Ikone koje plaču

Rezultati nedavne analize, koju je napravio Centar sudske medicine i kriminalistickih ekspertiza Ministarstva odbrane Rusije šokirao je onaj deo ruske javnosti koji vec dugo prati neuobicajene pojave plakanja ikona. Pet nedelja naucnici su analizirali sadržaj suza ikone Bogorodice Kazanske.
Saradnici ovog centra došli su do zakljucka da u suzama Bogorodice postoje cestice krvi. U drugoj etapi analize ustanovili su da je to ljudska krv. Posle komplikovane analize Sergej Harlamov i njegovi saradnici utvrdili su i to da se radi o ženskoj krvi.
U dokumentu, koji su potpisali eksperti, stoji da je na tri tampona vate koji su bili natopljeni tecnošcu sa ikone pronadena ljudska krv, ženskog pola. U krvi je pronaden antigen A iz cega se može izvuci zakljucak da je žena imala grupu krvi A.
Inicijator te analize, koja je zazvucala kao senzacija, bio je 49-godišnji vojni lekar pukovnik Aleksandar Golovkov. Dok nije video kako ikone placu, lekar Golovkov se nije smatrao vernikom. Kad je video kako sa ikone teku krvave suze u vojnom gradicu Klin, pukovnik Golovkov je odlucio da ponese uzorke te tecnosti na analizu.

Prvo su analizu napravili strucnjaci na akademiji hemijske zaštite u Moskvi. Rezultati su bili napravljeni na najsavršenijim aparatima i šokirali su analiticare. Oni su registrovali 34 elementa belancevina koje ne postoje u prirodi. Nakon toga pukovnik je odlucio da se nastavi analiza u Centru sudske medicine u laboratoriji za geneticku identifikaciju gde su i utvrdili da suze imaju cestice ženske krvi.
Zasada se nisu oglasili drugi ruski naucnici da prokomentarišu otkrica svojih kolega.
Zbog toga što je u Rusiji sve veci broj slucajeva da ikone placu, pre pet godina Ruska pravoslavna crkva je osnovala posebnu petoclanu komisiju ciji je zadatak da pokuša da objasni zašto se dogadaju neuobicajene pojave, kao što je plac ikona ili njihovo obnavljanje posle mnogo godina. Naime, ima primera da skoro izbledele ikone, posle odredenog vremena, opet postaju sasvim jasne i vidljive. U toj grupi za objašnjavanje neuobicajenih pojava su dva fizicara, jedan geolog, jedan biolog i jedan filolog.
Nedavno su clanovi komisije bili u jednoj kuci gde ikone placu.
- Koliko mi znamo, danas u Rusiji postooje tri kuce gde ikone placu. Dakle, ne radi se samo o ikonama koje imaju vlasnici tih kuca vec i one koje donesu drugi. Nedaleko od grada Brjanjsk bili smo prisutni kad se pojavilo ulje na površini ikone. Domacica je na sto prostrla cisti stolnjak, zatim list papira. Na njih su stavljene dovezene ikone. Pop je održao molitvu. Domacini su zamolili da mi gosti, izademo iz kuce, jer nije u redu da budemo prisutni dok se dogada cudo. Vratili smo se posle sat vremena i videli da su sve ikone bile orošene kapima. Dakle ulje se pojavilo na površini ikona. Prošao sam prstom po ikoni da vidim hoce li se ulje pojaviti još jednom. Ono se nije pojavilo. Nisam stekao utisak da su domacini poprskali ikone uljem dok smo mi izašli. Razna ulja koja smo mi uzimali na analizu po sastavu su slicna maslinovom ili suncokretovom ulju - prica akademik Pavel Florenski, clan komisije.

OBNOVA

POZNATI ruski restaurator Oleg Nikolajevic Ovcinikov, koji je skidao prljavštinu sa poznatih ikona nikada nije doživeo da se one same obnove. Došli smo do zakljucka da se obnavljaju novije ikone koje su nacrtane krajem 19. i 20. veka.
Akademik Florenski priznaje da ne može jasno da objasni zašto placu ikone.
- Svaki vernik cisti ikonu tako štto je briše krpom, a ona može biti navlažena uljem ili vodom. Jako vredne ikone ne diraju. Zato je teško reci zašto neke ikone placu - iskreno kaže Florenski.

[You must be registered and logged in to see this image.]
pravoslavlje

jutarnja izmaglica ::

Domacini su zamolili da mi gosti, izademo iz kuce, jer nije u redu da budemo prisutni dok se dogada cudo. Vratili smo se posle sat vremena i videli da su sve ikone bile orošene kapima.

Na temu čuda...
Mene je uvek oduševljavalo ono što se dešava (ili ne dešava) sa moštima svetitelja u manastirima i crkvama. Naime, poznato je da se tela čuvaju od raspadanja- balzamovanjem. Gde god sam pitala da li su mošti balzamovane, rekli su mi da nisu. Jednostavno telo ostaje netaknuto, a kivoti se otvaraju i prikazuju vernicima i posetiocima, dakle nisu u vakumski sterilisanom prostoru.
Ostale su tako sačuvane mošti Cara Lazara, majke Angeline, Despota Stefana...i druge.
Na žalost, nije mi se posrećilo da budem u manastiru na dan kada se mošti prikazuju, pa je s te strane moj slučaj svedoka sličan kao i gore navedeni :zlz: ali ima onih koji jesu bili i kažu da je istina.
Da li su zaista sačuvani kao svetitelji nekom čudnom silom i božanskom rukom...ne znam...ali nešto ima :)

[You must be registered and logged in to see this image.]

