B A N A T

Nažalost,najnerazvijeniji deo lepe nam Vojvodine.
Pun čestitog,radišnog sveta,dobrih domaćina koji samo čekaju priliku da pokažu šta umeju i koliko mogu.
Kao i veći deo ovih prostora,pun mogućnosti za bavljenje turizmom ...

Nemam ništa novo da dodam o pulunima,izvrsni su to psi. To je pas koji će vas pustiti da udjete u dvorište,ali da izadjete dok se njegov gazda ne pojavi,nema šanse! Sem Banata bili su popularni u Bačkoj. Moj deda je imao 100-ak ovaca o kojima je vodilo računa dva pulina. šta još reći?

Vetar naš nasušni

U našoj ravnici smo na vetar već dobro navikli. Ponekad nas iznervira, poremeti neki red i redosled u našim glavama, ali je u suštini skoro uvek prisutan i neizbežan. Vojvodina se, kažu, nalazi u zoni zapadnih vetrova. Takođe kažu da je ovaj energetski potencijal veći od svetskog proseka. U Banatu, vetar duva 270 dana u godini, u Bačkoj najmanje 200.
U Vojvodini su isprva Turci počeli graditi vodenice. Međutim reke su ovde spore i trome, pa su se vrlo brzo – još sredinom 17. veka – ugledali na Holandiju i okrenuli se vetrenjačama za mlevenje žita. Postoji podatak da ih je u 18. veku bilo oko 300. Pod uslovom da nas je istraživačka sreća poslužila i da smo došli do tačnog broja vetrenjača, danas ih u Vojvodini ima svega devet. Svaka krije neku svoju priču.

Vetrenjača u Melencima



Nekad


Danas

Takozvana Bošnjakova vetrenjača se nalazi na izlazu iz sela Melenci u pravcu Kikinde, na oko 20 km od Zrenjanina. Izgrađena je 1891, i druga je sačuvana autentična vetrenjača u Banatu, pored već pomenute Čuruške.

Motel Vetrenjača Vršac

Beogradski put bb.

26300 Vršac

Motel Vetrenjača



U Vršcu, jednom od najstarijih banatskih gradova, vetrenjača je pretvorena u ugostiteljski objekat, koji „na prvi pogled pleni dušu i odiše šarmom banatske ravnice“. Na samom ulasku u Vršac, gledano iz pravca Beograda, smestio se motel Vetrenjača, koji svojim gostima nudi komfor, ugodan ambijent, ukusnu hranu i naravno, fantastastično vino.

Da li ste znali…







…da su u celoj Panoniji sačuvane samo dve suvače, a jedna od njih se nalazi u Kikindi .
Suvača je suvi mlin na konjski pogon.
Ovakvi mlinovi bili su poznati još u vreme starog Rima. Najstariji zapis o njihovom postojanju na tlu Vojvodine datira iz 1740. godine. Davne 1781. godine, u tadašnjoj Velikoj Kikindi bilo ih je 17, da bi 1800. bilo 32, a 1847. godine čak 51 suvača, od kojih su dve bile sa dvostrukim kolom. Postojeća suvača u Kikindi sagrađena je 1899. godine.
Bila je u upotrebi sve do 1945, a od 1951. godine stoji pod zaštitom države.

Da li ste znali…



… da su se sredinom 19. veka kod nas igračke pravile samo po porudžbini, a jedina registrovana radionica za proizvodnju i prodaju igračaka bila je „Homa“ u Bečkereku (Zrenjanin). Vlasnik Kalaman Homa nudio je kupcima širok asortiman – od nameštaja i kućica za lutke, preko kolica, sve do dvoraca. U listu „Banaćanin“ Adam Hajnali 1893. godine objavljuje da je u Velikom Bečkereku, odmah do Narodne gostione, otvorio bogat bazar dečjih igračaka „Kod čarobne lutke“.

Da li ste znali…



… da su u banatskom selu Međa kod Žitišta u kom sad živi manje od 1000 ljudi, rođeni pisac i političar Vuk Drašković (29.11.1946) ...



