Zaboravljeni umovi /zaslužni građani Srbije

Milan Vlajinac (1877—1964), prikupljao je građu o selu i seoskim običajima, naročito onim vezanim za poljske i poljoprivredne radove, bavio se sakupljanjem i narodnih poslovica.
Rođen je u Vranju, 1877. godine. Školovao se u Beogradu, a posle studija na Tehničkoj velikoj školi, odlučuje se za studije poljoprivrede. Vlajinac je doktorirao krajem 1902. godine na Univerzitetu u Haleu. Putovao je po Evropi i Srbiji istražujući poljoprivredne teme, sakupljajući iskustva različitih podneblja. Bio je upravnik Topčiderske ekonomije, učestvovao je u balkanskim ratovima, bio je na raznim položajima u ministarstvu poljoprivrede i voda, sve do 1920. kada postaje vanredni profesor na novoosnovanom Poljoprivrednom-šumarskom fakultetu u Beogradu, a ubrzo i dekan i prodekan. Ostavio je mnogo iza sebe, niz dela iz oblasti poljoprivrednih nauka. Umro je u Beogradu 1964. godine.

Primera ima puno...

Јоаким Вујић се родио 9. септембра 1772. у Баји од родитеља Григорија и Јевре. Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну, где је изучио права.[1] Овде је редовито посећивао позоришне представе. Полазећи одатле, Вујић је записао следеће: „Обиђем све моје премиле стазе, по којима сам се прохождавао, читао и моје школске материје учио, најпосле пољубим и све, а наипаче моја премила древеса са сузама оросим, грлећи и љубећи и, под којима сам седио и различие општеполезне књиге читао“.

Занесен примером Доситеја Обрадовића, кога је срео у Бечу 1795. године, кренуо је на пут. Имајући на путу различитих доживљаја, Вујић је био у Карловцу и у Загребу, одакле се 7. јула 1797. вратио у родну Бају да помогне родитељима који беху пострадали. О томе је прибележио: „Мени онда, казује, да је било могуће, пак да сам онда био на онаковоме месту, гди се људи продају - ja би се онда сам био дао продати, да би само могао моје предраге родитеље од њиове, туге и печали избавити, пак њи у њиово спокојство и тишину поставити“.

Јоаким Вујић је учитељевао по разним местима Угарске, а потом је кренуо на путовање. Пошао је у Трст и уз романтичан сукоб с хајдуцима, у Трст је стигао на покладе 1801. где се издржавао као домаћи учитељ. Овде је Вујић учио туђе језике и убрзо написао своју Француску граматику (Будим, 1805). У Трсту је упознао Викентија Ракића, писца и преводиоца драмских дела на српски језик, јеромонаха Саву Поповића и велетрговца Антонија Квекића.

Вујић је путовао по Италији, па оставивши учитељство, према његовим записима - чија је веродостојност доведена у питање - ступио је на брод као писар. Посетио је Мореју, Архипелаг, Малу Азију, Цариград, Крим, био је и у Солуну и на афричкој обали, где је гледао хватање крокодила по Нилу, а у повратку ка Трсту његов је брод имао битку с турским морским разбојницима.

Ради штампања својих списа одлази у Пешту. Намеравајући је да се настани у Србији одлази у Земун, где остаје од 1806. до 1809. У Земуну је учитељевао и писао. Овде је био осумњичен да je — прича Вујић — у револуционарној вези с Доситијем из Београда и Наполеоном Великим, те је пола године био у истражном затвору, где је урадио превод Дефоевог „Робинсона“ и још једне књижице.

У јесен 1810. године у Сентандреји се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био срећан. Исте године је објавио свој роман "Алексис и Надина", а такође и моралну приповетку "Робинсон млађи".

Вујић је учествовао и у припремама представе Иштвана Балога "Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака" која је била изведена на мађарском језику са српским песмама 12. септембра 1812. године у пештанском Мађарском театру, у Рондели. Одешевљена публика је са овацијама испратила ову представу.

21. августа 1813. Вујић је за признање културног и просветног рада од цара Франца I добио признање које му је уручено у пештанској Градској управи.

Дана 24. августа 1813. године, поново у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику: "Крешталица" (нем. "Der Papagoy") од популарног немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су "Новине сербске из царствујушче Вијене" Димитрија Давидовића.

После тога следиле су представе у Баји, Сегедину, Новом Саду, Земуну, Темишвару, Панчеву и Араду. Јоаким Вујић је у Пешти упознао познатог романописца Милована Видаковића и Уроша Несторовића.

Дана 18. јануара 1815. у Баји је изведено Вујићево дело "Инкле и Јарика" у три чина.

