Бранко Миљковић

Бранко Миљковић (Ниш, 29. јануар 1934 — Загреб, 12. фебруар 1961) је један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века, есејиста и преводилац.
Миљковићева породица води порекло из Заплања, одакле су се његови родитељи доселили у Ниш. Завршио је Гимназију „Стеван Сремац“ у Нишу, где је његов песнички дар откривен у школском књижевном друштву „Његош“, у коме је, поред осталих, била и песникиња Гордана Тодоровић. У Нишу пише и пред својим вршњацима и професирима чита своје прве песме са тринаест година. Прву песму објавио је 1952. у београдском листу "Записи", имао је тада осамнаест година. У Нишу, песме објављује у "Службеном гласнику", "Гласу омладине", "Нашем путу", "Гледиштима" ...

Године 1953. из Ниша одлази у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломира 1957. Још као студент (1956) припадао је групи неосимболиста, чији је идејни вођа био проф. Драган М. Јеремић, а коју су, поред Миљковића, чинили: Божидар Тимотијевић, Жика Лазић, Драган Колунџија, Милован Данојлић, Петар Пајић, Коста Димитријевић, Вера Србиновић, Рајко Чукић... [1] настојећи да у поезији синтетизује песничко искуство симболиста и надреалиста.

Када је дошао у Београд Бранко је пуне три године, обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумевање.[2] Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара, а потом и збирке песама: "Смрћу против смрти" (заједно са Блажом Шћепановићем, 1959), "Порекло наде" (1960), "Ватра и ништа" (1960), "Крв која светли" (1961)...

Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарске. Бранко је потом почео да води рачуна о свом облачењу, могао се видети како иде преко Теразија у сивом оделу, у прслуку вишњеве боје, са лептир-машном, шеширом великог обода...Од студента боема – постао је господин.[3]
"Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чиме се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха..."
Бранко Миљковић

Цитат из Миљкововићевог интервјуа објављеног у нишким Народним новинама 1960 [2]


Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“.

Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника.

По једнима услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другима (како то у књизи "Бранко Миљковић или неукротива реч", наводи Петар Џаџић) због проблема "узрокованих љубавним јадом", напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највераоватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу.

У јануару 1961. у загребачкој позоришној кафани коју су њени гости називали „Кавказ“ према сведочењима Владимира Богдановића он и Бранко су једне вечери привођени у загребачку милицију након једне Бранкове изјаве у пијаном стању;

Миљковићев гроб на београдском Новом гробљу

"У једном тренутку Бранко је устао, стао уз ниску ограду и ослоњен рукама, мало нагнут, гледао доле. Помислих намах да тамо некога тражи, или очекује, али се и уплаших да би онако нагнут, а висок и већ добро поднапит, могао да изгуби равнотежу и падне доле. У једном тренутку Бранко је узвикнуо: "Зашто убијају песника у социјализму"? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију. Успех некако да га вратим до стола. Сео је и у једном гутљају испразнио чашу. Убрзо, на галерију попеше се два милиционера. Узеше нам легитимације и, гурајући нас низ спиралне степенице, нимало нежно, изведоше до кола која су била паркирана до самог улаза ".[4]

Убрзо након овог догађаја, 12. фебруара 1961, Бранка налазе обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт отворила је Пандорину кутију разних интерпретација и нагађања. Иако Танасије Младеновић, сматра да Бранко Миљковић није извршио самоубиство, јер по њему...малено дрво, о које се Миљковић, наводно, обесио, напросто није могло да издржи крупно тело српског песника...[4], и до данас је највероватнија верзија Бранкове смрти – самоубиство.

Oprostajno pismo Branka Miljkovica

Dragi prijatelju,



Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada neću više oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije neki puki ljubavni jad. Ili, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je za mene bila zaštitni omotač od moje metafizičke studeni. Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko sa njima da me pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna.Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao. Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali ja sam tek sa Njom postao pesnik tj. Onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna Žena ostala kraj mene. Ovako, ja sam onaj što se igrao sa vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši Nju, ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: »Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik« Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.



