Rebeka Vest

Naslov: Rebeka Vest Pon Jun 04, 2012 10:55 pm

Rebeka Vest je bio pseudonim Cecilije (ili Cicilije) Isabele Ferfild (21. decembar 1892. - 15. mart 1983.), britansko-irske feministkinje i spisateljice poznate po svojim romanima i po svojoj vezi sa H. G. Velsom. Pisala je eseje i članke za Nju Jorker, Nju Republik, Sandi Telegraf, i The New York Herald Tribune.

Rođena je u Londonu, u Engleskoj Engleska. Njen otac je bio irski novinar koji je napustio njenu majku, Škotlanđanku. Umro je dok je Cecilija još uvek bila dete. Ostatak familije preselio se u Edinburg, u Škotskoj, gde je Cecilija započela svoje obrazovanje. Učila je za glumicu, uzevši ime "Rebeka Vest" iz jednog od komada Henrika Ibzena. Uključila se u pokret sifražetkinja pre početka prvog svetskog rata i radila je kao novinar u časopisima Freewoman i Clarion. Upoznala je Velsa 1913 godine i njihova ljubavna veza je trajala deset godina. Imali su sina Entoni Vesta, ali je Vels već bio oženjen (po drugi put). Navodno je Vest imala odnose sa Čarli Čaplinom i vlasnikom novinske kuće Vilijamom Maksvelom Etkenom.

1930 godine, Rebeka Vest se udala za bankara Henrija Maksvela Endrjuza i oni su bili zajedno sve do njegove smrti 1968 godine. Pre i tokom Drugog svetskog rata, Rebeka Vest je mnogo putovala, prikupljajući materijal za putopise i političke eseje. Bila je prisutna tokom Nirnberških procesa. U njenom poznijem radu odražavaju se ova iskustva.

Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela" -Vladika Nikolaj Velimirović

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naslov: Re: Rebeka Vest Pon Jun 04, 2012 10:57 pm

Rebeka Vest (1892—1983) ide u red onih evropskih intelektualaca između dva rata za koje je pisanje pre svega bilo najpotpuniji oblik moralnog angažovanja u svom vremenu. Kao ni Džordž Orvel, ili Andre Malro na primer, ni ona nije pisac jednog žanra i jedne teme, već takav stvaralac koji je svojim delom odgovarao na raznolike izazove epohe. Rođena u Londonu kao Sisili Izabel Fearfild (Cicely lsabel Fairfield), za pseudonim je izabrala ime odlučne heroine iz Ibzenove drame Rozmersholm, koju je još kao učenica srednje škole glumila u Edinburgu.[/size]

]Već 1911. godine Rebeka Vest se u Londonu pojavljuje kao politički publicista i borac za ženska prava u časopisima Slobodna žena i Nova slobodna žena. Njena prva knjiga je kritička studija o Henri Džejmzu (Henry James, 1916). No uskoro počinje da objavljuje i romane među kojima su najzapaženiji Povratak vojnika (The Return oj the Soldier, 1918), Sudija (The Judge, 1922), Trska koja misli (The Thinking Reed, 1936), a naročito Fontana koja se presipa (The Fountain Overflows, 1957) i Ptice padaju (The Birds Fali Down, 1966). Osim nekoliko knjiga književnih ogleda, između dva rata Rebeka Vest je objavila i zapaženu biografiju svetog Avgustina (St. Augustine, 1933). Drugi svetski rat doneo je Vestovoj i nove humanističke imperative, tako da je za Njujorker posle rata napisala seriju tekstova o Nirnberškom procesu, koji su okupljeni u knjizi Značenje izdaje (The Meaning oj Treason, 1947).

Po opštem mišljenju, međutim, najznačajnije delo Rebeke Vest jeste njen obimni putopis o Jugoslaviji Crno jagnje i sivi soko (Black Lamb and Grey Falcon, 1941). Čim se pojavila ova knjiga je bila obasuta probranim i krupnim rečima. O njoj se pisalo kao o jednoj od “velikih knjiga duhovne pobune protiv dvadesetog veka” (Njujorker), kao o “monumentalnoj hronici” (Njujork Tajmz) i kao “ljubavnoj aferi” sa Jugoslavijom koja podseća na Hemingvejev zanos Španijom (Njujork Herald-Tribjun). Koliko je interesovanje ova knjiga izazvala u anglosaksonskom svetu svedoči i činjenica da je doživela brojna izdanja, uključujući i najnovije 1987. godine.[/size]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naslov: Re: Rebeka Vest Uto Jun 05, 2012 12:04 am