У јесен 1823. Јоаким Вујић је први пут боравио у Србији.

Године 1828. Јоаким Вујић је у Будиму штампао „Путешествије по Сербији“; пре тога је већ било изишло његово „Новое земљеописаније“. Дане очајања, због пропалог брака, провео је у манастиру Бездину, где je 1831—1832 написао и своју аутобиографију.

Време између 1835—1839 провео је у Србији, већином у Крагујевцу, где је у двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе. Вујић је дошао на позив Кнеза у јесен 1834. године и постављен је за директора Књажеско-србског театра са задатком да организује рад позоришта. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер.[2] Одласком Милоша и Вујић је морао да напусти Србију. Путовао је по Молдавији, био је и у Одеси, а у једном руском манастиру сређивао је опис ових својих путовања.

Вујићев путопис „Путешествије по Унгарији, Валахији, Молдавији, Басарабији, Херсону и Криму“ (Београд 1845.) садржи занимљива запажања, често врло корисне податке, али је писан невешто и некњижевно, сувопарно, готово само документарни.[3]

Последње године свога живота Јоаким Вујић је провео у Београду у оскудици. Ипак је био живнуо видећи да се у Србији све више утврђује позориште.

Умро je 8. новембра 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар“. Јоаким Вујић је сахрањен у близини цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Вујићева слика је позната по нацрту који је сам приложио својој аутобиографији.

- У Вујићу видимо вредног, вољног и несталног човека који ни на трен није пожелео да буде заузима високе чиновничке положаје. Забележио је разговоре са многим лицима о најразличитијим стварима. Расправљао је о питањима књижевног језика а такође и о правопису. Бранио је стари правопис и славеносербски језик. У књижевном полету свога доба имао је и чемерних тренутака, међутим, ни Вујић није праштао својим противницима.

Stanislav Binički (1872-1942)



Stanislav Binički, rođen u Jasiki kod Kruševca, 27. jula 1872. preminuo u Beogradu 15. februara 1942., je bio poznati srpski kompozitor, dirigent i pedagog. Smatran je najvećim predstavnikom srpske klasične muzike.
Prva muzička znanja stekao je od Stevana Mokranjca i Josifa Marinkovića, pevajući u horu Obilić. Za vreme studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu osniva Akademsko muzičko društvo. Zatim, posle jednogodišnjeg rada u gimnaziji u Leskovcu odlazi u Minhen, gde, između 1895. i 1899. godine, studira kompoziciju i solo pevanje. Nakon završenih studija, vratio se u Beograd, gde je učestvovao u razvoju muzičke i pedagoške delatnosti. Postaje vojni kapelnik i osniva prvi simfonijski Beogradski vojni orkestar, a 1904. i Muziku kraljeve garde kojom diriguje do 1920. Zajedno sa Mokranjcem i K. Manojlovićem osniva Srpsku muzičku školu. Bio je horovođa mnogih pevačkih društava i dirigent Narodnog pozorišta, gde je i 1920. godine osnovao Operu, čiji je prvi dirigent i direktor bio.
Od 1924. posvećuje se komponovanju, poznat je i po tome što je za svoje kompozicije koristio folklorne motive. Njegovo najpoznatije delo je, prva u srpskoj muzici, opera Na uranku, opera u jednom činu iz 1903, na tekst Branislava Nušića, koja se smatra prvom srpskom operom sa elementima narodne muzike.
Autor je većeg broja kompozicija za vojne duvačke orkestre: uvertire Iz mog zavijčaja, ciklusa narodnih pesama u obradi Na Liparu, ciklusa Pesme iz Južne Srbije i Mijatovke, vojnih marševa Na Drinu i Paradni marš. Smatra se da je najpoznatiji srpski marš, Na Drinu, Binički posvetio pukovniku Stojanoviću, koji je poginuo u Bici na Ceru.
Komponovao je muziku za bajku Ljiljan i omorika, uvertiru za Vojnovićev Ekvinocio, muziku za pozorišne komade Put oko sveta, Nahod, Tašana i dr.
Februara 2008. godine u Beogradu je pronađena gramofonska ploča izdavača Concert Gramophone Record (okvirno, snimak je oko 1910.) sa snimkom vojne kapele kojom diriguje Stanislav Binički. Ploča se danas nalazi u fondu Narodne biblioteke Srbije.

Stanislav Binički je bio uvažena ličnost.Kada je, krajem tridesetih godina dvadesetog veka, pozvan da po prvi put čuje novopostavljena zvona na novoj, upravo završenoj crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu u Beogradu, prema zapisu u crkvenom letopisu Binički je, slušajući, u oduševljenju uzviknuo: "Eto konačno i Beograd dobi prava crkvena zvona".

