MANIFESTACIJE

Proteklih godina su na našim prostorima postale popularne različite etno-manifestacije.Neke od njih su poznate i izvan granica Evrope,kao na primer Sabor u Guči,dok se na lokalnom nivou javljaju mnoge druge koje stiču epitet "tradicionalno" a vezane su karakteristično za lokalnu kulturu ili strateški proizvod nekog kraja.

Tako,na primer,imamo "Kupusijadu" u Futogu,"Kobasicijadu" u Turiji,"Slaninijadu" u Kačarevu i mnoge druge ...

Ove godine se održava 7. po redu festival pod sloganom "NAJVEĆI RUČAK NA BALKANU"Organizator namerava da podeli
3000 porcija gostima i posetiocima.



Program Sedme pasuljijade – Bin festival u Temerinu počeo je 2. juna izložbom dečjih radova ‘Mozaik od pasulja’, dodelom priznanja i svečanom priredbom u KIC Lukijan Mušicki.

Drugog dana na temerinskom Vašarištu otvaren je ‘Etno sokak, izložba jela od pasulja, edukativno-takmičarski program učenika škola ‘Budi umetnik pravi – recikliraj otpadne stvari. Nakon dečjih priredbi, posetioci su uživali u muzičkom programu. Nastupali su Poison plum iz Bajine Bašte, Ghostbusters (Temerin), Šinobusi (Novi Sad) Divlje Jagode iz Zagreba i The Jump iz Budimpešte.

Glavni takmičarski dan je subota, 4. jun. U 10 časova planiran je doček i raspored takmičara i izlagača. U 11 sati zvanično se otvara 7. pasuljijada – Bin festival. U vreme kuvanja čorbastog pasulja posetioci će uživati u kulturno umetničkom programu, ravničarskim igrama, međunarodnom turniru u jadžentu. U 13 časova degustiraće se najveći ručak na Balkanu, 3.000 porcija pasulja spremljenog u džambo kazanu. Uz zvuke Tamburaša iz Novog Bečaja u 14 časova takmičarske ekipe će predati uzorke pasulja iz svojih kotlića međunarodnom žiriju.

Koncert Garavog sokaka počinje u 16 časova. Sledi nagradna igra za posetioce, proglašenja pobednika i dodela priznanja. U 18,30 je planiran nastup sastava Bjelo dugme Real Tribute Bend. Voditelji programa su Višeslav Petković i Nataša Ilić.

