Američki pisac horora, fantastike i naučne fantastike, žanrova koje je često kombinovao unutar istog dela. Za života je bio relativno malo popularan, ali je imao ogroman uticaj na moderne pisce fantastičnog horora, unutar čijeg kruga je postao kultna ličnost.
Ktulu mitologija i poznati
Nekronomikon su njegove tvorevine.
Lavkraft je rođen 20. avgusta 1890. u 09:00, u svom porodičnom domu na adresi „Ejndžel strit“ br. 194 (sada 454) u Providensu, na Roud Ajlendu. Bio je jedino dete Vinfilda Skota Lavkrafta, putujućeg prodavca nakita i plemenitih metala, i Sare Suzan Filips Lavkraft, koja je poznavala svoje porodično stablo sve do dolaska Džordža Filipsa u Masačusets 1630. godine. Oba njegova roditelja su bila u tridesetim godinama i to im je bio prvi brak, što je bilo neobično u to doba. Kad je Lavkraft imao tri godine, otac mu je doživio psihotični napad na poslovnom putu u Čikagu te je doveden u duševnu bolnicu „Batler“ u Providensu, gde je ostao do kraja života. Umro je od sifilisa kad je Lavkraft imao osam godina.
Lavkrafta je, stoga, odgajala majka, njegove dve tetke (Lilijan Delora Filips i Eni Emelin Filips) i njegov deda (Vipl van Buren Filips). Bio je čudo od deteta: kada je imao dve godine recitovao je poeziju, dok je celovite pesme pisao već sa šest godina. Deda je podsticao njegovo čitanje, nabavljajući mu klasike poput „Hiljadu i jedne noći“ ili dečije verzije Ilijade i Odiseje. Takođe, deda je u njemu pobudio interes za „čudne“ stvari pripovijedajući mu originalne priče gotičkog horora. Njegova se majka, s druge strane, brinula da bi ga te priče mogle uznemiriti.
Kao dete, Lavkraft je bio usamljen i često bolestan, verovatno na nervnoj bazi; delimično zbog toga, i delimično zbog svoje nedisciplinovane i svađalačke naravi, nije pohađao nastavu u školi sve do navršenih osam godina, i povukli su ga nakon samo godinu dana. U međuvremenu je intenzivno čitao i učio hemiju. Napisao je nekoliko publikacija u malom broju primeraka, počevši 1899. sa
„The Scientific Gazette“. Četiri godine kasnije, vratio se u javnu školu.
Vipl van Buren Filips je umro 1904. godine nakon ozbiljnih poslovnih gubitaka. Lavkraftova porodica je osiromašila zbog lošeg upravljanja njegovim nasledstvom te su bili prisiljeni da se presele niže u ulicu na kućni broj 598 u mnogo manji i neudobniji stan. Gubitak roditeljskog doma bio je težak udarac za Lavkrafta, u tolikoj meri da je neko vreme pomišljao na samoubistvo. Godine 1908. je doživeo nervni slom, zbog čega nije nikada primio svoju srednjoškolsku diplomu. Taj ga je neuspeh jako razočarao i predstavljao uzrok njegove sramote, između ostalog i zato što nije mogao studirati na univerzitetu „Braun“.
Kao tinejdžer, Lavkraft je pisao fikciju. Neko se vreme posvetio poeziji i esejima, da bi se 1917. godine vratio fikciji s dorađenijim pričama kao što su „Grobnica“ (engl. The Tomb) i „Dagon“. Ova druga je ujedno i njegovo prvo profesionalno objavljeno delo; pojavilo se u časopisu „Uvrnute priče“ (engl. Weird Tales) 1923. godine. Takođe, u to je vreme počeo stvarati svoju široku mrežu dopisnika, a prema dužini i učestalosti svojih pisama spada među najveće pisce pisama 20. stoleća. Na njegovom popisu ljudi za dopisivanje su bili, između ostalih, mladi Forest Dž. Akerman, Robert Bloh („Psiho“) i Robert E. Hauard („Konan Simerijanac“).
