Prizivanje
duhova je ulazak u drugi svet, u svet u koji nemamo pravo da zadiremo
koliko god to želeli. Cilj ovog teksta je shvatiti tu drugu dimenziju i
odvrariti sve one koji bi želeli da tamo zavire i poremete duše koje
tamo obitavaju.
Smrt ima svoj nastavak, a to je ŽIVOT. Uz
spiritizam i okultizam možemo doći do neočekivanih rezultata. To su
područja od kojih nam ponekad zastaje dah u prsima, ali ne mora uvijek
biti sve toliko strašno. Parapsihologija ima mnogo zanimljivih rešenja, a
parapsiholog ih može rešiti.
U našem ovozemaljskom svetu mnogo puta sa velikom dozom straha slušamo
[You must be registered and logged in to see this image.]ili
prepričavamo najneobičnije priče o nekim čudnim stvorenjima. Te čudne
spodobe nazivamo duhovima. Duhovi se obično tretiraju kao maljušna,
prozirna stvorenja sa ne baš prevelikom blistavom inteligencijom. Za
naše vidno polje oni su nevidljivi. U svetu je uočeno ili registrovano
jako mnogo istinitih slučajeva o prisutnosti duhova. Ljudi koji
istražuju i proučavaju život duhova nazivaju se spiritisti.
Da
bi neka osoba mogla ući u pravi kontakt sa duhovima mora imati dar
paranormalnih sposobnosti, odnosno kod te osobe u moždanom delu glave
došlo je do aktivacije centra za ekstrasenzorna iskustva. Iako su duhovi
za naše golo oko nevidljivi pojedini vidovnjaci ih uspevaju videti na
svom mentalnom ekranu. Neki još tu sposobnost nazivaju - dar trećeg oka.
Kod ljudskog mozga ta specifična funkcija dešava se na desnoj hemisferi
mozga. Taj deo mozga dopušta nam, da te drugačije energetske pojave
registrujemo sa moćnim očima naše mente. Na mentalnom ekranu vidovite
osobe se vide slike kao iz nekog sna.
Pojedine
nadarene osobe uspevaju ne samo videti već i stupiti u direktni kontakt
sa duhovima u budnom stanju, stanju potpune intelektualne bistrine. Za
takve mentalne sposobnosti, slobodno možemo reći, da su savršene. Neki
drugi ljudi uspevaju stupiti u kontakt sa duhovima tek uz pomoć upotrebe
raznih droga, sedativa, alkohola...
Sa duhovima se može
kontaktirati i uz pomoć hipnoze. Hipnoza je u mnogo slučajeva vrlo
opasna, ponekad čak i katastrofalna za psihu hipnotizirane osobe. Mi
ljudi duhove uočavamo na razne načine npr. pomicanje predmeta, otvaranje
ili zatvaranje prozora, čudni zvukovi, lupanje po zidu ili čak
eksplozija, dodir ili zagrljaj ruke na bilo koji deo našeg tela, jak
smrad, savijanje ili zamotavanje tepiha, gotovo materijalizirano
ukazanje neke drage - mrske ili nepoznate osobe, neočekivano paljenje
ili gašenje sveća - rasvete, vetar koji lupa u prozor, hrana koja se
iznenada pojavljuje ili nestaje, otvaranje ili zatvaranje vrata ili
prozora, iznenadno noćno buđenje – no, telo se ponaša kao ukočeno,
mrtvo,..
Postoji još mnogo drugih manifestacija koje dokazuju
postojanje duhova, a koje su od strane naučnika još uvek nerazjašnjene.
Ako se u vašoj kući dešavaju slične pojave to samo potvrđuje želju tog
duha ili duhova da s vama želi stupiti u kontakt. Vi s njima možete
stupiti u kontakt na isti način njihovog pojavljivanja. Iz tog
međusobnog kontakta, možete otkriti neočekivane tajne. Osim dobrih
duhova postoje i oni loši, zločesti, zli koji mogu uticati na negativne
odnose u kući i delovati vrlo destruktivno na naše misli.
Što mislite kakav je to osećaj kada vas jedan mračni, zao duh probudi usred noći ?
Od tih negativnih stvorenja trebamo se znati obraniti i zaštititi.
Moramo shvatiti da su duhovi samo deo prirode koja nas okružuje - npr.
vazduh koji svakodnevno udišemo u svoje telo, prepun je najrazličitijih
energetskih tela, duhova.
Mnogi se plaše smrti !
Čemu strah ?
Da li je opravdan ?
Moramo shvatiti da su ljudi došli na ovu predivnu planetu da bi tu
jedno vreme živeli, te nakon tog kratkog vremenskog razdoblja, ponovno
se vratili u svet od kuda su došli - svet nadmoćnih energija. Kada jedna
osoba umre ona se u toj novoj dimenziji nađe u potpuno istom telesnom
obliku. Evo kako je jedan vojnik, koji je bolovao od tifusa doživeo
svoju telesnu smrt.