Hvala zemlji za hleb



“Dužijanca” slavi 105. rođendan, a drevna svetkovina održava se u čast novog žita. Prvi žetelac - risar - okićen vencem od klasja javlja gazdi o završetku žetve i počinje veselje
ZEMLjA je dar Božji poveren čoveku, on je obrađuje, iz nje klija život od koga i mi živimo. Ako rad nije blagosloven, čovek neće imati šta da ubere, a ako joj se ne zahvali na svakom njenom daru, možda mu ona dogodine neće uzvratiti.
Vekovima unazad ovim stavom vodili su se svi koji su od obrade zemlje živeli i hranili svoje porodice. Znali su vrlo dobro šta znači kada jedne godine ne rodi, kad glad u dugim zimskim mesecima zakuca na vrata.
Kako se to ne bi desilo, narod je posezao za raznim religijskim i magijskim obredima, za koje je verovao da će zemlju sačuvati od opasnosti koje vrebaju iz prirode i da će pomoći da plod stigne od njive do trpeze.
Tako je pre više od jednog veka na severu Bačke kod Bunjevaca i bunjevačkih Hrvata nastala “Dužijanca”, najpre drevni, porodični običaj zahvalnosti Bogu na rodu pšenice, a danas velika gradska manifestacija.
U običajima “Dužijance”, koja se svake godine slavi od 25. aprila do druge nedelje avgusta, etnolozi pronalaze tragove slovenskog nasleđa baštinjenog u srednjem veku, koje tekovine savremenog društva nisu mogle da naruše.
- “Dužijanca” je nastala u porodici, kao vid zahvalnosti za uspešno završenu žetvu koja je bila najveći i najznačajniji posao na salašima. Umorni risari (kosci) javljali bi domaćinu da je žetva završena i onda bi usledilo veliko slavlje - podseća Andrija Anišić, predsednik UBH “Dužijanca”.
Stari spisi kazuju da je pri kraju žetve ispleten venac od najlepšeg klasja, ukrašen cvećem, koji se stavio na glavu prvom žeteocu - risaru. On je pevajući odlazio na salaš da gazdi javi vesti o završetku žetve. Gazda ih je dočekivao na vratima, iznenada polivao vodom, a onda su počinjali smeh, veselje, muzika, i mladi i stari hvatali su se u kolo, a sve se završavalo bogatom gozbom. Venac od klasja se ostavljao za narednu godinu, da bi se prilikom setve, žito iz njega posejalo u prvu brazdu. Tako se plodna moć starog žita prenosila na novi usev i novo žito, obezbeđivao se kontinuitet u proizvodnom ciklusu i osiguravala egzistencija vlasnika njive, njegove porodice i imanja.
Običaj je živeo na okolnim salašima sve do 1911. godine, kada ga je sveštenik Blaško Rajić uveo u crkvenu ceremoniju i tada je prvi put proslavljena na ulicama Subotice. Crkvene ceremonije su najpre bile po selima, a od 1919. godine ona se održava u Crkvi Svete Tereze Aviljske u Subotici.
Venac je 1928. zamenila kruna od slame, koja se blagosiljala u crkvi, a zatim se pokazivala po varoši, vozila se u prvim karucama, a držali su je najlepši momak i devojka - bandaš i bandašica. Po dolasku u varoš, oni su prvom čoveku varoši predavali i pogaču od novog žita.

DVA SLAVLJA

“Dužijancu” u Subotici slave i bunjevački Hrvati i Bunjevci. Dok proslava bunjevačkih Hrvata traje od aprila do avgusta, Bunjevci je od 2006. slave kao jedan od četiri nacionalna prazniki bunjevačke manjine. Umesto gradonačelniku, Bunjevci hleb od novog zrna predaju predsedniku Bunjevačkog nacionalnog saveta.
U početku se “Dužijanca” proslavljala poslednje nedelje jula, ili prve nedelje avgusta, a od 1940. godine, za datum je uzeta Velika Gospojina (15. avgust po gregorijanskom kalendaru).
U proteklih 105 godina, ona je bila svedok svih previranja na etnički trusnom području vojvođanske ravnice. Nije se održavala za vreme Velikog rata od 1914. do 1918. godine, dok je za vreme Drugog svetskog rata, od 1941. do 1945. godine, po jednima, takođe nije bilo, a po drugima se ipak održavala, ali su ulogu bandaša i bandašice imala deca.
Mališani su krune od slame nosili i od 1948. do 1957. godine, kada je bila zabranjivana.
- To je možda najteži period od postanka manifestacije, ali na sreću, trajao je samo deceniju - smatraju etnolozi. - Već 1960. grupa učenih ljudi vraća je na gradsku kulturnu scenu i tada ona počinje da se razvija i prerasta primarne okvire. Od 1968. vodi se kao gradska svečanost, koja se sastoji od takmičenja risara, velikog kola sa izborom bandaša i bandašice, svečane povorke, ukrašavanja izloga i konjičkih trka.
Gradska manifestacija održavala se poslednje nedelje jula, a crkvena ceremonija 15. avgusta i tako podeljena slavila se skoro četvrt veka, sve do 1993. kada su hramovna i svetovna proslava spojene u jednu.
U organizaciju se uključuju kulturno-umetnička društva, umetnici, privrednici, a ona ulazi u život svih Subotičana, bez obzira na veru i naciju.
Autentična bunjevačka odeća, mašine stare skoro dva veka, kojima se pšenica žanje, vešti risari, đakonije po receptima predaka, muzika i igra, svakog avgusta Subotičane vrate u stara, lepa vremena.