Brat Stanislav Binički bio je član uvažene Lože Pobratim.

STANISLAV VINAVER



Ovaj srpski rodoljub nije imao „ni kapi srpske krvi“, ali je  više od mnogih „rođenih Srba“ u sebi nosio duh svetosavskog naroda.

„Kod njega, kao kosmopolite, ostvaren je jedan čudan patriotizam, da ne kažem nacionalizam. Ručak je završavao s usklikom: Živela Velika Srbija. Nije hteo da ide u Rogašku Slatinu, jer je to tobož Hrvatska. Jedine polemike koje je vodio posle drugog rata bile su s Hrvatima“, pričao je sin o ocu.

„Više od mnogih tadašnjih književnika bio je zanet novinama u evropskoj književnosti, u filozofiji ili muzici, ali „modernisti“ mu nisu pomutili ljudska osećanja, niti sposobnost da razlikuje fikciju od realnosti“, zapisala je unuka o svom dedi.

U nekadašnjoj Srbiji, patriotizam se podrazumevao. Čovek je mogao da bude i naprednjak i radikal, i demokrata i socijalista, i monarhista i republikanac, ali je bio rodoljub. Dimitrije Tucović, socijaldemokrata i pacifista, koji je u Skupštini Kraljevine Srbije glasao protiv ratnih kredita, odazvaće se pozivu za mobilizaciju i daće život za otadžbinu. Milan Rakić, negda konzul u Prištini, napustiće nikom se ne javivši udobno radno mesto u Ministarstvu spoljnih poslova i pridružiće se četnicima vojvode Vuka u borbi za slobodu Kosova i Metohije 1912. godine. I Stanislav Vinaver biće baštinik ove tradicije.


Njegov otac Avram, koji se u Šabac doselio iz Poljske i u grad 1899. godine doneo rendgen aparat, rat je dočekao u Valjevskoj bolnici, ispunjavajući svoju otadžbinsku dužnost. Zbog svedočenja o ratnim zločinima austrougarske soldateske nad nevinim narodom, o kome je sačuvan i zapisnik od 17. novembra 1914, Austrijanci ga zarobe i osude na smrt. Srpska vojska ga oslobodi, a Avram Vinaver ode u Đevđeliju, gde bude postavljen na čelo rezervne bolnice. Preležao je pegavi tifus, ali se razboleo od malarije i umro 24. avgusta 1915. godine. Po sopstvenoj želji, sahranjen je sa srpskim vojnicima u zajedničkoj grobnici.

Stanislav, dostojan svog oca, 1914. godine učestvuje u formiranju čuvenog Skopskog đačkog bataljona („1300 kaplara“) i kreće u borbu, da bi sa majkom Ružom, takođe poljskom Jevrejkom, prešao albansku Golgotu i došao na Krf, gde objavljuje prvi deo speva „Nemanja“. Zatim odlazi u Rusiju, gde skuplja južnoslovenske dobrovoljce za Solunski front i tu ga zatiče boljševička revolucija. Iz njenog vihora uleće u vihor avangardnih pokreta u novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao svedok epopeje „1300 kaplara“, koautor je knjige „Skopski đački bataljon“, izašle uoči novog rata 1941. godine. U njoj govori o mladićkoj veri svojoj i svoje generacije: „Pravi razlog ratu? Ima ih dubokih i komplikovanih. To za nas, Srbiju, ne važi. Bar ne moramo misliti. Mi se borimo zbilja za slobodu i da ostanemo verni sebi. To je, izgleda mi, sasvim lako. Mnogo bi mi bilo teže da sam ma koje druge nacije, koja se, možda, bori zbog pijace i akcija. Zato ću sasvim lako poginuti, ako to zatreba, ne smatrajući da mi je ma ko podvalio, ne bojeći se budućeg istoričara i njegova suda.“