Vojnik Nolan u jednoj seansi prizivanja duhova, ovako je objašnjavao: 'Čini mi
[You must be registered and logged in to see this image.]se
kao da sam se probudio iz nekog sna, možda malo dužeg sna. Vrlo čudno,
ali nisam se više osećao bolestan. Taj nadasve neobičan osećaj da me
ništa ne boli u trenutku me oduševio, jer posle tolike neljudske patnje,
tolikih bolova u celom telu, nisam mogao verovati da je to doista
stvarno. U isto vreme kroz celo moje biće provlačila se neka čudna
slutnja, neki čudan strah. Sasvim neočekivano na jednoj poljskoj
ležaljci ugledao sam svoje mrtvo, beživotno telo. Zurio sam u njega.
Prvo što sam pomislio - ovo je neki fenomen ! Što se to meni događa? Tu,
pored mene stajala su još tri vojnika koji su nedavno bili ubijeni. Oni
su me srdačno pozdravljali govoreći – dobro nam došao u svet duhova. U
momentu sam osetio snažne, nasilne osećaje, te povikao - nisam ja MRTAV
!!! Jedan od tih vojnika odgovorio mi je da sam sada živ više nego pre.
Svet duhova u tom trenutku je bilo moje boravište. Da bi me u to uverio
jedan od vojnika rekao mi je da samo posmatram dole na poljskoj ležaljci
moje beživotno telo. Doista, moje beživotno - ohlađeno, zaleđeno telo
još je uvek dole ležalo. Nedugo nakon toga dva nepoznata čoveka moje
nekadašnje telo odgurali su i bacili u već iskopanu rupu. Što sam mogao
tada napraviti, baš ništa. Ja sam tada bio jedina zainteresirana osoba
koja je pratila moj pogreb'.
Mnogo puta mladi ljudi iz
znatiželje pokušavaju stupiti u kontakt sa duhovima. Za stupanje u
kontakt obično se koriste tri tehnike - OUIJA, plankete i papir.
OUIJA je tehnika gde drvenasta, trokutasta naprava sa rolinima (pomični
točkići) donosi poruke sa onog sveta. Na tu spravicu stavi se jedna
ruka. Ta spravica i ruka vođeni su nekom neobjašnjivom, misterioznom
silom, te svojim
[You must be registered and logged in to see this image.]pomicanjem
i dodirom s vrhom drvene naprave određuje pojedina slova abecede i
brojeve. Na taj vrlo jednostavan način stvaraju se kompletne reči i
rečenice. To su poruke. Kod plankete na drvenu napravu stavi se olovka
koja piše po već pripremljenom papiru (automatsko pisanje). I naravno,
treća tehnika je papir, a tu se koristi čaša okrenuta naopačke. Svatko
od prisutnih stavi po jedan prst na čašu i uz prizivanje određenog duha
čaša počinje sama da se kreće do slova i brojeva koji su stavljeni u
široki krug. U tom magičnom krugu trebaju biti ispisane reči - DA i NE. U
prostoriji uvek mora biti neparan broj prisutnih. U lagano zatamljenom
ambijentu kada se završava seansa, duha se mora obavezno sa zahvaljnošću
ljubazno pozdraviti. Sa ovim mističnim stvarima bolje se ne igrati.
Mora se točno znati redosled u seansi jer u protivnom možete snositi i
neke čudne posledice.
[You must be registered and logged in to see this image.] Spiritizam je verovanje u mogućnost komunikacije s dušama pokojnika
i za različite prakse pokušaja uspostavljanja takvih komunikacija,
često uz pomoć neke osobe - medija, za koju se smatra da je obdarena
sposobnošću da deluje kao posrednik s duhovnim svetom.
Spiritizam je uzeo na sebe religijski karakter. Preuzima dokazivanje
pretpostavke svih religija - postojanje duhovnog sveta - i ustanovu
svetske religije u kojoj će se sledbenici različitih tradicionalnih
vera, stavljajući svoje dogme postrani, moći ujediniti. Ako nije
oblikovalo konačno verovanje i ako se njihovi predstavnici razlikuju u
svojim stavovima od verovanja hrišćana, to je jednostavno zato što se od
spiritizma očekuje da zastupa novu i (pot)puniju objavu koja će na
racionalnoj osnovi dokazati važne hrišćamske dogme ili pokazati da su
one posve neutemeljene.
Manifestacije - fenomeni
Fenomeni vezani uz spiritizam mogu se podeliti na fizičke i psihičke. Fizički uključuju:
■ pojavu neobičnih kuckanja i drugih zvukova
■ telekineza - micanje, podizanje ili premeštanje
objekata (stolova, stolica) bez dodirivanja ili s
dodirivanjem koje je nedovoljno da objasni micanje
■ 'aporti' - pojava ili nestanak objekata, ponekad
kroz zatvorena vrata
■ otisci napravljeni na parafinu ili sličnim
supstancijama
■ svetleće pojave - zračenje svetla od medija ili iskri
ili maglovitih formi (ekto - plazme)
■ levitacija objekata ili samog medija
■ materijalizacija ili pojava duha u vidljivom ljudskom
obliku
■ duhovna fotografija u kojoj se obeležje ili oblici
preminulih osoba pojavljuju duž ploče nalik na živo
fotografirani subjekt.