Branko



P.S.



Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, itd. Ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenljive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti Ponoc je. Doviđenja. Želi ti sve najbolje



Branko  Miljkovic...

POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je divna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati svojim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj ko je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nestećan čovek ne može biti pesnik
ja primama na sebe osudu propevale gomile:
KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU
ali:
HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ

---

Branko  Miljković

Noć s one strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
Noć s one strane meseca, noć višanja.

...

Izgubio sam te u noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblak pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenoga cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
oblaci puni ptica i budućega bilja.

---

Branko Miljković

Svest o pesmi

*

Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.

* *

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

* * *

Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l' tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il' tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.

---

Branko Miljković

Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

---

Branko Miljković

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

---

Branko Miljković

Izgubljena za one koji žive

Izgubljena za one koji žive
na drugim rekama. Kada nema sunca
slična je suncu. U zaborav sliva
ovu vodu koja zvezde bunca.
Bezuspešan joj trud
da bude ptica nad prazninom i svud;
samo je vodopad dok ptice padaju
u svoju pesmu koju ne shvataju.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

Znam je mada me tada nije bilo.
Videh neizrecive silaske svetlosti
u njene vode i u moje kosti.
Dan nam je uzrok noći, padu krila.
Cvet umesto lampe unosim joj u noć
prostor po meri moga srca i moć
reči koja zadrzavajući razdaljinu
ostade u podsvesti gde bol svaki minu.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

---

Branko Miljković

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna,
pesmu koja miri zavađene reči
slobodu koja ima svoje robove
i usnu koja se kupuje za poljubac.

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra,
cvetove koji se prepiru sa vremenom
u ime budućih plodova i prolećne časti.

Ja volim sve što se kreće,
jer sve što se kreće,
kreće se po zakonima mirovanja i smrti.
Volim sve istine koje nisu obavezne.

Ja volim jučerašnje nežnosti,
da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje,
prste, oči, sluh drugačije raspoređene
u šumi negoli u telu.

---

Branko Miljković

Jedan maleni cvet


Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
a već je zano sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodo
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je cvet,
i miriše, miriše.

---

Branko Miljković

Kraj putovanja


O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.
Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

---

Branko Miljković

Feniks

Da l varkom čaraš po mom čelu
O ti u meni odsutnost mene
Mogućnost krila u mome telu
I neke svetlosti zaleđene
I neke svetlosti zaleđene

Jesi li možda java pozna
Kada se kasno ostvaruje
Obećanje cvetova za porozna
Vremena kojim sjaj putuje
Vremena kojim sjaj putuje

Cvet si što živi u mrtvom telu
A ne zna ime događaju
Koji rascveta ružu belu
Za potonuli plamen u maju
Za potonuli plamen u maju

Sjaj koji sebe ne upozna
Gorkim stvarima blagost vrati
Da l će ta svetlost ikad sjati
Da l će ta svetlost ikad sjati

Da l varkom čaraš po mom čelu
Ili si možda java pozna
Cvet što živi u mrtvom telu
Sjaj koji sebe ne upozna
Sjaj koji sebe ne upozna

---

Branko Miljković

Nikad


Ne znam gdje pocinje praznina mora.
Al slutim sto je taknuto u tebi ili u meni glas
koji je blizu negde rekao:
nikad.
To je reka koja se vise ne vraca
u svoj izvor
jer su joj obale dogovorene s nekim nepoznatim
koji ceka u daljini.
To je cvet koji ne silazi vise
u svoj koren
jer se onde naselila buducnost.
Nikad.
Sumna trava neizgazenih visoravni
sneg na planinama
ljubicastim.
Osvrni se za sobom i gledaj svoje nikad
u travi sluha i vida naraslo
u seni ruku sustalih, u sjaju zelje neugasle.
Obazri se, prepoznaj svoje Nikad
po iscezlim nizinama prostrto.
I teska misao koju si zanjihao
postat ce blaga, jer je kraj nje covek
nerazumljiv u svojoj samoci.
A kad se on pomakne u noc
i u veliki uspavani prostor,
ispruzit ces za njim svoje ruke
i viknuti:
ne odlazi!