U srpskoj narodnoj poeziji plakali su carica Milica, gavranovi i Markov Šarac. U vreme komunizma se pričalo da i bandere plaču za pojedinim političarima. Za ovim današnjim niko ne plače, a izgleda da opštenarodnu muku oplakuju samo sveci. Poslednjih meseci opet se sa ikona slivaju suze.



Prvo na periferiji Pariza, a zatim u Milanu gde je proplakala Bogorodica. U trenutku kada su potekle njene mirisne suze, u katoličkoj crkvi nije bilo ni cveća ni sveća. A suza je bilo toliko da su nakvasio i drveni ormarić ispod ikone. Onda je nedavno zaplakao i Sveti Sava u jednom ruskom manastiru na Krimu.



Rusi su odmah sastavili komisiju i navodno utvrdili da je reč o svetom miru. Pre nekoliko dana prve komšije Narodne skupštine u Beogradu klele su se da je grom opalio direktno u poslanički dom. Da li je to božja opomena ili pražnjenje elektriciteta, kako god se uzme, ne valja za državnu kuću.


Hrišćani veruju da se čudo pojavljuje tamo gde postoji duhovna potreba za njegovom pojavom. Dok se katolicima uglavnom prikazuje Gospa, a čuda se vezuju za kipove i skulpture Bogorodice i Hrista, pravoslavlju su svojstvene čudotvorne ikone.



U narodu se veruje se da takva ikona slepima vraća vid, nerotkinjama daruje potomstvo, a pokajnicima pročišćenje. Ikone mogu da mirotoče (pojavljuje se tečnost koja miriše), suzotoče ili krvotoče (krvave suze). Ove pojave je često teško objasniti jer su ikone nekad i od metala ili papirne, a ni suva lipova daska nema smolu koju bi izlučivala.



Mirotočenje se u pravoslavnoj tradiciji tumači kao znak podrške i milosti. Plač ikona se najređe događa i loš je predznak, a Bogorodičine suze nagoveštavaju teška iskušenja.



Kad ikone plaču, teolozi tvrde da je to božji znak, a čudo ne bi bilo čudo kad bi bilo potpuno razumljivo. Naučnici ovu pojavu objašnjavaju jednostavno - kondenzacijom vlage. Jedan kragujevački duhovnik namerio se na ovu teoriju logikom: "Prihvatam da je reč o kondenzaciji, ali želim da mi se objasni zašto tačno iz oka, zašto ne iz nosa, pa da, Bože oprosti, kažemo "proslinila" ikona". Tako je Bog dobio poslednju reč.


U septembru 2003. godine proplakala je ikona Isusa Hrista na raspeću u crkvi Svetog Save na kragujevačkom aerodromu. Hrist je plakao nedelju dana, a i čelo mu se vidno orosilo. Govorkalo se da nije baš slučajno što plače u Savinom hramu. Neki su optuživali vlagu, a drugi su upozoravali da su se Srbi pogordili i da im se sprema neko zlo. I to nije bilo prvi put da ikona proplače u Šumadiji.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Slična i ista čuda dešavala su se, kažu stariji Kragujevčani, za vreme Drugog svetskog rata i na dan streljanja u Kragujevcu. Crkva je saopštila da su suze iz Hristovih očiju opomena da preispitamo svoju veru i urazumimo se, ali su mnogi Hristove suze prokomentarisali kao tugu nad bednim i siromašnim srpskim gradom koji je tih godina stekao nadimak "dolina gladi" i "dom za vešanje".



Čudo je zato naljutilo gradsku upravu koja je smatrala da se Hristove suze neopravdano i senzacionalno povezuju sa siromaštvom u gradu. Vlast ne voli ničije suze.


Etnolog Dragomir Antonić je ubeđen da plač ikone ili freske nije fenomen, nego čudo, ali se ono dešava vrlo retko.


- Crkva je ta koja preuzima stvar u svoje ruke i istražuje božje čudo. Uglavnom se utvrdi da je u pitanju neka prirodna pojava - oznoji se malter, padne zrak sunca ili se otkrije obmana. U manjem broju slučajeva je pojava neobjašnjiva i onda se proglašava čudom. Zato je to božja tvorevina.


Suština je, kažu vernici, da li verujete ili ne, a ne da li je istina ili laž. Kad ikona zaplače, to nije na dobro. U narodu niko neće govoriti o suzama radosnicama, to su suze žala zbog stanja u kojem se narod našao. Ljudi su se odrekli Boga i ogrezli u greh, a plač je opomena da se narod vrati na božji put.