... i plivački šampion i poznati glumac Džoni Vajsmiler (2.6.1904) koji je bio prvi čovek koji je preplivao 100m ispod jedne minute, a proslavio se po ulogama Tarzana.

Na turističkoj mapi južnog Banata sinonim turizma jesu jezera u Beloj Crkvi.
Svega sto kilometara istočno od Beograda.
Ima ih sedam a najposećenija su: Glavno, Vračevgajsko, Šaransko, Šljunkara... koja predstavljaju jedinstvenu turističku ponudu u Vojvodini. Jezera su nastala iskopavanjem šljunka, pa je voda prozirno zelena, a plaže peščane. Na Glavnom jezeru plaža je delom betonirana, dok je na ostalim jezerima potpuno prirodna.

Gradić na samoj granici sa Rumunijom, svoj privredni potencijal prepoznao je u turizmu, pa se tako poslednjih godina zaista mnogo toga podredilo gostima koji ovde dolaze iz svih obližnjih pa i udaljenijih mesta u Srbiji, ali i iz Rumunije.
Oni kojima je daleko putovanje do mora ne retko provode godišnji odmor u nekom od hotelskih ili privatnih smeštaja na jezerima, a omiljen je i auto kamp na Vračevgajskom jezeru.
I kako to obično biva, zakon tržišta i velika potražnja diktiraju i cene.
Boravak na Jezeru nije ništa posebno jeftiniji od  Grčke ili Crne Gore.
Za noć u bungalovu ili apartmanu treba izdvojiti već od 1000 dinara po osobi, a ako niste iznajmili objekat sa kuhinjom onda će vas i ishrana u restoranu ili na nekoj od brojnih otvorenih roštiljnica poprilično koštati.

Evo malo aktuelnih cena:
ležaljka- 250 dinara
pedalina, 30 min- 300 din
roštilj u lepinji- 200-250 din
piće - od 150 din

Mada, na samom ulazu na Glavno jezero ima restorančić u kome ćete pojesti 100 g somovine za 150 dinara, smudja za 170, pljeskavicu za 150, kuvano jelo za 120 dinara, riblju čorbu za 150... itd.

Ulaz na jezero se ne naplaćuje, dozvoljeno je unošenje hrane i pića pa je s te strane još uvek prilično prihvatljivo i za "paradajz turiste".

Inače, posećenost je tokom vikenda zaista velika, gotovo da ne možete naći slbodono mesto, a što je najlepše voda je čista i topla.
Uglavnom čista, dok se u njoj u popodnevnim satima ne speru sve zaštitne kreme i ulja, pa poprimi onaj odsjaj kao kad se izlije tanker s naftom :zlz:

U svakom slučaju, vredi otići i videti, a tokom godine ima i drugih sadržaja i manifestacija koji privlače turiste, najposećeniji svakako je  Karneval cveća, već tradicionalno u junu.

Banatska tišina srca

Sve u svemu, u Banatu je život veoma specifičan, ali nigdi na svetu nije tolika tišina kao ovde pred svitanje. U avgustu, kad i Tisa provri, dođu tako neki dani kad je baš mirno. I sparno. Dišemo na škrge i ćutimo, nepomerljivo. Predveče zrika cvrčaka i kreketanje žabaca iz bare iza kuća. Dođe zatim noć, ispočetka sparnija od dana. Teško se diše i još teže misli. I tad, ako imaš malo sreće, mučiš se da zaspiš sve do 5 izjutra. I u tom polusvetlu ti istina zasija. Ne čuje se ništa, samo slavuj, banatska tišina i srce, tektek kako kuca.
Mi se u Banatu svađamo oko raznih stvari, tiho, banatski, ali ako ima jedna stvar oko koje se slažemo, to je da Banat volimo još od onomad, isto tako tiho, banatski. Jednog se samo i bojimo – da nam neko Banat ne ukrade, kuckuckuc, dalekobilo.Od svih vladara jedino smo Mariju Tereziju voleli ko svoju, al to je izgleda zato što je i ona volela dolme koliko i svaki prosečan Banaćanin.