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca
koje objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izmedju prstiju
budim je zbog reci
koje peku grlo, volim je usima
treba ici do kraja sveta
i naci rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari
koje lice na ove ovde
zbog ljudi koji bez cela
i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reci, trgova
budim je zbog manufakturnih pejzaza,
javnih parkova
budim je zbog ove nase planete
koja ce mozda biti mina
u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu
drugova zaspalih izmedju dve bitke
kada nebo nije bilo vise
veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih
je deo zore koju budim
budim je zbog zore, zbog ljubavi,
zbog sebe, zbog drugih
budim je, mada je to uzaludnije
negoli dozivati pticu zauvek sletelu

Sigurno je rekla: neka me trazi
i vidi da me nema
ta zena sa rukama deteta,
koju volim
to dete koje je zaspalo
ne obrisavsi suze koje budim
uzalud, uzalud, uzalud
uzalud je budim
jer ce se probuditi
drukcija i nova,
uzalud je budim
jer njena usta
nece moci da joj kazu
uzalud je budim
ti znas, voda protice,
ali ne kaze nista
uzalud je budim
treba obecati izgubljenom imenu
necije lice u pesku

ako nije tako odsecite mi ruke
i pretvorite me u kamen

Requiem

I

Moja je krv moj put do tebe

preludijum

To je zemlja avaj ponekad često
ponekad isuviše, baština vetrova
i onih što imaju manje nego ništa
velika urna sa pepelom jedne
i zajedničke smrti koja se ponavlja
ali ne pregoreva sa vremenom nikad
zemlja na koju ćete pasti čelom
vi i ja i moje čelo moj obračun
sa mnom taj nokat neba i pejzaž zadnje
svetlosti, to su predeli preslikani
sa očiju mrtvaca čije reči
zalud smo hteli da nikad ne odu sa zemlje
sve smo zaboravili osim svoje
vlastite smrti koju živimo

molitva

treba se moliti smrti za svoj život
a tišina će sačuvati skamenjene lobanje
za kišu lica i neba za vrata
od peska i crne će ruže procvetati
duž puteva otvorenih za sve vetrove
kojim odlaze nerođeni po svoju smrt

II

Gledali smo kako umiru stojeći
oni koje volimo sada vidimo
mrak koji ne vide slepi sklopite
oči da vidite one koji su
dali večnoj noći dan svojih očiju
oni drže zemlju na leđima i nepokretne
nikada iz stići nećemo o nikada
nikada se neće izjednačiti vreme
naše smrti i njihove večito
bićemo razdvojeni i mrtvi

post scriptum

Crvene ptice piće nam s usana
videti ih nećemo
vrištaće trave u oblacima kržljavim
čuti nećemo

III

Krv otkucava korake i smrt
i jedne večeri posle života
krv prestane da bude ptica postane
zmija u travi pa svu noć deca plaču
mrtvi su na levoj strani uzalud
upaljene vatre čekaju njihov povratak
njihova noć sa našim danom meša se
ne zaboravite da to deci kažete

uspavanka

To više dan nije niti noć snom treba
dočekati razbojnike ptice su nebo
na jug odnele spavaj oni neće
doći njihovi koraci su teški
spavaj ljubav ide gradom na štakama
spavaj al im glas ne sanjaj

IV

Noć je puna mračnih anđela
ukleta lađa
nosi teret izgubljenog vremena
i naše mrtve prijatelje
u šumu bez ptica

trebalo je preći more
vreme i prostor koji su se pomešali
sada su za jednu smrt daleko od svake
obale

svetlost i senka
igraju na vodi
igru života i smrti
daleko protiče reka
večita i uzaludna
ptice lete za vetrom
i žene plaču na obali