U selima se tada ljudi sete da nisu održali litiju ili da je neko udavio dete. Svi znaju, ali skrivaju, a Bog je taj koji sve vidi, pa je poslao opomenu ljudima da kazne grešnike. Tako su suze svetaca znak društvene pravde.

pravoslavlje

Kad sveci plaču
[You must be registered and logged in to see this image.]
Krst u drvetu, Karađorđe na steni, likovi s oreolom na kori bukve, ikone kojima voda lije niz lice, samo je deo neobičnih pojava pred kojima su i narod i stručnjaci zbunjeni

+++


Pazi, pada drvo”, odjeknulo je upozorenje drvoseče planinskim prevojem Krstasta omorika iznad Nove Varoši. Čine to oni uvek kad stablo počne da se ruši. I tek što su grane polegle, drvoseča Slavko Marinović prišao je deblu i motornom testerom nastavio posao. Ali… Na mestu gde je presekao bor kao da je neko dletom precizno urezao krst. Stajao je tako Slavko u čudu, a put bora zapanjeno su gledale i njegove kolege Ljubinko Banduka i Stanko Bojović. Onda je Slavko klekao, prekrstio se i poljubio ono što je video. Testerom je odsekao taj deo bora i odneo ga kući.

- Čuvam ga kao veliku svetinju – kaže Slavko. – Dugo se bavim ovim poslom, više od dvadeset godina, ko zna koliko sam stabala do sada posekao, ali ovako nešto nisam video. Nije ovo delo prirode, ovo je mogla samo božja sila da stvori. Držim ga u dnevnoj sobi, i postolje sam mu napravio. Mislio sam da ga poklonim crkvi, ali sam odustao. Hoću da bude u mom domu kao velika svetinja. Mada ima to i svoju lošu stranu. Stalno neko dolazi, hoće da vidi to čudo, da se uveri da nisu samo prazne priče ili izmišljotine. Začude se čak i oni koji, vidi se, više su došli iz radoznalosti, gotovo da se tome nasmeju, nego što su poverovali u to. Božji je to prst. Gde ga je uperio, videćemo. Inače, jedan od ljudi koji je dolazio rekao mi je da je nedaleko od mesta gde sam posekao drvo bilo crkvište koje je vremenom planina progutala.
[You must be registered and logged in to see this image.]
riča o krstu se brzo pronela krajem. Stariji meštani setili su se i kako je nastalo ime krstasta omorika. Davnih godina pre, tokom letnjih liturgija, krstonoše su se zaustavljale baš na ovom mestu. Ima li to veze s urezanim krstom, pitaju se meštani Nove Varoši i okolnih sela.
I, kako to već biva u ovakvim situacijama, vernici su već krenuli u pohode prevoju Krstasta omorika. Neki prvo svrate do Slavkove kuće da vide krst, pomole se, a onda nastave dalje, drugi se upute pravo u planinu Bosanje. Da se pomole na mestu gde je bor posečen.

Ovakvih pojava bilo je poprilično u proteklih nekoliko godina. Najčešće se na odsečenom delu drveta ukaže lik, ali ima primera i kad se sveci pojave na kori drveta. Uz ikone koje plaču, ovakvi fenomeni prilično zbunjuju ne samo narod, već i naučnike, ali i crkvene velikodostojnike.


Vaskrs kneza Lazara

Hiljade ljudi dnevno defilovalo je selom Gornji Vrbovac kod Blaca kad se tamo prilikom početka gradnje hrama arhangela Gavrila na drvetu ukazao isposnički lik.

Za sve je bio “kriv” Miodrag Vasović, građevinski preduzimač iz Blaca, koji je krenuo da o svom trošku na proplanku zvanom Crkvica pored sela podigne hram posvećen arhangelu Gavrilu. Šegajući deblo nekoliko stotina godina starog cera, radnici su na prerezanom mestu primetili, kako kažu, savršeno jasan lik čoveka-sveca.
[You must be registered and logged in to see this image.]

I to nije bilo sve. Dok su još u čudu gledali u lik sveca, ikone koje su poneli za sutrašnju liturgiju, i koje su bile uredno poređane, popadale su same od sebe, a stakla na njima se razbila. A od vetra nije bilo ni daška, niti je iko bio blizu njih.

Lik u drvetu mnogi su povezali s knezom Lazarom. Glava od Srbije je, kad je krenuo na boj na Kosovo iz prestonog Kruševca išao putem preko Blaca, pa dalje dolinom Toplice i Kosanice do Kosova. Na mestu koje narod zove Crkvine, a gde je započeta gradnja crkve, prema predanju postojala je svetinja još u jedanaestom veku. Bilo je to mesto gde se Lazar s vojskom prvi put zaustavio i pričestio. Zato su u drvetu mnogi i prepoznali njegov lik.

Oglasio se tada i episkop niški Irinej. “Na mestu gde smo osveštali temelje budućeg hrama svetog arhangela Gavrila, videli smo čudesno znamenje. Ovo što vidimo znak je da Gospod ima plan sa ovim čudesnim likom. Ništa nije slučajno. Ovaj kraj je sveti kraj Toplice. Setimo se da je Nemanjina država bila ukrašena mnogim hramovima. Ovaj lik treba da probudi našu veru. Ovo je božje delo i poklonimo se njemu.Ovo je prst božji.”