OD PŠENICE ISPLETEN GRB SFRJ

Po mnogo čemu 1948. godina prelomna je u životu “Dužijance”. Restriktivan odnos države prema crkvi u ondašnjem komunističkom društvu imala je uticaj i na njen razvoj, i te godine je prvi put u Tavankutu održana svetovna proslava. Umesto krune, od klasja je ispleten venac u obliku grba SFRJ sa petokrakom.

PROBU I FRUŠKOJ GORI U ČAST



Slava Marku Aureliju Probu. Ovaj dični Sremac, rođen u Grgurevcima na južnim padinama Alma Monsa, kako se za rimskog vakta fruškogorska lepotica zvala, sin običnog sremačkog paora , što se od nestašnog dečačića koji je na Šuljamačkoj glavici mladalačke, čobanske dane provodio i mlade Rimljančice ljubio, uzdigao do jednog od najpoznatijih rimskih vojkovođa i konačno, do samog imperatora ondašnjega rimskog carstva. Još od najmlađih dana Probu najžalije bilo što mu baba zdravo volo rujno vino, al ga nije mogo piti, jer onaj zlotvor Domicijan, još dvajst i neke godine uvede zabranu sadnje vinove loze i ceđenja vina izvan Apeninskog poluostrva. Smislio taj pustahija Domicijan da samo svojim Talijanima omogući da u božanskom nektaru isceđenom iz nabreklih vimena blagorodnog čokoća uživaju, dočim oni koji bi takođe žarko želeli da svoja nepca dobrim vinom obraduju, moraju uvesti talijansko vino i naravski, debelo ga platiti. “Neš mu majci” – udri Prob svojom sremačkom rukom o imperatorski astal, pa naredi da se pod odma najkvalitetnije sorte iz Italije donesu i u njegovome rodnom Sremu posade. A gde bi u drugde, nego baš tamo gde je on svakoga dana, iz svojih carskih odaja, iz prestonog grada Sirmijuma, čeznutljivo pogledao. Pa naravno, na Šuljamačku glavicu. Zato tamo svoje legionare poslao, da snažnim ratničkim rukama fruškogorske padine pripreme i najkvalitetnije sorte vinove loze posade. Posle je sve postalo istorija, čokoće se sa majke svih vinograda, Fruške gore, raširilo diljem vaskolike Evrope. Al to je druga priča. Nek dobrome Sremcu Probu oni tamo u njiovim zemljama i u njevim vinogradima, diljem ondašnje Galije, Panonije i Mezije večnu zahvalnost iskazuju i spomenike podižu, a mi da se slikama vratimo predivnom, toplom avgustovskom danu, kada se u vinogradu Milorada Miloševića, Sremca a Slovenca, okupilo tušta i tma ljudi a bogami i žena sa svih strana sveta da Probu počast ukažu.

I onim što pre podne sebe mrze a popodne čitav svet, postalo kristalno jasno da je ovaj vinograd postao vinski centar sveta. Da u njega hodočaste hedonisti i ljubitelji vina iz celoga sveta. A i plan već gotov, arhitekte po zamisli Sremca i Slovenca Milorada Miloševićaosmislile da baš tu, gde je Prob prvi čokot posadio, nikne velelepni vinski podrum da gosti iz vaseljene cele najprobranija sremačka vina mogu degustirati. Biće tu i ića i pića, vidikovac sa koga puca pogled na vaskoliki kićeni Srem, biće i soba da se po gosti mogu malo i odmoriti, počinuti, pa ako im se svidi, krug obrnuti, i ispočetka meračiti, mezetiti, u imperatorskim gutljajima boženskih belih i crvenih tekućina uživati. Baš kako je to bilo po treći put i na Preobraženje, 19. avgusta 2014. godine, Probu u čast, na južnim padinama Fruške gore, na Šuljamačkoj glavici, u vinogradu Sremca i Slovenca Milorada Miloševića.