VOJVODJANSKI DIVANI i običaji

Priča o RABOŠU (ili o poštenju ? )

Koliko je ljudima važno da štogod tačno izmire za to imamo starovinski primer iz legende. Mudrom caru Solomonu došla su dva brata za svitovanje kako pravično podilit od oca talovanu zemlju i drugu imovinu, da obadvojica budu zadovoljni, a da se u diobi na posvađaje i zauvik omrznu. Mudri car Solomon ji posvitovo: Jedan od vas dvojce nek razmiri talovanu zemlju, a drugi nek izabere tal koji će uzet za se. Tako su uradili i nisu se posvađali i omrzli kako se to od onda često znalo trevit kod diobe tala. Tim naukom su se i posli njeg tušta nji koristili jel u takoj diobi ne mož bit razmirice. Na priliku: dvoje su tako podili zgradu da je jedan procinio koliko vridi, a drugi se odlučio oćel prvog isplatit za ocinjenu vridnost el će uzet zgradu.

Od pamtivika je med ljudima tušta razmirica, sporova, pa i svađa oko diobe i oko tačnog mirenja. Da njim se to ne bi trevilo, ljudi su izmišljali i pravili sve tačnije mire kako da izmire ono šta su jedni drugima uradili, napravili, prodali, uzajmljivali el zajam vraćali. Jedino nema razmirice med ljudima ako je štogod u komadima jel to mogu tačno izbrojit i onda u brojanju ne mož bit zabune.

Primer tačnog mirenja, bolje je kazat brojanja je raboš (rakanj). On je jedna od najstariji mira koju je čovik skonto i počo hasnirat da tačno izbroji ako se čemu promini brojno stanje. Raboš je vrlo prosta naprava i prost za hasniranje, al i cigurno tačan i zato oko brojanja š njim ne mož bit razmirica. Nuz to raboš časkom mož lako i jeptino napravit, mož bit dugovičan i podesan za čuvanje, a kad više ne triba onda ga mož izložit u vatru.

Raboš su hasnirali za brojanje učinka u onim poslovima koji se uzastopce više puti ponavljo. Primerice, kad su kubikoši u lorama zemlju dovlačili el suvišnu odvlačili za nasip: puta, dolme, za gvozden put; kad su kirdžijaši privlačili pisak za podlogu el tucanik za nasip makadamskog puta; katkad i za brojanje lotra izvučenog đubreta iz kasarne el iz varoškog magazina itd. Brojanje učinka kad radi više kolija, ko se koliko puta okrenio s teretom, bilo bi složeno ako bi se učinak zapisivo, a kad se štogod piše onda lako mož i pogrišit, hotimice el brez nakane, da se kogod privari el koga hotimice privari, a to onda dovodi do razmirica i ko zna šta mož ispast na kraju. S rabošom to se ne mož trevit.

Raboš su dvi tanje, kraće i uže lečice koje s jedne strane moraje bit poravnate el približno jednaki prutovi, a mogu bit čak i razne duljine, debljine i širine. Jednu lecu, el prut, jedan dio raboša sa sobom nosi onaj ko obavlja uslugu, a drugi dio raboša je kod onog ko miri, broji i obračunava učinak. Kad je čovik prinošenje tereta, dao je svoj dio raboša poslovođi, ovaj ga sastavio i poravno sa svojim dilom raboša, odjedared na obadva raboša bricom usiko jednak urez nalik na slovo "V", koji će trajno ostat u rabošu. Svako je kod sebe zadržo svoj dio raboša. Da se ne mogu izmišat raboši onda su sa strane el na vrvu napravili usik koji imadu samo ta dva komada istog raboša.

Na kraju su kod obračuna sastavili i sravnili dva raboša i svi usici su se morali poklapat, jel ne niko ne mož obaško usić svoj raboš ako nema u ruki i drugi dio raboša, nit mož potrt usik iz raboša. Kod obračuna su izbrojali usike i po tom broju napravili obračun, a posli su raboš uništili.

U životu se pokazalo da u ovom načinu brojenja ne mogu jedan drugog privarit, pa tako u ovim poslovima nikad nije bilo razmirica rad brojanja.

Raboš su hasnirali do sridine XX. vika i onda ga polagano zatomili.

Uoči Svetog Save, školske slave, kako je inače mnogi zovu, u delu Banata običaj je da se peku svetosavske perece. One se deci dele u školi a i gotovo u svakoj kući su obavezne tog dana.

Domaćice vešte sa kiselim testom, prave same, a one koje ne rizikuju kupuju u pekarama kojima porudžbine stižu već i dan ranije.

Pereca je kao i kifla, nema neke posebne filozofije, mada ima raznih recepata ali je bitno  da je krasi  onaj beli slani preliv, koji odmah svi prvo skidaju i jedu.
Obična smeša brašna, soli i vode.
Slast u slanom, zašto, nemam pojma, ko je probao razumeće.   

..evo upravo napekla punu ciniju..   

"MATERINA POGAČA"

"Materina pogača" je deo svadbarske trpeze kod vojođanskih Srba -starosedelaca .