Uoči Krstovdana Svetislav Tanđanović iz sela Grackova kod Zaječara krenuo je s prijateljem Srđanom Radujevićem i njegovim sinom, osmogodišnjim Ivanom, da u blizini manastira Pogorevac seče drva za zimu. I dok su njih dvojica motornom testerom kratili grane, mali Ivan je, trčkarajući okolo, primetio ucrtan krst u drvetu.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Na presečenom stablu jasno je mogao da se vidi simbol vere – pričao je uzbuđeno Svetislav. – Kako bismo se uverili da nije neka anomalija, počeli smo da režemo popreko drvo, kolut po kolut. I na svakom se jasno ocrtavao krst. Imalo ih je čak i na odsečenim granama. Celo drvo bilo je u krstovima. Nismo mogli da poverujemo.

Kasnije su Svetislav i Srđan doznali da se baš na tom mestu nalaze ostaci ranohrišćanske svetinje. A za njene ostatke se doznalo tako što je još pre Drugog svetskog rata jedanom od meštanina u snu “došlo” da se tu nalazila svetinja i da treba da je obnovi. Znatiželjno je otišao do mesta koje je usnio i, plitko kopajući, našao ikone uklesane u komade kamena i nekoliko zarđalih svećnjaka. Zato su žitelji ovog kraja krstove u drvetu protumačili kao simbole buđenja vere.


Svake nedelje pre podne u crkvi svetog Nikole u Gornjoj Kamenici, na putu od Valjeva ka Loznici, ista slika. Desetine vernika stoji u redu i strpljivo čeka da se prekrsti pred likom svetitelja Vasilija Ostroškog. A njegov lik se nalazi na ovećoj cerovoj cepanici. To parče drveta stavljeno je u staklenu posudu, a ona na belim čaršavom prekrivenom stolu postavljenom pored ikonostasa. Cepanicu je doneo paroh Čeda kad su ga o čudu koje se ukazalo obavestili članovi porodice Milosavljević. Dečkić Saša cepao je drva kao i svakog jutra. Iako iskusan, s jednom cepanicom nikako nije mogao da izađe na kraj. A kad se sekira zaglavila, zagaledao se u cepanicu. I ukipio. U njega je gledao svetac. Saša je drvo poljubio, prekrstio se, zatim uneo u kuću, roditelji nazvali sveštenika i svetac je završio u crkvi.
[You must be registered and logged in to see this image.]
O liku Bogorodice koja se pojavila na odsečenoj grani drveta u Sremskim Karlovcima nije se gotovo niko izjašnjavao. Možda zbog toga što se sve dogodilo u dvorištu Patrijaršijskog dvora. Tu ne baš jasnu fleku jedni su povezali s dečjom rukotvorinom, dok nije mali broj onih koji su u ovome zaista videli lik Majke Božje.

Na Preobraženje prošle godine stotine vernika iz Srbije krenulo je u selo Rudovac kod Lazarevca da se pokloni liku Bogorodice koji se ukazao na kori starog jasena.

“Evo je Presveta Bogorodica, lepo se vidi”, govorili su vernici. “Evo, jasno joj se vide ruke, kosa. Eno i dečjih nožica. Kleknite i molite se.” A posle toga tamo je navalio narod odasvuda. Za nedelju dana selom je prodefilovalo nekoliko hiljada ljudi. Mesni paroh Miroslav Filipović rekao je tom prilikom da je po blagoslovu episkopa šumadijskog Jovana održana litijska molitva na mestu gde se ukazala Bogorodica. “Hrišćanski je moliti se Bogu, a vreme će da odredi da li će se desiti čuda”, rekao je paroh Filipović.
[You must be registered and logged in to see this image.]

I Mića Nikolić, vozač autobusa od Prokuplja do Žitnog Potoka svedok je nastanka jednog čuda. Vozeći svakodnevno, jedno od mesta gde napravi pauzu, naročito leti, jeste česme podno prevoja Beli kamen. Tu zastane ko da popije vode, ko da napuni plastični balon. Za česmu se zna da je uređena prvi put 1931. godine, kao što se zna i da je voda lekovita.

- Pored česme je stoletna bukva pored koje obično stojim dok ljudi ne natoče vodu – priča Mića. – Tako je bilo i tog jutra. Bio sam okrenut leđima drvetu, a sve mi se čini kao da me neko posmatra. Okrenem se i imam šta da vidim. Na bukvi jasno uklesan lik sveca.

Lik ima jasan oreol iznad glave, podignutu desnu ruku, što je obično karakteristika Hrista na freskama. Dugačak plašt spušta mu se do zemlje. Mesto je već posalo sveto. Oko bukve i pored česme ljudi pale sveće, ostavljaju pare, ponude. Neki su ozbiljni i verujući, drugi se i našale.

- Ako ne pomogne svetac, hoće voda. Za nju sigurno znamo da je lekovita, govore.


