Фридрих Шилер Из Википедије, слободне енциклопедије
[You must be registered and logged in to see this image.]Јохан Кристоф Фридрих Шилер
[You must be registered and logged in to see this image.]Споменик Гетеу и Шилеру у Вајмару
Јохан Кристоф Фридрих Шилер (нем.
Johann Christoph Friedrich von Schiller, 10. новембар 1759, Марбах на Некару - 9. мај 1805, Вајмар) је био немачки песник, драматург, филозоф и историчар.
Садржај
[сакриј]
- 1 Биографија
- 2 Књижевни значај
- 3 Дела
- 3.1 Поезија
- 3.2 Позориште
- 3.3 Есеји
- 3.4 Историјска дела
- 3.5 Писма
4 Спољашње везе
|
[уреди] БиографијаШилер је рођен 1759. у Марбаху на Некару. Отац му је био официр у војсци Виртемберга. Нешто касније, око 1764., породица се преселила у Лорх
где су живели до 1766. Детињство и младост је провео у релативном
сиромаштву. Шилер је почео да студира право 1773, а 1775. медицину.
Постао је војни доктор у Штутгарту.
Анонимно је објавио драму „Разбојници“ 1781. Дело је доживело приличан
успех на својој премијери, нарочито код млађе публике. Међутим, Шилер је
услед револуционарних порука драме ухапшен и кратко време је провео у
затвору, тако да је напустио посао у Штутгарту и прешао у Манхајм. Године 1783., радио је као библиотекар и добио уговор да ради као писац за позориште у Манхајму. Од 1783. се често селио (Лајпциг, Дрезден, Вајмар), а први пут се срео са Гетеом 1788. Крајем те године, добио је место професора историје и филозофије у Јени. Писао је историјска дела. Имао је велике симпатије за великана свога времена: Вилхелма фон Хумболта. Године 1790, оженио се Шарлотом фон Ленгенфелд. Нажалост, здравствено стање му се погоршало (вероватно од туберкулозе) и додељена му је пензија 1791. На Гетеов наговор, 1794, почео је да пише за сатиричне часописе. Револуционарна Француска му је 1792.
дала француско држављанство, због његових честих чланака против
тираније. Године 1799, вратио се у Вајмар где га је Гете усмерио да пише
за позориште. Са њим је основао „Вајмарски театар“ који се брзо
наметнуо на позоришној сцени Немачке, и допринео препороду драмског
књижевног жанра. Шилер је живео у Вајмару све до смрти. Добио је
племићку титулу 1802. Умро је три године касније, у 46-ој години живота.
Од 1934, Универзитет у Јени носи Шилерово име.
Књижевни значајЗначај Шилерових дела није очигледан за истраживача у XXI веку. Његово дело је пуно реторике, и често веома осећајно.
Али теме којима се она баве, политичке, етичке или естетичке, значајно су допринеле развоју нових идеја на крају XVIII века, и нарочито су допринеле развоју романтизма.
Шилер је био великан доба романтизма, и то више него Гете. Његова
филозофска дела су и даље актуелна, пуна дубоких мисли, и много
приступачнија него теорије његовог омиљеног узора и савременика,
филозофа Канта.
Данас Шилерове представе нису често на програму позоришта. Његови
позоришни комади су полетни, представљају људе и личности великог
формата, и незаборавне ликове: Виљема Тела,
краља Филипа II из „Дон Карлоса“, Карла из „Разбојника“, и многе друге.
Био је изванредан у представљању мужевних и паћеничких темперамената,
док је женске ликове обично занемаривао.
Парадоксално је да је овај велики романтичар у Немачку донео и дух класицизма, која она до тада није познавала. Превео је драму „Федра“ Жана Расина, неке драме Еурипида, и примењивао у својим делима драмске методе по узору на класичне грчке трагедије.
Својим значајем у књижевности класицизма и романтизма, Шилер заузима централно место у немачкој и европској књижевности.
Међу великим поштоваоцима шилеровог дела су Достојевски, Бетовен, Ђузепе Верди и Томас Ман.
Дела Поезија
- Вече (1776)
- Освајач (1777)
- Елегија о смрти младића (1780)
- Ода радости (1786)
- Грчки богови (1789)
- Уметници (1789)
- Ибикови ждрали (1797) - балада
- * Речи илузије (1799)
- Касандра (1802)
Позориште
- Разбојници (Die Räuber) (1781)
- Фијескова завера у Ђенови (Die Verschwörung des Fiesco zu Genua) (1782)
- Сплетка и љубав (Kabale und Liebe) (1783)
- Ода радости (Ode an die Freude) (1785)
- Дон Карлос (1787)
- Девица Орлеанска (1801)
- Вилхелм Тел (Wilhelm Tell) (1804)
- немачки превод Макбета од Вилијама Шекспира (1800)
- Алманах Муза (Musenalmanach) (1797)
- Валенштајн (1799)
- Марија Стјуарт (1800)
- Вереници из Месине (1803)
Есеји
- О естетичком васпитању човека (Über die ästhetische Erziehung des Menschen) (1795)
- Епиграми Ксеније (заједно са Гетеом) (1797)
- О односу животињске природе човека са његовим разумом (1777)
- О љупкости и достојанству (1793)
- О наивном и сентименталном песништву (1796)
Историјска дела
- Историја отпадништва уједињене Низоземске (Geschichte des Abfalls der Vereinigten Niederlande von der spanischen Regierung) (1788)
- Истоија Тридесетогодишњег рата, (Geschichte des dreißigjährigen Krieges) (1790)
Писма
- Писма Кернеру, Вилхелм фон Хумболту, Гетеу, итд.