Nakon dugotrajne histerije i depresije, Lavkraftova majka je primljena u istu bolnicu gde joj je umro suprug. Uprkos tome često je pisala sinu i ostali su bliski do njene smrti 21. maja 1921. nakon komplikacija tokom operacije . Lavkraft se od gubitka nikad nije potpuno oporavio.
Ubrzo nakon majčine smrti Lavkraft je posetio konvenciju novinara amatera gde je sreo Sonju Haft Grin. Rođena 1883., bila je Jevrejka ukrajinskog porekla i sedam godina starija od njega. Venčali su se 1924. i preselili u Bruklin, u Njujorku. Očaran, Lavkraft se nakratko oslobodio svojih mizantropskih okova, oduševljeno svima objavljivao svoj brak ne skrivajući sreću i fasciniranost velikim gradom, ali to nije dugo potrajalo. Sonja je ubrzo izgubila posao, što je ostavilo dalekosežne posledice na njihov život. Lavkraft, neprilagođen ekonomiji u američkom stilu, nikako nije uspevao naći posao. Osim toga, zamrzeo je život u Njujorku i stvorio temelje svoje rasne netrpeljivosti, posmatrajući golemu zaposlenu imigrantsku populaciju. Sonja je našla posao u Sinsinatiju; Lavkraft je nije pratio. Ona ga je i dalje nesebično finansirala, čak i kad je našla drugi posao u Klivlendu - no neizbežno se na kraju dogodilo. U aprilu 1926. Lavkraft se vratio svojim tetkama u Providensu, nikad potpuno dovršivši proces razvoda sa Sonjom. Prema rečima Mišela Uelbeka, „godine 1926. njegov život je bio završen za svaki cilj i svrhu. Njegovo pravo stvaralaštvo — niz „glavnih dela“ — tada je počeo“.
Sve do 1933. godine Lavkraft je živeo u „prostranoj smeđoj viktorijanskoj drvenoj kući“ u ulici Barns br. 10 (to je adresa dr Vileta u priči „Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda“ (engl. The Case of Charles Dexter Ward). Doba nakon povratka u Providens, poslednja dekada njegovog života, bilo je ujedno i najplodnije. U to je vreme napisao svoje najpoznatije kratke priče (uglavnom za „Uvrnute priče“) kao i opsežnija dela poput „Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda“ i „Planina ludila“ (engl. At the Mountains of Madness). Često je lektorisao dela drugih autora ili čak pisao za njih („Brežuljak“, „Krilata smrt“ i „Dnevnik Alonza Tajpera“).
Uprkos svom trudu koji je ulagao u pisanje, Lavkraft je postajao sve siromašniji. Bio je prisiljen da se odseli u manji stan s preživelom tetkom, a teško ga je pogodilo i samoubistvo Roberta E. Hauarda. Godine 1936. dijagnostifikovan mu je rak creva, uz lošu probavu od koje je stalno patio.
Hauard Filips Lavkraft je umro 15. marta 1937. u Memorijalnoj bolnici „Džejn Braun“, u Providensu.
Njegovo ime je isprva zabeleženo na porodičnom nadgrobnom spomeniku, pokraj roditelja. To njegovim obožavateljima nije bilo dovoljno, pa je 1977. godine grupa pojedinaca skupila novac za zaseban spomenik na groblju „Svon point“ na koji su uklesali njegovo ime, datum rođenja i datum smrti, i rečenicu „I AM PROVIDENCE“ („Ja sam proviđenje“), izvorno iz jednog od njegovih ličnih pisama. Lavkraftov grob je povremeno ispisan grafitima koji citiraju njegove poznate stihove iz „Zova Ktulua“ (izvorno iz „Bezimenog grada“):
"That is not dead which can eternal lie,
And with strange aeons even death may die." 