Suze majke božje

Početkom februara ove godine u Despotovu pored Bačke Palanke proplakala je ikona Bogorodice. Primetili su to meštani tokom jutarnje liturgije. Ikona se nalazila na postolju pored ulaza u crkvu i plakala je dva dana.

- Suze su bile bistre, providne, i sigurna sam da to nije od smole – izjavila je Boba Antić koja je prva videla ikonu koja plače.

Paroh Branko Vujinović je Bogorodicu prekrio najlonom, sklonio i nije dozvolio nikome da je fotografiše. Šta će s njom dalje nije znao. O tome se, rekao je, odlučuje u Patrijaršiji.
[You must be registered and logged in to see this image.]

O ovim pojavama, odnosno ikonama koje plaču, mnogo se priča. Izjave, čak i uglednih ljudi, idu od onih da je to lako objašnjivo, odnosno da je najčešće reč o kondenzaciji, pa do onih da se prema takvim pojavama treba odnositi veoma oprezno. Najviše polemike, čini se, razvilo se kada su u kragujevačkoj crkvi svetog Save, u naselju Aerodrom, potekle suze iz očiju Isusa Hrista. Tekle su tri dana, sve do praznika Usekovanja glave svetog Jovana Krstitelja. Ponovilo se to još jednom kasnije, ali je tada Hrist plakao samo jedan dan.

Protojerej stavrofor Života Marković, starešina hrama, tada je rekao kako je prvo pomislio da je neko poprskao vodom Isusa.

- Hteo sam da se uverim da to jesu suze, pa sam prstom presekao mlaz koji je tekao sve do nogu Isusa – priča otac Života. – Međutim, suze su nastavile da teku i, što je još čudnije, išle su samo do Hristovih nogu. I tu nestajale. Ne prestajem da mislim o ovome i zašto se to desilo. U Svetom pismu, na nekoliko mesta, pominje se kako Gospod plače. Uvek je plakao zbog naših grehova, a plakao je i nad svojim prijateljem, vaskrslim Lazarom, dok je još ležao u grobu. Mislim da je ovo opomena za sve nas, i sveštenike i vernike, da se zapitamo da li smo vernici samo na rečima ili i na delu. S druge strane, mislim da je ovo i milost božja što je rešio da nas opomene.

Ikone koje plaču, ponekad i krvavim suzama, ili iz kojih teče mirišljava tečnost miro, poznata je pojava i to ne samo u pravoslavnim hramovima širom sveta. Prema ovim čudnesnim pojavama naša crkva se uvek odnosila bojažljivo, nastojeći da proveri sve detalje i okolnosti pod kojima se nešto zbilo. I dok naučnici pojavu suza tumače klasičnom kondenzacijom, ljudi iz crkve im odgovaraju: “U redu, kondenzacija. A zašto se te kapi uvek pojave u očima?!”


Bogorodice spasi

[You must be registered and logged in to see this image.]
“Presveta Bogorodice spasi nas”, izgovorio je protojerej Ranđel Denić, stojeći pred ikonom presvete bogorodice u crkvi svetih mučenika Flora i Lavra u Lipljanu. I, gle čuda. Otac Ranđel je primetio vodeni trag koji je tekao iz desnog oka Majke Božje.

- Posle bogosluženja, po običaju sam se okrenuo prema ikoni Majke Božje i zamolio je da nam pomogne – kazao je otac Ranđel. – A onda sam ugledao trag suze dužine dvadesetak centimetara koja se slivala niz obraz. Stalno služim ovde, stalno se obraćam Bogorodici i nikad nisam video ovako nešto.

Za ovu pojavu otac Ranđel ima objašnjenje. Poruka je to majke božje, kaže, da nije ostavila Srbe, da ih štiti i čuva i bodri da ostanu na svojim vekovnim ognjištima.

Sredinom februara, u steni nadomak manastira Godovik, pojavio se veliki lik srpskog vožda Karađorđa. O neobičnoj pojavi se nekoliko meseci ćutalo, ali je sve više radoznalaca koji dolaze ispred Crkve svetog velikomučenika Georgija u Godoviku da je vide. Prema svedočenju meštana, pre tačno dve stotine godina, vođa Prvog srpskog ustanka je konačio na steni, tridesetak metara od pomenute crkve u požeškom kraju. Lik na steni, površine blizu dva kvadratna metra najbolje se vidi upravo sa ulaznih vrata, priprate, dozidane u Karađorđevo vreme. Čak i dežurne neverne tome iznenađuje figura sa prekim pogledom, oštrim crtama lica i oštrom bradom, koja podseća na srpskog vožda. Crkva posvećena svetom Georgiju sazidana je, kako se veruje u 16. veku na temeljima crkve iz 13. veka. Kasnije je nekoliko puta rušena i obnavljana, a godine 1808. uz pomoć Karađorđa dozidana je priprata. O njegovoj poseti svedoči i natpis iznad ulaznih vrata crkve, kao i originalna vrata kroz koja je prošao. Meštani Godovika tvrde da su najmanje dva puta videli čudnu narandžastu svetlost iznad stene na kojoj se pojavio lik i da više ljudi može da potvrdi ovu pojavu.