Psihički fenomeni su oni koji izražavaju ideje ili sadrže poruke. Ovoj grupi pripadaju:
■ kuckanje po stolu kao odgovor na pitanje
■ automatsko pisanje, pisanje po ploči
■ govor u transu
■ vidovnjaštvo
■ opisi duhovnog sveta
■ komuniciranja s pokojnicima
Istorija spiritizma Verovanje u mogućnost komunikacije s dušama mrtvih je drevno, a
praktikovalo se u Perziji, Grčkoj, Kaldeji, Kini i Egiptu. Zaista se
čini da je spiritizam bio praktikovan, u jednom ili drugom obliku, od
strane ljudi koje su dobrano delili prostor, vreme i kulturu. Međutim,
moderna faza spiritizma datira od 1848. godine iz iskustava obitelji Fox
u Hadesvilu, a kasnije u Ročesteru, država Njujork. Neobjašnjiva
'kuckanja' u kući, micanje nameštaja kao uz pomoć nevidljivih ruku i
zvukovi koji su postali tako nezgodni da je i spavanje bilo nemoguće.
Uverene
[You must be registered and logged in to see this image.]kako
kucanje dolazi od duhova umrlih koji s njima žele stupiti u kontakt,
dve Foxove kćeri, Katarina i Margaret, pronašle su kod tih signala i
postavljale pitanja 'duhu' koji je odgovarao kuckanjima. Njih smatraju
prvim 'medijima' modernih vremena. Slična uznemiravanja pojavila su se i
u drugim delovima Sjedinjenih država, osobito u Stratfordu,
Konektikatu, u kući dr. Felpsa, prezbiterijanskog sveštenika, gde su
manifestacije (1850. -1851.) često bile nasilne, a odgovori duha
blasfemični. Sestre Fox su 1851. u Bafalu posetila tri doktora,
univerzitetska profesora u tom gradu. Kao rezultat njihovih istraživanja
doktori su izjavili da su 'kuckanja' bila jednostavno 'pucketanja'
članaka koljena. Ali ta tvrdnja nije umanjila niti popularni entuzijazam
niti interes više ozbiljnijih osoba.
Predmet su preuzeli ljudi
poput Horace Greeleva, Wm. Lloyd Garrisona, Roberta Harea, profesora
hemije na Univerzitetu u Pensilvaniji, i John Worth Edmondsa, suca
Vrhovnog suda države New York. Među spiritistima se istakao Andrevv
Jackson Davis, čije delo Principi prirode (1847), koje je diktirao u
transu, sadrži teoriju svemira koja nalikuje Svedenborgianovoj.
Spiritizam je, takođe, našao ozbiljne zagovornike među sveštenicima
različitih denominacija, osobito univerzalista; snažno se obraćao mnogim
ljudima koji su izgubili religiozno verovanje u budući život, a dobro
je prihvaćen od onih koji su tada pokretali pitanje nove socijalne
organizacije - pionira modernog socijalizma. Vera u spiritizam je toliko
bila raširena da je 1854. godine Američkom Kongresu podneta peticija za
imenovanje komisije za istraživanje ovog fenomena. Peticija sa nekih
13.000 potpisa stavljena je na sto, ali ništa nije preduzeto.
U
Evropi je put spiritizmu bio pripravljen Svedenborgianovim pokretom i
epidemijom micanja stola, koja se s kontinenta proširila u Englesku i
preplavila sve slojeve društva. To je još bila pomodna zabava kada su
1852. dva medija, gđa Havden i gđa Roberts, došle iz Amerike u London i
držale seanse koje su privlačile pažnju naučnika, ali i popularistički
interes. Faradav je 1853. pokazao da su micanja stola bila usled voljnog
mišićnog delovanja, a dr. Carpenter je dao isto objašnjenje. No, mnogo
zamišljenije osobe, većinom među klerom, držale su se spiritističke
interpretacije. To je također prihvatio socijalist Robert Owen, dok je
profesor de Morgan, matematičar, u svom iskazu sa seanse s gđom Havden
bio zadovoljan da je 'neko ili neki duh čitao njegove misli'.
Kasniji razvoj u Engleskoj sledio je s medijima koji su došli iz
Amerike: Daniel Dunglas Home (Hume) 1855., braća Davenport 1864. i Henry
Slade1876. Među engleskim medijima 1872. postali su istaknuti velečasni
William Stanton Moses i
[You must be registered and logged in to see this image.]gđica
Florence Cook, te 1866. William Eglinton. Spiritizam su zagovarale
različite periodičke publikacije, te branili brojni radovi od kojih je
za neke bilo rečeno da su ih diktirali sami duhovi, npr. Spirit
Teachings Staintona Mosesa, čija je svrha bila dati izveštaj o uslovima u
drugom svetu i oblikovati neku vrstu spiritističke teologije.
Za vreme ovog razdoblja naučno mišljenje o spiritističkim pojavama bilo
je podeljeno. Dok su profesori Huxley i Tandall oštro denuncirali
spiritizam u teoriji i praksi, gospodin (kasnije sir Wm.) Crookes i dr.