Pogaču mesi mladina majka,to nije obicna pogaca kao za slavu ,nego se pravi po nekom posebnom receptu,ima u sebi orahe i vise je kao kolač (zlobni bi rekli da je "recept " više "mađarski" )  :zubi3: 

 Nakon mladenačkog plesa iznosi se ta pogača i mladenci je lome,fora je u tome da ce onaj koji odlomi veci deo biti "gazda u kuci"



Nakon toga se pogača izlomi skroz i podeli se po stolovima da svi gosti probaju.

Naravno ...našli se i "pametni" ,pa su i ovaj običaj pokvarili ,tako što su je uveli u listu "svadbarskih nameta" . Tako uz komade pogače ,ide i nevino dete sa korpicom -da sakuplja novac .
Zbog toga se posprdno naziva i "materijalna pogača" .  

Sibila_ ::

Uoči Svetog Save, školske slave, kako je inače mnogi zovu, u delu Banata običaj je da se peku svetosavske perece. One se deci dele u školi a i gotovo u svakoj kući su obavezne tog dana.


Slast u slanom, zašto, nemam pojma, ko je probao razumeće.   

Kod nas nema ovog obicaja, ali se nesto slicno pravi za Bozic, samo sto imaju onda razlicite oblike..

Danubius ::

"MATERINA POGAČA"

"Materina pogača" je deo svadbarske trpeze kod vojođanskih Srba -starosedelaca .

Pogaču mesi mladina majka,to nije obicna pogaca kao za slavu ,nego se pravi po nekom posebnom receptu,ima u sebi orahe i vise je kao kolač (zlobni bi rekli da je "recept " više "mađarski" )  :zubi3: 

 Nakon mladenačkog plesa iznosi se ta pogača i mladenci je lome,fora je u tome da ce onaj koji odlomi veci deo biti "gazda u kuci"



Nakon toga se pogača izlomi skroz i podeli se po stolovima da svi gosti probaju.

Naravno ...našli se i "pametni" ,pa su i ovaj običaj pokvarili ,tako što su je uveli u listu "svadbarskih nameta" . Tako uz komade pogače ,ide i nevino dete sa korpicom -da sakuplja novac .
Zbog toga se posprdno naziva i "materijalna pogača" .  

"Majkinu pogaču" mese i po Srbiji ( "Majčina" je zovu, majkina je baš tipičan vojvodjanski izraz), videla to na jednoj svadbi u Kraljevu. Verovatno da je običaj donet u Vojvodinu u nekoj od migracija.

Materina pogača se u mom kraju pravi od tankih kora a filuje se filom od jaja, meda, šećera, oraha, suvog grožđa ...gore bogato posuta prah šećerom i ukrašena žele bombonama. Obavezno je okrugla i postoji recimo u mom selu 2-3 žene koje imaju tacne za njih (ogromno nešto) koje ih "iznajnljuju". Cena je simbolična tipa parče pogače, kafa a ko želi da i nešto novca. Takođe postoji i par žena koje je prave jer to je višednevni posao gde se kore tegle, suše, peku, kuva se fil. Moju mamu je komšinica pre par godina naučila kako se ovo radi. Danas materinu pogaču prave i neke poslastičarnice ali nisu ni prineti domaćoj. Neki čak čine svetogrđe zamnjujući je onim kičastim tortekanjama zvanim "mladenačka torta"

Pogaču kao pozdrav iz roditeljske kuće sestri donosi brat jer je običaj da roditelji ne dolaze odmah za vreme svadbe kod prijatelja. Oni dolaze tek tamo iza ponoći i uglavnom se zadrže oko sat dva i tu svadbu i muziku preuzmu stariji dok mlađi dobiju priliku da se malo odmore, presvuku ili čak i odspavaju. Kod nas nema prekidanja i nastavljanja svadbe nego ista traje od ujutro u subotu pa tamo duboko po podne u nedelju kad se prate pogačari tj kad mladenci, svekar i svekrva i njihovi gosti s muzikom i pešice prate pogačare kući. Mladin deo svadbe se upravo po materinoj pogači i zovu pogačari. Pogača je uvijena u veliki beli damastni stoljnjak koji ostaje mladencima. Preko nje je bratov poklon koji je uglavnom bio platno za haljinu.

Oko ponoći kad počinje "pogačarska vlada" svekrva vezuje belu kecelju snaji pa onda mladenci idu kroz svatove i svakom od gostiju dele po parče materine pogače. Tacnu nose mladoženja i mladin brat dok mlada seče i deli pogaču gostima. Danas kad su svatovi brojniji pogaču njih dvojica guraju na konobarskim kolicima. Ko želi u džep od kecelje joj stavi nešto novca a naročito se njeni gosti tj pogačari trude da joj džep bude pun. Taj novac je samo njen i njim može da raspolaže po sopstvenoj volji. Ovaj običaj je nekad bio značajan kad žene nisu imale sopstveni izvor prihoda i davalo joj je neku ekonomsku sigurnost u novom domu. Danas je ovo malo izopačeno pa uz mladu ide i sestra ili snaja ili drugarica sa korpom za pare. Ili se strogo naglasi gostima da neće ništa za materinu pogaču.

Deo pogače koji ostane se deli na dva dela i jedan ostaje svekrvi da sutradan na babačkoj rakiji počasti gošće a drugi brat (sin) vraća u roditeljsku kuću da i mladina majka počasti komšije i prijatelje koji nisu bili na svadbi.