Александар Соловјев



Александар Васиљевич Соловјев (рус. Александр Васильевич Соловьёв, рођен 18. септембра 1890. у Калишу, Пољској, умро 15. јануара 1971. у Женеви) био је слависта, истраживач богумила, хералдике, нумизматике, археологије, преводилац са руског и француског језика, професор историје словенског и византијског права на Правном факултету у Београду и у Сарајеву.
Отац Василиј Фјодорович Соловјев био је судија апелационог суда у Варшави,
где је Александар провео детињство и стекао основно и средње
образовање. 1912. дипломирао је правне науке на Универзитету у Варшави,
1914. је постао доцент. Потом одлази у Москву за асистента. 1915.
завршио је Историјско-филолошки факултет. Припремао је и докторску
дисертацију о екстрадицији криминалаца између Пољске и Русије, коју
није стигао да одбрани и која је изгубљена.
После Октобарске револуције
прихватио је позив Теодора Тарановског да дође у Београд. Ту је
предавао на Правном факултету. Почео је да спрема нову докторску
дисертацију о законодавству цара Стефана Душана и одбранио је 1928. На
факулету је предавао Историју средњовековног српског права. 1930.
изабран је за ванредног, а 1935. за редовног професора универзитета,
али је чекао до 1937. да избор буде потврђен.
Године 1925. оженио се Наталијом Рајевском, која је такође била
руска емигранткиња. Добили су најпре једну ћерку која је умрла као беба
и сахрањена на Новом гробљу у Београду, а 1933. су добили и сина
Александра. Били су спријатељени са професором Георгијем Острогорским, са којим су живели у истој улици.
После Другог светског рата као неподобан није смео више да предаје на Београдском универзитету. Позвали су га на Правни факултет у Сарајеву, где је изабран за декана. Ухапшен је 1949. после резолуције Информбироа,
под сумњом да је од делегације правника из Бугарске примио текст ове
резолуције. Ухапшена је и његова супруга Наталија. Истрага је у Сарајеву трајала шест месеци. Потом је отеран у затвор у Сремску Митровицу
где је провео скоро годину дана без суђења. Његова супруга је после
шест месеци истраге пуштена на слободу услед недостатка доказа, а за то
време њихов малолетни син Александар био је сам. Соловјев је 1951.
године осуђен на 18 месеци затвора, колико је већ био издржао. Приликом
суђења позвао се на официрску реч официра који га је саслушавао и коме
је признао да је примио текст резолуције, али да га је одмах и уништио
због могућих проблема.
После тог суђења добио је рок од шест месеци да напусти земљу. Отишао је са породицом у Женеву. Након много компликација 1955. године бива изабран за професора словенских језика и руске литературе на Универзитету у Женеви. 1961. године наслеђује проф. Карцевског на катедри за словенску књижевност и постаје професор honoris causa.
1960.-1962. у Лозани објављује француске преводе сабраних дела Достојевског и Толстоја.
Бавио се хералдиком и 1967. био је примљен у међународну академију за хералдику (Académie internationale d'héraldique).
Био је један од најзначајнијих познавалаца хералдике Јужних Словена.
Објављивао је радове о византијској и словенској хералдици, илирским
грбовницима и пореклу српског грба.
Умро је 15. јануара 1971. у Женеви, где је и сахрањен.

‎19. септембра 1799. године, рођен је српски писац и политичар Јован Хаџић, познат и као Милош Светић, први председник Матице српске. Гимназију је учио у Карловцима и Пешти, права у Пешти и Бечу, а докторат права стекао је у Пешти 1826. У више наврата био је посланик на српским црквено-народним саборима, али и у Угарском сабору. Био је доследан противник реформе Вука Караџића, и држао је да треба очувати славјаносербско наслеђе. Био је адвокат, директор гимназије у Новом Саду, израдио је Грађански законик Србије (објављен 1844.). Уређивао је "Сербски летопис" (из окриља тог часописа израсла је Матица српска) и Давидовићеву "Голубицу" и покренуо часопис "Огледало сербско". Писао је поезију у псеудокласичарском стилу и преводио класичне ауторе: Хомера, Хорација и Вергилија, као и немачке писце, укључујући Гетеа. Неправедно је ниподаштаван из круга Вукових следбеника иако је био велики национални и културни радник, високих интелектуалних домета.

PROPADAJU: Vajfertove zgrade potpuno ruinirane i pune pacova


Većina zgrada u Starom Kostolcu, koje je podigao industrijalac i prvi guverner NBS Đorđe Vajfert, uništene su i predstavljaju pravo ruglo ovog grada



Foto: Telegraf
U Kostolcu se sutra proslavlja Dan rudara, 6. avgust, u znak sećanja na rudare poginule 21. jula 1903. godine u Senjskom rudniku.

Od te godine, 21. jul slavio se kao Dan rudara, ali je za vreme komunizma pomeren na 6. avgust, kako se ne bi poklapao sa verskim praznikom Svetim Prokopijem. Proslava ovog praznika prilika je da se Kostolčani sete svog čuvenog dobrotvora Đorđa Vajferta (1850-1937), jer je zahvaljujući njemu otpočelo moderno rudarstvo u njihovom kraju.
Nakon kupovine kostolačkog rudnika mrkog uglja, 1870. godine, jedan od najvećih industrijalaca pre Drugog svetskog rata i prvi guverner Narodne banke Srbije, u Starom Kostolcu podigao je poslovne i stambene zgrade, za potrebe uprave i za stanovanje rudarskih inženjera.