Prejeli smo se za ručak, što u Beogradu lako pređe u naviku ako je čovek dovoljno izdržljiv da može podneti seljačku hranu koja je luksuzno pripremljena, zahvaljujući urbanom rasipništvu namirnicama i turskoj tradiciji finih i jakih začina. Supe, sosovi i jela sa pirinčem ovde nisu ništa slabiji od najboljih koje sam probala. A i ljudi za stolovima oko nas pripadali su toj istoj kuhinji: hranjivi, teško svarljivi, ali ni u kom slučaju bljutavi. Neki od njih su doista bili potpuno nesvarljivi ljudi koji su vodili mutan život u ]kojem ništa nije bilo kristalno jasno. Priča se da je Beograd centar evropske špijunaže i možda su neki od tih ljudi bili špijuni. Jedan od onih za koje bi se to moglo pomisliti prišao mi je dok smo jeli rižoto od pileće džigerice. Bio je to neki Italijankojeg sam poslednji put videla u jednom noćnom klubu u Beču. Setila sam se našeg susreta zbog njegovog odgovora na moje pitanje šta radi u Austriji. “Dolazim iz Španije, ali nikad nemam sreće”, rekao je. “Nadao sam se da ću ovde moći da uvedem koridu, ali biku se nikako nije dalo da dođe.”
Mogu da shvatim zašto su engleski diplomati, suviše često najdelikatniji predstavnici jedne delikatne klase, mrzeli da budu en poste među balkanskim narodima. Ali ja mogu da pretpostavim i jedan drugi razlog iz kojeg su oni morali to da mrze. Ne samo da su ti Jugoslaveni snažni, već je i sasvim sigurno da će u svim okolnostima snažno delovati. A nemoguće je predvideti kakav će oblik dobiti to delovanje. U jugoslavenskim selima čovek se može pouzdati u snagu seljaka i predvidljivost njihovog ponašanja. Oni mogu biti krajnje individualni u svojim osećanjima i njihovom izrazu, ali slediće put proveren tradicijom. Ovde, međutim, nema te izvesnosti. Ovi ljudi u hotelskom restoranu nisu bili ujedinjeni prihvatanjem bilo koje zajedničke forme. To im je davalo čudan i zagonetan karakter divljih životinja. Lav i lavica koji su pili vodu u potoku na Kalemegdanu nisu po svojim čuvstvima i misli bili ništa dalje jedno drugom nego što su ovi veseli zdravi ljudi. Uzalud sam se pitala: “Šta bi oni bili u stanju da urade?” A postavila sam sebi i još važnije pitanje: “A šta je ono što ne bi mogli da urade?” Sećam se kako su mi Englezi koji su živeli na Balkanu pričali o nepoštenju i časti, o grubosti i delikatnosti, o škrtosti i darežljivosti koji mogu da postoje u jednom istom čoveku, o državnicima koji su kao veliki rodoljubi bili spremni na pronevere, i to oboje praktikovali u istom dahu istoga dana, o brutalnosti mučenja i krvoprolića koji bi se iznenada prometnuli u najnežnije milosrđe. Sve to pokazuje da ne samo ja, nego ni Jugoslaveni nisu u stanju da odgovore na takvo pitanje. Oni se još nisu srodili sa okolnostima urbanog života. Teško da bi i moglo biti drukčije, budući da pre trideset i pet godina u Srbiji nije bilo grada veličine Rokforda u Ilinoisu. Prema tome, Jugoslavene ne možemo prekorevati zato što nisu izgradili tradiciju ponašanja koja bi odgovarala tim okolnostima.''Crno jagnje i sivi soko''

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godina : 59 Datum upisa : 30.05.2012

[You must be registered and logged in to see this image.]
Crno jagnje sivi soko
Gospodja Sisili Izabel Endrus koja pise knjige pod pseudonimom Rebeka Vest, svakako je jedna od najslavnijih, medju politickim autorima u Londonu. Njena knjiga o Jugoslaviji, koju je stampala za vreme proslog rata, pod naslovom Crno jagnje i sivi soko smatra se kao klasicno delo o nasoj zemlji i nasem narodu". (Milos Crnjanski)

... Kada je knjiga Crno jagnje i sivi soko Rebeke Vest prvi put objavljena, 1941. godine, Njujork tajms nazvao ju je apoteozom putopisnog zanra. Njujorker je ocenio da se jedino moze uporediti sa Sedam stubova mudrosti T. E. Lorensa. Ukratko, knjiga predstavlja izvestaj sa sestonedeljnog putovanja kroz Jugoslaviju. Opsirnije definisana, knjiga Crno jagnje i sivi soko je, kao i Jugoslavija, sarolik svet za sebe: dvotomni enciklopedijski opis zemlje od pola miliona reci; dinasticka saga o Habzburzima i Karadjordjevicima; naucni rad o vizantijskoj arheologiji, paganskom folkloru i hriscanskoj i islamskoj filozofiji. Knjiga takodje nudi velicanstvenu psihoanalizu nemackog uma i porekla fasizma i terorizma u XX veku. To je bilo upozorenje, gotovo savrsene vidovitosti, na opasnost u koju je totalitarizam doveo Evropu 1940. i kasnije... Ova knjiga se, kao i Talmud, moze iznova i iznova citati u potrazi za razlicitim nivoima znacenja ...