ZoxZoja ::

Banatska tišina srca

Sve u svemu, u Banatu je život veoma specifičan, ali nigdi na svetu nije tolika tišina kao ovde pred svitanje. U avgustu, kad i Tisa provri, dođu tako neki dani kad je baš mirno. I sparno. Dišemo na škrge i ćutimo, nepomerljivo. Predveče zrika cvrčaka i kreketanje žabaca iz bare iza kuća. Dođe zatim noć, ispočetka sparnija od dana. Teško se diše i još teže misli. I tad, ako imaš malo sreće, mučiš se da zaspiš sve do 5 izjutra. I u tom polusvetlu ti istina zasija. Ne čuje se ništa, samo slavuj, banatska tišina i srce, tektek kako kuca.
Mi se u Banatu svađamo oko raznih stvari, tiho, banatski, ali ako ima jedna stvar oko koje se slažemo, to je da Banat volimo još od onomad, isto tako tiho, banatski. Jednog se samo i bojimo – da nam neko Banat ne ukrade, kuckuckuc, dalekobilo.Od svih vladara jedino smo Mariju Tereziju voleli ko svoju, al to je izgleda zato što je i ona volela dolme koliko i svaki prosečan Banaćanin.

Zdrp sa FB

Nigde kao u Banatu nisam video toliko napuštenih kuća ,čak i "kaštela" .Imao sam osećaj da sam i Moldaviji ,ili Čečeniji. Nisam svojim očima verovao da sam u Vojvodini.

Danubius ::

...
Nigde kao u Banatu nisam video toliko napuštenih kuća ,čak i "kaštela" .Imao sam osećaj da sam i Moldaviji ,ili Čečeniji. Nisam svojim očima verovao da sam u Vojvodini.

Ne znam kad si prošao Banatom ali bukvalno svakodnevo se prazni. Ako se nastavi ovim tempom uskoro će biti prazan kao u XVII veku kad su se naši stari spustili sa Moriša i prešli Tisu da uspostave novu granicu sa Otomanskim carstvom.

Tišina je sve glasnija jer dece nema. Uče škole na stranim jezicima. u Mađarskoj, Slovačkoj, Austriji ... pa do Kanade i novog Zelanda. U mom sokaku od roglja do roglja tridesetak kuća, 3 srednjoškolca i jedna beba.

Banat... Razmišljam već neki duži vremenski period o izrazima koji polako odumiru, a koji su obeležili moje detinjstvo, moj život u Banatu. Nisam daleko otišla, samo do Bačke, ali dovoljno da i sama zaboravim te stare reči, prilagođavajući se novoj sredini. Da li su u pitanju godine života ili nešto drugo, ne znam, ali imam potrebu da pokušam da evociram uspomene ovim tekstom.
Čerez toga, jerbo sam se trenutno iskeketila ili naherila, imam vremena za pisanje. Preturala sam ladle, čikmeže, nadkasne(na lotre ne mogu da se verem) i našla papira i plajvaz(sve ždroncala usput) da bi imala na čem' pisati, jerbo volem prvo da misli turim(metnem) na papir, a posle da prekucam na sokoćalo. Šta ćeš, kad tako volem. 'Falim te Bože da sam konačno našla papir, ali sam pošorala neke džidže po sobi rondajući. Neka, kad se opravim, džumle ću ih skloniti a sad nek džedže meni čelo nogu na liht plavoj hoklici. Dobro sam se ušmurala al' ne marim. Imam kade, ne smem đipsti, moram sve lagacko da ne bi opet drečala od boli. Ne, nisam ni ljosnula, ni mandrknula, ni brečila. Ma kak'i, ič, nego nisam marila za bol dok me najedared nije šopilo u leđa. Sad sam bangava, al', proć'e. Džabe da se besim, vazda brboćem o tom i tangiram, k'o neka nadžeg baba.
Možda će neko pomisliti da sam šenuta, šuntava, bubnuta, pljenuta, nebaždarena, fiju-fiju kroz kapiju...Možda će neko samo ždraknuti ovaj tekst, al' neću da se jedim. Nije greda, svako ima pravo na svoje mišljenje. Bitno da gulanfer, đilkoš, mrtvo puvalo, špiclov, aratos, žgadov, jajara, mulac, NISAM! Ju naopako, daleko bilo, de pomeri se s mesta!
Malo sam trenula, pa sad nastavljam.
Jedared smo mi deca napravili rošu i klikerali se na avliji. Di su deca, tu je i orcanje. Naiđe jedan komša al iz druge ulice, što mu kuća na lakat, pa poče da nam drži bukvicu preko kapije. Straota! A deb'o, samo tako. Brat ga njegov alavi, taj sigurno mož' da poje' komadišku slanine, od koje bi tri čoveka bila fest sita celi dan! Naša kera se provuče kroz deru, pa na njega. Samo što nije gekno od stra'. Pa počeo da curika i uvati džadu, otperjao kol'ko je naki deb'o mog'o. Pa se još ulop'o do guše. Kera ga sikterisala. Živi piš.
Ajd' sad šlus! Da ne bi ufrkestila ovaj tekst. Štura!
16.10.2020.