Foto: Telegraf
Nekada velelepne građevine, koje su bile predviđene da traju bar dva veka, uz redovno održavanje, danas predstavljaju pravo ruglo za turiste koji pored njih prolaze na putu ka antičkom Viminacijumu. U ove zgrade u Kobalovoj ulici, uselile su se romske porodice, kojima su se 1999. godine pridružile i one izbegle sa Kosova.
- Nismo imali gde, pa smo se uselili u ove zgrade, koje su toliko ruinirane da svaki čas mogu da se sruše. U sobama padaju plafoni, prokišnjava i duva na sve strane. Osim toga, nemamo ni vodu za piće i higijenu, pa je dovlačimo iz komšiluka – kaže Ramadan Aljeti.
Veliki problem ovim porodicama, kojih danas ima preko 50, predstavljaju miševi i pacovi, zbog kojih noću ne smeju da spavaju, niti da pogase svetla. U ovom naselju nekad je bila cela kolonija Vajfertovih zgrada, ali je većina od njih do danas potpuno propala i uništena.

Foto: Telegraf
Osim što je o svom trošku podigao ove zgrade, Vajfert je novac davao i u dobrotvorne svrhe. Između ostalog, poklonio je i liveno zvono za Crkvu Svetog Đorđa u Starom Kostolcu, koju je podigao beogradski brodski kapetan Dragutin Todić, čiji je kum, Aleksandar Prvi Karađorđević, tada priložio Sveto jevanđelje i zlatni krst.
I pored svih svojih zasluga i dobročinstava, Vajfertu do danas, u znak zahvalnosti, u Kostolcu nije podignut nijedan spomenik, ili barem bista.

____________
Nisam siguran ima li i u Pančevu ili Beogradu ?

zalosno da ovako divne gradjevine propadaju...to su kulturni spomenici...

Nikola Doksat de Moret
U ranim popodnevnim satima 20. marta 1738. godine, u srpskom delu beogradske varoši, na današnjem Topličinom vencu, okupilo se nekoliko stotina austrijskih vojnika da bi, ispunjavajući naredbu prispelu iz Beča, prisustvovali izvršenju jedne smrtne kazne, o kojoj je, danima, brujala Evropa, tražeći milost za osuđenog.

Mesto predviđeno za pogubljenje, po propisima za ovakve događaje, okružili su konjanici u svečanim uniformama.

S vojnicima je na gubilište stigao i grof Engel fon Vagrajn, beogradski biskup.

On je, s grupom jezuita, nešto ranije, u zatvorskoj ćeliji na Kalemegdanu, pokušao da osuđenog, koji je bio protestant, prevede u katoličanstvo, ali je osuđenik to odbio.

U vatikanskim arhivama, među svedočanstvima o borbi protiv učenja Lutera, Kalvina i Cvinglija, nalaze se mnoga dokumenta i o poduhvatima grofa Engela fon Vangrajna u zaustavljanju širenja protestantizma u austrijskoj carevini, pa i zapisi o njegovim beogradskim uspesima u tom poslu.

Kada je osuđenik doveden na gubilište, sam sedajući na stolicu za pogubljenje, većina vojnika je, s neskrivenim znakovima tuge, oborila poglede.

Uz osuđenika je stajao njegov sobar, koji mu je, na znak dželata, povezao crnu maramu preko očiju.

Mada je dželat, upravo tih dana, izvršio više smrtnih presuda, ruka mu, ovoga puta, nije bila sigurna.

Glava osuđenog, unakažena sabljom u dva promašaja, pala je tek posle trećeg udarca.

Na mestu na kome je posečen, okrenut licem ka kalemegdanskoj tvrđavi, pogubljeni je odmah i sahranjen u najprostijem kovčegu, bez ikakvih obeležja.

Mrtvom obezglavnjenom telu, iz koga je još liptala krv, prišao je jedino grof Engel fon Vagrajn, ostavši uz njega nekoliko trenutaka u potpunoj tišini.

Tako je, po opisima holandskih biografa, uz oslanjanja na dnevnik Engela fon Vagrajna, na pisma nekoliko vojnika i na službene izveštaje, završio život austrijski general Nikola Doksat de Moret, najcenjeniji fortifikacijski stručnjak svog doba, ali i znameniti žitelj Beograda, kome je, kao trajna dobra, ostavio detaljno rekonstruisani Kalemegdan i prvi urbanistički plan.

Rođen 1682. godine u Švajcarskoj, Nikola Doksat de Moret je, s osamnaest godina, pristupio holandskoj vojsci, koja ga je, zbog snažno izraženog talenta za crtanje i projektovanje, uputila na usavršavanje za fortifikacijskog oficira.