U mom kraju nema "mladenačkog plesa" niti igranja s mladom bar u srpskom, starosedelačkom delu populacije. Kod Mađara je materina pogača zamenjena slatkom rakijom i sitnim kolačima koji mladenci dele gostima posle igranja s mladom i presvlačenjem iste u crvenu haljinu.

Suština ovog običaja je ista tj paganska. Svrha im je da mladencima obezbedi dug i sladak život.

Pomenuh u prethodnom postu babačku rakiju pa je red da napišem i šta je to. Rakija je piće to svi znaju. Ali tako se zove i veselje u kući momka koji se oženio "s ćošaka pa manje troška" tj ako devojka uskoči. Tad nema svadbe nego je veselje tog momenta kad je snajka ušla u kuću i na njega se pozivaju komšije i najbliži rođaci do kojih može da se dođe. Venčanje se kasnije obavi u najužem krugu bez velike ceremonije. Mada danas neki prave i Rakiju i svadbu kasnije.

Treba znati da su se nekad svadbe pravile u kući tj u 2 eventualno 3 sobe i da je broj pozvanih gostiju bio ograničen prostorom. Tako se znalo da je buklija "žurka" za mlađe članove familije, svadba za najrođenije i one nekih srednjih godina. Najstariji članovi familije su imali babačku rakiju veče ili dan nakon svadbe.

Orginalno babačka rakija je bila zabava koju je svekrva organizovala za žene i to žene u godinama iz familije, komšiluka ali i za priju i njene najbliže srodnice. Posle svadbe su okićene buklijašice išle da pozovu žene na babačku rakiju. Pozvane žene su na čuturu vezivale krpe za suđe, kecelje, varjače i slične stvari kao znak da su poziv prihvatile i te stvari su pripadale svekrvi. Baš kao što je ono što su svadbarski buklijaši dobili pripadalo snajki.

Uveče su pozvane žene dolazile i kretala je zabava uz muziku do kasno u noć. Ali nije to bila obična zabava. Same žene su mogle da se raspojasaju i da budu i lascivne, da popiju o koju više, da pevaju ono što u javnosti ne bi (ko je slušao Cajku u orginalu zna o čemu pričam) ... Bilo je tu unošenja "mrtvaca" tj jedna od žene (lakših naravno) bi legla na improvizovana nosila sa klipom kukuruza u rukama. Pokrivena nekim čaršavom ona bi na "naricanje" prisutnih "Joj Joco moj kako će mi faliti tvoj!!!" i slično reagovala dizanjem tog klipa u vis. Kažu bilo je i "brijanja" svekrve i sličnih stvari o čemu sam samo slušala od mojih etnoloških izvora (čitaj babe spremne da pričaju) jer nisam imala prilike da lično prisustvujem babačkoj rakiji.

Kasnije je ovaj običaj malo izmenjen pa su mu prisustvovali i muškarci ali uvek parnjaci godinama prisutnim ženama. Danas je babačka rakija skoro potpuno nestala jer su svadbe dovoljno velike da sve generacije mogu da prisustvuju. A uz to prave se u restoranima ili pod šatorima koji su zakupljeni za dan svadbe i nije moguće organizovati i babačku rakiju u njima.

Vrlo sličan običaj tj zabava samo za žene je bilo i Reveno. Isti sastav gošći (starije žene, obavezno udate ili udovice) bez muških. Dok su jedinom prisutnom muškom, gajdašu, oči vezivane da ne može da vidi koja od žena šta radi.

Zamolila Kjara da napišem nešto o Beloj nedelji ili Belim pokladama u Banatu.

Prvo čega se setim je da je moj deda u to nedeljno jutro izvlačio špediter iz šupe i na gredu na posebno baš za to udarene klinove vezivao moju ljuljašku. I da je uvek neko morao da bude uz mene jer u tom delu dvorišta je boravilo i ono čudovište kojeg se i dan danas bojim. Petao. Gospodar "DRUGOG" dvorišta.

Od starijih sam slušala da su se na Belu nedelju po sokacima vezivale ljuljaške. Obično na nekom dudu ili starom oraju ispritkuće. Pa se posle ručka skupi sva mladež iz okoline da se ljulja. Nisu to bile kao današnje ljuljaške nego se uzmu neki delovi sersana pa se od njih napravi ljuljaška. Devojka sedne a momci je zaukavaju (bacaju ljuljašku) što više. Trebalo je tu biti spretna da kad poletiš držiš noge kakao treba jer u suprotnom sevne šta ne treba pa "uslikaš" one što stoje i gledaju. A momci su baš to i radili i čekali. Kažu bilo je i da gajdaš svrati tamo gde dosta mladeži ima.

Druga vrsta zabave za Belu nedelju je bio primitivan ringišpil. Pod nadzorom nekog od starijih ko je važio kao stručnjak za to momci su dan ranije digođ na roglju ukopavali neki deblji stub. Na njegovom vrhu su stavljali dve ukrštene pomoćnice (to su one pritke koje su služile da se poveća površina seljačkih kola kad se transportuje detelina ili seno). A na njima opet od amova napravljene ljuljaške. Pa kad dođe u nedelju posle ručka četir devojke sednu a momci štapovima ili pajvanima vrte "ringišpil". Što devojke više lete to momcima veća cena jer dokazuju koliko snage imaju.