O. RADULOVIĆ

ILUSTROVANA POLITIKA

ЗАШТО ПЛАЧУ НАШЕ ИКОНЕ?



Beћ десетинама година иконе у православним храмовима плачу, распећа лију миро, а понегде и крв потекне. Неверне Томе не верују, научници врше анализе и кажу: немогуће, али истинито!

Из дрвета иконе теку мирисне сузе, чији је састав истоветан саставу људских суза, са још неким састојцима који се не дају анализирати, јер нису од овога света.

Највише плачу иконе у Америци, том светском средишту антихристовског безакоња и неправде, где, по подацима полиције, годишње бесповратно нестане на десетине хиљада деце и омладине, која великим делом бивају жртвована у сатанистичким обредима и где, од 1966., постоји званично регистрована "црква сатане".

Плакала је Мајка Божја у албанској православној цркви у Чикагу;

Из иконе Мајке Божје Иверске у кући Канађанина Јосифа Муњоза, православног Шпанца, од 1982. тече целебно миро (Муњоз је, од стране једног зликовца, убијен у јесен 1997; тек после смрти сазнало се да је био тајни монах);

У Новосаровском манастиру у Тексасу из очију Богородице Владимирске сузе тако обилно теко да је, од 1985. кад је чудо почело, зову "Ридајућом" (потписник ових редова је био у додиру са сузом Ридајуће Богородице - њен мирис је чудесан и не престаје)...

Плаче икона Христова у цркви Светог Јована, исто у Америци...

У месту Цицеро, држава Илиноис, у антиохијској православној цркви, Богородица лије сузе. Тако и на другим крајевима света.

Из распећа у месту Маунт Причард, Аустралија, тече миро од лета 1994;

Богородичина икона у Копенхагену, у храму Руске Заграничне Цркве, проплакала је почетком 1995.

Плачу иконе по Русији, где се крајем осамдесетих у Лвову на чудесан начин указала Пресвета Богородица и најавила будућа страдања.

У Грчкој, из једне Христове иконе у Атини потекла је крв, а из друге сузе; из иконе Светог Архангела Михаила миро.

Године 1997. из распећа у храму Солунске митрополије потекла је крв...

Из иконе Светог Нектарија Егинског у храму близу полицијске академије у Атини потекла је крв. Има још пуно сличних примера, и ко зна колико ће их тек бити.

Царство Божије плаче над грешним и у таму потонулим родом људским. Бог је Љубав, и Он је стално брижан ради нашег спасења: кад види како Га људи својим делима гоне, Он их на разне, а увек прво нежне, очинске начине опомиње. Један од тих начина су и сузе и крв који се појављују на светим сликама Христа и Богородице. Мајка Божја је жалостива Мати читавог рода људског: зар да не рида гледајући ратове и убиства, силовања и све могуће врсте злочина, којима човечанство угађа сатани, а не њеном Сину, Спаситељу света?

И код Срба је било и има знакова Божјег присуства, и то веома много; само Срби очи затварају, и, како каже једна богомолничка песма: "Али народ не хаје, за грехе се не каје". Зато наша несрећа траје.

Ево неколико знакова и опомена Неба који би, да су на прави начин примећени и примљени, сигурно помогли потомцима Светог Саве да се опамете и врате Христу.

Крајем седамдесетих година, у доба шиптарског дивљања на Косову, у пределу у коме се налазе Високи Дечани било је велико невреме, и гром је ударио у крст куполе манастирске цркве. Ватра је испунила читав храм. Највише пламена је било око ћивота Светог краља Стефана Дечанског. Ништа није оштећено, ни ћивот, нити било шта у цркви. Игуман ондашњи, отац Јусин (Тасић) о овоме је одмах обавестио надлежног епископа, потоњег Патријарха србског г. Павла.

Исте године, у селу Медна код Мркоњићграда, четврте недеље Великог поста, при крају Свете Литургије пред свештеником који је служио и тројицом старијих људи, чланова Црквеног одбора, свети антиминс се три пута сам отворио и склопио (на антиминсу се служи Света Литургија.) О овом је извештен и надлежни владика и Свети Синод. Епископ рашко-призренски Павле, данашњи Патријарх, рекао је тада да овај догађај најављује велико страдање. Збивања у Босни то потврђују.

1990. године на завеси олтарских двери у манастиру Студеници појавила се суза у оку Светог Саве. Неки су је протумачили као обичну мрљу од влаге, али је била реч о правој, и то крвавој сузи. Отац овог народа, заборављен и одбачен од своје деце, плакао је над њиховом крвавом судбином у скорој будућности.

У зиму 1991, у Саборној цркви у Београду, из распећа Христовог крај улазних врата, трновог венца на Његовом челу и ране на ребру потекло је миро.