Alfred Russell Wallace smatrali su fenomen vrednim ozbiljnog
istraživanja. Isti pogled je izražen u izveštaju koje je Dijalektičko
društvo objavilo 1871. godine nakon istrage duge osamnaest meseci, kao i
1876. na sastanku Britanske asocijacije, gde je prof. Barrett, F.R.S.
zaključio svoj izveštaj požurivanjem postavljanja naučnog veća za
sistematsko istraživanje ovakvih fenomena.
Rast spiritizma u
kontinentalnom delu Evrope obeležen je sličnim prelazom od popularne
znatiželje do ozbiljne istrage. Godine 1787. Egzegetsko i filantropijsko
društvo iz Stockholma, sledeći Svedenborgianov pogled, protumačilo je
izražavanje 'magnetiziranih' subjekata kao poruke iz duhovnog sveta. Ova
interpretacija postupno je dobivala naklonost u Francuskoj i Engleskoj,
ali do Cahagnetovog izdanja prvog volumena Arcanes de la vie future
devoilees, 1848. u Parizu, nije objašnjavala koji bi bio cilj
komuniciranja sa svetom mrtvih. Micanje stola i neobično kuckanje
izazvalo je uzbuđenje u Parizu i dovelo do istrage grofa Agenor de
Gasparina. On je zaključio (Des tables tournantes, Paris 1854.) kako
fenomen potiče od neke fizikalne sile ljudskog tela, a profesor Thury iz
Ženeve (Des tables tournantes, 1855.) složio se s tim objašnjenjem.
Barun de Guldenstubbe (La Realite des Esprits, Paris 1857.) nasuprot
tome objavio je svoje verovanje u duhovnu intervenciju, a M. Rivali,
kasnije poznat kao Allan Kardec, objavio je 'spiritualističku
filozofiju' u Le Uvre des Esprits (Paris 1853.), koja je postala vodič
za celi predmet.
U Nemačkoj je spiritizam takođe izrastao iz
'duševnog magnetizma'. J.H. Jung je u svojoj Theorie der Geisterkunde
obznanio da je u stanju transa duša oslobođena iz tela, a sam trans kao
takav on smatra bolesnim stanjem. Među najranijim nemačkim
vidovnjakinjama bila je gđa Frederica Hauffe, 'vidovnjakinja iz
Prevorsta', čija su iskustva iznesena u knjizi Justinusa Kernera Die
Seherin von Prevorst (Stuttgart 1829.).
U svom kasnijem razvoju
spiritizam je predstavljen u naučnim i filozofskim krugovima od
istaknutih ljudi kao što su npr. Ulrici, Fichte, Zullner, Fechner i Wm.
Weber. Posljednja trojica vodila su (1877.-1878.) niz eksperimenata s
američkim medijem Sladeom u Leipzeigu. Rezultati su objavljeni u
Zullnerovim Wissenschaftliche Abhandlungen. lako je smatrana važnom u to
vrijeme, ova istraga se ne može držati zadovoljavajućom zbog nedostatka
opreza i tačnosti.
Sve ovo u glavnim crtama pokazuje da je
moderni spiritizam unutar jedne generacije prešao granice pukog
popularnog pokreta i izazvao pažnju naučnog sveta. On je, štaviše, doveo
do ozbiljnih podela među naučnicima. Za one koji poriču postojanje duše
odvojeno od organizma, prethodno stvoren zaključak je bio da ne mogu
postojati takve komunikacije kao što tvrde spiritisti. Naravno, ovo
negativno viđenje još uvijek zauzimaju oni koji prihvataju temeljne
ideje materijalizma. Ali daleko od svih takvih a priori razmišljanja,
oponenti spiritizma opravdavaju svoje stajalište naglašavajući bezbrojne
slučajeve prevara koje su
[You must be registered and logged in to see this image.]iznesene na videlo ili preko pobližeg ispitivanja korištenih metoda ili preko priznanja samih medija.
Međutim, usprkos ponovljenim raskrinkavanjima pojavili su se
fenomeni koji se očito ne mogu opisati kao varka bilo koje vrste. Njihov
neobjašnjivi karakter skeptici pripisuju krivom promatranju.
Spiritistčke prakse su, jednostavno, smeštene kao novo poglavlje u dugoj
istoriji okultizma, magije i popularnog praznovjerja. S druge strane,
određeni broj mislioca oseća se obaveznim priznati, i nakon svih
mogućnosti elemenata prevare, da ipak ostaju neke činjenice koje
zahtevaju temeljnije istraživanje. Londonsko Dijalektičko društvo je
1869. imenovalo 33-očlano veće 'da istraži fenomene sa navodnim duhovnim
manifestacijama i da izvesti o tome'. Izveštaj Veća 1871. godine kaže
da se 'mogu proizvesti pokreti u krutim telima bez fizičkog kontakta od
strane neke neprepoznatljive sile, koja deluje unutar nedefinirane
udaljenosti od ljudskog organizma i povrh dosega mišićnog delovanja', te
da je 'ova sila često upravljana razumom (inteligencijom)'. U Londonu
je 1882. osnovano Društvo za psihička istraživanja radi naučnog
ispitivanja 'prepornih fenomena'. Motiv istrage dopunjavao je istoriju
hipnotizma, koji je bio ponavljano opisivan kao šarlatanstvo i prevara.