To je otprilike ono što je bilo važno za kolektivno proslavljanje Bele nedelje u mom kraju. Ono kućno što ja znam su samo dva običaja. Obavezno su se za večeru barila jaja. Ljuske su posle bacane u paorsku peć ili u šporet. Zašto pojma nemam.

A drugi mnogo važniji običaj je da se na Belu nedelju ili na Bele poklade OBAVEZNO klala kokoška. I to bela. Da Gazdarica "ne ode" te godine. Krvna žrtva baš kao i žrtvovanje petla za Svetog iliju da bi se "zamenila" Domaćinova glava.Kako u Hrišćanstvu krvne žrtve nema ovo je iz prehrišćanskih odnosno staroslovenskih kultova ostalo. Proleće obeležavaju dve Boginje. Morena koja vlada zimom i koju treba ispratiti tj oterati i Vesna koju treba zazvati. Čak i sam naziv Bela nedelja tj Bele poklade sugeriše da je vezano sa Velikom Belom Majkom. Odnosno Boginjom Živom.

Eto toliko ja znam o Beloj nedelji tj Belim pokladama.

Podstaknuta kratkom izmenom misli na jednoj od tema a povodom rođenja mog unuka evo da vam objasnim kako mi u Banatu stepenujemo srodsta. Ali i kako se međusobno oslovljavamo.

Brat i sestra su oni koje ti je majka rodila. Mada nije retko da se upotrebi i izraz rođeni brat ili rođena sestra da bi se naglasio najbliži stepen srodstva.

Očev brat je detetu stric i oslovljava se sa Čiko (najčešće). Njegova žena je Strina pa je tako i deca oslovljavaju. Ako je dotična omiljenija onda može da bude i Nina ili Ninica. Za njihovu decu se kaže brat/sestra od strica. Kako su svi očevi muški srodnici (braća) nosioci titule Stric to se za decu očevog rođenog brata najčešće upotrebi izraz "od rođenog strica".

Majčin brat je Ujak. Oslovljava se sa Uja najčešće. Njegova žena je Ujna. Za njihovu decu se pri objašnjavanju u kakvom srodstvu ste kaže brat/sesta od tetke i ujaka smo. Isto vai ono definisanje bliskog srodstva kad se kaže od rođenog ujaka.

I majčina i očeva sestra je Tetka. Oslovljava se sa Tetica, Teta, Keka, Dada ... Moji bratanci mene recimo zovu Jeja (tako najstarija potrefila kad je progovarala i tako ostalo). Njen bračni drug je Teča ili Tetak. Kad se kaže brat/sestra od tetke to automatski znači da su majke rođene sestre. Za očevu sestru važi objašnjenje iz pasusa gore.

Kad krenu stizati deca tj unuci svim titulama se dodaju prefiksi baba odnosno deda. Tako moj stric postaje deda-stric mojoj deci. Samo oslovljavanje zavisi pa se najčešće dešava da deca srodnike u ovom stepenu oslovljavaju sa deda-Mile baba-Jelo ... ali nije neuobičajeno ni deda-ujo ili recimo Tetka kako sam ja oslovljavala svoje baba-tete.

Kumovi su se oslovljavali strogo sa Kume/Kumo a ako je bilo više generacija onda se za starije upotrebljavao prefiks Stari Kum/Stara Kuma. U direktnom kontaktu je moglo i kum-Pero ili kuma-Vido da bi se znalo kome se tačno obraćaš. Zauzvrat i oni su isto oslovljavali one koje su venčali a njihovu decu su zvali kumić odnosno kumica.

Ali postoji i oslovljavanje onih koji nam nisu srodnici. Deca nikad nisu komšije ili strance oslovljavali imenom. To se smatralo nevaspitanjem. Tako su deca komšije u zavisnosti od starosti istih oslovljavala sa tetka-Miro, čika-Boro ... deda-Jovo, baba-Lenka. Postojali su izuzeci gde se koristilo zanimanje kao titula pa se u oslovljavanju učitelja koristilo Učitelju/Učiteljice (ja i dan danas tako oslovljavam moju Nadu kad se sretnemo) ... Ali recimo sva deca u mom selu su doktora zvali čika-Stoja (Stoja od Stojan).

Lazarica

Večeras je Lazarica. Još mi u glavi odzvanja pitanje koje sam redovno postavljala: „Mamaaaaaaa kad je Vrbica?“. A ne pitam zbog Vrbice. Pitam jer veče pre je Lazarica. Veče kad se pali vatra koju preskačemo.
Par dana ranije počinju „pregovori“ sa svim dedama i tatama iz ulice. Treba dobiti dovoljnu količinu ogrizina da bi Lazarica bila prava. Pregovori su deo rituala i svaki put strepimo šta će dede reći. Gunđaju da ogrizine trebaju za zimu. „Samo vam Lazarica na pameti, selo ćete upaliti jednom.“ Sve tako neki izgovori a svaki deda posle iznese i više snopova nego što je unucima obećao.