To je vreme kada, u ovoj važnoj vojnoj disciplini, dominiraju italijanska i holandska fortifikacijska škola i kada, kao značajan iskorak, počinju da se primenjuju i pruske inovacije, čiji je autor Johan Dilih, a koje u obavezne objekte tvrđava uvode šuplje bastione za smeštanje artiljerije.

Još na usavršavanju, mladi Nikola Doksat de Moret je, često, izlazio s predlozima da se težište u odbranama tvrđava prenese izvan njih, na skrovite puteve sa kazamatima i traverzama, zbog čega je bio oštro kritikovan, a kada je tu ideju pokušao da realizuje tokom prve službe u Bavarskoj, dospeo je pred vojni sud, koji ga je, za kaznu, kao opasnog šarlatana, prekomandovao u gardijske jedinice i uputio na francuska bojišta.

Dvanaest godina posle njegovog pogubljenja, veliki francuski fortifikacijski stručnjaci Anri Busmar i Fransoa Šaslu Loba uvode upravo skrivene puteve sa kazamatima i traverzama kao glavne elemente odbrane utvrđenja, što se, do današnjih dana, ceni kao jedno od najsmelijih unapređenja fortifikacijskih škola.

Preživevši krvavu opsadu Lila, Nikola Doksat de Moret napušta Holanđane i prelazi u austrijsku carsku vojsku, u kojoj će napraviti veliku karijeru.

Ratujući u Šleziji i u Flandriji, on dobija čin za činom, a u boju kod Denena, gde je Austrijance teško porazio maršal Vilar, ranjen je u nogu i ostaje doživotno hrom.

S činom pukovnika i s ogromnim ovlašćenjima, Nikola Doksat de Moret, čim je prezdravio, biva pridodat austrijskoj komandi za Srbiju sa zadatkom da rukovodi obimnim i za Beč strateški izuzetno važnim poslovima na utvrđivanju Beograda po najnovijim fortifikacijskim učenjima i uz punu slobodu da primenjuje i svoje zamisli.

Već pri prvom susretu sa Beogradom, on otkriva lepote Kalemegdana, čiju istoriju ubrzano proučava paralelno sa izradom fortifikacijskih planova, pa zato, uz vojno utvrđivanje i izgradnju vojne infrastrukture i logistike, zahvaljujući veštom projektantskom manevrisanju, u potpunsti obnovlja i kalemegdansku tvrđavu, uvodeći u nju i neka rešenja za civilne sadržaje, sačuvana do današnjih dana.

Veliki građevinski radovi privlače u Beograd stotine radnika i majstora iz svih delova Evrope, ali i šaroliki svet lutalica i avanturista, što životu oko Kalemegdana, u večernjim satima, s mnogo baklji, s mnogo muzičara, gutača vatre i raznih drugih zabavljača, oko kojih se kružno tiskaju vojnici, graditelji i lokalno stanovništvo, daje pečat veselog vašarišta.

Tu se, u zatamnjenim brojgelovskim prizorima, pod komandom iz senke grofa Engela fon Vagrajna, motaju i putujući kaluđeri u misiji pokatoličavanja Srba, ali i u još važnijoj i agresivnijoj misiji prevođenja protestanata u katoličanstvo.

Zahvaljujući svojevrsnom "nju dilu", zbog koga se u neposrednu blizinu Kalemegdana naseljava nekoliko stotina nemačkih porodica, Beograd, tada, dobija prvu kompletnu bolnicu i prvu apoteku uređenu po važećim austrijskim propisima.

Linija života Nikole Doksata de Moreta dobija fatalan poprečni rez 1735. godine, kada on, uz podršku još nekoliko oficira, posle više neuspešnih pokušaja, uspeva da iz Beograda vrati u Beč austrijskog administratora, princa Aleksandra fon Virtenberga, s optužbom da carski novac iz tajnih fondova, namenjen za pokatoličavanje i suzbijanje protestantizma, skreće u svoje džepove.

Plemić, zahvaljujući dobrim vezama, uspeva nekako da zataška aferu, ali od tog časa, poput svih osramoćenih i osujećenih u napredovanju, sanja i smišlja osvetu.

Uspešno utvrđivanje Beograda i Kalemegdan u novom ruhu, donose, međutim, Nikoli Doksatu de Moretu nove moćne zaštitnike kod bečke elite, naročito kod sveta okupljenog oko dvora i kod intelektualaca, te on ubrzo, uz burna odobravanja, dobija generalski čin, a princu Aleksandru fon Virtenbergu ostaje da za svoje naume čeka povoljnija vremena.