Usprkos tome, strpljivo istraživanje vođeno rigoroznim metodama pokazalo
je da ispod pogreške i prevare leži neki stvarni uticaj na koji treba
računati, a koji je na kraju objašnjen teorijom sugestije. Napredak
spiritizma, mislilo se, mogao bi jednako tako doneti ostatak činjenice
koja zaslužuje naučno objašnjenje.
Društvo za psihička
istraživanja uskoro je u svom članstvu brojilo različite predstavnike
nauke i filozofije u Engleskoj i Americi, a brojna udruženja sa sličnim
ciljevima i metodama osnovana su u mnogim zemljama. 'Zapisnici' društva
sadrže detaljne izveštaje o istraživanjima spiritizma i srodnih
predmeta, a stvorena je i voluminozna literatura. Dok neki pisci
zadržavaju kritički stav, drugi otvoreno govore u prilog spirirtizma, a
neki nedavno preminuli (Mvers, James) su se pre smrti dogovorili sa
svojim preživelim saradnicima da uspostave komunikaciju!
Pretpostavke Kako bi objasnili fenomene koji su nakon pažljive istrage i
isključenja prevare smatrani autentičnima, predložene su tri hipoteze.
Telepatska hipoteza uzima kao svoju polaznu tačku podsvest. Ona je,
kako se tvrdi, subjekt dezintegracije koji deluje tako da njeni
segmenti mogu uticati na um drugoga (percipijenta) čak i na udaljenosti.
Osobnost je oslobođena, tako da kažemo, iz organizma i obuzima dušu
drugoga čoveka. Medij će, po ovoj hipotezi,
[You must be registered and logged in to see this image.]dobiti
informacije izmenom misli ili s mislima ljudi prisutnih na seansi ili
drugih misli u vezi kojih prisutni ne znaju ništa. Ovaj bi se pogled,
kako se smatra, slagao s priznatim činjenicama hipnoze i s rezultatima
eksperimentalne telepatije, a objasnio bi ono što se pojavljuje kao
slučajevi posednuća.
Slična ovoj je spiritistička hipoteza
psihičkih zračenja koja u čoveku razlikuje fizičko telo, dušu i
posrednički element zvan 'perispirit'. To je proređen fluid ili astralno
telo koje u određenim osobama (medijima) može izlaziti iz materijalnog
organizma i tako oblikovati 'dvojnika'. On, takođe, zajedno s dušom
napušta telo nakon smrti i sredstvo je preko kojega se uspostavlja
komunikacija s perispiritom medija. Spiritistička hipoteza tvrdi da se
komunikacije primaju od bestelesnih duhova. Njeni zagovaratelji kažu da
je telepatija nedovoljna da ukalkulira sve činjenice, te da njezina
sfera uticaja mora biti tako proširena da uključi sva mentalna stanja i
pamćenja živih osoba. Čak i s takvim proširenjem, ne bi objasnila
selektivni karakter fenomena kod kojega se činjenice relevantne za
potvrdu osobnog identiteta pokojnika razlikuju od onih koje su
irelevantne. Telepatija većinom može biti sredstvo preko kojega
bestelesni duhovi deluju na misli živih osoba.
Za one koji
priznaju da manifestacije proizlaze od inteligencija različitih od
medija, sledeće pitanje koje se nameće jest: jesu li te inteligencije
duhovi pokojnika ili bića koja nikada nisu bila utelovljena u ljudsko
obličje. Odgovor se često teško nalazio čak i kod priznatih vernika u
spiritizam, a neki od njih su bili prisiljeni priznati delovanje stranih
ili neljudskih inteligencija. Ovaj zaključak je utemeljen na nekoliko
vrsta dokaza:
■ teškoća utvrđivanja identiteta duha - utvrđivanja je li dojavljivač (komunikator) zaista osobnost ili pokazuje da jest,
■ sklonost lažnog predstavljanja dela duhova koji ih vode kao glasovitih
osoba koje su nekad živele na zemlji, iako se na pobliže ispitivanje
pokazuju prilično ignorantni prema onima kojima se lažno predstavljaju,
■ trivijalni karakter komunikacija, tako radikalno suprotan onome što bi
se očekivalo od onih koji su prešli u drugi svet i koji bi prirodno
trebali biti zabrinuti da saopšte informacije o najozbiljnijim stvarima,
■ kontradiktorne izjave koje daju duhovi, a tiču se njihovog stanja, odnosa Boga i čoveka, temeljnih pravila ćudoređa,
■ konačno, nizak ćudoredni ton koji često ispunjava poruke duhova koji pretendiraju prosvetliti čovečanstvo.