Рат и патње Срба у Хрватској најавио је следећи догађај:

У пролеће 1991, пред почетак несреће, у кући Србина из Бјеловара десило се да је копија Иконе Мајке Божје Лепавинске (из манастира у близини Крижеваца), која је преживела усташко бомбардовање 1943, почела да се крстолико креће по зиду. Чуду је претходила изненадно заблиставање собе која је била у мраку (човек је седео и гледао ТВ, а светла су била угашена), као и паљење кандила самог од себе. У соби се стално осећао мирис ружиног уља. Чудо крстоликог кретања иконе уочили су многи, а потврдио га је и Митрополит загребачко-љубљански г. Јован. Ускоро почиње распеће Срба - Славонаца, Крајишника, Банијаца, Кордунаша, Личана. Више нема Србске Крајине, осим у тужним успоменама изгнаника и историјским документима...

Мала црква манастира Савина, у Херцег-Новом, 1992. и 1993. била је сведок плакања Христове иконе; на Благовести 1992, у парохијској цркви у Севојну, заплакала је икона Богородичина. 1989. плакала је копија Тројеручице у Сланцима надомак Београда... Небо се, у пролеће 1993, над Радовањским лугом, местом где је убијен Карађорђе, жарило читаве једне ноћи, а многи, ником несхватљиви звуци, допирали су однекуда... И, наравно, у кобној 1995, години издаје Србе са оне стране Саве и Дрине, кад су, у име "мира", продате стотине хиљада несрећника од београдских "миротвораца", грмело је на Светога Саву, "усред зиме, кад му време није". Два-три дана се о томе причало, а затим се прешло на свакодневно весело безумље и ситан, мишји живот који не види даље од носа и стомака.

Шта нас чека?

Сваком разумном човеку јасно је да нас не чека ништа што би се могло назвати радосним догађајима. Предстоји страдање можда небивало у досадашњој србској историји. Наша Црква је, преко својих виђених људи, а нарочито Патријарха Павла, позивала Србе на покајање, на пост, на молитву, на исповест, на Свето Причешће. Одазвали су се неки, али у веома малом, незнатном броју. (У Београду, у свим храмовима, недељом на Литургији тешко да буде више од три до четири хиљаде људи! У престоници од два милиона становника само толико људи се у недељу, дан Божји, моле Богу. А где су остали?)

Крајње је време да се пренемо. Јер, већ поменути знаци, поред тога што нас упозоравају на близину пропасти у коју себе водимо одричући се предачких завета, Крста Часног и Слободе Златне, у исти мах нам говоре колико Бог заиста воли Србе, и колико је Њему и Његовим угодницима стало до нас. Ако се покајемо и уразумимо, још има наде. "Ставио сам пред вас живот и смрт, па изаберите", говорио је Господ преко пророка Мојсеја.

Дај Боже да изаберемо живот!

Анастасија-pravoslavlje

PROPLAKALA IKONA


Autor: KATARINA MARTIĆ

Za vreme jutarnje liturgije u despotovskoj crkvi iz očiju naslikane Bogorodice potekle suze! Ikona brže-bolje sklonjena, a o čudu obavešteni eparhija i sam patrijarh
[You must be registered and logged in to see this image.]

BAČKA PALANKA - Ikona Bogorodice koja se nalazi u crkvi u vojvođanskom selu Despotovu uznemirila je meštane jer su dva dana iz njenih očiju lile suze! Prema priči meštana, ikona Majke Božje, koja se nalazi na postolju pokraj ulaza u crkvu, zaplakala je u petak, na jutarnjoj liturgiji, a suze je prva primetila Boba Antić.

- Bile su bistre, providne, i sigurna sam da nije posredi smola iz drveta - rekla je Antićeva i naglasila da je o tome istog trenutka obavestila popa, koji je ikonu fotografisao i javio nadležnima u eparhiji, a oni su obavestili patrijarha.

Pop Branko Vujinović potvrdio je da je ikona Bogorodice plakala i kazao da ne može ništa više da kaže jer nema dozvolu od eparhije.

- Ikonu smo prekrili i sklonili u crkvu, gde će se nalaziti dok od patrijarha ne dobijemo uputstvo za njeno čuvanje - objasnio je otac Branko, koji je nadležan za crkvu u Despotovu.

On nije dozvolio da se ikona slika jer, kako kaže, „ne želi da od božjeg čina pravi senzaciju“. Međutim, meštani ovog malog mesta misle da je to događaj za koji narod treba da zna, pre svega jer je to znak da nam se „loše piše“.

- Ovo svima treba da bude opomena! Suze se ne puštaju kako bi nagovestile blagostanje i mir - rekla je meštanka Lenka Nikolić i naglasila da ovo selo, kao i većina njih u Vojvodini, već dugo godina izumire, u šta smo i sami imali prilike da se uverimo.
Naime, najveći broj kuća je napušten jer su se mladi u potrazi za poslom odselili u gradove, dok se stariji bave uglavnom povrtarstvom i proizvodnjom mleka, od čega, kako kažu, više ne mogu ni da se prehrane.

- Tuga božja je videti kako stari ovde umiru, a da im najbliži ni na sahranu ne dođu, jer su otišli u beli svet trbuhom za kruhom. Nekada je sve vrvelo od dece, a danas ovde prosečan stanovnik ima oko 60 godina - rekao je jedan od meštana i dodao da crkvu danas retko ko i posećuje.