Дан Баната !




Пре 304 година, 18. октобра 1716. године, Еуген де Савојски је поразио османске трупе и освојио Темишвар.
Овај догађај значи за Темишвар и Банат повратак у Европу. Следи 200 година развоја и напретка у свим областима. До почетка Првог светског рата, Банат постаје један од најразвијенијих региона Источне Европе, прави пример економског и социјалног напретка !
На слици: Османлијски гарнизон напушта Темишварску тврђаву 17. октобра 1716. године. Темпера на картону из збирке Народног музеја Баната у Темишвару.

Nije direktno o Banatu, ali salaši su zaštitni znak i Banata i cele Vojvodine. Jesu napušteni, ali ljudi im se polako vraćaju

Salaši su prepoznatljiv detalj Vojvodine i izuzetno bogata gastronomska riznica. Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“, što u prevodu na naš jezik znači Smeštaj. U građevinskom smislu, salaš je prepoznatljiv tradicionalni tip panonske kuće za stanovanje.

Postoje slični a zanimljivi sinonimi i izrazi za reč salaš i evo nekoliko koje smo pronašli:
zaselak, kućerak, vučjak, sokak, peradarnik, seosko imanje, bačija, topolik, zaseok, čenej, erdevik, majevac, tomašanac, osilovac, majur, delač, streim, lug, hutar i jakobovac.


Reč Salaš potiče od Mađarske reči „Szállás“

Salaš je u suštini poljsko imanje na kome je izgrađena kuća, ali i takozvani ekonomski objekti kao što su čardaci, ambari i staje. Pretpostavlja se da su salaši nastali u prvoj polovini devetnaestog veka, mada neki istorijski dokazi upućuju na to da su salaši nastali i pre, krajem sedamnaestog i početkom osamnaestog veka. Na samom početku su to bila letnja staništa seljaka, ali su kasnije ovi prelepi objekti predstavljali i mesto gde su stalno živeli ratari i stočari.


Salaš Vojvodina


Salaši su nastajali na području gotovo cele panonske nizije i to počevši od Slovačke, preko Austrije, Rumunije, Mađarske, Srbije i Hrvatske. Najveći broj salaša primetan je u Vojvodini, ali se oni sve ređe koriste onako kako su korišćeni u nekom prošlom vremenu. Salaši su na samom početku njihovog nastajanja, bili improvizovana staništa stočara. Razvijali su se u prelepo i potpuno jedinstveno građevinsko nasleđe u određenim ekonomskim pa i prirodnim uslovima.