Ove varke i nedoslednosti često su neki autori pripisivali
podsvesti (Flournov), drugi su ih smatrali duhovima nižeg reda, tj.
ispod nivoa čovečnosti (Stainton Moses), dok ih treće objašnjenje
otvoreno pripisuje demonskom uplivu (Raupert, Modem Spirit-ism, St.
Louis 1904.). Za hrišćane ovaj treći pogled na problem ima posebnu
važnost zbog činjenice da se navodne komunikacije suprotstavljaju bitnim
istinama vere, kao što su Hristovo božanstvo, otkupljenje, Božji sud i
buduće ispaštanje greha, dok ohrabruju agnosticizam, panteizam i
verovanje u inkarnaciju.
Spiritizam zaista tvrdi da daje
nepobitan dokaz besmrtnosti, naučnu demonstraciju budućeg života koji
daleko nadilazi bilo koju filozofsku dedukciju spiritualizma i zadaje
smrtni udarac materijalizmu. Međutim, ova tvrdnja počiva na valjanosti
hipoteze da komunuikacije dolaze od bestelesnih duhova, a nema podršku
onih koji zastupaju telepatsku hipotezu ili demonski uticaj. Ako bi ovi
poslednji trebali dokazati fenomen, objasnili bi ga bez rešavanja ili
čak izazivanja problema ljudske besmrtnosti. Ako bi ponovo bilo pokazano
da argument temeljen na činjenicama normalne spoznaje i prirode duše ne
može proći kritičku proveru, ista provera bi sigurno bila fatalna za
teoriju izvedenu iz medijumističkih izjava, koja nije samo rezultat
abnormalnih uveta, nego je otvorena širokom polju različitih
interpretacija. Čak tamo gde je svaka sumnja varke ili tajnog dogovora
uklonjena - a što je redak slučaj - kritičan istraživač će doći na ideju
da fenomen koji se sada čini neobjašnjivim može eventualno, poput
mnogih drugih čudesa, biti objašnjen bez pribjegavanja spiritističkoj
hipotezi. Oni koji su na temelju svojih filozofskih dokaza uvereni u
besmrtnost duše mogu kazati da komunikacije s duhovnim svetom pojačavaju
njihovo uverenje. Ali odbaciti svoju filozofiju i staviti sve na
spiritizam bilo bi više nego riskantno, jer bi to barem posredno pružilo
opravdanje za potpunije odbacivanje duše i besmrtnosti. Drugim rečima,
ako bi spiritizam bio jedini argument za budući život, materijalizam,
umesto da bude istisnut ponovno bi trijumfirao kao jedina moguća teorija
nauke i zdravog razuma.
Opasnosti Uz ovaj rizik filozofske pogreške, moraju se dodati mentalne i
ćudoredne opasnosti koje za sobom povlače spiritističke prakse.
Koja god objašnjenja bila ponuđena za 'moći' medija, njihove prakse pre
ili kasnije uzrokuju stanje pasivnosti koje ne može ništa drugo doli
naškoditi duši i umu. Ovo je jasno kod hipoteze uplitanja stranih
duhova, jer takvo posednuće
[You must be registered and logged in to see this image.]oslabi
i nastoji izbrisati identitet ličnosti. Slični rezultati se mogu
očekivati ako se podrži druga hipoteza prema kojoj pritom dolazi do
dezintegracije ličnosti. U oba slučaja ne iznenađuje što će mentalna
ravnoteža biti narušena, a samokontrola oslabljena ili uništena.
Pribegavanje spiritizmu često proizvodi halucinacije i druga
zastranjivanja, posebno kod osoba sklonih ludilu i čak onih koji se
inače normalno izlažu žestokom fizičkom i mentalnom naporu.
Iz
dugogodišnjeg iskustva neki sveštenici su došli do zaključka da svi oni
koji su se bavili spiritizmom, kao po pravilu, doživljavaju napast crnih
i suicidalnih misli, tj. pre ili kasnije u određenim kriznim
situacijama pomišljaju na samoubistvo, a mnogi ga i učine.
Ozbiljna je i opasnost ćudoredne izopačenosti. Praktikovanje ili
ohrabrivanje prevare bilo koje vrste je vredno osude; zlo je sigurno
veće kada varka pribegne zapitkivanju o budućem životu. Ovakve prakse,
kada se koriste i bez namere varanja, potkopavaju temelje ćudoređa, jer
proizvode dezintegraciju ličnosti ili pozivaju upad strane
inteligencije. Može biti da se medij 'možda isprva prepušta poticajima
impulsa koji mu mogu doći kao od neke više sile, ili ga u razvoju
njegove automatske romanse pokreće instinktivna prinuda - u bilo kojem
slučaju, ako nastavlja ići na ruku i ohrabrivati ovo automatsko
poticanje, malo je izgleda da može dugo zadržati neumanjenu iskrenost i
zdrav razum' (Podmore, Modern Spiritualism, II, 326 sqq.).
Stav crkve Biblija kategorički zabranjuje svaki oblik vraćanja i prizivanja
duhova kao bezbožne i praznoverne prakse koje teško vređaju čast Božju i
formalno su oprečne prvoj zapovedi: Ne obraćajte se na zazivače duhova i
vračare: ne pitajte ih za savet. Oni bi vas opoganili. Ja sam Gospodin,
Bog vaš!