Hmmm........prilično sam skeptičan prema raznim "čudima " u režiji crkvenog marketinga (imate temu na "religija" -Čuda i prikazanja -istina ili prevara " )
Nekako se uvek pokaže da su "mošti " ipak na neki način mumificirana ,ako ne hemijom ,onda manipulacijom specifičnim prirodnim uslovima koje spreče raspadanje , a "plačuće "statue i slike uvek nekako ispadnu da su samo produkt kondenzacije koja se eto zgodno pogodila gde treba ,sve do namernih i očiglednih prevara . Sećam se "ukazanja Bogorodice" u Njujorku pre par godina -da bi se utvrdilo da se radi samo o refleksiji svetlećih reklama koje su slučajno stvorile tu iluziju . U današnje vreme ,kada pričamo i mikronskim brizgalicama , laserskim iluminacijama , nekako sam mišljenja da čudo može lako "prizvati" -naročito ako hodočašća donose novac .
Još sam uvereniji zato što crkve odbijaju da pruže šansu bilo kakvoj forenzičkoj analizi stručnjaka -sve se vadeći na moguća oštećenja svete relikvije ,to mi je ,blago rečeno ,mnogo sumnjivo .

Danubius ::

Hmmm........prilično sam skeptičan prema raznim "čudima " u režiji crkvenog marketinga (imate temu na "religija" -Čuda i prikazanja -istina ili prevara " )
Nekako se uvek pokaže da su "mošti " ipak na neki način mumificirana ,ako ne hemijom ,onda manipulacijom specifičnim prirodnim uslovima koje spreče raspadanje , a "plačuće "statue i slike uvek nekako ispadnu da su samo produkt kondenzacije koja se eto zgodno pogodila gde treba ,sve do namernih i očiglednih prevara . Sećam se "ukazanja Bogorodice" u Njujorku pre par godina -da bi se utvrdilo da se radi samo o refleksiji svetlećih reklama koje su slučajno stvorile tu iluziju . U današnje vreme ,kada pričamo i mikronskim brizgalicama , laserskim iluminacijama , nekako sam mišljenja da čudo može lako "prizvati" -naročito ako hodočašća donose novac .
Još sam uvereniji zato što crkve odbijaju da pruže šansu bilo kakvoj forenzičkoj analizi stručnjaka -sve se vadeći na moguća oštećenja svete relikvije ,to mi je ,blago rečeno ,mnogo sumnjivo .

pa da ti kazem imas pravo ,jer ako ja i ti sedimo u sobi i ja kazem da vidim coveka ,a ti ga nikada neces videti,ostaje ti da mi verujes ili da mi nametnes ep. lazova,,pokusavam objasniti,,ja znam sta je istina ,,opet veruj ili ne

ZBOG ČEGA PLAČU IKONE?


[You must be registered and logged in to see this image.]

U jednom od penzenskih stanova se svakog dana dešava čudo

Obična arbekovska višespratnica, kakvih u Penzi ima na hiljade, desetine
hiljada. I sam stan je običan. Ali izvinite, ipak postoji nešto što
ovaj stan izdvaja od drugih. To su ikone, mnogo ikona. Iako, iskreno
govoreći, i time danas teško da možete nekoga da zadivite: vreme je
takvo da te niko neće goniti ni za što, što si krstio dete, ni zato što
si se venčao, što ideš u crkvu, nosiš pravoslavni krst …Prosto odmah se
vidi da li su ikone u kući mode radi ili je to nešto tajanstveno, znak
neprekidnog duhovnog opštenja sa Bogom.

U slučaju Nine Ivanovne (ime i prezime su izmenjeni) je to znak nečeg
tajanstvenog. Ona malo kome govori o čudu koje se u njenom stanu dešava
svakodnevno. Samo duhovnim sestrama, i to daleko ne svim. Ali to je u
njenom karakteru. Ne priča mnogo, uzdržana je. Nina Ivanovna se
preobrazi kada priča:

- Ja sam to slučajno videla. Počela sam da premeštam kandilo i šta sam
ugledala? Iz oka Majke Božije na ikoni “Dostojno jest” je potekla suza! A
možda to nije suza, već neka kap, krupna takva … Ugledala sam tu suzu i
skoro zaplakala: “Gospode, zašto u mojoj kući ikone plaču? Ja ne želim
da one plaču!”. Uzela sam vaticu, natopila je svetom vodicom i obrisala
tu kap. Vaticu sam sačuvala kao svetinju. A ujutru sam već specijalno
tražila da nema nove suze. I šta sam videla? Na raznim mestima sam
videla sitne kaplje, koje su svetlele kao brilijanti. Gospode, to je
čudo! Zbog čega mi je to dato? Kakav je to znak?




Tatjana Volodina

Ha ha ha ha ha ...Ich habe pferde kotzen sehen. Video sam konje da povraćaju... :zubi3:

Mit, manipulisanje, utvare i lažarije. Čitao sam, navodno kod promjene temperature i vlažnosti da boje reagiraju a ima i trikova, posebno u crkvama se dešavaju čuda, Gospa i rasplakane svetinje...
Samo jedan od više načina manipulisanja sa "vjernicima"...

Kako ono pjevaju, "Ojeranje batak u torbanje"...