Već znamo mesto gde se Lazarica pravi za naš kraj. Kod baba-Kate koja ima najbolji travnjak pred kućom. Sve ravno da lepo možeš da se zatrčiš i preskočiš vatru. Ima i klupa ispred kuće gde sede stariji i gde baba-Ilinka iznese veliku vanglu punu kokica i drži je u krilu pa samo protrčiš i uzmeš punu šaku.
 Petak po podne. Oni koji nisu u školi u trku završavaju domaće zadatke. Za svaki slučaj da ne bi mami palo na pamet „nema domaćeg – nema Lazarice“. Posle se ide od kuće do kuće i kupi „harač“ u ogrizinama. U koloni jedan po jedan vučemo ko snop ko dva. Za nama se gega deda iz čije avlije izlazimo i nosi bar četiri snopa. Sve se dovlači kod baba-Kate pred kuću i slaže. Da čeka prvi mrak i paljenje Lazarice.
 Posle večere svi izlazimo na ulicu. Sve mame, tate, babe i dede su tu. Tu su i baba-Ilinkine kokice koje svi grickaju čekajući da tate naprave kupu od ogrizina i da upale vatru. Od negde se pojavljuju i klepetuše kojima zvonimo. Da prekratimo vreme dok vatra ne plane. Niko ne čantra što pravimo buku. Uvek se nađe neki deda koji nas podstiče jer „valja se tako danas“.



Konačno je planula!!! Pravimo red i jedan za drugim trčimo i prskačemo vatru. Najveće aplauze dobiju oni koji idu „kroz vatru“. Oni koji preskaču dok još plamen liže visoko. Čak do žica od struje. Za one najmanje je sa strane upaljena mala vatra. Nju preskaču i mame jer kažu treba tako da te ne pojedu veštice sledeće godine. One najmanje ali i one koji su malo trapavi tata uzme pod mišku, zatrči se i preskoči kad je vatra najveća. Neopisivo uživanje kad osetiš kako letiš kroz vatru. Kaže ti da žmuriš a ti opet krišom  viriš bar malo tamo u ono crveno svetlo što se približava i u trenutku pretvori u noć kad izađeš iz vatre.
 A smešni smo kako se pogledamo. Nekom na glavi tatin plavi radnički kačket. Nekom marama mamina ili babina vezana oko glave. Nosevi i obrazi garavi jer sem preskakanja svi uzimamo ugarke i vrtimo njima praveći krugove od žara u vazduhu. Onda tim garavim rukama obrišemo znoj ili počešemo nos. Oni koji neće da budu smešni s kačketom il maramom obično sutra završe kod berbera. Na šišanju. Da ne idu na Vrbicu nagorele kose.
 Sutra ću na klupu pred nekom drugom kućom jer nema više ni baba-Katine kuće ni klupe. Ali ima nekih drugih mesta gde se pali Lazarica. Gde se jedu kokice i zvoni klepetušama. A ja ću preko one male vatre da preskočim jer valja se tako da me ne pojedu veštice sledeće godine. Da budem zdrava kažu i za to treba preskočiti Lazaricu.



* Za one koji ne znaju ogrizine su u snop sakupljene stabljike kukuruza bez lišća. Nekad kad se
kukuruz ručno brao tulaj se sekao i u snopovima vezan donosio kući kao stočna
hrana. Kad krave i konji pojedu lišće one gole stabljike bi se vadile iz jasli
i vezivale u snopove. To je čekalo sledeću zimu da posluži kao ogrev u paorskoj
peći. Ili da bude upaljeno za Lazaricu.


=========

Ne znam jesam li ovo kačila na svom Blogu ali neka ga i ovde. Taman paše. Ako ne bude vetra (prejakog) ili pu pu pu daleko bilo kiše i večeras će u Banatu opet po rogljevima goreti Lazarice. A sutra će berberi kratiti šiške onim što su bili neoprezni.

Nošenje kolača

Prođe Božić, prođe i Uskrs a ja nikako da ovo opričam.

Prvo da vam objasnim da mi starobivatelji u Vojvodini ne mesimo Kolač za Slavu. Kažu to nam još od seoba ostalo. Kolač se u tuđoj kući nije mesio pa smo da ne zaboravimo kako se to radi ga mesili za Božić i Uskrs.

Mesi se Kolač i u drugim krajevima nije da se ne mesi. Ali mi starobivatelji u Vojvodini imamo jedan običaj specifičan. Da Kolač nosimo Kumu i udatim ćerkama/sestrama o Božiću i Vaskrsu.

Tako kad osvane drugi dan Božića il drugi dan Vaskrsa užurbaju se domaćice da mese Kolače. Najlepši i najveći ide Kumu koji je ukućane venčavao i krstio. Kolač uvijen u beli, damastni salvet ili u vežen peškir uz nešto oraha za Božić ili farbana jaja za Vaskrs neko od malađih ukućana po podne nosi na dar Kumu. To je ili najmlađi bračni par iz kuće ili starija deca. A nije neuobičajeno da tamo gde mlađih nema Kolač Kumu nose i stariji. Kolač se prekida nositi kad više nema muške dece koja će kumstvo nastaviti. Naša Kumica je Kolač donosila i prve godine kad se udala i otišla iz roditeljske kuće. Tu joj je moja majka-Zorka rekla da ne mora više da ima tu obavezu jer sad ima svoje kumstvo udajom stečeno ali da je u našoj kući uvek dobrodošla.

Kod kuma uvek budu svečano dočekani uz ručak ili večeru. Kumići koji kolač donesu budu darovani orasima/farbanim jajima ali i nečim od odeće ili novcem. Nije bila retkost da imućniji daruju kumiće i dukatićem kad donesu Kolač.