čovek pada na svoju senku
oni su bez senke sišli u dubinu
i bez imena

za istoriju

od slepog lica brodoloma u njihovim
poslednjim očima stvorena je istorija

pouka za ostale

ljudi su mrtvi a ne smrtni sunce će
proći i kroz naše oči neizmenjeno

V

Uzidali vas u zid nevidljivi
i svi ste bili spremni da umrete
jedni u drugima i bilo je tako
zdravo čudna reko spasa
tražili vas zalud u mračnome spletu
onesvešćenih čula na granici
vas i iznenađenja nisu vas našli
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
sada ste mrtvi i vaše je telo
neopipljivo sećanje i topla
pregršt zemlje pregršt Srbije i nas

refren:

Usta su bila ispunjena peskom i svi su
ćutali
zbogom grade gde se prekida moje sećanje
zdravo čudna reko spasa

VI

Zvezdo crvena rano oblaka
maramico krvi u noći zaključanoj
crnim ključevima gde su mrtvaci
sahranjeni jedni drugima pod čelom
smrti pomnožena sa hiljadu grobova
joj na kordunu oblaci su uzeli
cvet vatre iz njihovih ruku koje su
poslednjim pokretom podelile predeo
na dve tišine gde plaču ptice od pepela

post scriptum

U zemlji gde se poštuju suncokreti
pali su licem prema istoku
čini mi se da sam i ja pao s njima
različit od onoga što ću reći

VII

Zelengoro hoću da izgovorim tvoje ime
zelengoro začeta u trbuhu vetra
zelena goro neba i zvezdo moje krvi
strane sveta su se otimale za njihovu
smrt koja je bila početak
a ne kraj putevi su ih tražili
po celom svetu nema ih
profil njihovog odsustva čuva
noć zelengore njihove su smrti
najdivnija sazvežđa na jugu neba
zemlja miriše na mrtve zelengoro
čujem te ušima svoga srca i njih
tu niko nije umro ko je umro
zvezdo moje krvi i njihove zelengore

VIII

Za one koji su iskoristili smelo
mogućnost umiranja za one koji
su prekoračili preko svoga leša za
njihovu
smrt tako potrebnu protiv smrti
za one koji su sada jedno
jer svet je podeljen ljudskom možom
na dva dela a dva i dva su
jedan kad padne poslednja noć
za one koji su se utopili
u vodama večitog sna kao što umre
sunce udunu dalekih pejzaža
zakopano za one čije su reči
nikle iz zemlje ko lek i buna
neka pognu glave daleki suncokreti.

Spavači


Budan ja kradem ono što oni sanjaju

Svest o zaboravu
NADA JE LUKSUZ. Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe, ko prvi
da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim.
Zar znam šta sam znao zar znam šta ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene to sunce i prazninu
pretvara u slavuja, kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.
Al zaboravom svet sam sašuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera? Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud čeznu pesmu čitam
na kolenima predeo koji se otvara
u biću u kamenu praznom gde je skita
poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Propovedanje ljubavi

Nema mene al ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se an u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.

Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemerljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.

U pusto srce u mrtvo vreme me zovi,
Minula čežnjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nij,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

Jedan maleni cvet


Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
a već je zano sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodo
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je cvet,
i miriše, miriše.

Lauda


NAJLEPŠE PEVAJU ZABLUDE. O, vali,
Rimuje se more. Tad smo na žal pali.
Malo je imena ispisanih na vodi.
Svi puze il lete, al malo ko brodi
Gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce se pali.
Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvet radi cveta
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
Lekoviti rečnik bilja u uvali.
Kroz potajne gore goren lek ti je.
Da zemlju zemljom ljubiš vek ti je.
Al ako je u oči poljubiš nek ti je
Prozračan poljubac ko prazni kristali.