Salaš je poljsko imanje na kome je izgrađena kuća i ekonomski objekti kao što su čardaci, ambari i staje!

Salaši su uvek bili izmešteni dalje od gradova pa čak i sela, a nastajali su na zapuštenom zemljištu koje je kasnije pretvarano u plodnu obradivu zemlju. Na salašima su živele i po tri generacije jedne porodice, a zanimljivo je da je do kraja devetnaestog veka na salašima živela čak polovina stanovnika Subotice. Poznato je i da su salaši u okolini ovog grada, vremenom postali njegov pravi brend. U kulturi zapadnih zemalja, odgovarajuća anologija salaša je „Ranč“.


Šta je salaš


Salaši su ostavili izuzetno dubok trag u poreklu imena (toponimi) pojedinih mesta u Mađarskoj (Szabadszállás), Vojvodini pa i Srbiji (jedno mesto kraj Zaječara se zove Salaš), kao i na istoku Hrvatske u Slavoniji, naročito u okolini Osijeka, Vinkovaca pa čak i kod Petrinje. Poznato je da se salaši već vekovima pa čak i danas, smatraju izvorom zdravog života.

Nadaleko se zna da su salaši karakteristični za podneblje Vojvodine i da ponosno svojim tradicionalnim izgledom i životom, prkose modernom načinu života. Pojedini istorijski spisi ukazuju na to da je najveći broj salaša izgrađen negde oko 1848. godine. Veliki broj salaša je nakon drugog svetskog rata na žalost napušten pa i potpuno srušen.


Najveći broj salaša izgrađen je oko 1848. godine!

Kao osnovni element ovih predela, salaš je potpuno dominirao vojvođanskom ravnicom i to znatno pre dolaska Turaka. Nekada je na velikom prostoru ravnice za mali broj ljudi, život na salašu bio i jedina mogućnost stanovanja. Salašarske kuće kako su zvali kuće na salašima, građene su od potpuno prirodnih materijala. Bilo je više tipova ovih kuća i to počevši od primitivne zemunice ili poluzemunice, sve do salašarske kuće ozbiljnijeg izgleda. Kuće na salašima su građene od materijala koji je bio dostupan na samom salašu ili u bližoj okolini.


Salašarske kuće su građene od prirodnih materijala!

Nabijenice su bile salašarske kuće koje su građene sistemom nabijanja zemlje pa su na taj način dobijeni debeli zidovi. Ovi zidovi su imali izuzetno dobru termoizolaciju i zbog toga je tokom vrelih letnjih dana u kući bilo izuzetno prijatno pa i sveže, dok je zimi kuću na salašu bilo izuzetno lako zagrejati, a zidovi su tu toplotu dugo i zadržavali.

Osim sa nabijenom zemljom, salašarske kuće su građene sa čerpićem, nepečenom ciglom koja je sušena na vetru i suncu. Ovaj tip kuća je građen još jednim tipom materijala koji se zove Pleter i koji se dobijao mešanjem seckane slame, zemlje bogate glinom i vodom.


Salaš slika


Salašarske kuće su građene kao dvodelne i trodelne sa manjim ili većim tremom po potrebi. Krovovi kuća na salašima, bili su građeni od trske sa kojom je formiran poprilično debeo krov, koji je zadržavao prodor kiše i kasnije snega koji se topio, a krovu od trske i najjači vetar nije mogao ništa. Kuće na salašu su se prema položaju nazivale:

kuća na brazdu
preke kuće
kuće na lakat

Plan po kome su građeni salaši podrazumevalo je da kuće imaju dve sobe, kujnu (kuhinju smeštenu u centralnom delu salašarske kuće), ulazni hodnik Gang (kod Švaba Gonk ili Konk). Zabat je bio trouglasti zid tavana na salašu, a sunčani Zabat je bio posebno ukrašen, kao zabat seoske kuće sa zrakastim motivom koji podseća na sunce. Postoji i salašarski pojmovnik, ali o njemu nekom drugom prilikom.