Naslov: Re: Rebeka Vest Pon Sep 10, 2012 2:50 pm

Na samom Kosovu, nekoliko milja južno od bojnog polja, nalazi se zdanje po kojem se vidi kakva je civilizacija nestala sa srpskim porazom. Ovaj manastir to dokazuje bolje od ikakve nacionalne retorike i ne ostavlja mesta za razlike u mišljenju budući da je to jedna gromada Nemanjićkog Carstva, neoborivo svedočanstvo njegove vrednosti.
(...) Čak se i iz daljine može videti da je Gračanica religiozna građevina ništa manje nego katedrala u Šartru. Mada je njen izraz jednostavniji i skromniji, misao i osećanje koji stoje u njegovoj osnovi jednako su složeni, a uzvišena tema je ista. Ali utisak je kao kad bi katedrala u Šartru bila lišena svega što je onda, i odonda, bila Francuska. Kao kad ne bi bilo Pariza, Sorbone, Francuske akademije, u stvari, ni jednog savremenog predstavnika kulture koja je gradila katedralu. Nigde u blizini se ne može otkriti trag onog blagostanja koje je omogućilo materijalnu osnovu ove kulture, nigde da čovek ugleda neko punačko pile, kilo butera, bocu dobrog vina ili udoban krevet. Takvi prizori su nešto što obično srećemo u Africi, Aziji ili Americi, koje (imaju svoje piramide i memorijale Angkor-Vat i Inke ali u Evropi nismo navikli na tako nešto. Naši vidovi istorijske tragedije umrljali su, tu i tamo, poneki odlomak teksta, ali retko su istrgnuti sve stranice jednog celog toma, ostavljajući samo zagonetno primamljivu naslovnu stranu u boji.
(...) “Ništa na ovoj crkvi nije slučajno. Nju nije gradila jednostavnost, već krajnja intelektualna istančanost. Ona vrvi od veštih efekata koji su tako prefinjeni da ih je teško objasniti onima koji nemaju arhitektonskog obrazovanja. Tornjevi koji nose ove kupole znalački su izvučeni iz ležišta svojih pravilnih osovina — a neverovatna je količina teorije i prakse kojima je morao ovladati onaj koji je to saznao — da se na taj način može postići efekat vazdušaste lakoće. Eh, šta je sve taj neimar znao. Pomislite samo na vodu, na mnoge podzemne vode ispod površine ovog tla. Na jednom mestu ona je svega tri stope ispod zidova. Ali čovek je ostao miran, sabran u svom znanju. Ja se nikad ne bih usudio da sagradim jedno zdanje takve veličine i važnosti toliko blizu vode. A on se usudio, i imao je pravo u svojoj hrabrosti, jer i posle šest stotina godina crkva još uvek stoji na istom nivou i nije ni za inč bliže toj vodi. Tako nešto varvari nisu u staju da naprave, tako nešto su i kultivisani narodi retko bili u stanju da naprave.” Osećanje ovog čoveka da smo mi verovatno sumnjali u vrednost kulture koju je Kosovo uništilo bilo je svojevrstan dokaz nesrećne sudbine Balkana. “Ali morate ući unutra. Unutrašnjost Gračanice sve će vam reći o ljudima koji su je sagradili.”[/size]

[size=9]To je bila istina i ono što nam je rekao, na naše čuđenje, nije nam bilo strano. S ogromne visine kupola svetlost se spušta na tri crkvene lađe, podeljene gigantski snažnim stubovima, i dopire do njih raznobojna, obojena freskama koje pokrivaju svaki inč unutrašnjih zidova, čovek ovde ima utisak neizmerne snage, životinjske snage, žudnje koja je toliko strasna da može progutati i najviše i najniže radosti, a čijem oku grimizna boja prija jednako kao i vino jeziku, dok u božanstvu uživa isto kao i u ljubavnici. U stvari, ovde je prisutno nešto veoma slično dahu poznog tjudorskog doba. To je ona vrsta crkve koju su arhitekti dvora u Hemptonu mogli sagraditi, da opsesija gotikom nije vladala i u tom ćošku Evrope. Bilo je to za mene uzbudljivo saglasje, budući da je srpski kralj koji je sagradio Gračanicu nekih sedamdeset godina pre kosovske bitke, veoma ličio na našeg Henrija VIII.

[You must be registered and logged in to see this image.]