Neka se kod tebe ne nađe nitko ko bi kroz oganj gonio
svoga sina ili svoju kćer: ko bi se bavio gatanjem, čaranjem, vračanjem i
čarobnjaštvom: niko ko bi bajao, zazivao duhove i duše predaka, ili se
obraćao na pokojnike. Jer, ko god takvo što čini gadi se Gospodu.
Osim čistog i jasnog zabranjivanja navedenih praksa, biblijski
tekstovi snažno pozivaju na vernost toj zapovedi, pozivajući se otvoreno
na božansku kaznu koja proizlazi iz upuštanja u bezbožne i praznoverne
prakse: Ako se ko obrati na zazivače duhova i vračare da se za njima
poda javnom bludu, ja ću se okrenuti protiv takvog čoveka i odstraniću
ga iz njegova naroda. Posvećujte se da budete sveti! Ta, ja sam Gospod,
Bog vaš!
[You must be registered and logged in to see this image.] Tako je poginuo Šaul za svoju neveru, kojom se izneverio Gospoda: nije
držao Gospodnje zapovedi, i povrh toga je pitao za savet bajačicu, a
nije pitao Gospoda; zato ga je ubio i preneo kraljevstvo na Majeva sina
Davida.
Reč Božja ne ostavlja ni najmanju sumnju oko etičkog
suda kojeg treba pripisati praksama magije, okultizma, nekromantizma i
spiritizma: one se, u velikoj metafori o 'zaručničkom' odnosu između
Boga i njegovog naroda, izjednačuju s prostitucijom, čine oblik
idolopoklonstva i razlikovno su obeležje onih poganskih naroda koje Bog
'stavlja u ruke' Izraela, te su težak greh protiv prve zapovedi.
Kako je spiritizam bio blisko povezan s praksama 'duševnog magnetizma' i
hipnotizma, o ovim vrstama fenomena govorilo se u teološkim raspravama i
u odlukama crkvenih vlasti. Kongregacija inkvizicije 25. maja 1840. je
zaključila: 'Otklonivši svaku zabludu, svako vračanje, izričito ili
uključno zazivanje đavla, nije moralno zabranjeno korištenje magnetizma,
naime samo kao čina korištenja fizikalnih sredstava koja su inače
dozvoljena, ako se ne teži prema nedozvoljenom cilju, ili na neki drugi
način zlom. Primena naime čisto fizikalnih principa i sredstava za
nadprirodne stvari i učinke, kako bi ih se protumačilo fizikalno, samo
je potpuno nedozvoljena i krivotvorena varka'.
Ova odluka je
ponovljena 28. jula 1847., a enciklika Sv. oficija biskupima od 4.
augusta 1856. između ostaloga kaže: 'Premda je ovim opštim dekretom
dovoljno protumačena dopuštenost ili nedopuštenost korištenja ili
zloupotrebe magnetizma, ipak ljudska je zloba toliko porasla, da
zanemarivši dozvoljeno bavljenje naukom, radije se okreće
zanimljivostima na veliku propast duša i na štetu samog građanskog
društva, te se hvale da su otkrili neki princip predviđanja i
predskazivanja. Tako neke ženske, ne uvijek čednog ponašanja, pričaju da
su zahvaćene sposobnošću hodanja u snu i jasnim gledanjem, i kako to
već nazivaju, te da mogu videti i nevidljivo, započeti razgovore o veri,
dozivati duše mrtvih, primati odgovore, otkrivati nepoznato i daleko,
te se lakoumnim pokušajima usuđuju činiti praznoverne stvari takve
vrste, i tako proricanjem sebi i svojim gospodarima sigurno stiču veliku
dobit. U svemu tome, kakvom god se veštinom ili varkom služile, budući
da se primenjuju fizikalna sredstva za neprirodne učinke, radi se o
potpuno nedozvoljenoj i krivovernoj prevari te o sablazni protiv dobrog
ponašanja'.
Sveštenici se nadalje potstiču da ulože sve moguće
napore za potiskivanje ovakvih zloupotreba 'kako bi se Gospodnje stado
zaštitilo od neprijatelja, polog vere očuvao, i vernici zaštitili od
moralne korupcije'.
Drugi plenarni koncil u Baltimoru (1866.)
govoreći o prevarnoj praksi u spiritizmu izjavio je da se neke
manifestacije mogu pripisati sotonskom uplitanju i upozorava vernike
protiv davanja bilo kakve podrške spiritzmu ili čak, izvan znatiželje,
pohađanje seansi (Dekret, nn. 33-41). Taj koncil posebno naglašava
protuhrišćanski karakter spiritističkih tehnika u pogledu vere i
karakteriše ih kao pokušaj ponovnog oživljavanja poganstva i magije.
Dekret Sv. oficija od 30. marta 1898. osuđuje spiritističke prakse, čak
iako je isključena komunikacija s demonom, te se čini kako se komunicira
samo s dobrim duhovima.