Kako se Kumu nosi Kolač tako se Kolač dva puta nosi i udatim ćerkama/sestrama. Kolač nosi ili brat ili bratanci koji žive u roditeljskoj kući. Čak i kad roditelji umru onaj ko nasledi kuću nasleđuje i "obavezu" da nosi kolač sestrama. Uz božićni Kolač se ćerki/sestri nosi i parče česnice takozvani Komad iz roditeljske kuće. Tetke obično daruju donosioce Kolača kao i kumovi. Sve u zavisnosti od svojih mogućnosti.

Kolač se mesi i devojci koja uskoči tj uda se "s ćoška". U slučaju da roditelji ne odobravaju takav brak a došla je samo s onim što je na njoj mladoženjina rodbina i komšiluk će joj doneti Kolač. Tako upoznaju novu rođaku/komšinicu a uz Kolač joj donesu i nešto od odeće. Ko haljinu, ko nešto od veša, ko kecelju ... pa tako nadomesti svoje stvari dok joj roditelji ne oproste i ne dobije svoje stvari.

Kolač nose i novoj mladi njeni posle "redovne" udaje. Prvi put kad se sestri ide u kuću ide se svečano. Sa Kolačem i nekim prigodnim poklonom. Ili nešto za kuću ili neki komad odeće.

Eto tako mi u Banatu a mislim i u ostalim delovima Vojvodine. Hleb naš nasušni u obliku Kolača od najlepšeg brašna nas prati od rođenja i Povojnice pa nadalje kroz čitav život. Da ne zaboravimo kako se to radi mada odavno nam tuđe Carstvo postade očevina.

Ja slabo znam obicaje ,posebno iz Srbije,ali kolac mi je nesto sto mi se bas svidja...krusna mrva je jak simbol i dobar simbol...dobra zelja,namjera.

Za ovaj običaj znam .Ima i u Bačkoj (Sombor) .
Zavisi koliko ko drži do tradicije,ali je lep običaj.

Astra ::

Ja slabo znam obicaje ,posebno iz Srbije,ali kolac mi je nesto sto mi se bas svidja...krusna mrva je jak simbol i dobar simbol...dobra zelja,namjera.

Da Hleb je jak simbol. Imamo mi i temu Obredni hlebovi čini mi se. I tamo bi ovo o Kolaču leglo isto.

Postoje i izreke vezane za Kolač koje nisam pomenula. Tako kad hoćeš da kažeš da si nekog pozvao pa ako hoće da dođe doći će a ako neće i ne mora kaže se "Pa nije Kum da mu kolač mesim" ili "Neću mu valjda Kolač mesiti". Eto sad si mi dala šlagvort da opišem i Bukliju jer tad Kolač igra veliku ulogu u tom običaju pozivanja na veselje.

Rekoh već negde da smo mi Srbi narod koji psuje tri Svetinje - Majku, Sunce i Hleb, ali nikad nisam čula da iko psuje Kolač. Tek po neki deda je znao da kaže "Kolač ti tvoj" što je moglo da znači ili da je zdravo besan ili zadivljen nečim što je neko uradio.

Obećala sam vam Bukliju pa je red i da je opričam. Onako kako su mene moji stariji učili. Rečju i primerom. Da pamtim i prenesem dalje.

Buklija u Banatu

Kad se svrši Proševina i Prsten, kad se utvrde svi detalji oko Svadbe i datuma onda se zna da je u nedelju pred svadbu Buklija.

Buklijaši su u mom kraju strogo neženjeni momci. Obično iz rodbine ali nije ništa čudno ni da ta čast pripadne nekom od mlađih komšija ili mladoženjinuh drugova. Bude ih dvojica ili trojica zavisi. Sa buklijašima obavezno ide i muzika. Nekad gajdaš a danas harmonikaš. uz kočijaša (vozača) Mladoženja je poslednji član ove male družine koja će "pokupiti svate".

U ona vremena kad se svadba pravila u kući bilo je ograničeno prostorom koliko svatova se može pozvati. Tako je Buklija bila neka vrsta zabave za mlađe članove familije i komšiluka. Pored momaka koji su buklijali važnu ulogu su imale i devojke koje su kitile bukliju. Jer buklijaši su se nadaleko poznavali ne samo po pesmi i muzici nego i po privezima (platno vezano preko ramena) koje je bogato bilo okićeno trakama, cvećem i ruzmarinom, palicama i čuturama.

To nedeljno jutro je u mladoženjinoj kući vrlo svečano. Već u rano jutro mese se Kolači koji će se nositi najvažnijim Svatima. Četiri kolača - Prvom komšiji, Kumu i Starom Svatu i jedan koji se izlomi tu u kući da se za sretna posla prisutni počaste.

Devojke se trude da što lepše okite priveze, palice i čuture. Svaka dobije "svog buklijaša" kojeg treba da okiti. Često je tu bilo i nameštaljki ako se znalo da se nekoj devojci momak sviđa ili obrnuto. Davala im se prilika da malo slobodnije popričaju a da to ne bude sumnjivo. Kad su "rekviziti" okićeni pristupalo se pregovorima o prodaji istih. Tu su se devojke trudile da pokažu koliko su rečite i sposobne. A momci su zatezali i pod obavezno tražili da u cenu plaćanja uđe i mogućnost da poljube "svoju" devojku. Naravno da su se svi prisutni lepo zabavljali dobacujući im i "navijajući".