Salašarske kuće su građene od nabijene zemlje, čerpićem i pleterom!

Razvojem života na salašima, postojala su dva tipa salaša:

Salaš polutana (vlasnik je bio imućniji seljak Polutan)
Salaš farmskog tipa (vlasnik je bio Biroš-najamnik)


Polutan je osim salaša imao i kuću u selu u kojoj je stalno stanovao, dok je na salaš dolazio povremeno za vreme poljoprivrednih radova, a Biroš je u salašarskoj kući konstantno stanovao. Jedno vreme je sve manje ljudi živelo na salašima pa su mnogi salaški šorevi i salašarski centri vremenom nestali.

Salaši su u osnovi zadržali isti način gazdovanja i načina života tog vremena, ali je svaki od lokalnih naroda i narodnosti dodao nešto svoje, tako da su pojedine salašarske kuće imale drugačiji izgled.


Salaš


Salaši su uvek bili izvor vojvođanskog mentaliteta, kulture, zdravog života, vrednih, poštenih i tihih ljudi, ali i ljudi koji su uvek imali prefinjeni i dvosmisleni smisao za humor. Na salašima je uvek bilo vruće gibanice, rakije, supe sa knedlama, kuvano meso preliveno sa sosom od paradajza ili sosom od vrelih višanja, pohovano meso uz krompir pire i naravno šnenokle, gomboce sa šljivama i štrudle sa makom.


Salaši su uvek bili izvor vojvođanskog mentaliteta!

Nestajanjem salaša kao i salašarskog života, nažalost je počeo da nestaje i deo kulture naroda na ovim prostorima, a nestankom salaša sasvim sigurno su osiromašeni sad već pusti predeli Vojvodine. Salaši su bili utočište divljih životinja, stanište brojnih vrsta ptica, a salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“. U salašima je vekovima brižljivo čuvana kultura i tradicija, koja se srećom u poslednje vreme opet obnavlja na neki drugi moderniji način.

U poslednje vreme veliki broj salaša je adaptiran i sačuvan od zaborava, a postali su čak i prava turistička atrakcija. Salaši su renovirani i sada se uglavnom koriste kao turistički sadržaji za smeštaj turista uz promociju tradicionalnih vojvođanskih gastronomskih specijaliteta. Salaši u sadašnjem vremenu omogućavaju svakom posetiocu da se barem na kratko vrati u prošlost i podseti se kako se na salašima nekada živelo, a mlađa populacija saznaje kako su salašarske kuće nekada bile uređene, kako izgleda i za čega je služio čardak, ambar, lavor, đeram...


Salaše su uvek zvali „Zeleno-Bela ostrva“

Salaši su u poslednje vreme poznati po multikulturalnosti naroda sa ovih prostora, gostoprimstvu, izuzetno bogatoj trpezi i naravno uvek nasmejanim tamburašima koji će vam svirati na uvce.







Tekst solis nekretnine Novi Sad

fotografije: „Atelje Višinka“ Sombor-Srbija
ljubaznošću gospodina Jene Višinke

SVETA ZEMLJA BANATSKA




Malo ljudi zna da je zemlja u Bačkoj kvalitetnija od banatske. Banat je sav močvaran, i kako stalno krademo zemlju od prirode, stalno smo u strahu da će priroda nazad da je uzme. Pod prirodom uglavnom mislim na vodu. Mi bi i na potok stavili dolmu, samo u Banatu slabo da ima potoka, mahom kanali, nešto manji nego oni u Bačkoj.
Ovde svako ima zemlju, ljudi na selu imaju hektare, ljudi u gradu bašte i saksije, ali pravi Banaćanin (nebitno odakle je) stalno u svesti ima zemlju, bilo da traži načine da je sačuva i oplemeni, bilo da spominje ko je nedavno sa’ranjen. Uz svest o zemlji obično ide i svest o prašini, a banatska prašina ima magijske moći. Ovde se i po banjama uglavnom lečimo mažući se blatom, svetim, banatskim.