Najeksplicitnija i najznačajnija osuda
spiritizma nalazi se u negativnom odgovoru kojeg je dao Sv. oficij 24.
aprila 1917. i autoritativno odobrio papa Benedikt XIV. dva dana kasnije
na pitanje: 'Sme li se prisustvovati razgovorima ili bilo kakvim
spiritističkim skupovima koji se odvijaju preko medija, kako ih zovu,
ili bez medija, uz pomoć hipnoze ili bez nje, kao i onima koje imaju
oblik poštenja ili pobožnosti, bilo da se ispituju duše ili duhovi bilo
da se slušaju njihovi odgovori, ili pak da se samo gleda, pa i
proturečeći šutke ili izričito, da se ne želi imati nikakva veza sa zlim
duhovima? Odgovor: U svemu nikako.'
U svim tim dokumentima
napravljena je distinkcija između legitimnog naučnog istraživanja i
praznovernih zloupotreba. S ovim se Crkva ne izjašnjava o naravi
činjenica kojima se spiritisti hvale, jesu li to autentični fenomeni ili
jednostavne obmane (na nauci je da donese takav sud), ali se veoma
jasno izjašnjava o opasnostima po veru i ćudoređe kojima se izlaže onaj
tko sudeluje u spiritističkim praksama i zbog toga ih kategorički
zabranjuje svojim vernicima. Takva zabrana tiče se svih, od običnog
vernika do naučnika, i širi se na sve motivacije zbog kojih bi netko
mogao sudelovati na spiritističkoj seansi ili bilo kojem obliku
prizivačke prakse, čak i bez prisustva medija.
Zaključak Hrišćanin veruje u uskrsnuće tela kao božanski dar, a Crkva osim
toga poučava da je ljudska duša besmrtna. Po sebi ne bi, dakle, bilo
nemoguće misliti na mogućnost 'komunikacije' između živih i pokojnika,
ali problem se tiče nadasve načina: šta rade duše nakon smrti, ko
odlučuje da li se, kako i kada trebaju ili mogu pojaviti? Teološko
razmišljanje jasno otkriva da duša, odmah po smrti tela, biva suđena u
svetlu vrhunaravnog promisla pravde i ljubavi, koje Bog ima za nju,
[You must be registered and logged in to see this image.]a
ishod tog suda može biti večna radost (pridružujući se odmah ili nakon
razdoblja pročišćenja i kajanja) ili večna patnja. U tom kontekstu čini
se jasno da je samo na Bogu da odluči da li se, kako i kada neki pokojni
mogu pokazivati živućima. Pretpostavljati da ih se 'priziva' čin je
grešne oholosti, gotovo kao da čovek može poučavati Boga što treba
raditi. Jedini ozbiljan i mudar stav, prema Božjim stvarima, stav je
ustrajne i pune pouzdanja molitve, u kojoj se moli za spasenje živih i
pokojnih, ostavljajući Bogu da utvrdi načine kojima želi podeliti
potrebne milosti.
Okultna praksa spiritizma, kao i sve ono što
je tajnovito, privlači čoveka i izaziva njegovu radoznalost. Zato se
događa da čak deca u osnovnoj školi, pa i srednjoškolska i studentska
mladež, veoma često upadaju u iskušenje da se u pojedinim grupama pokuša
prizivati duhove. Dakako da to čine i odrasli, među kojima je
najrizičnija skupina roditelja sa snažnom željom da stupe u
'komunikaciju' sa tragično nestalom decom. Sve se to čini u potpunom
neznanju od kobnih posledica, ne samo za večni život, nego i za ovaj
zemaljski.
Na kraju se treba setiti već spomenute mogućnosti
uplitanja zlih duhova: čak i ako se često za tzv. spiritističke fenomene
mogu naći prirodna objašnjenja, sama činjenica da je neodređeno moguće
pretpostaviti uplitanje demonske prirode - na neki način dopušteno i od
samih spiritista - trebalo bi konačno razuveriti od približavanja takvim
praksama. Između ostalog demoni, ne mogavši ipak činiti prava čuda,
mogu itekako delovati čudima koja pogađaju maštu i uobrazilju.
Ako
uz to uzmemo u obzir činjenicu da se - Sotona voli preodenuti u anđela
svetla, imamo razlog više ne verovati i u one manifestacije koje bi se
činile prekrivene kristalnom čistoćom.
Pokušajmo npr. zamisliti
majku koja je izgubila sina i koja se stavlja u položaj izvršenja,
makar, 'implicitnog' prizivanja, kojoj (bez trikova, obmana, sugestija
ili drugog) odgovara glas veoma sličan glasu sina, koji je potiče da
bude snažna, da ima vere, da moli, da ne prekida razgovor s njim. Ima li
što dirljivije od toga? Ipak, ako je to bio demon koji je hteo dovesti u
napast ženu koja je izgubila sina, nema sumnje na čemu temelji njenu
'slabu tačku'. Takav primer, možda i suviše fantastičan, trebao bi nas
navesti na razmišljanje.
( :rlol: )