Devojke imaju obavezu da okite i karuce tj danas auto. Svekrva vezuje peškire na konje (danas na brisače) a sve ostalo je devojački posao. Jedan od važnijih devojačkih mangupluka na Bukliji je da "ukradu bič" (danas ključeve od auta" koje isto treba ukrasiti. Bič se "prodaje" svekrvi i opet tu bude šale i dobacivanja.

Kad su sve ove pripreme završene Buklijaši kreću na "posao". Prvo kod koga idu je Prvi komšija. Obično komšijska kuća preko puta ali ako iz nekog razloga je to nemoguće onda se ide za Suncem tj kod Komšije koji je istočno ili južno od mladoženjine kuće. Posle tog Buklijaši sedaju na karuca i uz muziku idu kod Kuma pa kod Starog Svata. Četvrto mesto je ili Devera (ako Dever nije iz kuće tj mladoženjin rođeni brat) ili kod Snajke. Dolazak Buklijaša u mladinu kuću znači poslednje obaveštenje da će Svadbe biti na neki način. Posle tog Buklijaši idu redom po kućama koje treba da zovu.

Udavača, Snajka ili Nova Mlada je obavezno prisustvovala i ispraćala Bukliji. Obično u pratnji neke od sestara ili drugarica. Isto je imala obavezu da uveče dođe da dočeka Buklijaše i da primi peškire koje su ovi dobili kao potvrdu od pozvanih da će doći na svadbu. Nekad su buklijaši imali običaj da čuturu i palicu na koje su peškiri vezivani spuste nisko i da dobro zaprljaju darove. Da bi Snajka imala šta da radi (čitaj da pere) kad dođe u kuću. Danas kad to rade veš mašine Snajka se samo smeška na taj mangupluk.

I za kraj jedna pesma koju sam naučila od baba-Marije Pavlove

Buklijašu rano materina
Lepo te je mati opravila
Da pokupiš bratove svatove
Iz avlije kod prvog komšije
Od komšije kod krštenog Kuma
A od kuma kod sestrice
kod sestrice kod Starosvatice
Onda kupi sve Svatove redom

Ovo je obično jednom od buklijaša recitovala neka od starijih žena predajući mu Kolač kojim će na Svadbu pozvati prve komšije.

Eto toliko i to ukratko od mene. Bukliju u Banatu treba doživeti. Jer i danas je to jedna od najveselijih i najzanimljivijih običaja koji se neguju. Kad se začuje konjski topot, čuje muzika svi izleću na ulicu da vide i pozdrave buklijaše.

Obećala sam na temi Kujna da ću se pozabaviti i Česnicom u Banatu (a verovatno i ostatku Vojvodine).

Kad je Česnica pečena svi ukućani se iskupe i "ogledaju" nad njom. Ovo znači udahnuti malo pare koja se diže iz sveže pečene Česnice. A sve u cilju da oni koji to rade budu zdravi. Stariji često nadnesu i ruke nad Česnicu. Da ih manje bole od reome i rada.

Ono što je karakteristično je podela Česnice. Za razliku od drugih krajeva ne lomi se već se seče. I to strogo utvrđenim redosledom. Ovo obično radi Domaćica. Ovakva parčad česnice se zovu Komad ili Komađe.

Prvo parče se namenjuje Kući. Nisam nikad ispitivala zašto ali etnolog amater pretpostavlja da to ima veze sa kultom predaka. Kuća je prostorija gde je ognjište a to između ostalog simboliše i pretke. Dakle prvo parče Česnice nas povezuje sa precima.

Drugo parče je za Položajnika. Odnosno prvog čoveka koji uđe u kuću na Božić. Smatra se da on simboliše napredak i svako dobro. Što ima i uporište u starim verovanjima da je putnik namernik od Boga/Bogova poslat i da mu treba ukazati poštovanje. Čak se nekad smatralo da i sama Božanstva uzimaju ljudsko obličje i proveravaju ljude predstavljajući se kao putnici namernici. I Hrišćanstvo ima ovakvih priča gde određeni Svetitelji idu kroz svet i na osnovu ponašanja ljudi im pomažu ili ih kazne. Dakle drugo parče Česnice bi bio dar Bogu.

Treći Komad ili parče je za Domaćina ili Starećinu kuće. Onda Domaćica sva ostala namenjuje po starinstvu i starešinstvu ukućanima do najmlađeg. Ako je kuća imala "radene" tj sluge i oni su dobijali svoj Komad.

Ono što je karakteristično je da se Komad namenjuje i ukućanima koji zbog nečeg nisu u kući za Božić. Tako je moja majka-Zorka Komad namenjen mom stricu koji je bio u Nemačkoj uvek ostavljala sa strane da ga čeka.

Komad Česnice dobijaju i muški srodnici tj sinovi koji su se izdvojili iz roditeljske kuće. Odnese im se u toku ta tri dana Božića ili ga dobiju ako dođu da čestitaju praznik. Udatoj ženskoj deci se Komad pakuje uz Kolač koji im se nosi za Božić. Česnica, još jedan od obrednih hlebova, povezuje porodicu. Ukazuje na povezanost i slogu.

