarao. Nestalan u svemu, pa i u vezi sa ženama, Milan se sve više klonio sada već punačke Artemize. S druge strane, Artemiza je njihovog sina odgajala kao pretendenta na srpski presto, zašto joj je bio neophodan novac, što je Milana od nje sve više odvajalo, da je na kraju tražio zaštitu pariske policije od njenog proganjanja, i izdejstvovao kod francuskih vlasti da je iz Pariza proteraju.

ARTEMIZA NE MIRUJE: U leto 1894. godine Milanov sin kralj Aleksandar bio je u poseti sultanu Abdul-Hamidu. Već u toku posete govorilo se da je Milan godinu dana ranije, pritešnjen novčanim nevoljama, zatražio pomoć od sultana i dobio od njega pola miliona franaka, a da se sultanu odužio tako što mu je poslao sina na podvorenje. Govorilo se, takođe, da je Aleksandar molio sultana da Milana uzme u zaštitu od Artemize koja se nakon razlaza sa Milanom vratila ocu u Carigrad i živela sa sinom Đorđem. Artemiza je čuvala Milanova pisma u kojima joj je on izjavljivao ljubav i priznavao Đorđa za svoje dete; ona je pretila da će pisma objaviti ukoliko od Milana ne dobije novac za njegovo školovanje. U poslednjem sačuvanom pismu on je napisao: "Ja te mnogo više volim nego što ti misliš, a moj Đorđe, živ, umiljat i divan kao što je, jemstvo je i veza između nas, sa kojom ćemo se saživeti i sećati se onih dana kada smo, mlađi oboje, govorili jedno drugom reči možda milije i strasnije, ali manje ozbiljne i manje sigurne."

O tome da li je sultan dao Milanu pola miliona franaka nema pouzdanih istorijskih izvora, ali se u više njih navodi da je Artemizina ucena postojala i da je za Milanova pisma od sultana izdejstvovala pozamašnu godišnju penziju.

POTOMAK: Početkom 2002. godine u Parizu je umro Panta Obrenović, osnivač "Fonda Obrenović" i unuk Đorđa Obrenovića, vanbračnog sina kralja Milana Obrenovića i njegove ljubavnice Artemize Hristić. Đorđe je posle Carigrada živeo u Francuskoj, Švajcarskoj i Americi. Đorđev sin Stefan, koji je jedno vreme bio konjički kapetan francuske vojske, otac je Pante Obrenovića. Na svim aktima "Fonda Obrenović" Panta se potpisivao ćirilicom.

Zorica Janković, istoričar i kustos Istorijskog muzeja Srbije





Artemiza Hristic



Milan Obrenovic

A Dragica?