Novi rat Austrije i Turske 1737. godine, u kome Austrijanci uspevaju da naprave snažan prodor na jug i da, uz pomoć Srba, osvoje Niš i Pirot, odvodi generala Nikolu Doksata de Moreta u Niš, gde preuzima komandu nad gradom.

Ratna sreća Austrijanaca trajala je kratko, ne samo zbog silovite kontraofanzive Turaka, već i zbog katastrofalnih poteza glavnokomandujućeg austrijske vojske u Srbiji, generala Sekendorfa, kao i zbog njegovih svađa s drugim komandantima, i poraz je bio neizbežan.

Najfatalniju grešku on je napravio donoseći odluku da Austrijanci uđu i u Novi Pazar, čemu se oštro suprotstavio Nikola Doksat de Moret, insistirajući da se, pre ove rizične operacije, snažno utvrdi ono što je već osvojeno.

Glavnokomandujući general Sekendorf, koji je vojnu karijeru pravio bez većih iskustava na bojištu, uglavnom uz pomoć intriga i servilnosti pred nadređenima, odbio je ovaj predlog i Turci su ga, upravo u Novom Pazaru, potukli do nogu.

Povlačeći se u pravoj bežaniji, on naređuje Nikoli Doksatu de Moretu da sa osam hiljada vojnika ostane u Nišu i da mu štiti leđa.

Na Niš je, u tom trenutku, u fanatičnom pobedničkom zanosu, krenulo šezdeset hiljada Turaka, i kako je bilo jasno da je svaka odbrana sa osam hiljada vojnika pred takvom silom nemoguća, general Sekendorf je, uz pomoć jedne lažne depeše, uverio Nikolu Doksata de Moreta da će dobiti brojčano odgovarajuće pojačanje.

Sve je to, dabome, bila obmana, i komandanta Niša je, zajedno sa osam hiljada ljudi, izmučenih lošim životnim uslovima, neredovnom i oskudnom ishranom i talasima zaraznih bolesti, čekala ili sramna predaja ili samoubilačka bitka, čiji je ishod mogao da bude jedino strašni masakr.

On, naravno, nije hteo da se preda i da pogazi zakletvu i vojničku čast, ali je prihvatio pregovore s Turcima, koji su zahtevali bezuslovnu kapitulaciju, uz sva poznata osmanlijska poniženja koja uz nju idu.

Pregovori su trajali nekoliko dana, a Nikola Doksat de Moret je uspeo, unapred dogovorenim manevrisanjima svojih trupa u daljini, da ubedi Turke da će bitka biti i za njih teška i krvava, a potom i da, uz vrhunske diplomatske veštine, izdejstvuje mirno, bezbedno i paradno povlačenje iz Niša, bez formalne predaje i bilo kakvog dokumenta da je o predaji reč.

Zbog potpunog poraza, general Sekendorf je smenjen uz neuobičajeno blag ukor, ali je, pre smenjivanja, čim je iz Niša krenuo prema Smederevu i Beogradu, poslao u Beč izveštaj pun svakojakih optužbi protiv Nikole Doksata de Moreta i još nekoliko oficira s kojima se sukobljavao.

Vest da se Nikola Doksat de Moret povlači bez predaje, on je, takođe, odmah prosledio u Beč, uz iskrivljavanje činjenica i uz teške optužbe da je reč o kršenju naredbe, kapitulaciji bez borbe i izdaji.

Ne znajući ništa o ovome, Nikola Doksat de Moret početkom novembra 1737. ulazi u Beograd uzdignute glave, sa osam hiljada sačuvanih vojnika i u nameri da o komandnim greškama generala Sekendorfa iscrpno i dokumentovano izvesti cara Karla VI lično, ali ga Sekendorfovi ljudi hapse čim je kročio na tle beogradske tvrđave i zajedno sa svim oficirima iz Niša bacaju u tamnicu.

Celokupna situacija posle pobede Turaka izaziva u Beču velike polemike, pa i polemike oko postupka Nikole Doksata de Moreta, koga jedni smatraju herojem, jer je spasao vojsku bez formalne kapitulacije, a drugi kukavicom i izdajnikom.

Na scenu, dabome, stupa princ Aleksandar fon Virtenberg, strpljivi osvetnik pun mržnje, veza i novca, najjačih oružja za osvetu, i angažuje mnoge profesionalne intrigante oko vojnog vrha i dvora da o Nikoli Doksatu de Moretu šire intrige iz celokupne njegove vojničke karijere, potkrepljene jedino prepisom presude iz Bavarske, a sam, lukavo i prijemčivo za uticajne Bečlije, frustrirane zbog vojničkog poraza, drži vatrene tirade o potrebi da neko od austrijskih generala u Srbiji mora da bude egzemplarno kažnjen u ime budućnosti carevine, uz diskretne naznake da je za to najpogodniji "onaj protestant", koji je Niš predao bez ispaljenog metka i isukane sablje.