Novčić koji je stavljen u Česnicu pre pečenja Domaćin otkupljuje od onog ko ga je našao i "zadene" ga za Ikonu. Tu stoji do prve kupovine nečeg znalajnog za kući. Taj novčić se doda sumi ako se kupije šta od stoke ili poljoprivrednih mašina. Nekad se govorilo deci "To je da kupimo ždrebetu ular". Znajući koliko su konji bili važni za poljoprivredu novo ždrebe je bilo blago kojem je trebalo pokloniti pažnju pa je nov ular bio nešto vrlo veliko.

Eto toliko ukratko o podeli Česnice kod nas u kući i u Banatu.


Srećan vam Badnji dan

Dok još traje Božić da vam opričam još jedan običaj koji sam pominjala već na svom Blogu. Dakle danas pričamo o Praćenju Božića.

Drugi ili nekad tek treći dan Božića iz štala se izvode konji. Dobro uhranjeni, odmorni jer od jesenjeg oranja (nekad bilo sad se pripoveda) nisu ništa radili. Stavi im se ular a momak samo uzjaše tj skoči na njega. Bez sedla. Dvojica, trojica ili više njih krenu polako selom da prate Božić.


Svraćaju u komšijske i rođačke kuće da čestitaju. Nekad su posebna "meta" bile kuće gde ima devojaka za udaju i još ako se nekom od momaka sviđa bila je to prilika da se vide ali i da njeni vide momka u najboljem izdanju. Još na dobrom konju pa gde ćeš bolje i lepše. Domaćini kad ih vide na kapiji odmah neko od mlađih trči da širom otvori kapiju da ih u avliju pusti. Čestitaju Božić ukućanima koji svi izlete u avliju da ih dočekaju i pozdrave. Po običaju momci ne sjahuju već sede na konjima. Domaćica iznese posluženje tj piće da počasti čestitare. Obično vino i rakiju mada eto ima i po neki koji uzme sok na čuđenje i zgražavanje domaćinovo i muškog dela familije. Momci popiju po čašu za zdravlje i napredak kuće. Obično i domaćin s njima nazdravi i zahvali im što su bili.

Neka od devojaka iz kuće iznese peškir spremljen baš za tu priliku i veže je za oglavnik jednom od jahača. Nekad dok nije bilo baš mnogo prilika da se mladi sreću i pokažu osećanja ovo je mogao da bude znak momku da mu vraća osećanja.


Znaju momci da se malo prave i važni. Nije lako jahati bez sedla. Pa da pokažu koliko su vešti i spretni ali i kako su im konji dobri dignu ih na zadnje noge i malo zadrže tako.


Jedno vreme ovaj običaj je skoro izumro. Bilo je to u vreme kad su konji prestali da se koriste za poljoprivredne radove i masovne kupovine traktora. Bila je retkost videti grupicu od 2-3 mimka na konjima. Danas ponovo tutnje kopita sokacima. Momci jašu i prate Božić kao i nekad njihove pradede. Mada po slikama koje sam vam zakačila a "ukrala" sam ih od mojih prijatelja sa FB počeli su još juče. I teraće tako i danas i sutra.

I za kraj još jedna slika nađena na netu. Praćenje Božića tamo negde 30-ih godina prošlog veka.


Ako se nađete negde u Banatu ili Vojvodini uopšte ovih prazničnih dana i vidite momke na konjima zastanite i pozdravite ih. Biće im drago.


Edit: Upravo sam na FB videla sliku. Mali komšija iza roglja kreće da prati Božić.

Đurđevdan

Prvi veliki praznik posle Vaskrsa. Vaskrs može da padne i dok je još sneg na zemlji. Dok ni trava nije još krenula kako treba. Ali zato je Đurđevdan prava potvrda da je priroda vaskrsnula. Da je period hladnoće, oskudice i straha gotov.

Raznih običaja ima vezanih za Đurđevdan. Ali ja želim da od zabora otrgnem jedan koji je skoro nestao. A lep je. I traži samo malo dobre volje.

U noći pred Đurđevdan kitili su se prozori cvećem. Jorgovan i đurđevak najčešće. Ali i sve drugo što je već procvetalo i mami mirisom i bojama.

Momci su noću, dok selo spava, kitili prozore devojaka koje su im se sviđale. Da devojci čiji su prozor okitili kažu kakva su im osećanja. Znala je ona koja je našla okićen prozor ko je to mogao i ko je to najverovatnije uradio. Ali bio je to i način da pokažu roditeljima da mogu i prosce da očekuju do jeseni.

Gde nije bilo devojaka domaćica je sama znala da stavi po neku grančicu cveća na prozor. Da pozdravi praznik. Čak se dešavalo da tamo gde je bilo devojaka a prozor ostane neokićen majka ili baka ga okiti. Da ne pukne bruka po sokaku.



Na ovaj običaj koji sam skoro pa zaboravila podsetila me jutros komšinica, baba-Mara, koja je stavila po grančicu nekog cveća na svoje prozore. Jorgovan je već precvetao pa je upotrebila ovo što ne znam šta je. Ali opet lepo bilo videti nešto što je već skoro isčezlo.

Srećan vam Đurđevdan

U slavu Sunca koje nas greje, za spomen na pretke i za zdravlje i napredak nas živih -Ivanjski venci.