Izložen sistematskim pritiscima, car Karlo VI, podržan od carske biskupije, fanatično opsednute protestantima u višim vojničkim krugovima, daje mig u pravcu na koji je ukazao upravo Aleksandar fon Virtenberg, i ratni sud u Beogradu, u procesu praćenom žestokim protestima žitelja nemačkog i srpskog dela varoši, stavlja tačku na liniju života Nikole Doksata de Moreta, osuđujući ga na najstrožu kaznu.

Smrtna presuda izaziva buru negodovanja i seriju novinskih kritika, ne samo u Beču već i širom Evrope, ali car Karlo VI na sve to ne obraća pažnju i odbija sedamdesetak molbi za pomilovanje, iako u međuvremenu, s više strana, pa i iz obaveštajnih izvora u Turskoj, dobija prave izveštaje o svemu što se događalo u Nišu i na južnom frontu.

Među onima koji su se obratili caru, moleći milost za osuđenog generala, bio je i grof Engel fon Vagrajn, čija je molba, posredstvom carske biskupije, otpremljena u Vatikan, odakle je, ubrzo, stigla naredba da se beogradski biskup, neočekivano naklonjen "jednom protestantu", povuče u Beč, gde mu se gubi trag.

Iza surovo kažnjenog i surovo pogubljenog Nikole Doksata de Moreta, projektanta i izvođača najskupljih fortifikacijskih radova u Evropi u prvoj polovini osamnaestog veka, od imovine je ostala samo skromna kuća u Beogradu, u blizini tvrđave.

Kuća je, ubrzo, sudski prodata da bi se nadoknadili dugovi koje je njen kratkotrajni i zlehudi vlasnik napravio da bi je kupio.

Jedinu ličnu vrednost, zlatnu dugmat za košulju, Nikola Doksat de Moret poklonio je čuvaru u tamnici pred odlazak na smaknuće.

Pred zamah sablje dželata obratio se nekolicini vojnika i oficira, kojima je spasao živote u Nišu, rečima "Zbogom, prijatelji moji, vi bar znate zašto umirem!", a onda mu je sobar namakao povez preko očiju.

S mesta na kome je 20. marta 1738. godine pogubljen graditelj beogradske tvrđave Nikola Doksat de Moret, Švajcarac u vojnoj službi Holanđana i Austrijanaca i u istorijskoj službi u Beogradu i za Beograd, tada se video najlepši deo Kalemegdana.





Milenko Vučetić

Misterija smrti pilota Kraljevine Jugoslavije rešena posle 73 godine

Nebojša Radišić | 13. 04. 2014. - 06:57h | Foto: N. Radišić |


Posle 73 godine, otkrivena je tajna gde počiva Oto Sep, hrabri pilot lovac Kraljevine Jugoslavije, koji je junački poginuo iznad Šumadije u borbi s nemačkim avionima koje je presreo dok su se vraćali posle bombardovanja Beograda.


Tajna: Grob je otkriven na obroncima Gledičkih planina

Pre nekoliko dana su meštani sela Dulene, na obroncima Gledičkih planina, pokazali gde su ga njihovi preci pronašli i tajno sahranili, plašeći se okupatora.
 


SUBNOR je počeo da prikuplja novac kako bi se na tom mestu, ovom zaboravljenom heroju, podigao spomenik.
 

Pilot Oto Sep


- Oto Sep je rođen u Tuzli, 1909. godine, završio je Vojnu akademiju, obuku za lovca je završio u Zemunu, a rat ga je zatekao na mestu komandira 110. lovačke eskadrile. Tog šestoaprilskog jutra on je poleteo sa aerodroma u Kosančiću kod Leskovca, i krenuo u borbu s jačim neprijateljem. Iznad Šumadije, kod Kraljeva, pogođen je u svom avionu Hoker Fjuri.
 
Pao je u selo Dulene, gde su ga meštani pronašli mrtvog. Tu su ga i sahranili, a posle oslobođenja su ga premestili u drugi grob, udaljen oko 40 metara, jer je prvi plavila reka Dulenka, kaže predsednik kragujevačkog SUBNOR-a i istoričar pukovnik Željko Zirojević.
 
Poziv
Posle konačno otkrivene tajne mesta na kome je sahranjen Oto Sep, SUBNOR poziva njegove rođake, ako ih ima, da se jave i da budu gosti Šumadije, i da posete mesto na kome počiva njihov predak koji je pokazao šta su hrabrost i rodoljublje.